Thursday, 15 October 2009

ArtTerorizam#22


- I deo -



Jao onome naraštaju čije sudije zaslužuju svaku osudu!
Talmud

Svaka vlast, to je nasilje.
Mihail Bulgakov

Kroz historiju beščašća, razaranja koja je iza nas (a i ispred u budućnosti, po svemu sudeći) možemo videti primer Imperija, kulture krajnje dekadentne i pomalo pogubne po svetsku civilizaciju. Neretko tako samodovoljne, pretenciozne i samouverene, da ni vatre plam ne vide ispred nosa. Usled tog samozadovoljstva (gotovo onanije) imamo i mi (krajnje mali jezici i nacije) posrtanja, padove, iskušenja. Jedna takva Imperija je Ujedinjeno Kraljevstvo. Velika Britanija, njeno visočanstvo Engleska.
Knjiga, tačnije roman o kome će ovaj put biti reči, govori upravo o tome. O jednom dobu, mladosti, iskušenjima, zabludama i ushićenjima, početku i kraju.
Uspomenama ...

Ivlin Vo (Evelyn Waugh)

POVRATAK U BRAJDSHED
Svete i ovozemaljske uspomene kapetana Čarlsa Rajdera

BRIDESHEAD REVISITED (1962)


izdavač: NOLIT
godina: 1996


KO JE TO?
Ivlin Vo (Evelyn Arthur St. John Waugh, 1903-1966) rodio se u imućnoj građanskoj engleskoj porodici. U ranoj mladosti bio je svedok jedne imperije u raspadanju, vremena obeleženog teskobom i besperspektivnošću, što je upravo bila kazna za jedno pogubno slepo samozadovoljstvo. Posledice tog raspadanja najbolnije je na vlatitoj koži osetio upravo onaj sloj engleskog društva kome je pripadao i Ivlin Vo. U godinama školovanja i sazrevanja, razumljivo u Voovoj ličnosti vodila se neizvesna borba između mladog bonvivana opasno sklonog da potone zajedno sa Atlantidom britanskog građanskog sveta i svojim jalovim hedonizmom i dendizmom darovitog pisca obuzetog snažnom željom da to potonuće - ako već nije bio u stanju da spreči - podrobno opiše i istraži njegove uzroke.

U godinama studiranja na Oksfordu, nekadašnji urednik srednješkolskog časopisa, mladi Pesnik i dramski amater Ivlin Vo, predano se trudio da svetu pokaže da mu nije preterano stalo do historije, koju je studirao, kao ni do bilo čega drugog - izuzev burnog, razuzdanog života (tako treba!). Takva životna orijentacija dovela je do sukoba mladog čoveka sa okolinom gde u tom i takvom mladalačkom posrtanju teško možemo razlučiti uzroke od posledica. Danas je pak, nemoguće reći koliko je sve to, makar u početku, bila poza - tek, student istorije Ivlin Vo je u svom ratu s konvencijama i normama okušao najpre homoseksualnost a zatim alkoholizam.
Iako božanstveno piće nije izlečilo Voovu tada već hroničnu depresiju, nego samo produbilo njegov sukob sa svetom, on će do kraja života nastaviti da druguje sa alkoholom - kao, uostalom, i sa depresijom i nesanicom.

Kada je sa mukom okončao studije, usledile su dve godine nastavničkog rada gde je Vo još teže pronalazio sebe, ali je zato još dublje tonuo u dubine alkohola i nezadovoljstva. Međutim, pronašao je građu za svoj prvi roman "Opadanje i propast" (Decline and fall, 1928), čiji je veliki uspeh odredio njegov životni put. Mrzovoljni i asocijalni nastavnik historije postao je mrzovoljni i tek nešto manje asocijalni pisac. U svom prvom delu, Vo je uspeo da ugradi neke od najznačajnijih vrlina svog spisateljskog rada - pre svih lucidnost, cinizam satiričara, nemilosrdnog prema svim nakaznostima savremenog društva, za šta lično mislim da nam je potrebno i danas, nekih devet decenija kasnije. Otpor i oštrinu stava prema tom društvu uvećali su njegovi, hajde da kažemo neuspesi u poduhvatima da lakše pronađe zajednički jezik.

Jedna od takvih nesrećnih okolnosti i poduhvata, bio je i brak sa Ivlin Garner (Evelyn Florence Margaret Winifred Gardner), sklopljen te iste 1928, koji je potrajao tek nešto više od godinu dana. Naime, supruga ga je napustila, pobegavši sa njihovim zajedničkim prijateljem (što je česta sudbina homoseksualaca, isto se desilo i Jovanu Ćirilovu - pitajte ga!). Vera u ljude za Voa je postala apsurdna, pa i opasna stvar; nije stoga neobično što je utehu i izbavljenje iz duhovne krize, nakon alkohola potražio u Bogu, tom opasnom idolu. 1930. godine primio je katoličku veru.
Preobraćanje u katoličanstvo, u veru predaka u protestantskoj Engleskoj uvek je čin koji izaziva veliku pažnju, što je za ateiste verovatno besmislica i sranje. Ali, kada se na tako nešto odluči mlad pisac u usponu, katoličanstvo maltene postaje književna kategorija. Vou se dogodilo ono što se nešto ranije dogodilo i Grejemu Grinu - postali su i ostali u Engleskoj "katolički pisci". Isprva nesposoban da objasni šta ga je to privuklo katoličanstvu, Vo je korak po korak postao ubeđeni i vatreni katolik. Pripadnost veri povratila mu je samodisciplinu i svest o smislu i značaju vlastitog delanja, što tako često nedostaje umetnicima, naročito književnicima.

Srećom, njegova književnost se nije pretvorila u jednostrano, pristrasno i propagandističko štivo. Usledili su romani "Grešna tela" (Vile bodies, 1930) i "Crno zlo" (Black mischief, 1932) koji su svedočili o njegovom književnom razvoju. Međutim, tek je roman "Šaka praha" (A handful of dust, 1934) najavio pravu zrelost, ravnotežu između karakterističnog humora i odvažnog pokušaja, analize raspada tradicionalnog sistema vrednosti u redovima obezglavljene engleske aristokratije između dva rata, kojoj je i sam pripadao. Slučajno ili ne, i njegov život je našao neku ravnotežu, te se 1937 oženio Lorom Herbert (Laura Herbert), rođakom svoje prve žene - što je fantastično, zar ne? A on sam, nekadašnji oksfordski enfant terrible počeo je da se pretvara u uglednog seoskog veleposednika, oca brojne porodice - što je BLJAK!
Taj preobražaj, međutim, biće okončan sa iskustvom Drugog svetskog rata. Roman "Dobar posao" (Scoop, 1938) simbolični je završetak Voovog predratnog stvaralaštva. Krajem 1939. dobrovoljno je pristupio Kraljevskoj Mornarici, i tome obogatio svoje romaneskno iskustvo. Kao pripadnik mornaričkih trupa, objavio je roman "Istakni još zastava" (Put out more flags, 1942). Međutim, početak nečeg novog najavio je upravo roman "Povratak u Brajdshed" koji je, kada je izašao 1945. godine, nagovestio ogroman značaj ratnog iskustva koji će imati u narednom periodu.

Kao na traci, nizali su se romani:
"Ljudi pod oružjem" (Men at arms, 1952), "Oficiri i džentlmeni" (Officers and gentlemen, 1955), "Bezuslovna predaja" (Unconditional surrender, 1961) i nešto kasnije trilogija "Mač časti" (Sword of honour), Voovo životno delo. Ovaj magnum opus poseduje sve vrline i mane, superiornost pisca koji kipti od kreativne snage.

Radnja u maestralnom finalu trilogije odigrava se na jugoslovenskom tlu, zato što je takođe bitan odnos Voa prema Jugoslaviji kao i odgovor zašto je nama kao čitaocima ovakva gromada od pisca gotovo nepoznata. Naime, netrpeljivost koju je Vo ispoljavao od trenutka kada je 1944. godine kao član britanske vojne misije sleteo na Vis, pa do kraja života ostala je. I to otvorena, prezriva prema maršalu Josipu Brozu Titu, režimu i uređenju. Sličnu netrpeljivost iskazao je i pisac, ambasador Lorens Darel. Nekim čudom, Darelova dela jugoslovenskim čitateljima nisu bila uskraćena, dok je Ivlin Vo sa izuzetkom ne preterano reprezentativnog romana "Voljeni Pokojnik" (The Loved One, 1948) za jugoslovenske izdavače i čitatelje ostao persona non grata. "Povratak u Brajdshed" je višestruko dobar izbor za ispravljanje te nepravde.
Negde u vreme nastanka tog romana, Vo je u svom dnevniku zapisao da u četrdesetoj godini pisac postaje prorok ili stiče osoben prepoznatljiv stil. Danas, šest i po decenija potom, moguće je jasno sagledati šta se u tom prelomnom trenutku dogodilo sa Voom. Zagledan u prošlost, njegov kreativni rukopis zablistao je kao nikada ranije; rukopis samopouzdanog pisca koji je konačno u potpunosti ovladao umetnošću kojoj je posvetio život nakon silne borbe, nezadovoljstva svojom okolinom, okruženjem, životom ...

Jer, što reče naš savremenik, pisac i novinar iz Ulcinja Andrej Nikolaidis, rođen 1974. godine, u jednom intervjuu:

Ne znam kakvo je vaše iskustvo ali moje je ovakvo: Većina ljudi su idioti, a riječ "mediokritet" eufmizam je za idiot. Ako bi meni doista bilo važno šta ljudi misle o meni, šta bi to još značilo, osim da sam i ja idiot?

Mislite o ovome ...

sa ruševina
svog Brajdsheda
S.S.Skala
13. X 2009.

(nastaviće se)

12 comments:

Anonymous said...

Now we're talkin'!
Rebel without a cause!
Nisam se preterano trudila traziti njegova dela u biblioteci, jerbo, bila sam previse zauzeta, ili da kazem obuzeta Poom(naravno da i dalje jesam), ali sam imala prilike procitati Decline&fall, kao i meni interesantniju Put out more flags, i mogu cak reci da su usko povezane (a mozda sam i utripovala sto, naravno, imam obicaj, ritual tripovanja, svasta nesto imam ja)..
Inace, IZUZETNO mi je drago sto sam u ovom tekstu procitala jedno ime, GRAHAM GREENE, ciji su me cinizam, autodestrukcija, i vrlo diskutabilni i interesantni principi i pogledi na religiju, moral i politiku bukvalno ostavili bez reci u tom periodu mog jadnog i nistavog zivota..

vilja said...

Jbt, sad se predstavljaš kao žensko...Aman!

Anonymous said...

Ja jesam zensko.

vilja said...

Ja znam, i ti znaš da znam, i zato CUT THE CRAP! ;)

Anonymous said...

Ma vidim koliko znas. A, maniri su ti daleko ispod nule.

vilja said...

"Now we're talkin'!
Rebel without a cause!"


I KNOW BECAUSE I WAS THERE!

vilja said...

P.S. Maniri su mi daleko bolji nego tvoji na ZS...

Anonymous said...

Ukoliko je problem da ja ostavljam svoje komentare, ubuduce cu prestati, Skala zna ko sam, a ko ne zna mislim da ne bi trebalo da se ponasa tako sexisticki.

LALE said...

Hm, dakle dotle smo došli?
Interesantno, ali skoro uvek oko Skalinih tekstova se razvije nekakva bezvezna polemika koja nema nikakve veze sa temom o kojoj on piše.
OK, blogger ime u suštini ne znači ništa, ali ono "anoniman" zaista postaje bezvezno ukoliko je komentar dobar. Ili loš, anyway.
Napišite bilo šta što vas identifikuje u moru proseka, ništavila. Tako jedino svako od nas može da postoji, da nije deo bez(ob)lične mase željne stereotipne deteline.
Ovaj blog je zamišljen da šalje poruku, da ima efekat i ostavlja posledice kod onih na koje se cilja. "Anonimni" komentari su nešto što im stvara utisak da ovde nema ničega, i da su sve to samo tekstovi jedne iste osobe koja se pretvara da je grupa ljudi, podeljena ličnost, zbir/skup podsvesti ili frustracija.
Pretvaranje mora anonimnosti u listu imena sa sopstvenim identitetom, stavom i stilom - to je onaj udarac među oči koga se targetirani najviše pribojavaju.
Pa zaista nije teško otvoriti Google, Wordpress, OpenID ili neki drugi nalog, postaviti bilo kakvu sličicu i napisati odličan tekst. Pohvala, pokuda - nebitno, to je već samo po sebi stav i uspeh nas nekoliko koji smo poturili sebe javnosti u želji da ukažemo na poražavajuću činjenicu da ljudi olako pristaju da ih čine stokom.
Zašto, i dokle?
Ja se u svojim tekstovima na razne načine bavim para i kvazi -politikom, prevarom koju bitange poturaju svima u želji da ih naprave budalama. Skala piše (kao) o art/kulturi na teroristički način, ali u suštini obojica imamo isti stav, kao i osnovni pravac i cilj napada, samo je sredstvo naoko drugačije. Ja često bijem među rogove dok im Skala pridržava potiljak olučenom cevi. I obrnuto.
Oni to znaju, ali se boje vas, strahuju da ćete se jednoga dana potpisati i reći koliko stvarno u ovom gradu ima LJUDI. Koliko god to bilo malo, ali ipak IMA.
Već nekoliko puta je ovde rečeno da je blog otvoren za objavljivanje tekstova, koje možete poslati mejlom ili ih dati napisane nama, lično. Uslov je da imate sopstveni prepoznatljiv stil i da nikako, ama baš nikako ne patite od ANOMIJE. Teme, oblasti, ono o čemu bi da pišete - vaša je stvar, dokle god se borite za zdrav razum.
Nemate razloga da se ikoga i ičega plašite. Svi mi imamo samo jedan život, i zaista je šteta da ga provedemo onako kako nam se ne sviđa.
Dakle, pisaćeš ti još, garantujem.

Lady Justice said...
This comment has been removed by the author.
LALE said...

Welcome LJ.
Ne bre, ovo liči na Organ ...
***
Welcome Lady Justice.
Evo, sad može.

Lady Justice said...
This comment has been removed by the author.


Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...