Tri Srca

Vesna Pešić u svom poslednjem analitičkom tekstu na temu realizacije Kosovskog tendera - koji je predugo trajao da se konačno ipak ne bi završio tako kako će se završiti - citira i Sv. Basaru. Pomenuti Svetac eksplicitnog kafanskog stila slanja pisanih poruka Publikumu i Arhikasti ovdašnjoj, ne može još uvek da se otrese samonametnute psorijaze zvane Beli Listići; valjda mu je još uvek, nekako, žao Tadića i Jovanovića, tih autistički proklamovanih vračeva građanske Srbije, tj. političkih propaliteta kojima je višegodišnje estradno šibicarenje skoro pa došlo glave. Figurativno rečeno, naravno.

Godinama se opsesivno baveći jedino tehnologijom opstajanja na vlasti metodom prostog (i prostačkog) sabiranja, doživeli su danas da im preostane samo teorija&praksa razlomaka, te da se bave ostacima od deljenja. Onim iza decimalnog zareza. 

U ovom tekstu, oni ne zaslužuju više - i  tačka.

No, Basara ipak ne bi bio to što stvarno jeste - on je nesporno dobar domaći pisac, ne obavezno i kolumnista - kada ne bi umeo da pogodi formu i suštinu žgaravice koja tišti ovo društvo. Vesna, punim pravom, citira njegovu opservaciju na temu ko, zapravo šta je to što se u nas naziva politikom, tj. političarima:

Palanački provincijalizam, tj. površno politizovana zatucanost, malograđanština i prostakluk.

Kako to reče Konstantinović, palanka je moguća u svakom društvu, pa zato svi, od Basare gorenavedeni atributi, komplet važe podjednako, od najzabitijih Pržogrnaca (ove) Srbije pa sve do Dedinja, kako se u savremenoj srBskoj mitologiji još Olimp kliče. Btw, Sv. Basara nije ni prostak niti vulgaran, već je samo eksplicitan. To mnogo više boli okarakterisane, jer se onda takvima u bescenje razotkriva mana, nektar kojim zalivaju ljute rane na soBstvenim poganim jezicima i povremeno bejzbol palicama.

OK, i pokoja fleka na mantiji.

ovu značku političari ne nose, ne pomaže

U Srbiji svi mantraju cca. 11+ dana o Srcu Srbije i Paklu. Baš me kopka nešto, tj. odgovor na jedno pitanje koji se zasigurno ne može naći u onim čuvenim priručnicima za srBske dečake i devojčice. Od odgovora na pitanje koje niko neće (ili ne sme) javno da postavi, i koje nigde ne postoji, zavisi mnogo.
Ako bi sada, volšebno uspeli da iskopamo Drkoštunicu, Vaške, Pedveri, Dobrice, Nokoviće & ostale akrepe iz nekog laguma prepunog neprodate magle fašističkih i pseudonacionalnih samoobmana, koji iz svojih udobnih jazbina (od Kruga Dvojke do Monte Karla) svaki čas podvriskuju nikad prežaljeno postgazimestansko "Kosovojesrcesrbije!" u jednom dahu; elem, ako bi ih na svetlost Sunca izneli i zapitali: 

Jelbre, ološu, a da ne bi možda hteli da poklonite neko od srca junačkih jednom detetu koje i nema pojma šta je to Kosovo ali ima želju za životom bezbroj puta veću nego što vi možete da mrzite - šta biste mu ponudili, vi domaćini srBski, patriJote, anti-GMO porodični politikanti, nakotu ljotićevski?

Da li biste ponudili humano preseljenje celokupnog Kosovojesrcesrbije u grudi jednog deteta, i tako uspeli da zadržite omiljenu krv&grudu ucelo, na jednom mestu; ili biste se radije, onako porodičnopatriotski isprsili - ne pilećim grudima već šlajpicima - i tako nekome pomogli da preživi, pa makar se to odvagalo u mrskim evrima (kojih se uopšte ne gadite ako kaplju u vaše korito)?

Svako ko je ovih dana pomogao ličnim prilogom porodicu koja vapi za pomoći, ne treba da se zbog toga oseća loše ili namagarčeno. Svako ko to nije, opravdano pitajući gde je tu država koja zna samo da uzima a ne i da daje, ne treba da se oseća krivcem niti da vodi besmislene polemike po internetu. Jednostavno, ova država i njen mehanizam polako ali sigurno postaju otvoreni neprijatelj običnog čoveka, i to će neminovno prouzrokovati neki vid samoorganizovanja u cilju građanske samoodbrane, golog opstanka radi.

Svako ko je ovih dana ignorisao poziv za pomoć, ali kao mutav požurio da vidi seks na Farmi ili Velikom Bratu, pa se potom grdno iznenadio uvidevši da je to zapravo lažni naslov za isti apel kako pomoći detetu čiji život visi o koncu, neka ne očekuje bolje od ovoga kako je danas. Jer ne zaslužuje.

Na lekara koji je, eto, velikodušno uspeo da obori cenu operacije sa milion na sedamsto hiljada dolara, nemam nameru da trošim čak ni ptijalin. Može biti stručan koliko hoće, najstručniji, ali likovima koji licitiraju nečijim životom mesto je u medicinskom otpadu.

Setite se reakcija domaćih političara povodom ovog "slučaja", onoga dana kada budete krenuli da ubacite glasački listić u glasačku kutiju. Svih njih, jer su listom reagovali identično i pravili se blesavi. Vaš listić toga dana može biti Beo, daleko belji nego lekarski mantili ili garavi obrazi politikanata.

Za ovo poslednje mi je iskreno žao, ukoliko Sveta Basara još uvek nije ukapirao uzroke i posledice. Čisto sumnjam da građanin S.B. ne zna da između uzroka (Tadić) i dve paralelne međusobno nepovezane posledice (Beli Listići i SNS) postoji Dačić kao veza sa onom drugom. Pisac zajebava, kao i obično.
Ideja kampanje za nevažeće glasačke listiće protiv nevažećih političara, daleko je bila šira od pukog poistovećivanja sa pojedinim javnim ličnostima ili njihovim izjavama. Važi kako za Vesnu, tako i za sve ostale. Šta (i da li) je od toga nešto preostalo, videćemo vrlo brzo. Oni, protiv kojih je kampanja bila usmerena - svi političari, bez izuzetaka - i dalje nastavljaju po starom. Ko želi može slobodno da se i dalje ponaša u stilu 3-u-1 (sva tri majmuna u jednom nosiocu biračkog prava) - ali činjenice, takođe, neumitno govore: ideja je prevazišla okvire Srbije i sasvim se ozbiljno primila u većini susednih zemalja. Pa ko voli, nek' izvoli da se i dalje duri u pesku.

premijerska Sudba, kosovska

Jedan deo današnje Srbije, onaj u feredžu srbovanja zavijen, hronično kuka za Prvim Srcem Srbije koje to poodavno više nije, ritali se samo oni ili svi mi zajedno kako to nije tako. Ali jeste, jbg.

Drugi deo, pretežno donjekastinski, potegao je Drugo Srce Srbije. Ono dečije, koje je i dalje u opasnosti da ga više ne bude, da doživi sudbinu onog prvog. Samo što to srce neće oplakivati ama baš niko iz redova dobrovoljačkih falangi, novih i starih političkih misli i besmislica, niko od 250 poslaničkih bitangi, tridesetak hiljada državnih administrativaca, bezbroj lokalnih odbornika... niko od birokrata u belom, koji su umesto Hipokratove izgleda položili hipokritsku zakletvu i kurs za računovođe.

Ostaje, na kraju, još jedno pitanje bez odgovora: Ima li Srbija danas svoje Treće Srce, ono koje garantuje opstanak?

Ako nema, nema nam više ni života. Ne pomaže tu ni Radenska.

***

Somnabulizam se u narodu zove i mesečarenje, tzv. "noćne šetnje". Najčešće se javlja kod dece; ni odrasli nisu od toga izuzeti, broj (zabeleženih) slučajeva se kreće negde oko 4% (kod onih sa pravom glasa). Lokalna ljotićevska i ostala svemrzačka ekipa pati od teškog hroničnog slučaja ove pojave. Pogledajte procente osvojene na prošlogodišnjim izborima, ako baš toliko ne znate na koga se to ovde misli.

Stanoviti dr. Koštunjavi predstavlja poseban slučaj. Ovaj ideolog društvene bolesti, koja se u stručnim krugovima definiše kao preambulizam i ima simptome noćnih šetnji u po bela dana, sam osvaja pacijentski procenat veći od svojih goniča i trkača zajedno, i to pukim prosipanjem soBstvenih političkih polucija; kako noćnih, tako i dnevnih - važno je samo da su Ustavne.

Taj i Takvi sigurno nisu Treće Srce Srbije.

O parnim preponskim žlezdama - nekom drugom prilikom.