Javore moj

Da li će nezavisni mediji u Kanadi postati stvar prošlosti?

Zabrinutost za polje delovanja i nezavisnost štampe u Kanadi dostigli su visok nivo, gde je u toku velika rasprodaja medija. Građanima je preostalo da se zapitaju: da li možemo verovati nezavisnom izveštavanju kada je većina medija u vlasništvu jedne velike korporacije?

Kompanija Postmedia u svom posedu ima veliki broj popularnih novinskih lanaca u Kanadi, nameračila se da pazari 175 dnevnih novinskih izdanja koja u zbiru vrede 316 miliona USD. U tom poduhvatu, Postmedia će te novine otkupiti od kompanije Quebecor (QMI) koja poseduje izdanja i na Engleskom i na Francuskom jeziku. Biće obuhvaćeni i veliki igrači poput Sun Media novinske kuće, čija je vrednost na tržištu drastično opala tokom mandata aktuelnog menadžmenta. Poređenja radi, Quebecor je 1998. kupio The Sun za 1 milijardu USD, a sada ga zajedno sa brojnim drugim publikacijama prodaje za samo 316 miliona.

Ova preprodaja će biti obavljena pod budnim okom kanadskog Biroa za konkurenciju, nezavisne agencije čiji je zadatak obezbeđenje konkurencije i fer prakse na kanadskom tržištu. Biro je izdao i jedno saopštenje povodom pokušaja Postmedie da kupi Quebecorova izdanja:

"Biro će razmatrati predloženo preuzimanje QMI medijskih resursa na Engleskom jeziku od strane Postmedie, uključujući štampana i digitalna izdanja. Koncentracija vlasništva nad medijima može izazvati povećanu zabrinutost za javni interes, ali na osnovu Zakona o zaštiti konkurencije, Biro ima mandat da nadzire ovo spajanje kompanija isključivo u cilju utvrđivanja da li će ono za rezultat imati suštinsko umanjenje ili sprečavanje konkurencije."

Ovakve preprodaje često u javnosti izazivaju podozrenje, jer kada imate jednog gazdu koji kontroliše gotovo sve popularne medije u zemlji, dolazi do ozbiljno povećanog rizika dezinformisanja građana i kreiranja njihovog stava koji može postati pristrasan.

Nije nepoznata praksa da neka određena grupa uskraćuje informacije zarad partnerstva ili politike. Ako su takve informacije svuda nedostupne osim u malom broju nezavisnih novina, kojima je dodatno otežan pristup usled uloge velikih centara koji upravljaju tim prostorom, onda dolazi do stvaranja monopola nad informacijama.
Svet novinara i frilensera ispunjen je nijansama frustracije. Na primer, kada pozovete portparola vlasti zaduženog za medije i predstavite se kao novinar koji želi da postavi nekoliko pitanja, prvo će vas pitati za koje novine radite.

Njihova spremnost za razgovor sa vama debelo će zavisiti od toga ko vas plaća za tu priču. Ukoliko ste slobodnjak koji pošto napiše članak namerava da ga proda, ili radite za neku malu novinsku agenciju, vaše šanse da se probijete bez pomoći nekog unutrašnjeg izvora drastično će biti manje. Ukoliko radite za medijski establišment, šanse su vam daleko veće. Novozaposleni slobodnjaci koji rade za neku veliku medijsku kuću, verovatno će naići na nizove otvorenih vrata i pristupa na istom onom mestu gde su nekada bila za njih zatvorena.

Ukoliko je pristup skoro uvek rezervisan samo za one iz medijskog establišmenta, a većinu medija poseduje samo jedna krovna korporacija, neibežno dolazi do nagomilavanja informacija koje su u njihovim rukama.

Možemo se osvrnuti na neke slične skandale i probleme koji su zadesili medijske konglomerate, poput skandala povezanog sa Rupertom Murdochom. On je vlasnik nekoliko medijskih kuća, koje zajedno čine drugi medijski konglomerat po veličini u svetu. Kada su 2011. godine u javnost procurile određene informacije, pala je sumnja da Murdoch hakuje privatne telefone javnih ličnosti. Njegov potonji pazar u USA, uključujući i Fox News, doveo je mnoge na ivicu sumnje, pa je tako pokušaj da otkupi Time Warner u junu 2014. godine doživeo brojne osude u javnosti.

Međutim, jedan od glavnih razloga za silne preprodaje i preuzimanja od strane velikih korporacija predstavlja činjenica da novine sve više gube na značaju. One veoma brzo postaju mrtvi medij jer više niko ne želi da plaća vesti. Svako želi slobodne, nefabrikovane (i nepristrasne) vesti, ali ako niko ne bude plaćao medijima, nezavisne medijske kuće će vrlo brzo propasti.

Novinari ne mogu da rade besplatno kako bi javnosti obezbedili najnovije i važne priče. Ako u obzir uzmemo i veliko nepoverenje u novinare, koje vlada na Zapadu, uvidećemo da smo tako stigli do nivoa kulturološke Kvake 22. Dobri novinari ne mogu da nađu izvore finansiranja, novine im to ne bi mogle da obezbede kada bi to želele. U međuvremenu, medijski konglomerati pazare sjajne novinare koji se već guraju u redovima, a javnost je sve više besna zbog toga.
Ponekad se čini da bi se sve to moglo rešiti kada bi ljudi bili uvereni da treba da plate vesti koje ih interesuju. Ako bi do toga došlo, mogli bismo u potpunosti da finansiramo nezavisne i nepristrasne medije. Međutim, jasno je da smo došli do tačke sa koje nema povratka na stanje kakvo je nekada bilo, i da ćemo morati da iznađemo neki put kojim bi stvari pokrenuli unapred na praktičan način.

I tako, dok Postmedia sada kupuje Quebecorove medije na Engleskom, oni će već morati da iznađu neki način da ih učine popularnim do margina i time profitabilnim. Ukoliko Postmedia u tome ne uspe, samo je pitanje vremena kada će i oni propasti, ili biti prodati nekoj još većoj kompaniji, baš poput medijskih kuća koje su prethodno pred njima poklekle.


Lizabeth Paulat: Will independent media become a thing of the past in Canada?

Care2.com (12.10.2014)

***

Svaka asocijacija koju izazove naslov ovog blogposta na naslov jedne Štulićeve pesme - namerna je.

Da li ste se zapitali u čijem su zaista vlasništvu mediji u Srbiji, svaki put kada je neka od novina ili televizija sa kakvim-takvim informativnim i političkim programom bivala popinkovana? Da li znate da je gazdovanje listom Politika u srpsko-ruskim rukama? Da li znate da je 35% vlasništva TV B92 bilo u rukama tzv. B92 Trusta, koga su činili Veran Matić (2/3) i Saša Mirković (1/3)? Kakve veze ima OTV, buduće ime suštinski već rahmetli B92, sa istoimenom hrvatskom TV stanicom, i da li je uopšte bitna promena naziva ili je bitna promena programske šeme po osnovu koje je i dobijena nacionalna frekvencija, tj. da li toj "novoj" TV treba istu oduzeti?
I tako dalje, bez konca i kraja... da li se još uvek nečemu čudite?

Međutim, sigurno ste se makar jednom zapitali zbog čega plaćate pretplatu za državni RTS, a da pritom zauzvrat godinama ne dobijate nezavisne i nepristrasne vesti? I zašto nikada ne dobijete, niti ćete ikada dobiti odgovor na to pitanje.

Država je i dalje najveći monopolista nad srbijanskim medijskim prostorom (kontrolišući podelu nacionalnih i drugih frekvencija za emitovanje RTV programa, dodeljujući ili uskraćujući dozvole i pravo na rad štampanim medijima shodno njihovoj posvećenosti "našoj stvari", trenutno još uvek bezuspešno pokušavajući da sprovede kontrolu interneta), dok se monopol nad slobodnom medijskom reči, i slobodom medija uopšte, polako prepušta medijskim konglomeratima koji, baš poput onih u Kanadi i bilo gde drugde u svetu, kao primarnu delatnost imaju presipanje iz šupljeg u prazno, gde se o samom sadržaju i kvalitetu emitovanog programa ubedljivo najmanje vodi računa.
U tome "javni servis evropske Srbije" nimalo ne zaostaje, s tim da vlasništvo nad njime ne ide od jednog do drugog privatnog "gazde", već na najljigaviji način klizi iz ruku svojih pravih vlasnika, građana Srbije, u šape i kandže samo jedne partije i samo jednog čoveka. Opet.
Kukali smo zbog toga šta su sve On i Njegovi radili 1998. medijima, i preko medija samim građanima Srbije, svima nama - a onda im sve to oprostili besmislenim nesprovođenjem Zakona o lustraciji. Sada nam se to sve vraća u lice, obija o naivne glave.
On se zaista promenio za ovih 16 godina. Shvatio je da i dalje može ovcama da radi sve isto kao i onomad, ali ovoga puta na tome itekako fino može ponešto i da se zaradi, naročito od mrskih mu neprijatelja sa Zapada. I zato svom snagom koristi ovu priliku, taj otvoreni vremenski prozor u prošlost, da u tom poduhvatu uspe.
Kanadski primer samo pokazuje da ni u toj ujdurmi hiperkapitala (kao i u svemu drugom) uopšte nismo originalni, i da "izmišljeni" koncept finansijskog (neo)liberalizma i pretvaranja svakog segmenta društvenog života u robu itekako postoji svuda, pa i kod nas.

Naš primer ne pokazuje ništa novo, ali iznova dokazuje ovdašnju duboko ukorenjenu nesposobnost i nepostojanje želje da se pobrinemo za sopstvene stvarne potrebe i dignitet pojedinca, a time i celog društva.
E, al' što zato umemo da se zabrinemo...
U tome smo svetski šampioni originalnosti.

Kada vam se namerno medijski indukovani institucionalizovani strah i paranoja sa ulice presele u kuće, tačka bez povratka na pređašnje stanje biće prekoračena. Tada ćete svi, u svoja četiri zida, lupati u sebe same sopstvenim glavama, ne pitajući se zašto se, kada vas voljeno Ministarstvo Istine periodično pošalje na tretman u Sobu101, vraćate odatle zapišani, već zašto se to i vama nije desilo zbog sreće umesto od straha - iako ste iskreni vojnik Partije.
Za razliku od nekakve šačice još uvek neistrebljenih lajavaca, kojima tako revnosno podlo i uporno pokušavate da nataknete žute trake preko usta.

Ali neće moći.