Sunday, 31 January 2010

Otisak Nedelje - 31.01.2010.


Sudeći po broju glasova koje ste im dali, podjednako su vam se dojmila čak 3 predloga: pivo (#1), imunitet (#4) i dimnjaci (#7). Hm, skoro se tako nešto nije desilo u Otisku nedelje.
Dakle, zaključak bi bio - pivo toliko jača imunitet da možete da provučete izborni cenzus čak i kroz odžak. Ili Odžake ...

Predlog #1 - Pomoz Blog junaci! Blog te mazo!!!

Papa Benedikt XVI savetuje sveštenike katoličke crkve da pišu blogove!!! I pored toga, plus, postoji njegov lični vebsajt Pope2You.net sa linkovima za Facebook i YouTube, i još raznorazne džidžumidže. Svaštanešto ima tamo.

Definitivno, herr Benedict Ratzinger je kosmopolita i modernista. Bio je u Turskoj, i poziva pravoslavlje na veliki dogovor, voli hevi metal. Ne verujete? Bacite oko na to kako drži ruke na gornjoj slici desno ...
Izgleda da velika trka za Trofej Ekumene naveliko traje.
Za to vreme, naš skoroizabrani patrijarh smatra da je vreme da se sretne sa papom, daje izjave koje potpaljuju džihad pa se posle izvinjava. Poverovaću u iskrenost tek kada ga vidim pod onom istom zastavom kao i herr papu.
Pravoslavlje, katoličanstvo i islam, tri "vere" u istoga Boga, sve tri istog jevrejskog porekla. Tačno je, braća se oduvek najviše glože oko zajedničke njive. A oca najmanje vole. On je kriv za sve.

Predlog #2 - Broj cipela ...

Ne znam ko je autor ovog banera koga možete videti na skoro svim domaćim net stranicama.
Ali znam da ne bi prošao taj test, makar onaj deo koji se tiče pismenosti.

Predlog #3 - LDPNTK lista

Dakle, lista LDP-Radmila Gerov je prošla filter. Objavljeno i na zvaničnom sajtu LDP.
Toliko o još jednom No pasarán.
E moji crvenožuti drugovi ...
Ne navijam toliko za njih+nju, koliko me sramota što vas nije sramota.

Predlog #4 - Napredna neka deca

Naprednjaci pokazuju da su baš napredni. Prvi su postavili svoj vebsajt za razliku od ostalih lokalnih stranaka koje su se opredelile za blogjob. Vrlo napredno su rešili i da to naprave na joomla platformi, ali ih je indeksiranje prve stranice malo omelo. Jbg, užasi hostinga.
Sam sajt izgleda isto kao i propagandni letak im, ili obrnuto. Uniformno. Isto kao i glavni sajt SNS. Većina komentara vrti se oko toga što ovde ne postoji direktna komunikacija sa biračima, nego je dat samo mejl. Gledajući ono što se dešava po blogovima, a posebno na onom antiblogu, nije ni čudo što su se napredna dečica uplašila malkice.
Džumle džumla.
Nego, baš se nešto mislim: A gde to oni nameravaju da pobede DS-SPS-G17?
Džumla džumle.
Mislim, "Drage dame, ..."

Predlog #5 - Još malo o listama

Jedan farmeriše, drugi priča o pobedi u Negotinu. Pa kako to sad, svi bi da pobede u Negotinu?! Pa ne može bre to tako, baš svi da pobede. Do sada su se ovakve priče o pobedama skoro uvek završavale porazom, i to prvenstveno samog Negotina i njegovih građana.
Da se manem tih priča, ali činjenica je da koaliciona izborna lista G17-PŽN(K) još nije podneta i prihvaćena. Koliko sam čuo, čeka se odgovor nadležnog ministarstva povodom podnete dokumentacije za registraciju Boškove stranke (G17 su to odavno završili), navodno je potrebno da isprave ili dopune jedan deo podnetih izjava građana/članova da podržavaju stranku. Kako god bilo, sve će se znati za koji dan.
Povodom priče o registraciji ili preregistraciji stranaka u Srbiji, neki dan beše i 20 godina od "početka višestranačja u Srbiji". I ovi sa b92 stvarno ponekad umeju da lupetaju, kao da im tekstove pišu u nekom komitetu. Pa pre 100 godina je višestranački sistem imao više smisla nego svo ovo dvodecenijsko čudo.
A najavljeno "čudo" od izborne liste koje bi činili lokalni DSS, NS i Udruženje Negotinaca iz Negotina u Negotinu, tek treba videti. E to je tek džumle u pravom smislu reči. Samo im tu nedostaju radikali pa da sve bude kompljet.

Predlog #6 - Na čačkalicu

U nekom hotelu u Engleskoj uprava je zabranila upotrebu čačkalica u svom restoranu. Kod nas bi to izazvalo revoluciju. Pa kakva je to prigoda, u organizaciji bilo koga ili čega ili bilo kojim povodom, ako posle performansa ne "padne nešto na čačkalicu"?!! Malo krastavčiki, sirčiki, koje kebapče, masljine, jagnje i dagnje, čajnebanane ... prs' da poližeš, a i da se dobro naje'š. Plus cirka.
Ma hajde bre, ti Englezi nisu normalni.

Predlog #7 - Srđan Aleksić

Pre 17 godina, 27. januara 1993. godine u Trebinju je preminuo Srđan Aleksić. Srbin. Ubili ga "četnici", jer nije dao da ubiju njegovog druga. Drug je preživeo, Srđan nije. "Četnici" su osuđeni na po dve i kusur godine zatvora za ubistvo sa predumišljajem.
Nisu to "četnici", niti Srbi. Oni su sramota za svaki narod.
Niti je Srđan mrtav.

b92 - Sećanje na smrt Srđana Aleksića
Orbus - Srđo (Srđan Aleksić)
Balkanrock - Srdjan Aleksic e Storie Dimenticate delle Guerre Jugoslave (italijanski)
YouTube - Rade Aleksić na RTS (otac Srđana Aleksića)

Novosađani su znali šta treba da urade. A ostali?

***
U subotu 30. januara je bio januarski pun mesec. Lepo.
Jedino budale i dalje teraju po svome ...

Saturday, 30 January 2010

Hronika Palanačkog Uma - I deo


IDEAL ČISTOG SIROMAŠTVA


"ONI" su prljavi - palančanin je čist, on infantilno veruje da živi jedan nevin život za razliku od ostalih; on živi rutinski, siguran od "prljavštine" izbora i različitosti.
Kult rutinske čistote je doveden do prave manije - svaki preobražaj asocira na smrt, propadanje i prljanje - stoga je nužno "nečist". Samo je jednoobraznost (uniformnost) nevina.
Govor je prljav jer je to neprestano preobražavanje onoga ko govori i onoga o čemu se govori, i zato nije idealan kao što bi to bio rečnik. Rečenica preobražava, tj. "prlja" reč. Idealan je svet čistog ćutanja, voljno prihvaćenog siromaštva koje poziva na ćutanje. Duh palanke je užasnut od bogatstva, on hoće ubogost, siromaštvo.
Svet palanke je idealno prost, idealno siguran svet zatvoren u samog sebe, u kome caruje nužna ubogost.
"Red" palanačkog sveta se prihvata kao mogući imperativ egzistencije, pomiren sa trajnošću.


DUH PALANKE KAO DUH PLEMENA U AGONIJI

Stil je nemirenje individualnosti sa samom sobom i njen pokušaj sopstvenog uopštavanja, a sve u funkciji preživljavanja. Nema pomirenja između stila i individualnosti, kao i između stila i smrti (pojedinačnog čina smrti). U ovome leži znanje plemenske kulture - "kulture stila", koja uopštavanjem teži da prevaziđe i savlada pojedinačnu smrt. Uopštavanjem se ritualizuju pojedinačni trenuci rađanja i smrti. Plemenski duh samoponištenjem pojedinačnosti i sistemom jednoobraznosti pokušava da nadživi smrt.
Plemenski duh je obredno-stilski po nagonu a ne po svesti, jer ne poseduje svest o pojedinačnom, i o suštinskom značenju svog stila i stilskog uopštavanja; on nema ni svest o vremenu.

PALANKA, POZORIŠTE NORMATIVNOSTI

Tiranija palanke je tiranija uvida u sve, apsolutne jasnosti i javnosti svega. Postoji nagon za ismevanjem svega što ispada iz uobičajenog, i ide čak do podsmevanja fizičkim manama ma koje vrste - zapravo, ide do podsmeha ma kakvoj odlici po kojoj se pojedinac razlikuje od drugih. Ne priznaje se nijedna odlika, ma kako bila izražena. Ljudima se nadevaju "imena" po njihovoj odlici po kojoj se ističu, ne radi poštovanja već radi ismevanja.
Palanka se na ovaj način pretvara u veliko pozorište, gde se čoveku/pojedincu namenjuje uloga koju on mora da svakog trenutka nosi, tumači i predstavlja. Pojedinac je podređen u ovom svirepom pozorištu u kome vlada neobuzdani smeh većine, i to u svakom trenutku. Pojedinac je na ovaj način trajno podređen palanci.
Duh palanke se javlja kao duh "kumovanja" koji se nikada ne umara, ne dajući imenovanima ni jedan trenutak da se vrate iz pozorišnih uloga u koje ih je ugradio. Ovako se održava sistem vrednosti palanke.
Nema pozorišta koje bi moglo da zameni ovo živo pozorište, čije se predstave nikada ne završavaju, a pozornica se nalazi svuda. U težnji ka jednoobraznosti, greške se ne priznaju, između greški i greha nema razlike.
Svi su na istom poslu bez razlike - i ismevani se smeje istim smehom kojim se njemu smeju - u slavu duha palanke. Samo se objekti ne smeju, pa je njegov smeh u funkciji "biti subjekt". Sarkastičnost ovog smeha daje nam za pravo da kažemo da čak postoje i određena pravila smeha duha palanke; ona raste sa svešću o prividnosti slobode i smeha samog "subjekta", koji je najčešće i jedini povod smeha. On je subjekt-objekt, istovremeno i gledalac i glumac u ovom pozorištu koje ne priznaje razliku između gledaoca i glumca, gde svako gleda jer svako glumi, i obrnuto.

***
U palanci niko nije, tj. ne sme da bude zabrinut za siromašne. Svi moraju da budu siromašni duhom, svesno se odričući mišljenja da ne bi štrčali, jer trimer palanke radi punom parom, kreše svaku dlaku ili granu različitosti koja bi da naruši palanački kućni red i mir.
Kako užasavajuće rečeno: "Svesno se odričući mišljenja..."

Nisu bitne lične kuće i kule, bitno je da se palanački razumemo na uniforman, prost, duhom siromašan način. Da vodimo brigu o babi i češlju, a ne o selu koje gori.

U palanačkom teatru apsurda nepoželjni su štrčitelji koji ponekad (namerno ili ne) zaborave tekst svoje uloge, ponese ih kreativnost pa zatalasaju žabokrečinu - što (naravno) predstavlja najveći i neoprostiv greh. Takvima ne preti izgon iz palanke - ne, nikako, neće se tako lako i jeftino izvući! Njima sledi anihilacija pameti, kako su se samo usudili da štrče, menjaju unapred dogovoren tekst. U jednoobraznosti palančana leži suština palanačkog pozorišta života - niko nije nezamenjiv, svi ste isti; nećeš da glumiš tu ulogu - ima ko, ti ćeš dobiti drugu, takvu istu. Svi glume jednu te istu ulogu bezličnosti.
A Negotin baš ima Palanački Teatar, i to na tri scene Doma Nekulture.

U tom kontekstu palanačkog teatra apsurda, leži i ovaj poster Letećeg Cirkusa Dimitrija Ljotića. Totaldebilizam nacipalanke. E tek o tom, nehitlerovskom, nacizmu srpske palanke Konstantinović je pisao u drugom delu svoje knjige, u Beleškama.
U negdašnjem slušanju Novosti ili prenosa fudbalskih utakmica preko javnog, opštinskog razglasa po ulicama Negotina, ima toliko puno manje duha palanke (ma ima, ali prefarbanog u progres i informisanje drugova i drugarica, radnika, seljaka i poštene intelEgencije) nego što ga danas ima po KZN, opštinskom sajtu ili nekim antiblogovima lažnih modernista koji nisu mrdnuli od prve brazde. Bilo kojim organom, po vašem izboru.

Stil, ni stari niti novi.
Isti. Nikakav.

Siromaštvo bezimenih, jednoobraznih, uniformnih.
Pleme anonimnih.
Strah, čak i od promene frizure.
Svi u jednoj istoj ulozi.
Palanački duh bez duše.

Pravi konclogor.

Thursday, 28 January 2010

Hronika Palanačkog Uma - uvod


Umesto uvoda (da, eto, iskoristim deo prvog podnaslova iz Knjige o kojoj ću neko vreme pisati na ovim stranicama), koji bi verovatno podrazumevao neku reč o samom Piscu, životu i njegovim delima, i pikanterijom vazda omiljenom onima koji bi da im se prepričava umesto da čitaju (o razumevanju, kao posebnoj muci junačkoj, tek bi se mogla napisati po koja hiljada brojki i slova) - reći ću ipak nešto drugo, ili drugačije.
Došao je trenutak kada se ova naša Unesrećena Palanka, nekada poznata i kao Negotin, mora suočiti sama sa sobom. Da pogleda u sopstvenu dušu, ili makar preostale krpice iste ako ništa drugo, i konačno izgovori jasno i glasno odgovor na pitanje: Vredi li više ovde živeti? Krajnji rok za slanje odgovora na sopstvenu adresu jeste 7. mart ove godine. Posle toga dana mnoge stvari neće biti iste, mnogi Dosadašnji više neće ostati tu gde su nesrećom po sve aterirali i ugnezdili se poput lešinara koji se hrane udesom, ili čak Usudom ovoga Mesta. Hrane se sami sobom, i naslađuju pride, autofagi multićelijski koji sebe žderu, vare i ekskrementiraju ne bi li reciklirali svoju nesreću nanovo, iz početka.

Došao je još jedan trenutak - da se svima koji čitaju ovaj i ostale blogove, u Negotinu ali i drugim mestima, pa čak i zemljama, još jednom predstavi nešto što samo prividno poseduje formu Knjige (dok je ne uzmete u ruke i otvorite joj sopstveni Um), ali je daleko više i značajnije od (samo) još jednog sakupljača prašine, ili kakve mete zaludnih zanesenjaka koji pokušavaju da dokuče "o čemu se tu zapravo radi".
Ako bi se ipak usudili da ovo delo nazovemo knjigom, onda je fer nazvati ga pojmom koji mu najbliže pristaje: ovo je Teška Knjiga. Možda i Najteža, ikada napisana na ovim prostorima. Ne možda, već skoro sigurno. Delo koje ne može svako da razume, gde ne pomažu ponavljanja, iščitavanja. To je priča o našem životu, vekovnom i svakodnevnom, koji nikako ne želimo da promenimo jer je tako primamljiv. Da, Mi, zamjatinovski Faustusi srpske palanke, samprodati po tezgama ravnodušja širom Palanke Srbije, okupljeni oko njenih gangliona koji se razlikuju jedino po udaljenosti od Griniča ili Ekvatora, Vatikana ili Meke. Od lokalne crkve ili komiteta. Od bandere do bandere.

Filosofija Palanke (1969, izdanje 2006) autora Radomira Konstantinovića predstavlja za one koji razumeju o čemu se ovde radi otvoreni poziv na suprotstavljanje žabokrečini voljnog bezumlja, nastaloj zarad povratka u pseudouterinu sigurnost bezličja u masi. Posebno u maloj masi koja mrzi veću, ali je zajedno sa ostalim posestrimama i čini, da bi jedna takva veća išla korak dalje, i tako sve u nedogled do sopstvenog konačnog kraja i cilja - do deimofobične mržnje prema Svetu. Ni sam Crveni Ares nije bio toliko ljubomoran na Plavu Geu.
Otpor Palanačkom Stilu mora biti jedinstven i personalan, jer samo tako predstavlja smrt palanačja, bezumnog agresivnog kolektivizma stada ili čopora bezubih ljubitelja deteline nihilizma (ne)čovečnosti. Različitost je glavno i najjače oružje tog otpora. Protiv njega palanka nema leka, koliko god na početku sličila svemoćnoj.

Radi se o užasavajućem strahu gomile od pojedinca. I to onog koji mrda dupetom i misli svojom glavom. Ne ćuti, ne povinuje se. Ne boji se ni gomile bezličnih niti sebe kao truta.
Onog koji želi da živi i aktivno radi na tome, ne čeka.

***

Umesto Uvoda: Stil, najviše načelo Palanke

Palanka je naša sudbina, naš zao udes. Promene nema niti je može biti. Zaboravljen od istorije, između sela i grada, svet palanke nije ni selo ni grad. Njen duh jeste duh između plemenskog (idealno-jedinstvenog) i svetskog (idealno-otvorenog) duha. Duh palanke, izuzet od istorije, želi tu izuzetnost koliko god da je proklinje. On taj svoj udes želi da proglasi za privilegiju, da on sam zaboravi istoriju i ovekoveči se u sebi samom.
Svet apsolutne otvorenosti (strah) postoji samo u duhu palanke, koji propoveda religiju zatvorenosti (vrhovni Bog jedinstva i njegova antiteza - demonsko zlo apsolutne otvorenosti). Svet palanke postoji samo u duhu, koji je sam po sebi apsolutna palanka. Ovaj lutajući duh se ne može nigde da otelotvori jer je svuda podjednako nemoguć kao idealno zatvoren.
Zbog svoje nemogućnosti otelotvorenja, ovaj duh postaje rodonačelnik svake težnje zatvaranju u SVOJ svet, svet palanke. Svesni konzervativizam palančana se zasniva na osećanju "prvorodnosti" u odnosu na "svet" koji se od njih odrodio, ali takođe i kroz očajanje, kroz san o uključenju u "svet" negacijom palanke - palanački duh se javlja u oba ova vida i u oba trijumfuje.
Palanačanin ne vidi sebe kao subjekt, već kao objekt rođen u zatvorenom svetu, ne-pojedinac koji predstavlja zbir jednog iskustva, stava i stila - nagonski-odbrambeno negovanje palanačkog stila kao opšteg. Palančanin čuva ovaj stil jednoobraznosti kao vrhovnu volju, boji se izlaska u svet bez stila.
Služba stilu ide do obogotvorenja, važnije je držati se dobro utvrđenih ustaljenih običaja nego biti ličnost - sve što je lično, individualno - nepoželjno je.
INFANTILIZIAM je korelativan palanačkom duhu - kolektivna Volja nas štiti od svega, od nas samih, ali izaziva i iskušenja koja se zovu JA (lična odgovornost i lična preduzetnost).
Duh tradicionalizma je jedan od osnovnih izražaja palanačkog duha. Palanka, u načelu, ne voli nepoznato, odbija ga i u prostoru i u vremenu. Konzervativan duh palanke je osuđen na trajanje, pa ovu osudu želi da proglasi za svoju volju, sopstveni izbor - to je "duh koji se stalno protivi vremenu".

A sad, malo na čitanjac:

Danas - Nova čitanja "Filosofije palanke", feljton (pročitajte obavezno sve linkove sa desne strane)
Knjižara Gerila.com - Filosofija palanke (2006)
Zokster.net - Radomir Konstantinović
YU-Fitness Forum - Filosofija palanke
Project Gutenberg - Faust (html, engleski)

Na kraju početka, da citiram R. Konstantinovića:

"Nema zemlje u kojoj duh palanke nije moguć."

Tuesday, 26 January 2010

Odbrana Artterorizma: Da li je bilo Lapota ili Zašto volim lokalne izbore



brani: S.S.Skala (i mnogi drugi u njemu)


Od Srbije ništa očekivati ne mogu: dok je bila u sklopu komunističke despotije, ganjali su me fanatici i čankolizi zato što nisam hteo da veličam tiraniju i što mi je individualna sloboda bila najviši cilj; sada, u haosu nacionalnog ludila, odbacuju me rodoljubi i šićardžije zato što neću da uzdižem svoj narod, jer ne mogu da blatim ostale. I još, izabravši na minulim izborima Slobodana Miloševića ponovo za predsednika Srbije, čoveka bahatog i tvrdoglavog, u svakom trenutku spremnog na samoubilačke političke poteze, čije su posledice po pravilu katastrofalne, srpski je narod, podudarno sa svojom "duhovnom elitom", učinio sve da se Jugoslavija, kao država raspadne. Očigledno se radi o mentalitetu čija osnovna osobina nije stvaralaštvo i ljubav prema životu, već destrukcija i težnja ka smrti.
Živojin Pavlović
(1933 -1998)



Od davnina je poznato da je Balkan, važi za divlji predeo, stanište gde je Bog zaboravio na ljude, gde drumovima lutaju bande razbojnika i utvara, gde je civilizacija u jednom drevnom trenutku stala, okrenula leđa i vratila se nazad ... Odakle je i došla, u Sumer, Mesopotamiju, Babilon, Egipat, prostore koje se ne odlikuju čovečnim i ljubopitljivim običajima, za koje danas znamo i uglavnom poštujemo. Puštanje krvi, žrtvovanje ljudi, pojedinca i kolektiva radi boljitka budućnosti zajednica kroz povest ovih drevnih društava i uređenja, nisu nepoznanica i nama su poznati dakako kao surovost koju odbacujemo kao divljaštvo primitivnog, sujevernog i praznovernog trabunjanja ... No da li je baš tako? Lapot, taj drevni plemenski običaj ubijanja onemoćalih staraca i beznadežnih bolesnika, ravan je ekvivalent današnjoj eutanaziji ... To da se mlađarija od vajkada odnosila sa prezirom, potcenjivački i često surovo grubo naročito prema najbližima, nije samo običan smrtopizd, već realnost koju znamo i danas, čim iziđemo na ulicu ili pogledamo crnu hroniku u štampi. Helenska Grčka, taj večiti uzor zapadne civilizacije, Sparta, nacistička i povampirena Deutschland, posebno su se isticale u uklanjanju nevoljenih, odbačenih, sakatih, onemoćalih, impotentnih u duhovnom i telesnom smislu, bolesnih, imbecila, debila, idiota ... Njih je vodila etika i estetika, briga za sutrašnjicu sopstvene nagrižene, dekadentne zajednice, dok je nekih pak drugih ideja vodilja ognja i mača, bila mržnja i ostrašćenost. Evo šta o tom surovom običaju kažu neki koji taj bezbožni obred, pripisuju isključivo duhu naših predaka:

LAPOT
Za najstarije stanovnike Srbije Tribale, izričito se tvrdi, da su ubijali starce i nevoljne bolesnike. Onemogle i godinama shrvane roditelje, njihova su rođena djeca ubijala, čak su njihove lješine svi jeli i tada pirovali. Zeiler navodi za Lužičke Srbe, da su mladi ubijali svoje roditelje, pobratime i druge srodnike, pa i tuđine, ako nisu mogli više raditi i od svog se truda uzdržavati. Pošto bi ih ubili kuhali bi ih i jeli, neki put su ih opet žive sahranjivali. I sami roditelji, kad dođu u godine, rado su pristajali da ih ubiju. Lapot je kod polapskih i svih zapadnih Slovena trajao do 11 vijeka, a Khun je prikupio dokaze, da ga je bilo čak i u 16. vijeku kod Lužičkih Srba u predjelu Salzwedela.
Iz narodne priče „Usud“ može da se nazire, kako je u starije vrijeme postojalo nepoštivanje starijega, pa i svojih roditelja. Kroz cio krajinski i požarevački okrug, pa istočnom granicom do pirotskog okruga priče o ubijanju staraca i baba tako su žive, kao da se to jučer vršilo, i to kao nešto bezazorno, po starinskom posvećenom običaju. Birov zađe od kuće do kuće vičući: Lapot je u toj i toj kući, dođite na podušje! Pred skupljenim svijetom familija bi premlatila starca ili babu, i to najčešće batinom, rjeđe kamenjem ili sjekirom. Koga su god vodili na lapot, išao je bez ikakvog straha, nadajući se boljem životu na onom svijetu, i što je tako običaj propisivao. Te su jadnike na prvom mjestu njihova djeca ubijala. U prepričavanju o ubijanju staraca i baba vrlo je značajno, što se termin lapot čuje i upotrebljava samo u navedenom postupku, a nikad za što drugo.
Međutim isto značenje ima u Crnoj Gori pustenovanje. U Pješivicama npr. vele da je do nedavnih vremena bio ovakav običaj: Nastre se na zemlji postelja od lijepe vune, pola metra visine i prelije ključalom vodom, da se zbije. Iznesu nemočnog starca ili babu i metnu na taj pustenjak. Od te svaljane vune uzmu smotuljak i metnu žrtvi na potiljak, po kojoj sin ili tko drugi najbliži tresne sjekirom i određenog za onaj svijet na mjestu ubije. U tom stignu plemenici, neki s janjetom, neki s ovim i onim, i daju podušje. I sad se rekne: Pustenovat ćemo te, striko, baba ...
Vlasi u Homolju ubijali su dotrajale ljude i do pred sto godina. Obično su im crtalom odrubili glavu.
I na Cigane čergare pada optužba da su tako činili, jer u skitačkom životu ne bi im bilo ni mogućno da teške i dugotrajne bolesnike i sasvim izmorene starce i babe nose od mjesta do mjesta.
I po tome što se negdje plaća manja krvarina za starca nego za mlada, nazire se da mu život nije bio na cijeni.
Čl. 96. u Zakoniku cara Dušana odnosi se na ubijanje oca i matere, brata i djeteta, tko bi taj grijeh učinio, imao je da se spali na ognju. Ali iz njega se ne vidi da li se ovdje misli na obično ubistvo u raspri, iz koristoljublja, ili kakve bilo lične pobude, ili se misli baš na ubijanje roditelja i novorođenčadi
literatura:
S.Trojanović: Lapot i prokletije u Srba (1898)
St. Novaković : Ustavno pitanje i zakoni u Karađorđevo vrijeme (1907)
Tih. Đorđević : Naš narodni život (1923)

Slučajem izabrano

Ali, da li je to doista istina ... Naše doba, doba sumnje, prevrata, razmirica, sukoba i nečovečnosti, donosi neizvesnu sutrašnjicu, zabrinutost za svet kakav ga znamo. Bolesni, siromašni, marginalizovani, odbačeni, sexualne i druge manjine, prve su na udaru i meti. Što će reći Vilijam Gibson u intervjuu, datom sa početka XXI veka: fantastika više ne mora da se izmišlja. Materijalni svet su preuzele gramzive korporacije koje siromašne smatraju monstrumima. Siromašni nisu ljudi, oni su hodajuće banke organa. Jedna druga knjiga, Tajna Lapota, bavi se upravo tom drevnom eutanazijom, i ovde prenosim tekst dr. Ž.Trebješanina.

STVARNOST

naziv: Tajna lapota
autor: Bojan Jovanović
izdavač: Prometej, Novi Sad, 1999

Žarko Trebješanin

Jedno od najpoznatijih, najdramatičnijih i najzagonetnijih predanja jeste drevna priča o lapotu, odnosno o ritualnom ubijanju staraca. U našoj etnologiji ovom tajnom bavili su se mnogi poznati etnolozi (od Trojanovića, preko Đorđevića i Čajkanovića, pa sve do V. Radovanovića, i evo, Bojana Jovanovića).
Bez obzira na izvesne razlike u tumačenju motiva i smisla lapota, za sva klasična etnološka tumačenja zajedničko je uverenje da se radi o realnom obredu koji se vršio u prošlosti. Glavna greška ovog pristupa je izjednačavanje predanja sa stvarnošću. Tako je, nekritičkim, doslovnim shvatanjem tradicionalnog mita, utemeljen savremeni naučni mit o lapotu. "Nauka koja je trebalo da se bavi mitom postala je, zapravo, njegov plen", kaže Jovanović.
Autor opravdano kritikuje naivan etnološki pristup koji tumačenje poznate priče o lapotu odvodi na stranputicu. "Poistovećivati priču mitskih korena sa faktičkim činom znači tražiti čudotvornu biljku raskovnik koja raste ispod kornjačinog jezika", piše Jovanović. Kada se raspravlja o lapotu, previđa se da mi ne govorimo o obredu nego o predanju o njemu. Predanje je priča u kojoj se mešaju ovostrano i onostrano, a sama fabula je uokvirena iznošenjem dokaza koji tobož daju verodostojnost ispričanom.
Predanje o lapotu ima svoju osobenu strukturu, funkciju i smisao. Osnovne elemente njegove narativne strukture mogu da predstavim ovako: U davno vreme živeli su prestareli ljudi (Nemri) (dokaz su grobišta); Naredba da se pobiju svi ljudi koji napune pedeset godina; Sin (unuk) spasava oca (dedu) i sakriva ga; Nailazi neka nesreća koja preti da uništi kolektiv; Ostareli otac daje sinu spasonosni savet koji izbavlja zajednicu; Sin otkriva pravog spasioca (starca); Zabrana ubijanja staraca i uspostavljanje poštovanja mudrosti starih (dokaz: današnje uvažavanje starih).
Mešanjem fikcije sa etnološkim faktima izmiču nam mito-poetska priroda, društvena uloga i psihološki smisao ovog predanja. "Predanje o ubijanju starih nije trag nekadašnjeg obreda, već relikt infantilne duše naših predaka...", zaključuje Jovanović, i time za izvor priče uzima ne etnološku već psihološku stvarnost. Obrt koji je napravio Jovanović u tumačenju lapota podseća me na onaj koji je učinio Frojd kada je odbacio vlastitu teoriju zavođenja, jer je uvideo da njegovi pacijenti nisu u detinjstvu bili žrtve stvarne seksualne zloupotrebe nego svojih fantazama o tome.
Prava suština i poenta priče o lapotu nije u opisu postojanja ritualnog ubijanja staraca, nego naprotiv, u njegovom ukidanju, zabrani oceubistva u ime sprečavanja haosa, a zarad civilizovanog rešavanja generacijskog sukoba, radi opstanka i kontinuiteta kulture. Nesvesna želja za oceubistvom u priči postaje pristupačna svesti, ali se odmah poriče i zabranjuje, jer njeno ozbiljenje dovodi do krize i ugrožava same temelje kulture. Narodno predanje o okrutnom obrednom oceubistvu, ima preventivnu socijalnu funkciju, "jer aktivira svest o njegovom realnom značenju i posledicama koje bi takav čin imao za zajednicu u kojoj bi se praktikovao takav obred", smatra Jovanović.

Bez obzira na to da li ćemo se složiti sa tezom Bojana Jovanovića (koja se teško može opovrći, ali i dokazati) da sasvim izvesno lapot u socijalnoj stvarnosti nikada nije postojao, kao i sa mnogim njegovim posebnim zaključcima o okrutnom obredu, njegova knjiga će biti nezaobilazna za mnoge potonje istraživače. Slikar, pripovedač, najviše poznat kao filmski reditelj takođe se bavio ovom temom. U svom romanu Lapot, za koji je 1992. godine po drugi put dobio NIN-ovu nagradu, opisao je taj običaj, iskoristivši saznanje, prikupljene (najčešće) usmene ali i druge dokaze od dr.Ljubiše (ne tog) Rajkovića Koželjca rodom iz sela Koželja, koje je takođe zabeleženo na milosrdnoj karti Lapota, kao i selo Vratarnica kod Zaječara, gde je Žika Pavlović proveo veći deo svog detinjstva. Eutanazija iliti milosrdna smrt, koja je se već i primenjuje u nekim zemljama EU i pored brojnih protivljenja (ali i opravdavanja) je pitanje koje će kad-tad doći i do nas, pa sad ili ste ili niste ...

Što se tiče drugog pitanja iz naslova, Zašto volim lokalne izbore, stvar je jednostavna; volim ih jer tad svi sve obećavaju, smatrajući nas magarcima, samo da se dokopaju vlasti, volim ih jer tada ispliva sav mulj, političko blato koje se nataložilo od prethodnih izbora, volim ih jer se iznosi sav prljav veš pojedinaca i pojedinki a ja sam ljubitelj ženskog donjeg veša posebno kada ga žene skinu, ili im ja skinem, ja lokalne izbore volim jer je politika kurva a ja kurve branim i obožavam, lokalne izbore volim jer mi svi gledaju kroz prste ma koju psinu da napravim samo da budem sa njima, volim ih je tad, moje komšije, matori i ja idemo u šah klub (koji nam je biračko mesto) da glasamo, a ja volim šah, volim ih što se tad svi uvale na neku kutiju da maznu kintu i posle obično spiskaju u ljudski hram - kafanu, volim ih što možete da drukate nekog politički ako vam se ne sviđa ili da opalite ako vam se sviđa, volim ih jer su političari, njihova svita, poltroni i dupeuvlake gluplji no obično, volim ih jer znam šta će biti, lokalne izbore volim jer se nikad ne sekiram da li će pobediti moji jer ja sam samo svoj.
A vi?

S.S.Skala (i mnogi drugi u njemu)
jednog utorka, pred lokalne izbore 2010.

Sunday, 24 January 2010

Otisak Nedelje - 24.01.2010.

No more.

Predlog #1 - PULSPlus

Na našem tržištu hranljvih napitaka pojavio se novi proizvod, pivo PULSPlus pivare LDPNTK.
Novi prodor na tržište, sa garantovanim kupcima.
Ne treba kaucija.

Predlog #2 - Hm ... DS

Malo li je onaj "blog DS Negotin", ali ako ovako izgleda hosting Opštinskog odbora Negotin na zvaničnom sajtu DS ... Ima tu nekih stvari koje nisu tačne. Ne samo broj telefona.
Bez veze.
To što se trenutno dešava unutar te stranke u lokalu, posebna je priča. Kao i jedan od komentara na nekom od blogova "Nije prvi ko je prvi već je prvi ko je drugi". Naravno, ali nije ni Đurđevdan.

Doduše, za svaku pohvalu je to što će se takmičenje u besedništvu, u organizaciji Fonda "dr. Zoran Đinđić" održati i u Negotinu, 18. februara ove godine.

Predlog #3 - b92 urukativno

Zavitlavamo ove naše.
A šta reći o sajtu b92, posle svega? O tome kako prepravljaju tekstove i vesti pod istim datumom? Ovo im nije prvi put, da se razumemo.
Svašta i od njih.

Predlog #4 - Imunitetski prekršaj

(foto: Blic online)

Ko se sve danas poziva na imunitet nije ni čudo što onda tako slabo ide vakcinacija protiv gripa.
Ali, nazvati prekršajem "prelazak preko delova tela nastradalog (u saobraćajnoj nesreći)" zaista nije normalno. Taj idiot nije načinio saobraćajni prekršaj nepoštovanjem zabrane preticanja kolone koja stoji, iz bilo kog razloga. Taj idiot je pregazio pregaženog. Overio ga.
Prekršaj ... kako da ne.
Duplo ubistvo iste žrtve se to zove u nekim drugim zemljama.

Predlog #5 - Vučić ili Džukelić

(foto: Blic online)

O Srebrenici nije mogao da priča u SRS ...
Pa da, to što je on radio tamo i ne može se podvesti pod kategoriju "pričati".
Radi se o drugoj radnji, s onu stranu digestivnog trakta, ali na usta.

Predlog #6 - ???

Ja ne znam, ukoliko nije neka nameštaljka, šta je sve ovo trebalo Dinkiću. Hoće i on na fejsbuk pa digo nogu da ga potkuju. A potkovaše ga baš. Ponavljam, ako ovo nije samo zajebancija.
Mada, to fejsbukovanje jeste uhvatilo maha kod naših političara.

Plus što su se metli na njega na sve strane. Bre baš vole da ga fotomontiraju.
Plus G17 Plus, da ne zaboravim.

Predlog #7 - Dimnjaci

U Odžacima su danas održani vanredni lokalni izbori. Kako piše na sajtu Blica, najviše glasova osvojila je "Koalicija za evropske Odžake - Boris Tadić", koju čine DS+LDP+DHSS+SPO. Kakva papazjanija, koja je kod nas (naravno) apsolutno nemoguća.
A baš lepo piše u naslovu "Pobeda demokrata u Odžacima" ...
Što, da nisu uobrazili da su Deda Mrazovi, kao ovi ovde, pa ušli u odžake da dele poklone?
Ma, što ne izađoše svi od njih samostalno na izbore, baš bi se pušili.
Kao dimnjaci.

***
Nekima koji se ubiše od dosade, pade na pamet da postave merač podrške strankama na internetu. Pojma nemam da li je to čudo uopšte ažurno ili tačno.

Sve se nešto mislim kakav će naslov da stoji u vestima u nedelju 7. marta uveče ...

Saturday, 23 January 2010

O proseravanju ...

On Bullshit
(O proseravanju)
prevod: Tamara Radović


autor: Hari Gordon Frankfurt
izdavač: Vega Media, Novi Sad 2006

bullshit (US eng.) = reč slobodno bukvalno prevedite kao balega, ali nije to u pitanju ...

Šta reći o samom pojmu "proseravanja", koji je (kao reč) standardna američka kovanica? Ništa. Naziv sam sve govori, a pisac o tome lamentira na početku. Po kritici koju daje Dereta, možda bi nam familijarniji bio pojam "baljezganje", ali sad - šta je tu je. Bezumno prihvatamo sve i svašta pa neka i dalje bude tako.
Mada ... nije baš da nam je proseravanje baš toliko strano. Što bi pa bilo kada je sama suština proseravanja daleko starija od svog američkog savremenog imena. Kako god, "proseravanje, bez sumnje, uvek i obavezno kao sopstveni motiv ima pretencioznost".
Najbitnije je stvoriti lažni utisak o proseratoru.

Da citiram H.G.Frankfurta:

Proseravanje je neizbežno kadgod okolnosti traže od nekoga da govori, a da pri tom ne zna o čemu govori. Tako je proizvodnja proseravanja stimulisana svaki put kada obaveze ili prilike da čovek govori o nekoj temi prevazilaze njegovo znanje o činjenicama koje su relevantne za tu temu. Ovaj raskorak je učestao u javnom životu, gde su ljudi često podstaknuti – bilo sopstvenom željom bilo zahtevima drugih – da naširoko govore o stvarima u kojima su do izvesnog stepena neznalice. Tome veoma blliske situacije proizilaze iz vrlo rasprostranjenog uverenja da svaki odgovorni građanin u demokratiji mora da ima mišljenje o svemu, ili bar o svemu što se odnosi na vođenje poslova njegove zemlje…

Znate kako od proseravanja napraviti post na blogu? Natrpajte što više linkova i referenci u tekst pa neka svako ko čita donese sopstveni sud o tome što ste napisali, ili o onome o čemu pišete. Od proseravanja napraviti stav, mišljenje (ehm), i nije tako - naizgled - laka stvar. Granica između proseravanja i stava jeste pretanka i najčešće nevidljiva.
Linija proseravanje-stav-znanje završava se poznatom tezom o pameti "gore", a ono "dole" neka je što bliže zidu. Čuveno "Začepi!" se ama baš oduvek odnosilo na usta, ne na bure ili holandsku branu.

Kada neko uporno i gorljivo nastupa u javnosti i primenjuje tehnologiju proseravanja, a pri ruci nema nikakvih pomagala, niti ih želi jer misli da sve zna i bez čitanja, linkovanja, guglovanja, vađenja teza ili pukog listanja literature (u koju nikako, zaboga, ne spadaju dnevne novine) i nadasve razumevanja istog, onda nije ni čudno kada pređe iz Organske u Neorgansku hemiju. Političku, naravno, kakvu bi drugu bilo moguće spominjati u ove lude dane pred lokalne izbore u Negotinu.
U stvari, i da ima sve pomenuto, taj i takav opet ne bi znao šta s time. Tu počinje proseravanje. U ovoj kvazirealističnoj situaciji, u kojoj se zatekao prosečan Negotinac zatrpan preteškim biografijama aktera političke tuče i šutke (jašta da je to, sve je drugo samo ne korektna), svi pokvareno igraju na kartu emocija, crnobele situacije svršenog čina, pokvareni umovi dovode situaciju do usijanja a mozak običnog građanina do tačke ključanja na -9 u hladu. Ponovo svi znaju sve, i svi su na nečijem spisku (i to takođe znaju), svako se svakome proserava.
Svi gledaju, niko ništa ne vidi.
Reći ću nešto i o tome kako sam došao do knjige. Pročitao sam kritiku Teofila Pančića u Vremenu, pa rekoh sebi "hajde da nabavim tu knjigu". Ispade da nije knjiga nego sveščica (za džep), obzirom da se zapravo i radi o jednom eseju, predavanju pomenutog profesora. Bogami, ja sam je platio ukupno 500 dinara, leta 2009. godine. Ako bacite oko na sajt izdavača videćete da sada košta 378 dinara bez popusta. Plus troškovi dostave. MSWord verzija ove sveščice u A4 formatu sa fontom veličine 12 staje na 11 listova papira. Štampana verzija ima 40 stranica od korice do korice, džepni frormat sa bioskopskim fontom.
Priznajem, proseravanje je uspešno položilo svoj marketinški (i finansijski) ispit.
Btw, za kupovinu knjiga pare nikada nisu bačene - da se razumemo.

Ako znate engleski jezik, a ne bacaju vam se pare na filozofiju proseravanja, evo linkova:
Harry G. Frankfurt - On bullshit (html, engleski)
Harry G. Frankfurt - video intervju sa autorom, na temu proseravanja

Pošto proseravanja i o proseravanju nikada dosta, evo kritičkog osvrta Lady Justice na ovu sveskuknjižicuštagodbilo, ili bolje reći - mamiparu.


BIKOV IZMET


Šta je to?! (verujem da naslov deluje kao da obećava erotski esej mladog čobanina u naručju strasti svoje muze, ali nije)
Kada bih sada promovisala sebe, svesna činjenice da su nam svima danas male plate, i samim tim jedemo manje kvalitetnu hranu, stoga, ponudim adekvatnu nagradu u vidu kutijice lekova protiv dijareje, nadimanja i gasova, uz obavezan prilog anal-liz-ziranja do tačke klistiranja, tj. hronični smrtopizd sa mestimičnim ''okoštavanjem''...
Može biti.
Čemu služe forumi i blogovi?! (čitaj: Šta svi radimo ovde?)
Pa, privlačno nam je to što nam je na forumima i blogovima omogućen adekvatan prostor, mesto za naše proseravanje na najbezbolniji, gotovo besposledični način, putem interneta. (čitaj: interidentiteta)
Svi mi ''blogeri'' posećujemo blogove kako bi zadovoljili svoje snobističke potrebe za obavešćenošću gubljenjem u močvarama nagađanja, poluistine, jalovog raspravljanja, kvazi-stavova, i ponašamo se krajnje ''demokratski'' u smislu obaveze posedovanja i iznošenja ličnog mišljenja (koje u većini slučajeva i nije lično, gle' ironije) što se tiče svega što može uticati na naš život, sve dok se ne podavimo u okeanu vlastitih verbalnih brabonjaka, i to sa prosečnim znanjem ''jezika''...
Neki od nas iznose istine ili laži (obzirom na činjenično stanje), dok najviše ima ''proseravanja'', baš iz razloga jerbo takav oblik ne iziskuje činjenice, i njegova dostupnost i jeftinoća omogućuju kvantitativnost.
Mediji, vlast, kultura, umetnost, nauka, politika, privatnost... Gdegod, i kadgod želite, uvek sa vama, vaša kakofonija koja se gomila jer niko ne pušta vodu.

Obzirom da je to toliko uzelo maha, dotaklo je i penzionisanog profesora filozofije sa Prinstona (čitaj: "taj je bio faca") H. G. Frankfurta, koji je (verovatno zahvaljujući dokonosti) ispisao (zamisli molim te) celih 40 stranica studije (i to uglavnom tuđe, opet ironija) o razlici između istine, laži i proseravanja. Npr. uz pomoć Max Blekove studije ''O muntanju'' (blaži oblik proseravanja), biografskog materijala o Ludvigu Vitgenštajnu, romana ''Prljava priča'' Erika Amblera, jednog stiha Longfeloa, i tumačenja Sv. Augustina. Znam da sve ovo u samom startu obećava tipično proseravanje, ali opet... Sama knjiga se tako i zove, s tim što bih joj ja radije dala naziv ''Proseravanje o proseravanju'', a.k.a. ''Čekinjasti oldtajmer bio na žurci, navuk'o se na proseravanje i sada se skida na suvo, glasovi istine i laži spojeni na trofaznu struju ga podsećaju da činjenice ipak postoje, dok se treća rupa kandiduje za predsednika nečinjeničnog stanja''.
Pominju se raznorazne jezičke prakse, tipa muljanje, lupetanje, trućanje, naklapanje, natezanje, baljezganje, zavlačenje, mlaćenje prazne slame, sviranje muškom polnom organu i sl. I konstatuje se da se dodiruju i presecaju, ali nikako nisu isto, a najsuroviji primer svega je opet proseravanje.
H. G. Frankfurt tvrdi da je proseravanje obmanjivačko izvrtanje činjenica (pleonazam?!), blisko laganju, naročito korišćenjem pretencioznih reči i dela u opisu sopstvenih misli, osećanja ili stavova. (srpski: Namerno krivljenje Drine uz pomoć nerealnog motiva, kao i nerealne suštine uz obaveznu foliranciju)

Čovek tvrdi da proseravanje nije isto što i laganje. I u pravu je.
Kaže da, ako je laž uverljiva, njena žrtva je dva puta prevarena, jednom je porušena istina stvarnog stanja stvari, drugog puta je porušena istina o poznavanju stvarnog stanja stvari, i činjenica koju lažov skriva je da nas pokušava udaljiti od tačnog shvatanja stvarnosti, dakle on zna šta je stvarno a mi ne smemo shvatiti da nas pokušava ubediti u nešto što smatra lažnim.
A, proserator narušava istinu samo o sopstvenom poznavanju stvari, (to je indiferentno prema stvarnom stanju stvari), i on skriva da mu je istinoljubivost sopstvenih izjava gotovo nevažna, niti iznošenje, niti prikrivanje istine.
Primer: Ja imam 20 dinara u džepu, a tebi kažem da imam 40. To se odnosi samo na moje verovanje, i nije laž, samo ti pružam realnu osnovu na osnovu koje ti stvaraš sud o mom verovanju.
Laž je čin izoštrenog fokusa, a fokus proseravanja je više panoramski nego što je partikularan, i vazduh je kontaminiran nemogućnošću prepoznavanja razlike između istinitih i lažnih tvrdnji.
Ehm, onda navodi teorije Sv. Avgustina (šta je bre ovo, postmodernizam laži u religioznoj sferi?) koji razlikuje 8 vrsta laži u odnosu na karakterističnu nameru ili opravdanje. Za čak 7 vrsta tvrdi da su neophodno sredstvo dostizanja cilja (ubistvo iz nehata), dok je 8. vrsta sama po sebi cilj. (ubistvo s predumišljajem). Dalje filozofira (čitaj: proserava se) još malo, teoriju o ''O muntanju'' tog Max (Pejn) Bleka sam shvatila kao metode varanja kad igraš munte, tupljenje iz Vitgenštajnovog biografskog materijala u vezi izjave izvesne Fanije Paskal nakon operacije: ''Osećam se kao zgažen pas'', i njegovog gađenja i komentarisanja da ona ne zna kako se oseća zgažen pas (a on kao zna..), stih Longfeloa koji toliko voli da bi mu bio moto (uzmeš pojmove staro doba, umetnost i Bog, i pomešaš sa dva jaja i malo šećera, izem ti moto), uz prilog-tvrdnju da ''tada'' (pa vi guglajte kada je živeo Longfelou) nije bilo proseravanja, i to odmah nakon rečenice ''Promišljena samodisciplina čak i u odnosu na delove tela koji se ne vide''.. Ma nemoj! Pre podne si živeo u manastiru boreći se sa crvenim đavolima, popodne bio računovođa, a u slobodno vreme pravio kačkavalj i pisao blog na papiru... Ima poente, a to je da poente nema.

Ipak, citirao je rečenicu oca sedmogodišnjem sinu iz ''Prljave priče'': ''Nikad ne laži ako možeš da se izvučeš na proseravanje.'' To mi se svidelo, dobar savet. Isto kao i amerikanizam u konzervi, govor za ''Dan nezavisnosti'' sa ciljem ostavljanja utiska o sebi. (?!) No comment.
Navodno, to proseravanje je neka ''okolnost'' koja traži od nas da govorimo o onome o čemu nemamo blage veze, međutim danas se svaka individua okreće pokušaju iskrenog (ili ne) prikaza samog sebe, i to u dva vida po mom mišljenju:
  1. U vidu točkića u determinističkoj mašini
  2. U vidu nasumičnog zanošenja čestica u haotičnom sistemu.
Sasvim individualna stvar, ali opet dolazimo do neke činjenice da je i sama istina koju forsiramo puko proseravanje, dakle, i ovaj tekst je proseravanje, i sama knjiga je proseravanje, i svi se mi proseravamo, bilo u vidu napada ili odbrane, ili pukog razbijanja monotonije, i to je to gorepomenuto anal-liz-ziranje do tačke klistiranja, iliti hronični smrtopizd sa mestimičnim ''okoštavanjem''.

Sve je jedna besmislica, sa nedoumicom:
Šta, u stvari, ima smisla?!
Lady Justice

***
Ovaj post je mogao da se zove i "O borbama bikova". Ali nije.
Napravili su grupu na Fejsbuku pod nazivom "Facebook je postao mesto za PROSERAVANJE!!!".
Ta nemojte kasti ...
Koga interesuje, ne bi zgoreg bilo da pročita i tekst na Agrogerili "Kako vaše higijenske navike prizivaju apokalipsu i pet načina da to promenite". Neće da se baci.

Thursday, 21 January 2010

Halo 030, Jugo ti si ...

Aman bre Jugo, čoveče, pa gde iskopa ovu priču.
Borska Inicijativa - 'El će ga svirnu na Ljubišu?

Svašta i ti čuješ po tim kafanama, bre. Mada, gde ima tog dima mora da i neka vatrica tu negde greje ...
... onaj ražanj za zeca, lisicu, vuka i mečku.
Svi na isti. Ražnjić, da se korigujem.
Stvarno svašta.

Tuesday, 19 January 2010

TKO

Nije "Tko" nego T.K.O. - Technical Knock Out.
Tehnički nokaut, bre.

Postoji jedan stari negotinski fazon, a dešava se u Hali sportova na jednom omladinskom prvenstvu Srbije u boksu, sredinom osamdesetih godina. Neki Boranin ubi u ringu od batina čuvenog Hndu, svojevremeno negotinskog Mahalaja Đeksona, a ovaj se okrene prema treneru i vrisne:
- Bacaj bre peškir ili ću se sam nokautiram, ovaj će me ubije!

Da li ste u ovoj priči prepoznali današnje negotinske demokrate?
Nemoj da niste ...

Sve živo su pokušali da učine (a i još bi) ne bi li na bilo koji način sprečili Radmilin (što da se lažemo, kakav bre PNTK) izlazak na izbore. Ama, sve i svašta. Da ona nije cvećka - nije. Ali nekome onemogućiti Ustavom zagarantovano građansko pravo da bira i bude biran, uz tone bljuvotina na njen račun, optužbi za kriminal i korupciju koje se vrte po novinama dok sudovi i tužilašta ćute, privatnih gadosti na račun porodice (OK, tek Vlada nije cvećka, ali on bre nije javna ličnost - on je više onako "iz debele senke", manimo se njega) - zaista prevazilazi sve granice nenormalnosti i bezumnosti.
Demokratska stranka ne želi da izađe na crtu jednoj kvazilokalpatriotskoj grupi građana jer nisu napisali da su grupa građana. Aha, kako da ne, pazi da nije to razlog.
A možda je razlog u rezultatu ankete u kojoj vodeći likovi DS od ponuđenih ocena između 1 i 5 najčešće od anketiranih dobijaju - 0? Ono, ni anketa im nije baš "cvećka", više miriše na ispitivanje mišljenja anketiranih o tome koga treba maknuti iz vrha lokalnog DS, nego o tome šta građani misle o aktuelnoj političkoj ponudi u gradu.
Dakle, Radmila je našla najgoru varijantu da nokautira žute - napravila je koaliciju sa LDP. Na to su je oni sami primorali. Hajde sad da vidim usijane žute glave, neka kažu kako ni ta lista ne sme po svaku cenu da se pojavi na izborima, sada kada je na redu u Skupštini Srbije rezolucija o ratnim zločinima po Bosni. Zna se kako te stvari prolaze kada LDP i Čedomir o tome "imaju stav".
Lista se zove "Liberalno Demokratska Partija - Radmila Gerov". Indikativno, za one koji umeju da napisano čitaju na politički način. Nema Čede, nema PNTK. Dakle, ovo je lista LDP čiji je nosilac Radmila Gerov.
Radmila ovim preskače sve prepreke koje su joj postavili oponenti, otvara paletu opcija svoje političke budućnosti, a zavisno od rezultata koji ova lista bude ostvarila na izborima 7. marta ko će sutra moći da kaže kako nije moguć čak i poslanički mandat LDP rezervisan za Negotin? Kada na red dođu republički izbori, naravno. I to čak neće imati nikakve veze sa time da li će odbornici ove liste činiti lokalnu vlast od 8. marta 2010. godine - ili ne. Rezultat će usloviti sve moguće opcije u budućnosti.

A šta LDP ima od svega ovoga?
Garantovan cenzus pod svojim imenom, odborničke mandate, možda i funkcije u vlasti ako u njoj učestvuju. Puno za jednu stranku koja do juče osim pečata nije imala ništa - da se razumemo, stranku ne čine spiskovi članova nego aktivnosti. Ako se to sve do sada svodilo na čestitke za Novu godinu i Osmi mart - nije dovoljno. Neiznošenje stavova o lokalnoj politici ne znači automatski i da ga nemate. Ali ga niste izneli u javnost. Dakle, kao i da ga nemate.
Eto šanse da se sada konačno pojave pred biračima i kažu šta imaju. Da se ne zaborave, lista je njihova, pod njihovim imenom stranke. Radmila je samo nosilac. Ali kakav!
Evo šanse da i ove godine čestitaju Osmi mart sami sebi. Ali na vrlo kvalitetan način - osvajanjem najvećeg broja odborničkih mandata.

I šta sad preostaje da uradi dežurnom namćoru, piscu ovih postova, javno deklarisanom biraču LDP?
Šta drugo nego da vas pozovem da im pomognete da ponovo prikupe vaše potpise kako bi izašli na ove, već sada unapred etiketirane, uklete izbore. Svi do sada prikupljeni i predati potpisi građana, koje je sakupio PNTK - ne važe. Moraće ponovo.
Problem predstavlja to što potpisi onih koji su se već jednom potpisali za odbijenu listu PNTK neće smeti da se ponovo predaju. Fantastično tumačenje OIK, još jedna u nizu budalaština onih koji nisu hteli da listu PNTK proglase nevažećom ne bi li još više omeli Radmilin izlazak na crtu.
To zapravo nije nikakav problem. Ukoliko ste već potpisali za neku od drugih stranaka, a sad bi posle svega podržali listu "LDP-RG", dođite i podržite ih svojim potpisom. On neće biti važeći kod onih koji dolaze na red kasnije. Kod onih koji više ne znaju ni kako im se zove lista ali sakupljaju potpise, kod onih koji čekaju i kalkulišu sa rednim brojem na glasačkom listiću, ili kod onih koji više ne znaju šta će sami sa sobom.

Ma, cirkus jedan od ovih izbora.
Sve sami slonovi i klovnovi.
I po koji dreser.
Deli dresove

Sunday, 17 January 2010

Otisak Nedelje - 17.01.2010.

Ne samo prethodne nedelje, nego unazad već godinama u ovoj tužnoj palanci vlada mrak. Zato ste i odabrali, pretpostavljam, istoimeni predlog #4 za Otisak nedelje. Ne zbog radikala, siguran sam.
Zbog mraka.

Predlog #1 - 15 : 1

Milan Ljubisavljević
(20.04.1995.-16.01.2010.)

Agencija Beta.
Blic online.
Novosti online.
Medija Centar Bor 16.01.2010.
Medija Centar Bor 17.01.2010.
E-Stav - Bez dobrog naslova
Facebook grupa - U znak secanja na Milana Ljubisavljevića

Koliko sam ja shvatio iz priča, a koliko znam i kako sve to ide oko klinačkih frka, ništa se nije desilo odjednom. Znači, počelo je najblaže rečeno 15. januara uveče. Po novinama se razvlači cifra od 10-15 njih koji su gazili ovog jadnika koga su konačno uspeli i da razgaze. Surov rečnik? Ne. Izvinjavam se porodici, rečnik je blag.
15 njih gazi jednog. Milanu nije čak ni pružena šansa.
Zna se šta posle toga ostane od gaženog. Započeto 15.1. a završeno sa 15 na 1.
15 : 1

Kakav poraz narode.
Deco, imali ste od koga i da učite.
Oprostite nam jednog dana.


Predlog #2 - Smak sveta

Care2 Petition site - How to help Haiti
Grafik koji pokazuje nivo stanovništva Haitija pogođenog zemljotresom
Google - pomoć stanovništvu Haitija
Google News - aktuelne vesti o zemljotresu na Haitiju

Predlog #3 - e-novine pred gašenjem

Pera Luković je uradio jedino što je i mogao: pozvao prijatelje u pomoć. Dok publika lamentira i misli se, a 50:50 je preraslo u sve ili ništa, ostala je jedina solucija kojoj je svojevremeno morala da pribegne i Republika.
Pomagajte drugovi.
Pa, svako ko čita članke na portalu e-novine trebalo bi da stavi prst ne čelo i zamisli se nad time da je sve to neko napisao i objavio, uložio sopstveno znanje i trud. I da bi bio red da se plati. Urednici e-novina ne mogu da pribegnu obaveznoj registraciji korisnika i plaćanju pretplate jer im je stalo da se njihov stav što više čita i što dalje čuje.
Podršku e-novinama daju uredništvo i pisci članaka na timočkom internet magazinu e-stav.
Podršku je izrazio i negotinski novinar Živojin Dragišić.
I Građanski Krug, naravno.

Predlog #4 - Imena luda nalaze se svuda

Ko o čemu, a u Negotinu svaki čas o nekim listama. Ovog puta o izbornim. Kako stoje stvari, danas, u nedelju 17. januara 2010. godine, jedina izborna lista koje jeste definitivno proglašena je ona Srpske Napredne Stranke. Dakle, oni su #1 na glasačkom listiću. Trenutno su i #jedini, obzirom da niko nije predao ili nije smeo da preda svoju listu do sada. OK, osim PNTK, čija je lista definitivno odbijena od strane Apelacionog suda u Beogradu zbog toga što nisu naglasili odrednicom da su grupa građana.
Izvinjavam se, ali ko to od dva i više stanovnika ove zemlje na jednom mestu nije grupa građana?
Priča se da je u vrhu DS u Beogradu rečeno da "se Radmili Gerov ne sme dopustiti da izađe na izbore po svaku cenu". Stvarno?! Pa zar su se toliko usrali od jedne lokalne stranke i njenog lidera-kriminalca? Šta su mislili, da će Žena-Zmaj da sedi skrštenih ruku i čeka da joj sudbinu kroje takvi? Koliko ja znam, to što će ona sutra da uradi zajebaće bogami mnoge od tih koji su računali na njenu elminaciju iz izborne trke.
Debelo.
A tek što su se debelo zajebali sa onom anketom Stratedžik marketinga ... to će tek da vide.
Zaista ne znam šta je toj Agenciji trebalo da se ovako glupira, da njeni anketari čak sebi dozvole da telefonskim putem vode polemiku oko odgovora sa anketiranim građanima Negotina, njih oko 2000. Ukoliko su to uopšte bili anketari, a ne aktivisti. Ili drugovi-članovi.
Koliko ja znam, takve ankete se vode po principu pitanje-odgovor, zbog lakše analize rezultata, a ne "Šta mislite o tome i tome? A, zašto?"
A, šta vas briga.

Predlog #5 - Školski primer

Škola Vuk Karadžić u Negotinu, ulica Kraljevića Marka. Parkiranje dozvoljeno, uz naplatu, samo sa desne strane. Vidi se i znak. Sa leve nije. I za to postoji znak. Stvarno, dajemo lep primer deci koja bi trebalo da slobodno idu trotoarom sa leve strane. Školski primer, ali naopak. Baš kako treba, u duhu naše tradicije naopakosti.

Isti slučaj je i u ulici Lole Ribara, ispred glavnog ulaza u školu.
Ni Organ niti Organi ne reaguju. Stvarno lep primer dajemo deci. Pa nam posle kriv đavo.

Predlog #6 - Patike za nebo

Deca ostavljaju svuda patike kada idu na klizalište.
Gde li je pošao onaj koji ih je ostavio ... ovde?
Radnici Elektrodistribucije svakodnevno prolaze pored ovog mesta svojim kamionom sa korpom. Nikome ni na kraj pameti nije da to skine.

***
Videćemo da li će Negotin da stigne na Google ili Care2 stranice za pomoć, počev od 8. marta ...

Friday, 15 January 2010

Midnight Wedding


Pitam se da li iko od Negotinaca zna da je za sredu 13. januara u ponoć bila zakazana neka svadba u centru grada? Sumnjam da ima takvih.
A bila je.
Postoji Ženik, postoji Mlada, stari svat i kumovi, zvanice, tu su sveštena lica da overe. I narod. Postoji zakazani termin.
I?
Pa ne beše ta svadba baš sasvim potaman.
Da je bila zakazana kod matičara u Opštini, nikada ne bi ni bila održana. Jer su svi učesnici izgleda ostali bez imena. Niko od njih ne sme da se potpiše u Matičnu knjigu utisaka, čekaju da dobiju imena. Da im jave, zapravo, kako da se zovu. Ko bre treba da im javi kako se zovu, gde to ima??? Ima u Negotinu. Treba da im svima jave njihovi vrhovni Kumovi, iz Beograda. Da se ne zalete, pa posle opet moraju da skupljaju narod - da ih podrži.
A pričalo se da Mlada jedina ima pravo ime, pa je bilo sramota da dođe među ostale bezimene svatove. Ženiku nešto i ne beše krivo, vidi se po slikama. On je mislio da i dalje traje momačko veče.
Zaječarska banda je cepala do u noć.
Narod pio kuvan etanol i jeo sa lukom.
I mekice, baš kao prava svadba.
Poklone nije čitao niko. I to čekaju iz Beograda.

Elem, kako rekoh, to veče sve je imalo elemente svadbe.

Bila je postavljena šatra. Za najuži krug rodbine i zvanica. Ostali su bili okolo šatre, nije red da se uđe u nju dok se Mlada presvlači. Ili neka zamena, ako ona ne dođe. Važno je presvlačenje.
Posluženje - ispred, za sve.

Branioci lika i dela Spomenika Hajduk Veljku, okitili su ga nacionalnim balonbojama. Da proslave osvajanje i tog brda. Ono, jes da je spomenik izgledao kao jedna od prepreka na Bazenskim igrama, varijanta "koj-će-gi-izbuši-više", ali to sada nije bitno. Važno je bilo da su uspeli da ga odbrane od Mlade, da ga ova ne pomeri s mesta. I da ga ne pretopi u džebanu za pucanje u jabuku.

A da su praštale prangije - jesu. Neko je čak naučio decu pozvanih gostiju na svadbu da petarde pucaju jače ako ih ubace u elise na onom frižideru za piće i hranu, za koji neki pogrešno misle da je hladnjak koji služi za pravljenje leda na klizištu. Deca ubacivala, a dežurni redar delio novogodišnje šamare šakom i kapom, levo i desno. Pravoslavne svadbarske novogodišnje šamare, da se ispravim.
Kao i na svakoj pravoj, domaćinskoj srboslavnoj svadbi, mora da padne i srča do kolena. Pošto je domaćin dozvolio samo ekološku ambalažu, gosti su sebi potražili alternativni izvor srče.

Izlog Bioskopa.
Pardon, Male/Kamerne scene Doma kulture.

Izlog prodavnice kompjutera "Voodoo".

Izlog TV mehaničara Florića.
U stilu Guče, kada već na veselju behu trubači, red je i da na sve strane bude ispovraćano. Oko šatre se nije smelo od redarstvenika. Dakle, ista destinacija kao i za srču - Knez Mihajlova ulica. Tamo ih nije bilo.
Dobro je, kako se krenulo, niko na sreću nije stigao do gradskog groblja na kraju ulice.

Iako se znalo da Mlada-sa-spornim-imenom definitivno neće doći, Ženik-bez-imena se opremio za prvu bračnu noć. Da ne pukne bruka pred komšijama i tolikim svetom. Doćerao pun kamion, ali ovoga puta sa drugog kraja pešačke zone.
Oni raznobojni komadi gume oko spomenika Hajduk Veljku nemaju nikakve veze sa ovim poslednjim. Ono su samo obični izbušeni baloni. A ovo su neiskorišćeni kurtoni.

***
Pored toga što niste znali za ovu svadbu, garantujem da ne znate još ponešto.

Daje se na znanje.

U Negotinu se ovih dana snima treći nastavak jedne stare i čuvene domaće serije. "Salaš u Malom ritu", "Zimovanje u Jakobsfeldu" i sada "Veliki Rit".
Setite se ćelavog Vase pecaroša, sa kačketom, onog koji jeste zapalio žito Nemcima. I čuvenog Georga Šicera koji je istom Vasi stalno lupao čvrge. Radnja trećeg nastavka dešava se decenijama kasnije.

Vasa i dalje još uvek odbija da poraste. U drugoj epizodi prvo izede metar i po vešalice, a onda preko još 2 šake žita i dve šake semena zimskih lubenica za desert.
Šicera je zamenio novi lik - Šuster. On je još u prvoj epizodi budno motreći na domoroce dobio upalu oka. Upala mu pesnica.

Mladenci i svatovi, živeli!
Srećan nam 8. mart.



Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...