Postoji jedna stvar koja je nesumnjivo doprinela ruskom kultu među pripadnicima engleske inteligencije, a to je smekšalost i sigurnost samog života u Engleskoj. Pored svih svojih nepravdi, Engleska je i dalje zemlja Habeas corpusa (Zakon o nepovredivosti ličnosti iz 1679) i ogromna većina ovdašnjeg naroda ne poseduje iskustvo sa nasiljem i bezakonjem. Ukoliko ste odgojeni u takvoj atmosferi, onda vam uopšte neće biti lako da zamislite kako to izgleda živeti u despotskim režimima. Skoro svi uticajni pisci iz tridesetih godina (XX veka) pripadali su emancipovanoj i rovitoj srednjoj klasi a bili su suviše mladi da bi se dobro sećali Velikog rata. Takvim ljudima su stvari poput čistilišta, tajne policije, pogubljenja po kratkom postupku, zatvaranja bez sudskih postupaka itd. bile suviše daleke da bi ih užasavale. Njima je bilo lako da svare totalitarizam zato što nisu imali nikakvog drugog iskustva osim liberalnog. Pogledajmo, na primer, ovaj deo iz pesme "Španija" Vistana Hju Odna (inače, ova pesma je jedna od retkih pristojnih stvari napisanih na temu Španskog građanskog rata):
Za sutra i mlade, poete što pukoše k'o bombe;
Šetnje kraj jezera, nedelje sjajnih veza;
Za sutrašnje trke biciklima
Kroz predgrađa, letnjih večeri.
Ali boj, za danas.
Danas, kad šanse su mreti veće,
Svesno prihvatajući krivnju za neophodna ubistva;
Danas trošimo sve snage
Na glupe efemerne pamflete i dosadne sastanke.
Druga strofa je zamišljena kao neka vrsta skice opisa jednog dana u životu "dobrog člana partije": izjutra par političkih ubistava, potom desetominutna pauza da stiša "buržoasko" kajanje, potom ručak s nogu pa aktivno popodne i veče provedeno u pisanju parola kredom po zidovima i deljenju letaka. Veoma poučno. Ali, obratite pažnju na "neophodna ubistva". Tako nešto može da napiše jedino osoba za koju je ubistvo uglavnom samo još jedna reč. Ja, lično, ne bih tako olako govorio o ubistvu. Imao sam više puta priliku da vidim leševe - ne mislim na poginule u borbi, već baš na ljude koje je neko ubio - tako da imam nekakvu predstavu šta znači ubistvo: užas, mržnja, rodbina koja vrišti, obdukcije, krv, smrad. Po meni, ubistvo je nešto čega se treba kloniti. To važi za svakog običnog čoveka.
Razni Hitlerii Staljini smatraju ubijanje neophodnim, ali ne pokazuju svoju neosetljivost niti o tome govore kao o ubistvima; oni to nazivaju "likvidacijom", "eliminacijom", ili nekim drugim imenom. Vrsta nemorala, poput Odnovog, moguća je samo ukoliko ste tip osobe koja je uvek negde drugde kada se povlači obarač. Veliki deo takve levičarske misli predstavlja jednu vrstu igranja vatrom od strane ljudi koji nemaju blage veze da je vatra vruća. Ratno huškanje, kome se od 1935. do 1939. podredila engleska inteligencija, u najvećoj meri je bilo zasnovano na osećaju sopstvene zaštićenosti. Taj stav je nadasve bio drugačiji u Francuskoj, gde je veoma teško izbeći vojnu službu, gde muškarci doslovce znaju šta znači težina vojničkog ranca na leđima.
"U kitovoj utrobi" (1940)
Na današnji dan, 21. januara 1950. godine, u Univerzitetskoj bolnici u Londonu preminuo je u 46. godini života Erik Artur Bler, daleko poznatiji kao Džordž Orvel.
Izdanje Orvelovih "Eseja" (2002) predstavlja obiman i raznovrstan izbor književnih i političkih spisa iz pera jednog od najvećih esejista dvadesetog veka. Iako je najpoznatiji po "Životinjskoj farmi" i "1984", Džordž Orvel je za sobom ostavio daleko trajnije značajno delo u svojim obimnim esejima, u kojima je pisao o svim važnim društvenim, političkim i književnim temama svog vremena i podario nam primer britkog proznog stila koji još uvek uživa univerzalno poštovanje. Među više od 240 eseja sakupljenih u ovom izdanju, nalaze se i Orvelove čuvene rasprave o pacifizmu ("Moja zemlja - desno ili levo"), njegovi oštri stavovi na račun okaljanih ruku imperijalizma ("Odstreliti slona"), ali i njegovo veoma čvrsto mišljenje o tome kako spraviti šoljicu dobrog čaja.
U svojim esejima, Orvel uzdiže pisanje političkih tekstova na nivo umetnosti, a ideje koje su ga motivisale (želja za socijalnom pravdom, vera u univerzalnu slobodu i jednakost, njegova briga za istinom u jeziku) danas još uvek uporno traju, punih 66 godina od njegove smrti.
Danas je kameronovska Britanija razapeta (opet) u moralisanju šta sa Rusijom: petljati se protiv nje zbog Ukrajine ili ne, šta onda raditi sa ruskim "biznismenima" koji su uložili ogroman novac širom Ostrva, a šta tek sa egzekucijama po Londonu koje su vršili ruski agenti po nalogu Službe a možda i Putina lično? Šta, na kraju, sa sve jačim opozicionim laburistima koji su povazdan imali "specijalne veze" sa Moskvom? Pa, jedno je sigurno: aktuelni britanski premijer predstavlja stereotip huškača iz fotelje - ne samo ratnog, već i protiv unutarstranačke konkurencije, siromašnih, imigranata i svega što narušava mir u glavi jednog prosečnog torijevca ili šampanj-socijaliste.
Šta tek reći o ratnohuškačkoj srbijanskoj inteligenciji, ušuškanoj u mitomaniju i grebanje o svaku vlast bez izuzetka, a da već nije rečeno i napisano? Pa opet...
Orvela nema više od šest decenija; ostali su nam samo njegovi romani i eseji.
Za nauk.
No comments:
Post a Comment