Saturday, 17 October 2009

ArtTerorizam#23


(nastavlja se)

- II deo -


LOŠE VESTI, SVAKODNEVNE ŽRTVE

Posle celonoćne kiše
u Knez Mihajlovoj
tek poneki prolaznik
ali niko ne govori srpski

čak i Ciganka
što ispred menjačnice
prodaje rukavice
i novčanike
na tečnom francuskom
nudi svoju robu

za trenutak pomišljam
da su svi ti ljudi
koji se muvaju
po centru grada turisti
iskrcani iz autobusa,
brodova, aviona

osluškujući glasove
gledam blistave izloge
brandirane robe
osećam miris
Evrope u Beogradu
najzad nešto dobro
za početak
jednog usranog dana.

Željko Mitić


Žena se drži svoga prava, čak ispunjava vrstu obaveze trudeći se da bude magično i neprirodno biće.

Šarl Pjer Bodler



... Ovim romanom, koji ponovo objavljujem uz mnoge manje dodatke i poneka veća skraćenja, izgubio sam ugled koji sam nekad imao među svojim savremenicima, i zašao u meni nepoznat svet pisama obožavalaca i novinskih fotografa. Njegova tema - uticaj božanske milosti na grupu različitih ali jako povezanih likova - bila je, možda, drsko velik zalogaj, premda se njoj za ljubav ne pravdam. Manje sam zadovoljan formom romana, njeni očigledni nedostaci mogli bi da se pripišu okolnostima pod kojima je roman nastao. Decembra 1943. imao sam sreću da sam, pri skoku s padobranom, zadobio lakšu povredu koja mi je donela odmor od vojničkih dužnosti. Saosećajni komandant moje jedinice rastegao mi je odsustvo, pa sam ostao dokon sve do juna 1944, kada je knjiga bila završena. Pisao sam s poletom, koji mi do tada nije bio znan, nestrpljiv da se što pre vratim u rat. Bilo je to sumorno vreme oskudice i preteće katastrofe - vreme soje i bazičnog engleskog - što je razlog da je knjiga sva prožeta svojevrsnom pohlepom za hranom i vinom, za sjajem nedavne prošlosti, za retoričkim, ornamentnim jezikom za koji sad, punog stomaka, nemam nimalo naklonosti. Preradio sam neuspela mesta, ali ih nisam izbrisao, jer čine bitan deo knjige.

(odlomak iz Predgovora
"Povratak u Brajdshed",
I.Vo, Komb Flori 1959)

Ivlin Vo (Evelyn Waugh)

POVRATAK U BRAJDSHED
Svete i ovozemaljske uspomene kapetana Čarlsa Rajdera

BRIDESHEAD REVISITED
(
Penguin Books 1962, Revised edition)

izdavač: NOLIT
godina: 1996


MOŠA/ZANIMLJIVOST
Poduhvat u koji se ovim delom Vo upustio, nije bio nimalo lak. "Slavopoj nad praznim kovčegom" kako on naziva jedan bivši svet, u trenutku najveće ikad viđene svetske kataklizme i katastrofe, Drugog svetskog rata; trebalo je osloboditi se svih treptaja jalove nostalgije, mladalačkog zanesenjaštva, dendizma i boemije, da bi se u slici naizgled idilične, perfektne prošlosti moglo nazreti seme predstojeće apokalipse. On sam koji je, takođe po svemu bio uzorni predstavnik arogantne i na smrt bolesne postviktorijanske dekadencije, mogao je bolje nego bilo ko drugi da uobliči sliku tog sveta.

Osim prologa (koji je zapravo sam kraj), roman počinje kao što je i sam podnaslov dela (Svete i ovozemaljske uspomene kapetana Čarlsa Rajdera) sećanjem Čarlsa na njegov dolazak na Oksford, gde će upoznati svog nerazdvojnog pajtaša, intimusa, Sebastijana Flajta, i njihov bezbrižni studentski život, omeđen pijankama, seksualnim iskustvima, igrankama, posetama Svetim Javnim Kućama. Po savetima svojih aristokratskih rođaka, pa i porodice, vidi se koliko je taj svet bio dekadentan. Prvom prilikom rekli su mu da mu je tri stotine funti godišnje dovoljno, jer toliko dobija većina, a onda i "uvek nosi cilindar. Po tome više nego po ičemu drugom, sude ko je kakav". Onda i ovaj: "Odeća. Odevaj se kao da si kući, na imanju. Nikad nemoj da nosiš sako od tvida i flanelske pantalone - uvek budi u odelu. I otidi kod nekog londonskog krojača; dobićeš bolji kroj i duži kredit ..."

Sebastijan Flajt, koga je upoznao kada se isti pripit, nagnuvši se od napolje u njegovu sobu ispovraćao, rekavši kasnije: "Vina su se previše razlikovala. Nije kriv kvalitet ni količina. To je zbog mešanja. Kada to shvatite, doći ćete do srži problema. Shvatiti znači i sve oprostiti." Naravno da je sutradan sve to sluga morao da čisti, kome su već bila namenjena pet šilinga za takav posao. Nakon te večeri i sutrašnjeg poziva mladog lorda Sebastijana Flajta na ručak, počeće nezaboravno prijateljstvo koje će na žalost biti prekinuto smrću Lorda drugog sina markiza od Mirčmejna, brata grofa od Brajdsheda.

Ali, to je tek početak uzbuđenja koja vas neće ostaviti na miru do samog kraja. Jer, zaista roman "Povratak u Brajdshed" je Voov "čas anatomije natopljen alkoholnom sentimentalnošću". U njemu je bezizlaz savremenog sveta koji upravo počinje, i koji će biti nemilosrdan, često grub i nikako ne na strani čoveka. Svet koji će raspeti, rasčerečiti pojedinca. Njegove želje i htenja. Ideale. To je svet bez Boga i bez budućnosti za sve romantike, ostatke živopisne prošlosti. Često me podseća na našu situaciju i nestanak tzv. "srednje klase" na koju se danas svi pozivaju. Njen kolaps, koji je počeo devedesetih, i već koncem 95. ona je bila izgubljena. Normalni, relativno umno zdravi ljudi koji su uživali u znanju, nauci, umetnosti, sportu, kvizovima, svom hobiju, kafani, obrazovnom programu, bioskopu, izložbama, Politikinom Zabavniku - nestali su. Istina, kod nas su razlozi bili od druge vrste: ratovi, sankcije, hiperinflacija, Sloba i njegova oligarhija na vlasti, miševi od naših roditelja, autoriteti bez muda ... Ali, posledice su slične ... Sve ti je to tajkun do tajkuna, naravno bez ukusa. Ukusa za lepo.

Taj slom kod Voa biće naznačen u simbolima, jer ne zaboravite, ipak je on katolički pisac iako je oduvek tvrdio da mu je svako propagiranje ideja u literaturi strano i mrsko, on se u romanu služi lukavstvom, kakvim se često služio i Grejem Grin - i o katoličanstvu piše iz perspektive agnostika, a simboli su npr. lobanja kao ukras u sobi glavnog junaka i reči ispisane na njoj - Et in Arcadia ego - podsećajući na to da je nekadašnji vlasnik lobanje nekada davno boravio u jednom srećnijem, idiličnom svetu, i da su prazne očne duplje i groteskno iscerena vilica sve što je ostalo od te sreće. Te reči, naime, su memento mori za junaka, ali i za Arkadiju, tj. trenutni i takav svet, koji je, iako sav uzavreo od života, osuđen na skoru propast.

U bučnoj, razuzdanoj i često opijenoj svetkovini života, junak i Arkadija ostaju slepi i gluvi za sva zloslutna upozorenja. Slepilo hedonizma, dendizma je ono što ih zaslepljuje. Tu je i zabluda da su novokomponovani bogataši i aristokrate, kakav je lik Reksa u romanu, samo senka jednog drugog sveta čije su odlike svega najgoreg u mentalitetu - licemerja, emocionalne osakaćenosti, materijalnog i političkog profiterstva, nemaju nikakve veze sa starom aristokratijom i gospodom. Naravno, nije tako, već u tom času, njihovom prvom susretu, obojica pripadaju istom svetu, jer drugi više ne postoji, i oni "žderu" poslednje ostatke svoje nekadašnje raskoši i veličine, pokušavajući sebe da ubede da vreme bezbrižnosti i dalje traje - i da će trajati večno.
Nešto slično misli i naš potpredsednik Vlade (ili jedan od njih) Krkobabić, predsednik penzosa koji se okupljaju u Domu za penzonere, popularno nazvan u Negotinu "Čekaonica smrti".

Da nije sve tako crno kao što vam se čini, tu je i poznati Voov humor i sarkazam koji često isijava sa stranica ovog romana, a posebno u delu gde već pomenuti Reks i njegovi kompanjoni na večeri u klubu uz cigare, viski, mlaku vodu i šampanjac, razgovaraju, tačnije diskutuju o nadolazećem ratu i nacističkoj Nemačkoj (ovaj deo namerno ceo citiram, jer je veoma simpatičan):

- Neće se boriti.
- Ne mogu da se bore. Nemaju novca; nemaju nafte.

- Nemaju volframa; nemaju ljudi.

- Nemaju petlje.

- Boje se.

- Boje se Francuza; boje se Čeha; boje se Slovaka; boje se nas.
- Samo blefiraju.

- Naravno da blefiraju. Gde je njihov volfram?

- Gde je njihov mangan?

- Gde je njihov hrom?

- Reći ću vam nešto ...

- Slušajte ovo, to će biti nešto dobro; Reks hoće nešto da vam kaže ...

- Jedan moj prijatelj nedavno se vozio kroz Švarcvald, upravo se vratio i pričao mi o tome dok smo igrali golf. E pa dok se tako vozio, sa sporednog puta skrenuo je na glavni drum. Šta je drugo mogao da vidi pred sobom, nego vojni konvoj! Nije mogao da se zaustavi, naleteo je pravo na njega, udario u tenk, bočni sudar. Mislio je da je gotov ... Sačekajte, sad dolazi šaljivi deo.
- Sad šaljivi deo.

- Prošao je kroz tenk a ni boju nije ogrebao. Šta mislite? Bio je načinjen od platna: bambusov okvir i obojeno platno.

- Nemaju čelik.

- Nemaju oruđa. Nemaju radnu snagu. Upola gladuju. Nemaju masti. Deca su im rahitična.

- Žene su jalove.

- Muškarci su impotentni.
- Nemaju lekare.

- Lekari su bili Jevreji.

- Sad imaju tuberkulozu.
- Sad imaju sifilis.

- Gering je rekao jednom mom prijatelju ...

- Gebels je rekao jednom mom prijatelju ...

- Ribentrop mi je rekao da će vojska držati Hitlera na vlasti samo dotle dok bude bio u stanju da dobije stvari za džabe. Istog časa kad mu se neko bude suprotstavio, on je gotov. Vojska će ga streljati.

- Liberali će ga obesiti.
- Komunisti će ga rastrgnuti na komade.
- Sam će sebe uništiti.

- To bi već sad učinio da nije bilo Čemberlena.
(predsednik Vlade 1937-1940)
- Da nije bilo Halifaksa.
(ministar inostranih poslova, ambasador u SAD 1940-1946)
- Da nije bilo ser Samjuela Hora. (političar, 1880-1959)
- I Odbora iz 1922. godine.

- Mirovnog Zaveta.

- Našeg Ministarstva inostranih poslova.
- Njujorških banaka.

- Potrebna je samo dobra čvrsta smernica.
- Reksova smernica.

- I moja smernica.

- Daćemo Evropi dobru, čvrstu smernicu. Evropa čeka Reksov govor.

- I moj govor. Sakupiti slobodoljubive narode sveta. Nemačka će se podići. Česi i Slovaci će se ubrzo podići.
- Kada im bude govorio Reks, i kada im budem ja govorio ...

- Hoćemo da se kartamo? Ko će viskija? Momci, ko će od vas jednu veliku cigaru? Hej ...


Na šta vas podseća ova zanimljiva i humoreskno-groteskna diskusija engleskih novokomponovanih buržuja? Mene danas na NEGOTINSKE POLITIČKE LEŠINARE, s tim što je naci Deutschland - Rada Bela Rada, a za ostale pitajte Lejla.
Elem, autor romana izlaz najpre pokušava da nađe u ljubavi, ali pošto mu ona kao i u stvarnom životu ne može pomoći, očaj ga ipak utabanom stazom vodi ka veri. A opet, što bi rekao Džordž Mikes "Vo je moćan satiričar, ali sasvim osrednji misionar", što ne škodi zanimljivosti i duhovitosti romana. Tako i junak Čarls Rajder, nenadmašni slikar prolaznog sveta, pri svom povratku u Brajdshed, ostacima ljubavi, umetnosti i vere podupire razvaline onoga što je nekada činilo njegov život. Kroz prah i pepeo jednog srušenog sveta, umesto da zakorači u novi, Voov junak se vraća u prošlost da u njoj potraži uzroke rasula i puteve ka izbavljenju. Njegov osmeh nagoveštava na samom kraju romana da ta potraga i nije bila uzaludna.

Mislim da svako u svom životu treba da nađe svoj Brajdshed, ili da se istom vrati. Pa bila to ljubav, umetnost, obrazovanje, hobi, strast. Samo ne prekomerno uživanje.
Bio je ovo kratak opis romana koji je obeležio prvu polovinu XX veka, i moj mladalački, kicoški, sebični i egocentrični život.

Salut,
Skala
16. X 09.

5 comments:

Lady Justice said...

"But I was in search of love in those days, and I went full of curiosity and the faint, unrecognized apprehension that here, at last, I should find that low door in the wall, which others, I knew, had found before me, which opened on an enclosed and enchained garden, which was somewhere, not overlooked by any window, in the heart of that gray city."

LALE said...

Such garden can be placed only inside our hearts, not any city.
Nor any Greek ever stated "I am the city! I am the State!" But, later ...

Lady Justice said...

..later someone came knocking on my door, is that it, or something more?.. hah, distorsion.. :)

LALE said...

Uf, mani se tog kuckanja na vrata - podseti me odmah na "Lubenice" Enesa Halilovića.

http://www.yourghoststories.com/real-ghost-story.php?story=6645

Anonymous said...

Kao TiTo si sa pudlom.Ano-Ano-Nimna-Nim-Nin..



Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...