Hronika Palanačkog Uma - I deo

IDEAL ČISTOG SIROMAŠTVA

"ONI" su prljavi - palančanin je čist, on infantilno veruje da živi jedan nevin život za razliku od ostalih; on živi rutinski, siguran od "prljavštine" izbora i različitosti.
Kult rutinske čistote je doveden do prave manije - svaki preobražaj asocira na smrt, propadanje i prljanje - stoga je nužno "nečist". Samo je jednoobraznost (uniformnost) nevina.
Govor je prljav jer je to neprestano preobražavanje onoga ko govori i onoga o čemu se govori, i zato nije idealan kao što bi to bio rečnik. Rečenica preobražava, tj. "prlja" reč. Idealan je svet čistog ćutanja, voljno prihvaćenog siromaštva koje poziva na ćutanje. Duh palanke je užasnut od bogatstva, on hoće ubogost, siromaštvo.
Svet palanke je idealno prost, idealno siguran svet zatvoren u samog sebe, u kome caruje nužna ubogost.
"Red" palanačkog sveta se prihvata kao mogući imperativ egzistencije, pomiren sa trajnošću.


DUH PALANKE KAO DUH PLEMENA U AGONIJI

Stil je nemirenje individualnosti sa samom sobom i njen pokušaj sopstvenog uopštavanja, a sve u funkciji preživljavanja. Nema pomirenja između stila i individualnosti, kao i između stila i smrti (pojedinačnog čina smrti). U ovome leži znanje plemenske kulture - "kulture stila", koja uopštavanjem teži da prevaziđe i savlada pojedinačnu smrt. Uopštavanjem se ritualizuju pojedinačni trenuci rađanja i smrti. Plemenski duh samoponištenjem pojedinačnosti i sistemom jednoobraznosti pokušava da nadživi smrt.
Plemenski duh je obredno-stilski po nagonu a ne po svesti, jer ne poseduje svest o pojedinačnom, i o suštinskom značenju svog stila i stilskog uopštavanja; on nema ni svest o vremenu.

PALANKA, POZORIŠTE NORMATIVNOSTI

Tiranija palanke je tiranija uvida u sve, apsolutne jasnosti i javnosti svega. Postoji nagon za ismevanjem svega što ispada iz uobičajenog, i ide čak do podsmevanja fizičkim manama ma koje vrste - zapravo, ide do podsmeha ma kakvoj odlici po kojoj se pojedinac razlikuje od drugih. Ne priznaje se nijedna odlika, ma kako bila izražena. Ljudima se nadevaju "imena" po njihovoj odlici po kojoj se ističu, ne radi poštovanja već radi ismevanja.
Palanka se na ovaj način pretvara u veliko pozorište, gde se čoveku/pojedincu namenjuje uloga koju on mora da svakog trenutka nosi, tumači i predstavlja. Pojedinac je podređen u ovom svirepom pozorištu u kome vlada neobuzdani smeh većine, i to u svakom trenutku. Pojedinac je na ovaj način trajno podređen palanci.
Duh palanke se javlja kao duh "kumovanja" koji se nikada ne umara, ne dajući imenovanima ni jedan trenutak da se vrate iz pozorišnih uloga u koje ih je ugradio. Ovako se održava sistem vrednosti palanke.
Nema pozorišta koje bi moglo da zameni ovo živo pozorište, čije se predstave nikada ne završavaju, a pozornica se nalazi svuda. U težnji ka jednoobraznosti, greške se ne priznaju, između greški i greha nema razlike.
Svi su na istom poslu bez razlike - i ismevani se smeje istim smehom kojim se njemu smeju - u slavu duha palanke. Samo se objekti ne smeju, pa je njegov smeh u funkciji "biti subjekt". Sarkastičnost ovog smeha daje nam za pravo da kažemo da čak postoje i određena pravila smeha duha palanke; ona raste sa svešću o prividnosti slobode i smeha samog "subjekta", koji je najčešće i jedini povod smeha. On je subjekt-objekt, istovremeno i gledalac i glumac u ovom pozorištu koje ne priznaje razliku između gledaoca i glumca, gde svako gleda jer svako glumi, i obrnuto.

***

U palanci niko nije, tj. ne sme da bude zabrinut za siromašne. Svi moraju da budu siromašni duhom, svesno se odričući mišljenja da ne bi štrčali, jer trimer palanke radi punom parom, kreše svaku dlaku ili granu različitosti koja bi da naruši palanački kućni red i mir.
Kako užasavajuće rečeno: "Svesno se odričući mišljenja..."

Nisu bitne lične kuće i kule, bitno je da se palanački razumemo na uniforman, prost, duhom siromašan način. Da vodimo brigu o babi i češlju, a ne o selu koje gori.

U palanačkom teatru apsurda nepoželjni su štrčitelji koji ponekad (namerno ili ne) zaborave tekst svoje uloge, ponese ih kreativnost pa zatalasaju žabokrečinu - što (naravno) predstavlja najveći i neoprostiv greh. Takvima ne preti izgon iz palanke - ne, nikako, neće se tako lako i jeftino izvući! Njima sledi anihilacija pameti, kako su se samo usudili da štrče, menjaju unapred dogovoren tekst. U jednoobraznosti palančana leži suština palanačkog pozorišta života - niko nije nezamenjiv, svi ste isti; nećeš da glumiš tu ulogu - ima ko, ti ćeš dobiti drugu, takvu istu. Svi glume jednu te istu ulogu bezličnosti.
A Negotin baš ima Palanački Teatar, i to na tri scene Doma Nekulture.

U tom kontekstu palanačkog teatra apsurda, leži i ovaj poster Letećeg Cirkusa Dimitrija Ljotića. Totaldebilizam nacipalanke. E tek o tom, nehitlerovskom, nacizmu srpske palanke Konstantinović je pisao u drugom delu svoje knjige, u Beleškama.
U negdašnjem slušanju Novosti ili prenosa fudbalskih utakmica preko javnog, opštinskog razglasa po ulicama Negotina, ima toliko puno manje duha palanke (ma ima, ali prefarbanog u progres i informisanje drugova i drugarica, radnika, seljaka i poštene intelEgencije) nego što ga danas ima po KZN, opštinskom sajtu ili nekim antiblogovima lažnih modernista koji nisu mrdnuli od prve brazde. Bilo kojim organom, po vašem izboru.

Stil, ni stari niti novi.
Isti. Nikakav.

Siromaštvo bezimenih, jednoobraznih, uniformnih.
Pleme anonimnih.
Strah, čak i od promene frizure.
Svi u jednoj istoj ulozi.
Palanački duh bez duše.

Pravi konclogor.