Rukopisi ipak gore

Šta vam mogu reći, sada, kada sam eto na kraju svog puta?

Rodio sam se u jednom veku a umirem u drugom. Živeo sam u zlatnom Carstvu, počivaću u tek novostvorenoj državi. Biće mi to i otadžbina i domovina. Otadžbina - jer je san i nasleđe naših otaca, domovina - jer je to sad moj dom. Samo mi je ime ostalo isto, iako mi i ono na drugom jeziku napisano izgleda drugačije.

Ja sam Maks Brod, izbeglica iz Evrope. Razrušene Evrope.

Rodio sam se u XIX veku koji mi danas izgleda kao maloletna mlada pred udaju, dok gazim drugu polovinu XX stoleća. Žuto-crna monarhija, carska Austro-Ugarska, nestala je a sa njom Prag, Beč i Berlin kakve poznajem. Fortuna me je pogledala, te sam bio neverovatne sreće da sam evropski kontinent napustio upravo pre Velikog požara koji će početkom četrdesetih godina zahvatiti gotovo vasceli svet. Umesto nemačkog, uglavnom koristim hebrejski i engleski jezik, ponekad jidiš. A moj dom je država Izrael.

Sve što nam se desilo, još pre prvih plamičaka, najavio je moj dobri drug Franc. Sve to je on već video i opisao. Još u ranim danima našeg poznanstva, prve decenije dvadesetog veka, u našim čestim večernjim melanholičnim šetnjama Pragom, on mi je o svemu pričao. U svojim snovima, dnevnim vizijama, on je video Oganj, Kaos, Smrt i Greh - kao u starozavetnim pričama. Opominjao me je da će sve nestati, u plamenu se urušiti, da će ljudi postati samo brojevi. Nisam mu tada verovao. Mislio sam da je to samo spisateljska groznica, pripovedačka euforija u koju je upao okončavši delo pod nazivom "Proces". Kakva sam budala bio.

Nastavili smo naše šetnje i kada se nesretno oženio. Uostalom, pisanje i druženje sa mnom su mu bili istinski hrana i piće. Uživanje. Sve ostalo obavljao je s mukom. Bolešljiv, prestravljen svojim košmarima, rano je preminuo ostavljajući mi svoju želju da celokupno njegovo delo, za šta on nejak nije imao snage, spalim pre no što to učini Veliki požar. Obećao sam mu, ali sam svakim danom odlagao. 

Nakon deset godina stalnog iščitavanja, mnogih mojih prepravki, shvatio sam da to nije rešenje. Zašto bih, zbog koga to radio - ta, nikakvog požara nije bilo na vidiku?! Onda sam to isto delo krenuo da posmatram kao gotovo svoje, a ne svog dobrog prijatelja.

Upravo tada se na horizontu, najpre Nemačke i Nove Austrije - ukazao plameni trag. Država u kojoj smo bili rođeni i živeli, već je bila pokopana jednim užasnim ratom; sada se spremalo nešto mnogo gore. Odmah sam spakovao svoje stvari i naše delo.

Našavši se u još uvek bezbednoj Švajcarskoj, preko radija čuo sam kreštavi glas pun prezira: doktora Gebelsa, njegovu presudu našem delu i najstrašniju pesmu praćenu, poput simfonijskog orkestra, ogromnom lomačom knjiga. Onaj Rus, koji beše kazao da rukopisi ne gore - pogrešio je. Sve iole vredno na nemačkom jeziku, jeziku velikih evropskih naroda, gorelo je na toj lomači praćeno pesmom mladih piromana u crnim košuljama. Dakle, to je bio taj Požar što ga je moj prijatelj video i opisao u svojim spisima.

Požar koji će, to sada znamo, zapaliti sve - od Urala do crnog kontinenta. Požar i dim Holokausta, genocida, istrebljenja - sve je to moj prijatelj predvideo. On je govorio u slikama, teško je bilo razumeti njegov svet živog pakla. Zato mi je ostavio u nasleđe svoje delo, da ga spalim nakon čitanja. Potajno se ipak nadao da ću shvatiti pre no što bude prekasno.

Ponavljam: moje ime je Maks Brod, a njegovo Franc Kafka.

Saša Skalušević Skala

***

Skala is back. Zaslužio je ovaj, petstokecti blogpost po redu.

Da dodam još i ovo: gornji tekst biće objavljen u jednom od narednih brojeva negotinskog časopisa za umetnost i kulturu "Buktinja". Tema broja - vatra. Poput prethodnih brojeva, i ova Buktinja biće namenjena čitanju, a ne...