ArtTerorizam#7

ŠTA ČITAM A ŠTA MI SE DOGAĐA
(Skalina preporuka)

... nostalgija je nepotrebno osećanje. Ona podrazumeva žal za prošlim a prošlost se ne može vratiti.

Karen Šahnazarov

Ali često neizbežna ...

S.S.Skala

Pišući u ranijim tekstovima o autorima, likovima, pojavama u umetnosti i kulturi (poput one o bit-pokretu) imanentno je to da se radi i o vremenu u kome su se javljale tzv. promene na historijskoj sceni kulture, stvaralaštva i društva.

Gledajući "pozornicu naše stvarnosti" sa ove distance i tu je bilo interesantnih, originalnih pojava i prilika. Naročito u doba zenita dekadencije titoizma, iliti labavog socijalističkog režima komunističke partije, pod diktaturom jednog mišljenja i ideje otelotvorene u liku i (ne)delu vođe (već prastarog i na samrti) pod imenom ТИТО ...
Krajem sedamdesetih desio se tzv. "crni talas" u domaćoj kinematografiji i autori poput Ž.Pavlovića, D.Makavejeva, A.Petrovića, L.Stojanovića, Đ.Hladnika, L.Zafranovića. K.Aćimovića i druigih, pojavili su se i ostavili trag koji je i dalje utisnut, dubok. U muzici naboj, stisak je eksplodirao i osamdesetih izronio najpre beogradski "novi val" a onda i jugoslovenski. Grupe poput Limunovo Drvo, Radnička Kontrola, Bombarderi, Robna Kuća, bila su prava paralela pojavama u Londonu, Njujorku, Berlinu, Amsterdamu - ne znajući jedni za druge. A onda, i oni koji su udarili temelje onoga što danas smatramo vrhom jugoslovenske rok scene, najpre u Bg-u Šarlo Akrobata, VIS Idoli, Električni Orgazam, Petar I Zli Vuci, u Novom Sadu Luna i La Strada, ali i širom Jugoslavije - Pankrti, Buldožer, Paraf, Lačni Franz, Prljavo Kazalište, Azra, Haustor, Laibach. Uz filmove Miše Radivojevića (koji u filmu "Dečko koji obećava" predstavlja tadašnji mondenski, novi i uzbrukani Beograd), slikarstvo su nam predstavljali živi - Petar Lubarda, Milan Konjović, Mića Popović, Mario Maskareli, Leonid Šejka, mladi - Vladimir Veličković, Ljuba Popović, mlađi - Dado Đurić. Danilo Kiš je bio živ i najozbiljniji kandidat (svih tih osamdesetih) za Nobelovu nagradu u oblasti književnosti. Na žalost, iznenada je preminuo 1989. godine u svojoj 54. godini.

Šta nam sve ovo govori? Koliko je naša kulturscena bila zdrava, koliko je, ne išla u korak sa Evropom i svetom, već je često bila i za stopu ispred njih.
A danas?
Obećao sam da se danas neću nervirati. Da neću dozvoliti da me iznerviraju, ali reći ću ovo: Danas je domaća kulturscena, kao i celokupna srpska stvarnost - UŽAS!

A Negotin?
E, on je takođe u ovoj priči, priči o zlatnom vremenima, "poslednjim trzajima".

TRIBINA UNUTRAŠNJEG STANJA

autor: Miodrag Zlatković
izdavač: Književna Omladina Negotin, 1992.

KO JE TO?

Mića (kako ga svi znaju i zovu) rođen je 1959. godine u Negotinu. Dakle, Negotinac iliti - Nitogenac.
Jedan od pokretača Književne Omladine Negotin i časopisa "Buktinja", koji je ponovo počeo da izlazi 1985. godine nakon gotovo tri decenije hibernacije, čiji je dugogodišnji urednik bio (sve do 2008. godine).
Pre ove zbirke izašla mu je i zbirka pesama "Usta puna sreće" 1980. godine, koju mu je objavio Mašinski fakultet u Nišu, ali to su kilosterski, šalala tekstovi i strofe, i ne zaslužuju neku ozbiljniju pažnju. Pripremajući antologiju autora našeg Kluba, od svakog ponaosob tražio sam tzv. "zanimljivu biografiju", tj. lični tekst o sebi, ali onako kako autor vidi sebe, kako ga znaju ili misli da ga znaju. Evo šta je u jednom od takvih tekstova, o sebi, Mića Zlatković napisao i rekao (prenosim taj tekst u celosti):

Prilog za definisanje mogućeg subjekta
(iliti skica za biografiju)

Zapisano je da sam rođen 16. septembra 1959. godine u Negotinu, i neka tako i ostane. Kada sam naučio da kreštavim glasom mogu dobiti sve što poželim od svojih roditelja, primenio sam vrlo brzo i na ostale, te sam upisao horsku sekciju od prvog razreda osnovne škole i pevao jako dugo i uspešno. Kada mi je glas bio bolestan, a ja sam morao da izražavam i dalje svoja osećanja, onda sam shvatio da muzički instrumenti to mogu besprekorno da odrade, pa sam od trećeg razreda osnovne škole počeo da sviram mandolinu, pa gitaru, harmoniku, usnu harmoniku, pa u prste (koristeći porodični zvuk). Morao sam i slikom i grafikom da se izrazim. No, najviše sam se petljao sa rečima i zapisima. Kada su me zapazili, morao sam da uređujem nekoliko listova i časopisa: da budem jedan od pokretača Književne Omladine Negotin, član nekoliko književnih klubova. Učestvovao sam na mnogim manifestacijama i pesničkim festivalima širom naše nekadašnje Jugoslavije. Valjda sam zbog te upornosti i nešto talenta i osvajao nagrade, priznanja, bio laureat, i možda još nešto. Onda su počeli da me objavljuju bez pitanja u različitim zbornicima, almanasima i malim antologijama (dok ih neko ne proglasi velikim). Zbog mog pokojnog oca Aleksandra, i moje želje da i ja nastavim sa časopisom za kulturu, umetnost i književnost "Buktinja" (koji je izlazio 1954-1955 godine) morao sam da 1985. ponovo pokrenem tu priču. I uspeo sam. Objavili su mi zbirku lirike "Usta puna sreće" 1980. godine ljudi sa Mašinskog fakulteta, po nekakvoj odluci zbog mojih zasluga; a 1992. godine zbirku poezije "Tribina unutrašnjeg stanja" u ediciji Krajinskog Kruga po ubeđenju Adama Puslojića i Vlaste Mladenovića. Pošto ja nikada nisam hteo da izdam svoju zbirku poezije, to verovatno neću ni učiniti, do nekih novih odluka, zasluga, urgencija i sličnog. Član sam UKS. Redovno plaćam članarinu. Ali zato više ne plaćam članarinu u ribolovačkom savezu. Ravnoteža mora postojati i mora se poštovati.

Negotin 2008. godine
Miodrag Zlatković

MOŠA/ZANIMLJIVOST

Zbirka "Tribina unutrašnjeg stanja" je nevelika i u njoj se nalazi dvadesetak pesama podeljenih u tri poglavlja, od kojih poslednje (najzanimljivije) nosi naslov "Iz vremena kada je jedan NEGOTINAC zalutao u svoj mozak" i ujedno opisuje smisao većine pesama iz zbirke. Sve pesme su nastale tokom osamdesetih, uglavnom u Negotinu, onda kada se iz njega još nisu ljudi, cele porodice i studenti bežali, već mu se rado vraćali i dolazili u njega. U Negotinu, koji je nekada imao prave boemske kafane, poznate u celoj Jugi, letnju pozornicu u prirodi, načinjenu po uzoru na Šekspirov Gloub teatar, disko u komitetu Komunističke partije Jugoslavije, u kome su se pili vinjak i Kokta (koju je punilo negotinsko "Krajina Vino"), duvala vutra (lepak je bio zabranjenm jer smrdi), festival "Mokranjčevi dani" koji su posećivali svetski poznati muzičari i učestvovali na istom. Negotin, koji je imao i bendove ovakvih imena: Zrak, Rh Faktor, WAT, Visoki Napon a potom i Cirrusi, Admiral Tipoa, The Trash, Orfičko Zaveštanje, Les Idees Noires, Apokalipsa, Nitogen ... U takvoj sredini i vremenu, gde su mejnstrim bili punk, metal i disco istovremeno, gde je gimnazijski maskenbal bio najluđa punk žurka, svake godine tih osamdesetih, gde su se poezija i proza mogle čuti sa pločnika, iz parka, kafea, Snack bara, tu su iznikli i ovakvi stihovi:

Nama
krvi
treba
jer hodamo
Svitanje
Sunce da gledamo
Pesmu dajte
pijane devojke
večeras ljube
srcu treba otkucaja
ž ž
e i
l v
i e
m t
o i

Zbirka je zaista fragment, isečak vremena i Negotina "kada je sve bilo drugačije". Odiše crnohumornim doživljajima stvarnosti, bezbrižnošću (tako svojstvenom Osamdesetim), spokojstvu (kao da će to blagostanje trajati večno) pre "svih zala" koje će nas zadesiti u devedesetim (raspad države), ratovi (građanaski i verski), sankcije, inflacija, moralna i duhovna beda čije posledice i pustošenje osećamo i danas.

U knjigu su umetnuti i crteži Slobodana Miljkovića - Sulje, takođe jednog izvanrednog negotinskog umetnika, ali i ovakve reči:

DEVOJKA NA POZIV

kao moguća navika dece
naših radnika u
inostranstvu

Na tom broju
njeno telo je hvaljeno

zbog vaše usamljenosti, lošeg poslovnog dana, bračne neusklađenosti, naglih vremenskih promena, sujete, bolesnog uma, zbog unutrašnjeg krvarenja, ptica, dizalica, gubitka svesti/na tomboli, zbog sutrašnjeg neizvesnog dana, mogućnosti smrti, zbog pohvale u domovini

u ime neobrađenih njiva u San Marinu, Vidrov gradu, Džanjevu, Kobišnjikalici, toj sopstvenoj nepoznatoj deci, u ime novih imena, male privrede sprečenog daha na carini, tradiciji, dukatnih nevesta na jesenjem vašaru, praznine kada dođemo, praznine kada odemo

Na tom broju
njena igra je korišćena
jer je prosta
i ponovljiva

Kada se vratim
sa doživotne robije
pozvaću je

Ova šaljiva pesma, koja na jedan neposredan način ismeva navike ovdašnjih gastarbajtera samo nas vraća na priču o avangardi, i što da ne, na bit-pokret o kome je već bilo reči. Zlatković iz svog "unutrašnjeg eha" izvlači skrivene strasti i snoviđenja i pretapa sa ličnim iskustvom svakodnevice koja je bila nešto drugačija. Otuda i ovakve pesme:

BEZBRIŽNA IGRA

Vaše dete
je pretrčalo ulicu
trčalo za loptom

Morao sam da ga pregazim
izvinite

Ja svoju decu
vezujem
gajtanom za krevet

Omogućujem
bezbrižnu igru

Ovu zbirku ćete možda teško naći, možda čak i nećete uspeti da je pronađete ili će ona na polici u nekom tihom negotinskom domu pronaći Vas. Kod nekog Negotinca. Primerci ove zbirke, ogrnute u crno, tamo se nalaze.

Kada autor govori na nekom pesničkom skupu, manifestaciji, večeri svoje pesme, možete čuti mene kako vičem, tražeći od njega da kaže, recituje moju omiljenu pesmu a njegov kredo, životni i pesnički:

PREDGOVOR UZ DIJAGNOZU

NE pijem
NE pušim
NE kockam se
NE jurim ženske

ali zato imam
čir na želucu

I TO JE NEŠTO

Treba duboko brinuti unutra
a da ne izneveriš sebe

Valjda mi se toliko sviđa, što sam suprotnost od svega toga ...
I tako je jedan Negotin, doba nestalo, ostao tek trag, sećanje u vetru, koje je prekrila neka druga, grozna oluja. I ove slike su tek komadi, trzaji nekog drugog, građanskog (svega što danas nije) Negotina.

NAPOMENA:
Ova zbirka ima taj problem što je od strane svog autora ostala napuštena. Gurnuta u vrtlog poetskog života, sama a predstavljena tada tek kao prethodnica, morala je imati zaleđinu, jaku podršku, koja je najavljivana. Jer tek kao početak ozbiljnijeg dela koje se očekuje, ni dan-danas ne znam razlog (iako lično poznajem autora) zašto nije nastavio sa objavljivanjem poezije i proze koju je nastavio da piše, što se od njega i očekivalo. Nepotrebno je stao baš kada je bilo najpotrebnije, i kada je bio na vrhuncu poetskog stvaranja.
Ujedno, to je isti slučaj i sa Negotinom, kada je bio u žiži interesovanja, snage, trebalo je da krene napred, da iskoristi svoje kredite - grad je stao, iz razloga što su ga dođoši-banditi opljačkali, uništili i razorili. Poput Vandala, Huna koji razaraju Rimsko carstvo, to isto su učinili vlastodršci, foteljaši, uvlake i poltroni Negotinu.
Ali, platiće ... obećavam ...

***

Završno veče konkursa "Pesničke rukoveti" biće održano 22. maja u klubu "Enter" (novi Tržni centar "Unimat") u Negotinu, sa početkom u 20h.

Nagrađeni na XVIII "Pesničkim rukovetima" su:
1. Jelena Zarubica, Kula
2. Marina Zrnić, Beograd
3. Nebojša Petronijević, Ćuprija

Oni će ujedno biti i gosti, kada će predstaviti sebe i svoju poetiku. Pozivam Vas sve da dođete i uživate u nečemu drugačijem od onoga što ste navikli da vidite i čujete u Negotinu. Ovo je još jedan pokušaj da izvučemo Negotin iz ponora u koji su ga gurnuli.
Vidimo se u petak.

S.S.Skala
u Nitogenu, 19.V 2009.

p.s.
Ove slike su takođe iz jednog drugog doba, što reče jedna meni posebno draga osoba:
"Lepe slike, davna vremena..."