Švajnštajga

Bajka o Vukmalome i tri Praseća Brata

Nekada davno, pre tačno dva veka, u jednoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu, živeli su Crni Gruja i Još Crnji Đorđe. Glavna zanimacija, moglo bi se reći profesionalna deformacija, bilo im je (pored 'ajdučke pohare turskih kučki agresorskih) uvaljivanje svinja Švabama preko Save i Dunava. Znate ostatak te priče, da ne širimo dalje.
U tom kontekstu, stigoše neka Tri Praseća Brata preko Pešte i Beča čak do srednje Švabije i tu se skrasiše. Jedno podiže kuću od slame, drugo od pruća, a treće prase sazida svoj dom od cigala. Živeli su tako oni srećno dvesta godina, vredno gastarbajtovali i pomalo jezik svoj krmaternji zaboravili, sve dok im u kraj ne dođe jedan pogolem potomak one dvojice Crnih. Neki su ga zvali Vojvodić Vuk, drugi pak od milošte Gospodar Vučić.

Prasići se silno poplašiše, jer im u genetskom kodu beše zapisano da što dalje beže od samog spomena bilo kog primerka vrste Lupus Minor progressivi, te se bežući skloniše u najčvršći građevinski objekat brata svoga. 

Beše to u zadnji čas, jer im na na granice Obora baš tad banu On.

On je duvao i puvao, gurao, 22 kvake ukupno polomio, treskao nogom vrata i glavom u zidove, uzdisao, prenemagao se, okretao oči, otirao znoj sa čela maramicom, brisao đozluke zamagljene od silnog napora da suzbije suze za Šešeljem, drao se, naređivao, opraštao, molio, izvinjavao se što je pretio kordonima, zaklinjao se kako više nikada neće da ubacuje suzavac kroz dimnjak, obećao nikad više kukuruz sa aflatoksinom, pod prozor igrao krajcare, boćao se biserima.

Čitao, bre, Vebera naglas.
I ništa. 

Prasad, pokvarena kao što umeju da budu, ni da zucnu. Znali su da građevinski objekt od prave švapske cigle može da izdrži čak i cunami sigurnih glasova SNS. Međutim, kako to u životu (za razliku od bajki) biva, pomenuti potomak Crnih se doseti dobitne formule. Stade pred kuću, (onako, esesovski) raširenih i u zemlju ukopanih nogu, merkelovski slepljenih prstiju u predelu donjeg stomaka - prilikom ovog, čvrsto zauzetog stava, plućni kapacitet dobija na rezonantnosti glasnih žica, jer su tada rebra imobilisana nadlakticama te glas postaje jači i dublji kao u Bajage - pa zapovednim pašićevskim tonom objavi:

- Slušaj bre 'vamo, stoko uvrnutih repova! Ima da ste odma' izašli iz tog bunkera, dok izbrojim na sva tri srboslavna prsta, jasno! I neću ništa da čujem, ništa me ne interesuje, momentalno otvaraj vrata i izlaz' napolje!! Sad sam se dogovorio sa ovdašnjim Oborknezom Teniserom, čuvenim Nemačkim Kraljem Mesa & Prerađevina, da ako ovog trena ne izađete, sve će da vas odavde deportuje nazad kod mene, jer ste se svih ovih godina bavili svinjarijama bez radne i boravišne vize. Evo ovde, u rukama držim original kopije ugovora iz 1814. gde se lepo vidi (iz moje ruke) da ste tada bili prošvercovani plivanjem preko Save kod Obrenovca, bez plaćene carine i akcize na uvoz sirove kože i visokokaloričnih organskih supstanci, po propisima Austrougarske Unije.

dokaz #1: snimak video nadzora granice (sa prečanske obale)

Prasad, uvidevši svu ozbiljnost situacije, suočena sa neoborivim dokazima, pobojaše se za svoj mukom stečeni status - i devizne penzije - pa se mirno predaše u ruke svom novom, a zapravo starom i dobro poznatom Gospodaru Crnom. Kako je i red.

On, sada daleko blažim i smirenijim, skoro-pa-očinskim tonom, nastavi:

- Samo zato što ste u stoprocentnom iznosu bili poslušni, u Srbiju se nećete vratiti konzervisani ili u crevu, puni nitrita i brašna, već u originalnom prasećem pakovanju. Ali... Ali! Ne zanosite se da ste se izvukli - bićete odgovarajuće kažnjeni, jer niste odmah poslušali izvršnu komandu. Nemam ja više vremena za vaše zajebavanje i prenemaganje, naročito ne za čekanje - jer mene čeka herr Teniser u svečanoj loži prestonog Gelzenkirhena. Utakmica bre ne može da počne dok ja ne stignem, i zato momentalno da ste pošli kući Srbijici. Nagradiću vas, jer se vraćate u Svetu Srpsku Zemlju, tako što nećete u hadžiluk na kolenicama već ćete malo brže - plivaćete prsno niz Rajnumajnudunav sve do Beograda na vodi. A tu će da se javite odma' u prihvatni centar za deganžirane lažne azilante, gde će da vas proslede na dalju obradu. Hoću reći, na proveru glede parazita - pantljičare, metilja, svinjske kuge, glasačke  apstinencije i stranih penzija koje nisu podložne kursnim sinusoidama i smanjenjima. I nemoj da sam čuo da ste otišli kod onog dr. Šapa, nego svi, onako većinski, da ste se nacrtali kod mog izabranog dr. Slinavke. Ću da proverim, ne zajebavajte se sa mojim mekim srcem! A sad, nema sedenja, nego plivaj!!!

Prasad se uredno postrojiše, uzhodaše švajnštajgom* do obale, tu na tren zastadoše - ni nalik na Lorelaj, pa kolektivno skočiše u mutne vode rajnske.

I zaplivaše.

A on ode na lokalni derbi.

Kad prasići stigoše negde povrh Kalemegdana, sve plivajući malo prsno, malo delfin pa malo najviše kereći, onaj što sagradi kuću od cigala, očigledno bistriji od ostale braće (mada mu to, naravno, ni od kakve koristi ne beše), reče:

- Ej, braćo, zajebite dr. Slinavku & dr. Šapa, i onu drekavu budalu što nas otera iz Švajnlanda. Plivaj bre dalje i ne pitaj. Iza Šalinca skrećemo u Moravu, pa kanalom Bačević-Vardar-Solun u Egej i onda šibamo pravo do Istanbula. Tamo ćemo valjda biti bezbedniji nego što smo ovde ikad bili.

I tako, nastaviše dalje, u neizvesnu pečalbarsku budućnost na drugoj strani sveta i smisla. Zahvaljujući svom mladolikom izgledu, niko ih tamo nije smatrao za odrasle, tj. svinje, tako da su umesto penzija slobodno mogli da nastave da se profesionalno bave omiljenim valjanjem po blatu. Priča se da su tamo Braća Praseća poživela još dugo, dugo vremena u sreći i bogatstvu, ni od koga taknuta.

+

Nedavno istraživanje sprovedeno na Univerzitetu u Torontu, obuhvatilo je 268-oro dece uzrasta 3-7 godina. Tema istraživanja: uticaj klasičnih dečijih priča (bajki) na razvoj osećaja iskrenosti i odgovornosti kod dece. Rezultat je bio zanimljiv.

Za bajke svi znamo, slušamo ih od malih nogu. One su deo opšte kulture širom sveta već stotinama godina. U sebi uglavnom sadrže određenu moralnu poentu, koju pripovedač naglašava deci. Međutim, bajke takođe imaju i jednu komponentu koja je prečesto bivala zanemarena: itekako umeju da budu morbidne. Naročito one najpoznatije. Cilj kanadskih istraživača je bio da definišu i izmere uticaj ovog elementa bajki na formiranje dečijeg karaktera.

Jednostavno, tokom eksperimenta, deca su bila dovedena u određenu situaciju kada im je ostavljen izbor da li da slažu ili govore istinu. Prethodno im je bila pročitana, svakom detetu ponaosob, jedna od četiri poznate bajke: Pinokio, Dečak i Vuk, Džordž Vašington i Trešnjevo drvo, Kornjača i Zec. Poenta prve dve bajke bila je kazna zbog laganja (deformitet - dužina Pinokiovog nosa, ili smrt - Vuk pojede Dečaka), dok je naglasak druge dve bajke na nagradi zbog iskrenosti i govorenja istine.

Šta mislite, koji je bio krajnji rezultat ovog malog eksperimenta?

Neka od dece kojoj su bile čitane "kaznene" bajke, iako im je poenta bila poznata i ponovo naglašena od strane ispitivača, ipak su slagala kada im je bilo postavljeno test-pitanje. U drugoj grupi, onoj "nagradnoj", bio je očigledan rast broja dece koja su na to isto pitanje odgovorila iskreno i istinito.

Jednostavno, isticanje pozitivnih vrlina iskrenosti imalo je veći uticaj na decu nego isticanje negativnih konsekvenci laganja.

Sami istraživači ipak izjavljuju da se njihova studija bavila samo merenjem neposrednog uticaja bajki na decu, i da je daleko obimnije istraživanje neophodno da bi se otkrili dugotrajni efekti koje bajke i njihove poruke imaju na decu, ali i odrasle. 

Kao zaključak, kažu sledeće: 

Ljudi ne bi trebalo da slepo prihvataju klasične moralne priče kao obrazovno vredne i korisne samo zato što one imaju dugu tradiciju kazivanja. Potrebna su daleko opsežnija istraživanja koja bi to mogla da potvrde.

***

Srbija je zemlja na brdovitom Balkanu, u kojoj građani uporno odbijaju da odrastu, familija Crnih nikada ne silazi ni na magarca a kamoli ide peške, gde kao posledica toga egzistira podivljalo i nedovršeno društvo koje luta u maglama mitomanije i isparenjima palanačke sumanutosti i infantilnosti što nemaju konca ni kraja. U toj zemlji punoletnih a neodraslih, savremenom svetu nedoraslih stanovnika, bajke su omiljeno štivo svih uzrasta društveno-političkih adolescenata, koji ih svakodnevno kolektivno iščitavaju sami sebi. One se tu štampaju u najvećim tiražima na svetu. Samo, ne zovu ih bajkama, već programima, projektima, zakonima, ustavima, vizijama, vestima, novinama, medijima. I životom, kao najvećom skaskom od svih.

Kao i svaka druga, i naša bajka o Vukmalome i tri Praseća Brata ima dve strane: "nagradnu" i "kaznenu", tj. prednju i... onostranu.

A vi, takvi, i dalje verujte u bajke koje vam servira porodična kasta svinjara Crnih - ako ste blesavi.

Samo nemojte da lažete, ni sebe ni druge. Nismo deca.

_______________

* schweinsteig (nem.) - kosina (daska, rampa) po kojoj se vrši utovar svinja u kola, vagone i sl.