Ogledi o liberalizmu - 6. deo

Glava 6: Ruso, kritičar liberalizma

U osnovi liberalizma je razlika između građanskog društva i države - država je predstavnik i instrument društva. Građansko društvo teži da bude dovoljno samo sebi - članovima društva ne upravljaju ni politička vlast nit drugi članovi društva. Država objavljuje i primenjuje zakone koji garantuju svakom pojedincu bezbednost i slobodu. (Ovo su načela, u teoriji.)
Pojedinac je izvor sopstvenih dela; zbog obrazovanja, posla, raznih zadovoljstava on je u obavezi da izgrađuje određene odnose sa drugim pojedincima - on zavisi od drugih, ali međusobno jedni ne mogu da upravljaju drugima. Ovakav odnos neminovno vodi ka njihovom međusobnom upoređivanju.
Međusobno upoređivanje pojedinaca je uvek uzrok nečijeg nezadovoljstva i nesreće (NE-SREĆE). Permanentna je potreba da se pojedinac prikazuje drugima onakvim kakvi oni žele da bude, a ne kakav je stvarno "iznutra".
Čovek koji se upoređuje je onaj pojedinac koji u odnosu na drugog misli samo na sebe, a u odnosu prema sebi misli samo na druge - to je PODELJEN ČOVEK. Pored svih "poređenja" u društvu, najviše pažnje se posvećuje poređenju nad poređenjima, nejednakost koja rezimira sve druge i u koju se sve one mogu preobraziti, tj. NEJEDNAKOSTI NOVCA.
Ruso optužuje BOGATE a ne MOĆNE, ali za njega bogatstvo nije ekonomska kategorija. On ne misli na građanina, već na BURŽUJA ("degradiranog čoveka"). Buržuj, to je čovek koji je zatvoren u sebe, on ne razlikuje šta je dobro za njega a šta za zajednicu, ali mu je potrebno da iskoristi druge (od kojih tako zavisi) da bi ostvario ono što je dobro za njega. Jedna od karakteristika razlikovanja građanskog od buržujskog društva je npr. položaj žena u tom društvu.
Apsolutizam stvara MALOGRAĐANE, njih liberalizam podrazumeva.

"Nejednakost ugleda i autoriteta je neizbežna između pojedinaca čim su ujedinjeni u društvu prisiljeni da se međusobno upoređuju. Lični kvaliteti su u korenu svih drugih nejednakosti; bogatstvo je poslednji kvalitet na koji se svi ostali na kraju svedu."

Ruso se slaže sa Hobsom da sva politička nesreća evropskih naroda dolazi od hrišćanstva, tj. religiozne vlasti koja je različita i suparnička u odnosu na političku. Nastao je stalni sukob oko nadležnosti, koji je svaku dobru politiku učinio nemogućom u hrišćanskim državama.
Ideja građanske slobode izaziva duh neposlušnosti, a on je uzrok građanskog rata u despotskim društvima. Procvat ljudskog društva ne čini MIR nego SLOBODA.
Podela između političke i religiozne vlasti (u svom rušilačkom obliku za ljudski inegritet) nalazi se i u građanskom društvu i u svakom pojedincu. Sukob između hrišćanina i građanina postaje sukob između pojedinca i društva/članova društva.
Pojedinac koji se vodi za ličnim interesima, vodi se i radi i u korist javnih interesa. Lični i javni interes se slažu u oblasti ekonomskog života. Ekonomski aspekt razvijenosti društva je veoma bitan: i onaj ko ima najmanje u razvijenom društvu, može zapravo da ima više od onog ko ima najviše u društvu koje ekonomski stoji loše. Ekonomski aspekt ima indirektno i moralne posledice.

Ekonomski odnosi koji se razvijaju, imaju dvostruko dejstvo:

1. Proširenjem trgovine dolazi do povećanih kontakata između različitih društvenih grupacija (klasa, nacija itd.) i ublažavanja predrasuda i međusobnih različitosti, koje podstiču agresivnost.
2. Što se ekonomski i trgovački život više razvijaju, to brutalne intervencije političke vlasti u društvu više postaju opasne po tu vlast samu.

Pravac u kome se kreće moderni svet, tj. osnov liberalnog optimizma i naprednjaštva, predstavljaju razvoj nauke, umetnosti, trgovine, napredak mira, bezbednosti i slobode.
Ruso se pita šta je sa slobodom pojedinca koji je prinuđen da živi u takvom društvu međusobne uslovljenosti i zavisnosti svakoga od svakog - ovo neminovno vodi razvoju samoljublja (želja da me drugi cene isto toliko visoko koliko ja cenim samog sebe). Samoljubivost u duši pothranjuje sažaljenje prema sebi samom jer ne može biti nikako zadovoljen, ali i nemoćnu mržnju prema drugima, jer su i oni samoljubivi a "meni neće da učine kako želim".

"Moderno društvo čini da je čovek zao i nesrećan, što zapravo nije u njegovoj prirodi. Kao zaključak se nameće da je takvo društvo protivprirodno. Dobro društvo mora da bude u skladu sa ljudskom prirodom; dakle, treba otkriti pravu prirodu čoveka."

Ovo je suština Rusoove misli.

Na određenom stepenu prirodnog stanja, pojedinci nisu više sposobni da samo svojim snagama sačuvaju sopstvene živote i dobra, pa tada udružuju snage pod najvišom upravom opšte volje, u kojoj se identifikuju sve pojedinačne volje. Opšta volja rađa i daje legitimitet novom veštačkom pojedincu sa kojim se identifikuju svi prirodni pojedinci. Umesto pojedinačnog JA, javlja se zajedničko JA moje javne ličnosti. Društveni ugovor je ugovor između pojedinaca - vlasnika (dobara i života). Za tu svojinu sada garantuju snage javnog reda.
Jedini način da javni interes bude ostvaren je da se ne meša sa privatnim interesima, da se javni interes postavi u kontradikciju sa svim privatnim interesima.
Po Rusou, bogati treba da osmisle pojam prava na svojinu jer njihov nagon za očuvanjem ide dalje od sopstvenog tela i obuhvata i njihova dobra (za razliku od siromašnih koji imaju samo sopstveno telo telo i sopstven život). Na njima je da osmisle političko telo. Svojina se rađa iz rada, a nejednakost svojine je utemeljena na nejednakosti radnih mogućnosti (snaga). Zakoni nadomešćuju slabosti svojine (nejednakost), bez izuzetaka.
Liberalizam postavlja princip pojedinca posredno, zahtevom za napuštanjem prirodnog stanja. Takav pojedinac nije slobodan, jer mu je ponašanje mehaničko, tj. uslovljeno potrebom da se izbegne zlo. Ruso uvodi neposredan pojam slobode kroz osećanje i zahtev za samostalnost. Čovek postaje svestan sebe, postaje slobodan iznutra i tako postaje pravi "pojedinac". Unutrašnje i neposredno osećanje slobode je "hrana" za slobodno društvo, ali istovremeno može da predstavlja i opasnost po njega. Postoji opasnost od nametanja vladavine "jedinstva" rasutim pojedincima koje liberalizam ne može dovoljno i adekvatno da ujedini.
Kao jedan od proizvoda ove "borbe" za prevlast nad prirodnim stanjem, javlja se NACIJA kao figura političkog jedinstva.
PRIRODA prestaje da bude kriterijum, referenca ili model, i umesto nje javljaju se ISTORIJA i SLOBODA.

***

Ruso je sve rekao, zar ne? Ovi naši ga nisu ni čitali niti razumeli.
Oni su još uvek na času "Poznavanje prirode i društva".

Obavezno štivo:

Jean-Jacques Rousseau - Wiki
Žan-Žak Ruso - Vikipedija
Jean-Jacques Rousseau - Catalaxia (o autoru, francuski)
On the Origin of Inequality - O poreklu nejednakosti (html, engleski)
The Social Contract - Društveni ugovor (html, engleski)
The Creed Of Savoyard Priest - iz Émile (html, engleski)