Dugogodišnja državnička nesposobnost i vlasti i opozicije dovela je u jadno stanje upravljanje javnim poslovima u našoj zemlji
Evropski izazovi i ekonomska kriza dramatično nas opominju da su nam reformski preobražaji ponovo nužni i neodložni. Problem je aktuelniji tim pre što se kod nas već duži niz godina malo šta suštinski promenilo u ovoj opštoj regresiji i truljenju u koje nas je bacila državna politika, i ona Slobodana Miloševića i ona posle 2000. Nikako da se izvučemo iz inflacije, siromaštva, opadanja proizvodnje, kulturne stagnacije, nezaposlenosti i straha od lične nesigurnosti i neizvesne budućnosti. I društvo i država sve više nam liče na ustajalu baru gde nema svežih ideja ni energičnije ambicije za tvorenjem boljitka.
Naravno, kad god se pokrenu razgovori o promenama odmah iskrsavaju i neizbežna pitanja: imamo li snage da ih izvedemo i ko bi mogao da prihvati odgovornost za ovako krupan nacionalni posao? Najgore je to što vlast, koja je i najpozvanija da se lati ovog zadatka, i sama ostavlja utisak da je u najvećoj zabuni. Ona, istina, nešto i radi na tome, ali bledo i neuverljivo i uz dosta zbrke koja grana izvršne vlasti ima primat u tome – Vlada ili šef države? Zatim tu dolazi i ona zbunjujuća situacija među samim ministrima – Rasim Ljajić smatra da je kriza tako ozbiljna da nam je potreban krizni štab koji bi rukovodio ovim poslovima; drugi ministar, pa čak i potpredsednik Vlade Mlađan Dinkić kaže da već polako izlazimo iz krize. Vlada ćuti i ne izjašnjava se o ovim razlikama u sopstvenim redovima. O drugim se izjašnjava, ali pitanje je koliko to uopšte vredi, kao u slučaju onog ogromnog povećanja poreza na honorare, što je poteklo iz Ministarstva finansija. Smesta je reagovala ne samo javnost nego i sam premijer odbacujući ovu meru kao veoma štetnu. Sve ovo pokazuje u kakvom je jadnom stanju upravljanje javnim poslovima u našoj zemlji.
Ne vlada zabuna samo u vlasti nego i u sindikatima. Neki od njih su upravo ovih dana dobili svrab da ove radničke organizacije pretvaraju u političke stranke. Slučaj je, svakako, bizaran, pogotovu za ovu zemlju gde radnički sindikati, što je neviđeno u svetu, nisu uspeli da organizuju ni tradicionalne prvomajske protestne kolone.Naša nemoć da se nešto trajnije preduzme najčešće se pripisuje činjenici da su u toku ove dve poslednje decenije uništene i srednja i radnička klasa, što nam je i saseklo vitalne potencijale za ozbiljnije promene. Mi sada pružamo sliku tragično razmrvljenog društva u kojem nezadovoljna grupacija (homoseksualci, Romi, ratnici koji traže neplaćene dnevnice, radnici iz preduzeća) protestuju svaka za sebe bez ikakvog izgleda na solidarnost i saosećanje drugih. Zato su nam i sve akcije mogućnih alternativaca tako kratkog daha i malog dometa. Umesto autentičnog dijaloga o pravom stanju stvari i drugačijim rešenjima imamo samo surogate promena. Stranke i dalje podgrevaju svoje stare i izlizane predloge kao što je onaj Tome Nikolića o obrazovanju koncentracione vlade! Nas do sada nisu zadovoljile ni one jednobojne, a tek bi nas ove raznobojne stranke, zbog svog osvedočenog egoizma, bacile u beznađe i haos.
Naši nesporazumi između vlasti i opozicije, s jedne, i građana, s druge strane, sve su dublji i tragičniji. Nedavni događaji, kada je jedan od očajnih štrajkača u Novom Pazaru isekao sopstveni prst, a drugi pretili samoubistvom skokom sa krova zgrade, potvrđuju koliko smo mi jedno uzdrmano društvo u kojem je sve teže da se postigne koliki-toliki konsenzus o mogućim promenama. Naše se prilike očigledno sve više varvarizuju, što pokazuje i nedavni upad čoveka s bombama u Predsedništvo Srbije.
Zbog ovako opšteg opadanja postajemo sve ranjivije društvo i za spoljne pritiske. Poslednjih godina imali smo nekoliko slučajeva kada su strani ambasadori u svojim javnim izjavama prešli meru diplomatske pristojnosti mešajući se u naše unutrašnje stvari. Ruski ambasador nas je nedavno upozorio da bi eventualni prijem Srbije u EU imao i te kako uticaja na naše odnose sa Rusijom. U tom slučaju, kaže on, prestao bi da važi Sporazum o slobodnoj trgovini između dve zemlje. Dodao je i optužbu da uprkos zvanično proklamovanoj neutralnosti Srbija »u stvarnosti radi na približavanju NATO i primeni njenih standarda«. Na ovu se preteću izjavu malo ko od naših zvaničnika osvrnuo kao da prećutno, iz straha, priznaju da ni ovaj pravac promena nije isključen kod nas. Pod ovakvim teretom, unutrašnjim i spoljnim, u javnosti se šire razna i protivrečna osećanja.
S druge strane, istina, sazreva saznanje da ćemo sa ovakvom vlašću i opozicijom teško izaći iz krize i da je neodložno redefinisanje načina vođenja i države i društva. Naš je pad toliki da su nam izmakle i gotovo sve države u okruženju prepuštajući nas sumornoj perspektivi da se još takmičimo samo sa Albanijom. Nažalost, na političkom horizontu ne ocrtavaju se obrisi neke snažnije reformske alternative. Ideja promena još ovde traži svoje autore i izvođače.
Dragoš Ivanović
(Republika br.454-455)
(Republika br.454-455)
***
Bio je ovo poslednji tekst gospodina Dragoša Ivanovića, objavljen u dvobroju Republike (jun/jul 2009). Dragoš Ivanović (1928-2009), doajen srpskog i jugoslovenskog novinarstva, preminuo je u nedelju 14. juna ove godine, a sahranjen je danas, u četvrtak 18. juna, na Novom Groblju u Beogradu. Proveo je pun radni vek kao novinar Politike. Bio je jedan od osnivača lista Republika, te prelomne 1989. godine. Po opredeljenju liberal, celoga života zalagao se za slobodu govora i misli. I naročito pisane reči.
Po poreklu Negotinac, sa velikim N, živeo je u Kragujevcu i Beogradu. Bio je veliki prijatelj svog rodnog grada i svih nas - Negotina i Negotinaca.
Ove slike su načinjene u januaru, u redakciji Republike, prilikom intervjua koji je gospodin Mirko Đorđević dao za Građanski Krug (objavljenog u dva dela, 21. i 22. januara 2009.). Sam intervju je realizovan baš zahvaljujući nesebičnom zalaganju Dragoša Ivanovića. Starog poznanika i prijatelja našeg Mikija Stankovića (i nas ostalih), još iz dana Markovićevih Reformista, potom nekadašnjeg Građanskog Saveza Srbije i, konačno, današnjeg Građanskog Kruga.Šta još reći?
Dragoš Ivanović je izašao sa terena Marakane Života, ali se nije preselio na tribine ili povukao u svlačionicu. Otišao je u svečanu ložu, odakle nas i dalje posmatra, prati, gleda da li igramo Veliku Igru onako kako nas je sve vreme učio.
Hvala Mu.
