ArtTerorizam#10

ŠTA ČITAM A ŠTA MI SE DOGAĐA

(Skalina preporuka)

... kao kada čokoladom omotaš nešto kiselo. Slika te namah privuče, ali kad uđeš u njene krajnike, uhvati te tiha jeza. Iz uglova i dubine platna vrebaju računovođe Ada.
Optimizam je smešan. Teška reč za svakodnevnu upotrebu.

Ljuba Popović
(o svojoj novoj slici "San otrovnog cveća" 2005)

Shvatajući da i dalje živimo u "varoši zlih volšebnika", sám nenaviknut na razna podmetanja, poturanja i pokušaje daljinsko-sterilnog navođenja na neknjiževne, neumetničke teme i ideje od strane raznih ketmana, filistara, anonimnih dušebrižnika, a sve u duhu savremene kolonijalno-okupatorske neformalne i površne komunikacije, nepokolebljiv kakav sam u svojoj unapred samoubilačkoj misiji ARTTERORIZMA, reših da otvorim jednu novu, možda nikada do kraja nerešivu temu, gotovo enigmu.

Zato Vas izazivam da ovaj (tek) jubilarni #10 Artterorizam pročitate krajnje mirno, bez brzopletih, zajedljivih i sa dna sitne duše komentara, duboko se zamislite u sebi. A onda tek recite po koju, svoju.

MISLI DUBOKO!

... Vreme leti, čini mi se da je to, što želim da ispričam u romanu "Ubijeni pesnik", posvećenom životu, delu i vremenu mog prijatelja Branka Miljkovića, bilo juče a prošlo je već četiri decenije. Pesnik koji je u svojoj "Baladi" iskazao surovu životnu istinu "Isto je pevati i umirati" do krajnosti privržen volšebnoj magiji reči i životnoj filosofiji, ostavio je niz opominjućih zapisa o ćutanju, ističući "Samo reč može da nadvisi našu prisutnost". A ima i ćutanje koje to nije.

Kosta Dimitrijević

Kosta Dimitrijević
UBIJENI PESNIK
(roman o Branku Miljkoviću)

izdavač: Prometej, Beograd
godina: 2002

KO JE TO?

Treba li uopšte predstavljati Branka Miljkovića? Rođen 1934. godine u Nišu, NASTRADAO, ubijen (a ne tragično preminuo) u Zagrebu, sada već daleke 1961. godine. Njegova poezija teži obnovi misaonog pesništva shvaćenog kao spoj simbolotvorne pesničke forme i mišljenja koje dijalektički povezuje krajnosti: vatru i pepeo, biće i ništavilo, život i smrt. Njegova poezija je snažno uticala na kasnije generacije pesnika.
Objavio je nekoliko zbirki pesama: "Uzalud je budim", "Vatra i ništa", "Poreklo nade", "Pesme", "Smrću protiv smrti" (sa Branimirom Šćepanovićem) kao i veliki broj eseja i raznih članaka.

Legendarni pesnik čije je delo i lik dobilo sve obrise mita. Oni koji vole pesničke biografije i mitove koji ponekad iz njih proističu, skloni su verovatno da u Miljkovićevom usponu i padu vide nešto od romantičarske legende o pesniku koji brzo odlazi sa ovog sveta. Dok bi, nasuprot tome, oni koji samo u svetu književnih činjenica traže odgovor na sva pitanja - uzlet Branka Miljkovića nastojali da vide u svetlu vrednosti njegovog pesničkog dela. U međuvremenu, dejstvo legende bi oslabilo, i dešava se nešto sasvim suprotno, da je posredi jedna od onih književnih pojava koje, kako vreme odmiče, postaju sve izazovnije i za čitaoce i za tumače.

NA ULICI

Srećem prostitutku na ulici.
Pružam ruku za milostinju:
- Udelite!
Prostitutka se čudi i pita:
- Šta hoćete?
- Malo ljubavi.
- Vi ste ludi! ...

(jedna rana Brankova pesma)

A Kosta Dimitrijević, profesor, književnik, lični drug B.Miljkovića, kao u nekom čudnom kaleidoskopu oživljava ličnosti i događaje iz naše prošlosti i savremenosti na način koji je istovremeno i novinarski i literaran.
Rođen 1933. godine, diplomirao 1958. na Filosofskom fakultetu. Kao "nepodoban" premeštan je iz kulturne rubrike NIN-a na niža radna mesta. Zabranjivani su mu tekstovi. Od 1990. do 1994. kao saradnik za nauku vodio je redovnu rubriku iz kulturne istorije, da bi zbog pisanja od političke vrhuške bio onemogućen u stvaralačkom radu i poslat u penziju.
Od objavljenih knjiga izdvajam zbirku priča "Beograđanka", "Sedam priča o Beogradu", "Vreme zabrana", Romantično-boemska Skadarlija", "Nušić - čarobnjak smeha", "Kazivanje Janka Brašića", "Srpski velikani".

MOŠA/ZANIMLJIVOST
Roman "Ubijeni pesnik" nije tipična romansirana biografija pesnika/filosofa Branka Miljkovića, na kakve neretko možete naići na uličnim štandovima, kod namučenih prodavaca knjiga, kuvara i rečnika.
Roman otvara višedecenijsko pitanje (što se vidi iz naslova) i daje odgovor na enigmu da li je Branko Miljković ubijen? Jeste! Ali, za razliku od nekih suznih i zluradih biografija i sećanja (kakva je ona Petra Džadžića) prikazuje Branka kakav je on stvarno bio. Kroz sećanja porodice, brata, prijatelja, "drugarica", žena i svih onih koji su ga poznavali, ili imali priliku i čast da ga upoznaju. Obično, većina čitalaca očekuje da pesnici budu poput viteza iz bajke, plemeniti, hrabri, verni, bez mana ... Ali, sa živim ljudima, posebno umetnicima, pesnicima (oni snažnijeg senzibiliteta, zagledani u sebe) - to tako ne biva. Kompleksne ličnosti nisu takve i sklone su padu. Padu u greh. U preterivanje.

Nije tajna da je Branko pio. I to dobro i često. Kada je stigao na studije u Beograd iz Niša, utonuo je u taj svet boemije, alkohola i žena (lakih ili ne). Imao je onu južnjačku staroserbsku pitomu i blagu narav, koja se često, utonula u alkoholne miomirise i okuse, pretvarala u svoju suprotnost, tešku, izazivačku, onu koja provocira. Često nespreman iz svoje pitome prirode da čoveku kaže istinu u lice, to je činio pod dejstvom alkohola, stvarajući tu na licu mesta čitavu psihološku i patološku analizu onoga kome se obraćao, dopuštajući da kroz te često gorke reči, ulete i demoni prezira koji će se teško vratiti. Jer, retko je ko spreman da čuje istinu. Pogotovu o sebi.

Kao da je Branko poput Janusa, imao dva lica. S jedne strane je bio oličenje radne discipline, predan do krajnosti književnom stvaralaštvu, talentovan, dobroćudan pesnik, prijatan i zanimljiv u svakom društvu, dok sa druge strane, kako je govorio "kad bi đavo došao po svoje" pretvarao bi se u svoju krajnju suprotnost i postajao svadljiv, arogantan, mrzešljiv ...

K.Dimitrijević

Te njegove nagle promene raspoloženja, od lepo vaspitane osobe, čoveka boemskog držanja, do krajnje sumornog melanholičnog i depresivnog ponašanja, naročito pri konzumiranju veće količine alkohola, što je svakako znalo da biva naporno za njegove bližnje - ali, zar nismo svi mi pesnici takvi?

To je vreme (radi se o sredini pedesetih godina) kada jugoslovenskom a posebno srpskom literaturom, poezijom pre svih, gazduju Krleža, sada (pravedno) zaboravljeni Oskar Davičo, (prećutan i danas) Dušan Matić, (još uvek gotovo nepoznat) Oto Bihalji Merin, Jara Ribnikar, Borislav Mihajlović Mihiz, zlokobni Miodrag Protić (koji je prezirao sve mlade pesnike). Oko njih su bili okupljeni beogradski gospodičići Vava Hristić, Sveta Lukić, Bora Ćosić ...
Nije postojao (kao danas) veliki broj izdavačkih kuća i prostora za objavljivanje i afirmaciju mladih pesnika. Moglo se štampati ukoliko se nekako dodvorite i to svidi Daviču, ili ćutljivom Popi u "Nolitu", Eliju Finciju u "Prosveti", ili "Delu" koje je vodio Mića Danojlić (opet neki Mića).
Branko je obično sedeo u tadašnjim kafe-restoranima "Terazije", "Bezistan", "Plavi Jadran", "Koštana", "Prešernova klet", "Dva jelena", "Balkan", "45", "Central" (u Čika-Ljubinoj ulici), "Mala astronomija", "Orač". Jednom je dobrano pijan u Klubu književnika u Francuskoj ulici, izvređao svoje starije kolege po peru, Nikolu Trajkovića, Božidara Kovačevića i Branka Ćopića. Zbog sličnih incidenata, ulaz je tu već bio zabranjen Slobodanu Markoviću, Branku Radičeviću, Zuku Džumhuru, Vladanu Desnici. Umeo je bogami i da se potuče, ali onakav već nabubreo od alkohola, debeljuškast, nije bio neki ozbiljan protivnik.

Jednom je u kafani "Skadarlija" vikao: "Hoćemo slobode! Dajte nam slobodu, dokle će samo komunisti da drže javne kuće. Nećemo više da molimo kurve, hoćemo javne kuće." I dok su kelneri hteli da telefoniraju organima (ne)reda, narodnoj miliciji, tadašnja čuvena pevačica Olga Jančevecka, beogradska Edit Pjaf, kraljica starogradskih pesama i ruskih romansi, sve je umirila tešeći Branka, obrazlažući drugima da je to pravi vapaj mladog čoveka.
Često je posećivao lekare specijaliste za kožno-venerične bolesti, jer je imao običaj da veče u svom alkoholnom posrnuću završi među nogama žena koje nisu bile baš na dobrom glasu. I tu bi se reklo, da već počinju nevolje i sunovrat pesnika Branka Miljkovića.
Roman opisuje razne anegdote iz kafana, sa ulice, književnih skupova, beleži svedočenja njegovih prijatelja, dogodovštine iz "mokrih noći". Ali to, kako je neko kasnije iskoristio i podmetnuo, da je bio previše "mračan", sklon samoubistvu, da nije voleo život - o tome nema govora. Branko je baš voleo takav raspusni život. Umeo je da dobijeni, nešto veći honorar potroši za jedno veče časteći po kafanama, dajući konobaricama i animir damama, koje su se tu vukle, svoju lovu.
I pre prve zbirke "Uzalud je budim" Branko je bio poznat, što po svojim pesmama što po svom "rokerskom" životu, iako tada rok muzika još nije ni postojala (da ne pominjem punk, industrial, gothic ...)

Knjiga je imala uspeha i usledile su druge, kao i uspeh koji je Branka gurnuo u razne redakcije i književne Odbore, ali se on nije menjao. Iako se priklonio tadašnjem režimu, što je bilo krunisano slanjem pozivnice za Brozove prijeme u Belom Dvoru prilikom poseta stranih državnika, izbija skandal sa romanom Mladena Oljače "Molitva za moju braću" koji govori o nasilnom ponašanju oslobodilaca, koga je Uprava u kojoj je i Branko radio najpre nagradila a onda (naravno) pod pritiskom povukla odluku i podnela kolektivnu ostavku. Branko je pisac te ostavke 19. jula 1959. u "Politici". Međutim, Branko će na nagovor drugih objaviti udvoričku pesmu "TITO". On je u to vreme "živeo" i sa ženom sekretara Saveza komunista Srbije Jovana Veselinova, ministarkom za kulturu Stankom Veselinov, i to je bila javna tajna. Takođe je bio i sa Milicom Nikolić, sekretarom redakcije "Dela" i deset godina starijom, zbog koje će se sukobiti sa Davičom i naravno pasti u nemilost. Ona će kasnije postati Davičova druga supruga.
Iako dobija Oktobarsku nagradu, oko Branka se sve više steže obruč straha, i on namerava da promeni sredinu. Odlazi u Zagreb na nagovor svog prijatelja, pesnika Zlatka Tomičića i počinje da radi u literarnoj redakciji Radio Zagreba. Ali, i tamo nastavlja istu pesmu - opija se po "Kavkazu", "Esplanadi", ali zna da bude i gospodin kakvog ga znaju. A onda, verovatno depresivan, piše fatalno pismo u kome se odriče svoje poezije i koje izlazi u "Dugi". Dugo pismo.
Vraća se u Beograd , gde ponovo pravi skandale, naročito u "Mažestiku". Kasnije će iz Zagreba napisati pismo da povlači ono prvo, ali bilo je kasno ...
13. februara 1961. godine, u "Politici" šturo će izaći vest da je "tragično završio život" pesnik Branko Miljković. U Ksaverskoj šumi na izlazu iz užeg područja Zagreba, nađen je obešen o tanušnu granu. U ovom romanu postoje svedočenja ljudi koji su tu kobnu noć proveli sa njim i čija svedočenja nisu uzeta u obzir od strane zagrebačke i jugoslovenske policije.
Ubijen je od strane zagrebačkih razbojnika-pijanica, i prenet do smetlišta u šumici. Sve je bilo zataškano iako su se njegova porodica i prijatelji borili da ispliva istina:
Sahranjen je u Nišu, na parceli br.8 sa uklesanim opominjujućim pesnikovim epitafom:

Ubi me prejaka reč!

I za kraj ...
... šta reći osim da je ovaj roman trebalo da tada izađe, neposredno nakon ubistva Brankovog, da ovim još nije zadovoljena pravda što je takav poeta, jedan izvrstan mislilac, pravi ARTTERORISTA, tako tragično završio. Početkom građanskih i verskih ratova prvih godina devedesetih, i raspadom Jugoslavije, u Zagrebu će biti uklonjena spomen tabla sećanja na Branka Miljkovića, pa će neko postaviti dobro poznatu parolu "Zabranjeno za pse, Srbe i Cigane!", što je takođe jedno sramno delo.

...

Ovim se i lično opraštam od Branka, za koga verujem da utonuvši u svo ništavilo poezije, postao bi prozaist kakvog mu ne bi blio ravna. I sam smatram da je poezija predvorje večnosti, a proza most ka istoj.

u sećanje na Branka Miljkovića
S.S.Skala
24.06.2009.
U Negotinu

***

(ZA)MISLITE (se) DUBOKO nad gore napisanim.
U petak će i o tome sigurno biti reči.