ArtTerorizam#8

Ukoliko nemate petlju da podnesete rečnik koji sledi, slobodno idite na pecanje ili pašnjak. Lažnim puritancima ovde nema mesta.

...

ŠTA ČITAM A ŠTA MI SE DOGAĐA
(Skalina preporuka)

Jedino što me u životu interesuje jesu žene, knjige i vino ...

Albert Kami

Nekako od ranog detinjstva, osim krvavih dečijih igara u obližnjem vrtiću gde sam i odrastao, crtaća na Prvom ili Drugom (sic!) programu televizije Beograd (Treći program tada još nije postojao), sportova, moju pažnju još su samo držale knjige. Beše to negde pre početka nemilih i veoma čudnih devedesetih, kada sam kao devetogodišnjak provalio da osim tzv. klasične - riterskih romana, avanturističkih (u to doba moja omiljena knjiga bila je "Crna strela" R.L.Stivensona, roman koji govori o ratu dveju Ruža), kaubojskog i sličnog štiva sa Divljeg Zapada, romana o nindža-junaku Lesli Eldridžu - postoji i sasvim drugojačija literatura.

Desilo se to gotovo slučajno. Pošto sam oduvek važio za veoma radoznalo i svojeglavo dete, sklono izmišljanju potpuno novih i nepoznatih igara, primetio sam da na vrhu visoke police stoje tri meni potpuno nepoznate knjige koje moji stariji ukućani spuštaju i (svako u svom društvu) prelistavaju, smejući se nekako meni čudno.
Sa tim saznanjem, došao sam i do toga da se pomenute knjige nalaze odveć visoko da bi ih i ja, popevši se čak i na stolicu, mogao da dohvatim. Ali, ne lezi vraže, nisam mogao dopustiti da moja znatiželja ostane gladna; prvom prilikom sam (ne pitajte me kako) dogurao kauč, popeo stolicu i strgao sa vrha (verovatno u tom trenutku ličivši na Prometeja koji krade vatru od Bogova) te knjige. Ne mogu vam opisati moje ushićenje, uzbuđenje, adrenalinsku ekstazu koja je tresla moje majušno i slabo telo (kao dečak, bio sam veoma slabašan, gotovo neuhranjen). Radilo se o trima knjigama, čudnog izgleda, korica i naslova.
Bile su to:

Markiz de Sad "120 dana Sodome"
Čarls Bukovski "Priče o običnom ludilu" i
Pjer Luis "Bludne kćeri"

iz edicije Erotikon. Prosvetina edicija, koju je uređivao Milan Komnenić, koja je krenula da izlazi nakon Titove smrti 1981. godine (da, da - godina mog rođenja) u Beogradu.

Zaista, ciklus ovih knjiga, koje se (shvatili ste, zar ne?) u mom slučaju mogu nazvati "Knjige iz detinjstva" ili "Porodični Cirkus/Ciklus".

...

Prva u ovom serijalu je:

BLUDNE KĆERI
(Trois Filles de leur Mère)

autor: Pjer Luis
izdavač: Prosveta, Beograd, 1982.
edicija: Erotikon
tiraž: 20.000

KO JE TO?
Pjer Luis (Pierre Louÿs 1870-1925), pesnik, romansijer, pripovedač, erudita i istraživač, EROTOMAN ...
Najpre simbolista, pod uticajem Šarla Morasa, napušta simbolizam i vraća se klasicističkoj inspiraciji u poeziji, a nakon susreta u Londonu sa Oskarom Vajldom, započinje roman "Afrodita" koji će mu još za života doneti značajna priznanja, i stvara remek-delo ne samo erotske literature već svetske, evropske i francuske, delo koje se nalazi pred vama - "Bludne kćeri".

Pjer Luis je rođen u Ganu, umro je u svom pariskom domu 1925. godine, u ulici Bulevilje, gde se od svoje trideset i šeste godine dobrovoljno zatočio i prestao da objavljuje. Umro je gotovo slep, paralizovan, nervno oboleo (posledica sifilisa ili kakve druge venerične bolesti), gonjen nesanicom, užasnom glavoboljom, duševno i umno istrošen koliko i fizički. Samo nekoliko prijatelja imalo je pristup njemu, u njegovoj književnoj tamnici, ličnoj biblioteci, a među njima i književnik Tjeri Sandr, njegov lični sekretar. Nakon njegove smrti, iz te književne špilje svetlost koju izaziva "mnoštvo očiju ulica" pala je na dva remek-dela, roman "Psihe" izdat 1927. i "Bludne kćeri" izdat 1926. godine, ilegalno štampano bez naznake datuma i uz napomenu: "O trošku jednog meraklije, a za njegove prijatelje."
Zaista, poznato je da je Pjer Luis tokom svog dugotrajnog zatočeništva nabacio na hartiju prisećanja na veliki broj svojih, što sanjarija ili snoviđenja erotskih, što sećanja na stvarne doživljaje i događaje. Istina je i da su piščevi naslednici pobožno uništili mnoge od tih skandaloznih stranica. Šteta!
Roman "Bludne kćeri", sudeći po opisima odeće i drugim dekonstrukcijama dela, mogao je nastati oko 1910. godine.
Što se samog Luisa tiče, odavno nam je poznata njegova skoro preterana sklonost prema bludnicama, prostitutkama, kraljicama noći, pogotovu prema mladim. Njegova prepiska sa Rodenom i Debisijem govori o tome, o Parizu, Sevilji (gde je takođe prebivao), o tome kako se dovijao da sebi pribavi devojčice koje se mogu kupiti (u tadašnjoj Engleskoj zvali su ih "zelene devojke" - green girls), kao i neobične stare knjige. Ali, pa zar to i nisu istinska dva hrama čoveka. Mislećeg čoveka - bordeli i biblioteke. Svetilištva živih, čiji nas mirisi uzdižu do plavetnih oblaka, dveri Raja. Gde nas sveki pedalj ispunjava istinskim užitkom, gde nam priroda daruje iskrenost kakvu ne nalazimo u drugim skandalima.
Što se tiče Luisovog drugovanja sa "zlatnim bedemom" evropske dekadencije sa kraja XIX veka - Oskarom Vajldom, možemo samo naslućivati, balavih zazubica, šta se sve tu zbivalo. U ostalom, setimo se kako je prošao Andre Žid u druženju sa dotičnim gospodinom, otmenog izgleda i dostojanstvenog ponašanja (!).

MOŠA/ZANIMLJIVOST
Luis je romanom "Bludne kćeri" šutnuo pravo u testise instituciju tako svetu, tako uvaženu i isto tako odvratnu (jer sve su institucije jednako odvratne), kao što je porodica. Otuda nije ni slučajno što su u Francuskoj sva njegova izdanja tako dugo proganjali tajanstveni inkvizitori i kvazipolicija nadležna za javni moral (uzgred, toga nema samo u Francuskoj).
Pričalo se u Luisovo vreme i nakon objavljivanja štiva da su dražesne junakinje romana zapravo njegova žena, dve svastike i tašta, koje su zaista u svoje vreme na izvestan način bile čuvene.
Na samom početku, spisatelj nam bez uvijanja otkriva moć i jednostavnost (ili genijalnost) izbora naslova, u susretu pripovedača i jedne od mlađih kćeri majke, božanstvene u svom stavu, veštini podavanja i iskustvu, te prezrele, slasne smokve, Tereze. Junak (dapače - mužjak, ženik, bludnik, nabijač) u zgradi, hotelu, bordelu (u to vreme te stvari su bile objedinjene obično pod istim krovom) gde odskora stanuje, upoznaje najpre Moriset (ili skraćeno Rist) a onda kao na celuloidnoj traci (ili pokretnoj traci današnjeg užasnog potrošačkog društva), kroz eksploziju strasti, seksualnog eksperimentisanja, kreativnog sado-mazohizma, emotivnog ispovedanja znojavog tela, trošnog i često tako jeftinog (kao i život što je), menjaju se likovi, ispovesti, želje i tela: majke Tereze, najstarije od kćeri Šarlot i najmlađe ali možda najpoganije, najvatrenije koju gospodin X (P.Luis) sa posebnim zadovoljstvom uzima svojim topuzom, mačem - Lili.
Junak romana kaže da ima dvadeset godina, ali već je veoma vičan vojevanju po postelji i sa zrelim, jedrim grozdovima i sa tek izraslim pupoljcima. Otuda i Morisetino iznenađenje kada mu kaže:

- Pazi, pa ti si već tucao otpozadi nevine?
- Otkud to znaš?
- Reći ću ti kada mi budeš rekao po čemu si zaključio da se sama mazim.

Ili, kada mu sama Tereza, ta kraljica Bluda, u svom mučilaštvu ravna hrišćanskoj svetici kaže:

- Neću spreda. Već si me pojebao u dupe prišavši mi s prednja strane. A pičku ćeš mi sada videti otpozadi. Ali, znaš li šta sam rekla?
- To će biti za kraj, je li?
- Siromah mališa! Ako ti uvučem taj tvoj kurac u usta, bićeš stvarno za žaljenje. A ako ti vrškom jezika pošošoljim jaja, pa ih razigram ... ama ne znaš ti moj jezik.

Kada junak-pripovedač kaže za Lili "Slabo je sisala, ali je dobro gutala ...", on zna. Šarlota, ta Afrodita od dvadeset godina, puna bezbroj ulaza u nju, najzgodnija, nezemaljski lepa, prekrasna kćer svoje majke, izražava ovakvu želju, otklanjajući nedoumice svih vrsta:

- A zar ti ne shvataš da bih ja najslađe s tobom svršila kad bih imala tvoj kurac u zadnjici i tvoja usta na mojim, dok se sama mazim?
- E, pa (prasnuh), ne mogu vas jebati i guzicu sve četiri!

Čitalac će, ukoliko nije Gad, zavoleti ne samo Šarlotu, to prekrasno žensko biće, već i ostale sestre bludnice. Šarlotu najpre, jer je nju autor očigledno zavoleo. Emotivnu, preosetljivu, meku i bujnu. Poslušnu Šarlotu. Ali, za sve njih autor-junak romana primeniće špansku poslovicu:

Ayer putas, hoy comadres.
(juče kurve, danas prisne prijateljice)

Zaista, danas, za razliku od prohujalih doba opšteg tzv. prosvetljenja, napretka i gnusnog cenzorstva, autor ovih Adovskih redova smatra da puritanstvu nema mesta. Seksualno, polno oslobađanje, odbacivanje srednjevekovne polazne tačke, tela kao tabua, koje se desilo kako u prošlom tako i u ovom (takođe) našem veku/dobu, moral "ispovedno-grehovskih televizijskih kvizova" koji se emituju gotovo u podnevne, nakon ručka, budne i krupne sate, de Sadova aktuelnost koja pulsira i koju tako živo osećaju mladi, a koja izmiče većini "zrelih ljudi", literarni erotizam koji poput topovske mine, rakete, razbija zid antimorala, iza koga se u nas (ali i kod drugih) ušančila bila jedna samozvana socijalno-realistička, svakako nazadnjačka klasa, koja i danas pokušava preko svojih emitera i poslušnika da nas odvuče ka dnu, puno lažnog pripovedanja, fanatizma i opasnih dogmi, za koju mislim (dakle postojim, dakle - znam) da ne mogu imati mesta na javnoj pozornici predstave Života (nisam još zaboravio Artura Šopenhauera).

Ono što zbilja daje posebnu draž ovoj gromadi od romana, jeste da bilo da ste čitalac, čitateljka ili i jedno i drugo (treće), uz to je svakako nebitno koliko imate godina, verujte, nećete ostati ravnodušni. A to je i svrha umetnosti. Da emociji dá smisao, probudi zaspalu empatiju, pokrene vas u pravcu sumnje. Što reče jedan od mojih omiljenih slikara, Miodrag Dado Đurić, za svoju umetnost: "Slike treba da budu teške, da likovi dišu na usta i da budu u agoniji. Jer znojenje, strepnja, sumnja ... To je fenomen života."
Opijenost strašću dijaloga, finih prljavih razgovora kakve su samo mogle voditi bludnice, kurve (ta tako draga bića), prijateljice i kraljice noći, trotoarke, čarobnice, razvratnice, družice, strasnomilosnice, sirene, svih vrsta sa svojim zavodnicima, razvratnicima, kavalirima, mušterijama, u Parizu sa početka dvadesetog veka. Sve to i još više, naći ćete ovde.
Ukoliko (ponavljam) niste zaista Gad, može vam se desiti da čitajući ovo uzvišeno štivo, osetite izvesno bujanje, nemirnost svog tela i krvi. Naročito u vidu "skoka", stvrdnjavanja i finog balavljenja polnog ekstremiteta, ukoliko ste muškarac. Čak može ići i dotle da zaskočite neku jedru komšinicu i prospete nešto od svog semena. Ili pak slasno natapanje donjeg veša, šljapkanje Veneriniog brega i same dražice, ukoliko ste žensko. A to je sve Sok Života. Izvor sa koga mi erotomani pijemo, podmlađujući se telom i hraneći se užitkom iskustva.
Nije li dovoljno da kažem i ovo, kako ne samo da odobravam, nego danas (kao i nekad, naravno), smatram blagotvornim rasturanje, umnožavanje i čitanje ovog remek-dela Pjera Luisa koji je, kanda, u jednoj prilici, eto - bio genijalan .

NAPOMENA/POZOR!
Što se tiče vas, dragi čitaoci, budući pesnici i erotomani, budite poput ove vaše spisateljske Bitange, koji je sledio Kamija i bio ljubitelj neobičnih, dražesnih žena, knjiga i umetnosti i dobrog vina, i učio od najvećih erotomana, kao što su:
Bafo, Žorž Bataj, Mišel Fuko, Alfred Žari, Bodler, Andre Pjer de Mandrijarg, Gijom Apoliner, Jovica Aćin, Marquise de Sade ...

Pozdrav do sledećeg književnog felatia.

Iz svog skromnog negotinskog doma,
u ulici 7. Juli 16/2-12,
glavom i nešto dužom bradom
vaš, S.S.Skala

~oOo~

Ne volim kad u krevetu Liza* malakše
i stegne svoju picu, nežnu i grimiznu.
Pa veli: "Sisaću, jer to mi je lakše".
A njoj kažem: "I jebaćeš se", pa joj šamar zviznuh.

Pjer Luis
("Spomenar institutkinji", odlomak)

*pesnik preporučuje čitaocu da ime umetne po svojoj trenutnoj volji

***

Dakle, da li ste odlučili na koju ćete stranu?