Kucamo na vrata zaboravljenih zločinaca
Ko je nasmejani čičica sa slike?
Prateći tekst kaže da je to vlasnik picerije "Tri kontinenta", koja se nalazila u predgrađu Vašingtona. Prezivao se Loan, a na slici je i njegova supruga Čin-Maj sa kojom je imao petoro dece. Piceriju je uspešno vodio do penzionisanja; umro je 1998. godine, usled zdravstvenih komplikacija izazvanih rakom.
Evo i jedne sličice iz mladosti ovog pica-mena. Izgleda da je svojedobno bio neki šmeker - frizurica, bele čarapice, cipelice, kola, glumačka poza... Veseo neki lik, bezbrižan, reklo bi se na prvi pogled.
Pa dobro bre, ko je sad taj "žutać" (kako bi ga nazvali prosečan Amerikanac i još prosečniji Srbistanac) da zasluži blogpost?
Pa dobro bre, ko je sad taj "žutać" (kako bi ga nazvali prosečan Amerikanac i još prosečniji Srbistanac) da zasluži blogpost?
Prvo, nije žutać, već Vijetnamac. I to Južni.
Drugo, njegovo pravo ime je Ngujen Ngok Loan (1930-1998). Načelnik uprave policije Južnog Vijetnama u Sajgonu.
Crvena sijaličica u glavi još uvek nije uključena?
OK, idemo dalje.
Na dan 1. februara 1968. godine, ekipa komandosa Vijetkonga upada u Sajgon i vrši diverziju u jednom delu grada. Zauzimaju garažu punu tenkova južnovijetnamske vojske i tom prilikom zarobljavaju više ljudi, među kojima je i jedan oficir sa kompletnom porodicom. Od oficira traže da im odmah pokaže kako se upravlja tenkovima i ostalim vozilima, da bi ih prevezli na svoju stranu. Iako pod pretnjom egzekucije cele porodice, oficir odbija da pokaže. Severnovijetnamskom jedinicom komanduje Ngujen Van Lem, lik poznat i kao "kapetan Baj Lop". On se (ne baš mnogo) kasnije hvalio kako je "sa uživanjem izvršio naređenje da pobije porodicu tog izdajnika i američkog sluge". Pitanje je i dalje otvoreno - pred kim i kad pre, ako se u obzir uzme da je ubrzo zarobljen.
Zaista, nedugo potom, tokom kontranapada, južnovijetnamski i američki vojnici su Lema zarobili kraj jame u kojoj je bilo više od 30 leševa civila. Tokom uličnog privođenja Lema u policiju radi (daljeg) saslušanja, jedan uniformisani čovek, gologlav i naježene frizure, sa pištoljem kaubojski okačenim o bok, ležerno prilazi, šetajući kao da naokolo ne besni rat, vadi pištolj i puca mu uglavu, i na isti način nastavlja dalje kao da se ništa nije desilo.
Sve to se desilo pred Vo Suom, kamermanom NBC televizije, i Edijem Adamsom, fotografom Asošijeted presa. Srećni mister Adams za svoju fotografiju 1969. dobija Pulicerovu nagradu.
Koju fotografiju?
Pa ovu:
NBC video:
Gospodin general - načelnik policije je sebi dao ekskluzivno pravo da sudi i presudi na licu mesta. Neko će reći, rat je, svašta se dešava, svi čine manje ili veće zločine, ludilo, revoltirani ljudi i tako to. OK, ovaj lik u kariranoj košulji, kratkim pantalonicama i bosonog, ruku vezanih lisicama, nekako baš i ne liči na masovnog ubicu, "zapovednika" jedinice diverzanata ili specijalaca - ali ni Iscelitelj i Vaskrsilac mrtvih spermatozoida, bele brade i galske kikice povrh glave, mnogima nije ličio na Radovana Karadžića.
Slika uniformisanih, dobro opremljenih i naoružanih Južnovijetnamaca i sankilotskog komunističkog ispijenog Vijetkong teroriste, neodoljivo podseća na one Nedić-Ljotićevske propagandne plakate iz 1941. godine, zar ne?
Sve to bez suda ništa ne znači, niti dokazuje bilo kakvu i bilo čiju krivicu. Sudovi, između ostalog, postoje da se zločini (kako-tako) sankcionišu, ali i da se spreči uzimanje pravde "u svoje ruke"; naročito od strane predstavnika zakona, zaduženih i plaćenih da održavaju red i mir, a ne obrnuto.
Ili hladnokrvno čine zločine, pa još pred kamerama koje za to bivaju nagrađene.
Upravo ova fotografija i video snimak pokrenuli su lavinu protesta širom Amerika i sveta, a Adamsova slika postala je ikona brojnih aniratnih pokreta.
Nekoliko meseci nakon ovog "događaja", Loan je bio teško ranjen, zbog čega su lekari na kraju morali da mu amputiraju nogu. Čak i u toj situaciji, on opet na sebe skreće pažnju svetske javnosti, jer ga je jedan australijski novinar na svojim leđima sa linije vatre doneo u bolnicu, pa o tome udario na sva zvona. Obično je to tako, kada su u pitanju "poznate ličnosti". Posle oporavka, umesto aktivne službe pod oružjem, kao "veliki stručnjak" bio je savetnik prilikom izgradnje vojnih bolnica. Posle pada Sajgona 1975. godine, beži u USA gde se povlači u anonimnost. Nešto kasnije, u tržnom centru Roling Voli (Berk, predgrađe Vašingtona) otvara piceriju "Les Trois Continents" (Tri kontinenta).
Kada su ga neki ljudi 1991. godine prepoznali, slučajno povezavši poznato lice sa čuvene fotografije i gazdu lokala u koji su često svraćali, Loan je bio prisiljen da se povuče u penziju i zatvori firmu. Na vratima toaleta picerije, neko je napisao poruku: "Znamo ko si." Poruka je bila apsolutno jasna i dovoljna za kraj karijere sajgonskog Picamena.
Pomenuti ponosni dobitnik Pulicerove nagrade je nekoliko godina kasnije, jednom prilikom izjavio "Žao mi je zbog posledica koje je moja fotografija imala po Loanov život. Eto, general Loan je ubio Vijetkongovca, a ja sam svojom fotografijom ubio Generala. Fotografija je najmoćnije oružje na svetu. Ljudi im veruju, ali fotografi lažu čak i kada im to nije namera. Sve je to samo polovina istine. Moja fotografija, sama, nije mogla da zapita svakog ko je gleda A šta bi ste vi uradili na generalovom mestu, tog vrelog dana, da ste uhvatili tog lošeg momka koji je nekoliko trenutaka pre toga digao u vazduh jednog, dva ili tri američka vojnika?"
Adams se lično izvinio Loanu i njegovoj porodici zbog štete koju je naneo njihovom ugledu. Kada je Loan 1998. umro, Adams je na sahrani rekao: "Ovaj čovek je bio heroj. Amerika bi trebala da za njim plače. Mrzim što on odlazi na ovakav način, jer ljudi o njemu ne znaju ništa."
Inače, sam Loan je izjavio da je "ubio tog tipa, na licu mesta, čim je čuo da je on smaknuo njegovog prijatelja i njegovu porodicu". Ni reč o "jednom, dva ili tri američka vojnika".
Policijski general je... čuo.
A poznati i nagrađeni novinar se... izvinio hladnokrvnom ubici.
Revidirao stav, kako se to kod nas kaže.
Naravno, svako ima svoje heroje, pa je tako i severnovijetnamska strana imala svog Martirija: javno i hladnokrvno smaknutog Lema, posmrtno su odlikovali za zasluge za narod i državu, što je ispala slaba uteha njegovoj majci koja nikada nije imala priliku da proba specijalitet tamošnje domaće kuhinje, parče čuvene vijetnamske pice iz Vašingtona. Slaba je to uteha i njoj i pobijenim civilima iz bezimene jame u predgrađu Sajgona.
Osim jednostranog - ili bolje reći obostranog dokazivanja ili poricanja zločina koji je počinio Lem (ovisno ko o tome priča), jedino što se sa apsolutnom sigurnošću može reći je to da se javno počinjen zločin isplati.
Još samo da je te '98. Loan dopao šaka ovdašnjim isceliteljima "bolesti čije se ime ne spominje, pu pu pu!!!", čuvenim doktorima Kara-Dabiću, Šešelju, Bojiću, Bjelici, Velkov, Trgovčeviću i (naravno) Alanu Čumaku, gde bi tom pica-generalu bio kraj. Možda bi i on uspeo da napiše neku dvotomnu autobiografiju, romansiranu priču o zlehudoj sudbini jednonogog južnoazijskog imigranta i izbeglice, njegovom uspehu na slobodnom tržištu specijaliteta, prevremenom padu i nikad odanoj zasluženoj počasti od strane onih za koje je krv prolivao.
Tuđu, uglavnom.
Jedno poglavlje je mogao da nazove i "Trzaj lake tridesetosmice", čak i bez prethodnog upoznavanja sa dosijeima "Kundak" i "Ćuran". Mogao, ali nije. Sve zbog jedne glupe fotografije.
Eto, tako je to bilo.
No comments:
Post a Comment