Ovo je Srbija 12.11.2012.

Na db92 u nedelju nije bilo Utiska nedelje - zbog reketiranja.
Kod nas, danas, reket - to je ono što spaja Vuka i Vučića: privatizovani Teniski Savez Srbije i antikorupcijsko licemerje.

U subotu uveče na sajtu Blica osvane internet izdanje nedeljnog broja, i gle čuda - 10. dana 11. meseca 12. godine - Miloševićev Potemkin bi da gradi novi koridor 019, nisu mu dosta oni 10, 11, 12...preskočiće baksuzni 13 pa ide direktno na 019. Povezuje K4 i K10, dograđuje Veljin K11, čisti dunavski K7... Sve neki K do K-a?! Da li taj buzdovan zna da Peć danas više nije u Srbiji?! Da neće možda to isto da priredi i Negotinu, kao što su on i njegov skot od gazde iz Požarevca uspeli sa Kosovom? Ovde ima koliko hoćeš idiota koji bi tako nešto jedva dočekali... Možda neko namerava da spoji ovim koridorom dva velika prekogranična šverc biznisa u jedan?
Naravno da zna sve ovo. Ne bi ni rekao da ne zna, a vi sami izvucite zaključak o čemu se radi. Ministar dunđeraja šalje jasnu poruku: Šalili smo se, sve je ionako samo biznis. Amin.
Ne dao ti bog da te SPS uzme u razmatranje, najebo si ga.
Nego, šta bi sa čuvenim auto-putem od Paraćina do Kladova, gromoglasno najavljivanim 2010. godine; tom "žutom transverzalom" još čuvenijeg Buljiše Novostilca? 
Umesto komentara, evo zgodnog rebusa na pomenutu temu:

rešenje: E, u K... 

Kakav rebus, mozak da polomiš.

Kad smo već kod rebusa i ostalih glavolomki, u proteklih sedam dana razrešeno je još nekoliko komada istih.

Kao prvo, Premijer Unutrašnjih Poslova Srbije Ivica Dačić (skraćeno PUPS ID), posle dugotrajne i nadasve mukotrpne istrage volšebno otkriva kako ministar pendrečenja nema nadležnost i ovlašćenja da naredi prisluškivanje javnih ličnosti. Za građane je već druga priča, tu ne treba nalog, jer se podrazumeva. Plus, ako njegovi mogu da prisluškuju Toma i Džerija, evalasigamajci, ima da prisluškuju i njega, i tačka! Šta je on gori od Vojvode Republike Srbije i Ministra za Čvoroviće?! Alo bre, prisluškuj, moja komanda je izvršna!
Paralelno sa ovom mukom, dok Tom peče rakiju po komšiluku, Džeri najavljuje epohalna i senzacionalna otkrića o prisluškivanju, tek će raja gledati i (pri)slušati ko sve gura uvo u tuđe impulse, a nos u... znate već šta. Ne samo da Orao neće pasti, nego ni perika neće pomoći nekima!
Problem, u ovoj priči, predstavlja jedna sitnica: Vučića je ovaj blesavi narod izglasao za Ministra, a on je zaboravio da više nije glodur Paparazza i sličnih bulšit-magazina. Naravno, i druga strana, ona koja je trenutno ispušila za vlast, ima svoju verziju priče i svoje bulšit-magazine. Čisto da ne ispadnu iz kondiKcije i zapuste se. Prisluškuju oni jedni druge jer tu niko nikome ne veruje, u Vladi vlada ravnoteža straha zato što je formirana tako kako je formirana. Niko nikoga ne sluša, niti šta čuje.
Kako u Beogradu, tako je i u Negotinu - iako su (i dalje) ovde zajedno na vlasti, niko nikome ne sme leđa da okrene. Komunjare bi da smenjuju žute direktore, žuti bi da o(p)stanu do izbora u foteljama i odatle grade narednu kampanju, naprednjaci huškaju jedne na druge, agroliberali i ursuljice glasaju za izbor Miloševićeve ekipe na opštinske funkcije pa se onda pravdaju kako su to uradili jer je tako lakše da ih posle maknu... Posle čega bre, budale nijedne? Posle smaka sveta?
Za to vreme ni oni u Vlaškoj stranci ne sede mirni - biraju se, smenjuju, razbijaju prozore na stranačkim prostorijama, prave savez sa URS pa ga rasturaju; sve više klize nizbrdo, niz ulicu nekih pedesetak metara, do lokaliteta na kome naprednjaci slave Petkovice i izborne pobede, povremeno naplaćuju i partijsku članarinu. Dobro bre, primaju i sve češće delegacije golubova prevrtača i ptica serica.

Kao drugo, definitivno je jasno da je oluja Sendi malji deca za ovdašnje turbulencije i oluje mozga koje besne u takozvanoj opoziciji Srbije. To što je Burek Obama po drugi put izabran za predsednika USofA, u Srbiji ama baš nikome ništa ne znači. Jedino se Ludi Džordž Tadić možda malo setno meškolji - jbg, a baš je tako lepo izvežbao grimase i stav da što više bude nalik Obami. Ni nalik - Tadić više liči na Obamin negativ nego na bilo šta drugo. Doduše, ni aktuelna kompenzacija, kojoj je na jedvite jade Obamin negativ podlegao, nije za bacanje. Priča se, ma - prisluškuje se - da četir'iljade evra demokratske apanaže nije sve, ima nešto i u kancelariji Srbije u Briselu, onoj za pridrEUživanje. Kao, njemu je tamo (opravdano) mesto, znaju ga ljudi. More, svi ga ovde znamo. Kad može Vuk, može i Razredni.
Sada, kada je Tadić na'ranjen a Živković oteran iz dvorišta, Dragan Harkonen komotno može da odahne i zadovoljno podrigne. Red je, posle kvalitetnog obroka. Mada, izgleda da se malo prejeo, masnoća udarila u mozak, pa se zaneo i umesto u odbornički klub DS u Skupštini Beograda, upade u to isto ali naprednjačko, uz dreku i ribanje ušiju sve dok nije ukapirao šta i gde radi. Hm, mislim se, da li je to baš stvarno bilo slučajno, ili...

Kao treće, sve je bliži 25. novembar - dan D za DS. Što je do tog datuma manje dana, to je sve više akontacionih novih stranaka, u najavi. Aktuelno bežanje iz DS i LDP poprima epske obrise, sve više podseća na Seobu Srbalja. Pa gde to? Pa, u te, nove stranke. Zoran Živković namerava da okupi sve iskrene demokrate oko sebe, možda i nišku ekipu eldepejaca, neke od nezavisnih intelektualaca. Kaže, u prvom planu biće mladi, nekompromitovani i javnosti uglavnom nepoznati ljudi. Živković ima nameru da budi evropsku Srbiju, tj. zemlju u kojoj svakodnevno raste procenat onih koji se protive ulasku u EU. Iskreno, Zoran kod mene ima plus, za ono postoktobarsko "Dosta bre više, silazi sa govornice!" upućeno Šešelju, par dana po svrgavanju Miloševića, posle čega je hercegbilmez zamagljenih naočara i podvijenog repa odgmizao u svoju poslaničku rupu. Elem, videćemo.

Paralelno sa neodemokratijom, buja i neoliberalizam. Osnivanje novih klonova LDP najavljuju istovremeno Beba Popović, Nikola Samardžić (tj. on ima LPS - jošte neregistrovan), pomenuti niški liberalci se premišljaju jal' kod Zokita dal' kod Bebu, samoizgnanik Nenad Prokić razmišlja (što to nije radio 2005. kada je napao Peščanik, ili potom blatio Pešićku i Srbljanovićku), odnekude se pojavio pa, onako demohrišćanski, prozborio i Branislav Lečić - to pršti od novozavetnih i inih pozorišnih citata - kako i priliči predsedniku Jr. Batićke. Vlado Pavićević je pokušao sa Građanskim Blokom (ni to nije išlo), Milan Kamponeski je postao Amitz Dulniker. Kada na ovo dodate i negdašnjeg agroliberalnog menadžera negotinskog, koji se utefterio u SPS prodavši odbornički mandat i zauzvrat dobivši direktorsku funkciju, kao i dobro znanu ekipu koja je tamo preostala (za koju sam apsolutno siguran da već kalkuliše gde će kolektivno da se presadi - i to vrlo brzo, videćete) - zaključak se, valjda je to jasno, sam nameće.

Pokrenuta je i inicijativa za (re)formisanje Građanskog Saveza, o čemu sam ovde već pisao. Trebalo bi da to bude stranka socijaldemokratskog profila. Tek nedavno su krenuli sa objavljivanjem kakvih takvih stavova te grupe, i to na FaceBooku, posle skoro šest meseci od objavljivanja ove ideje. Premalo, i previše deklarativno za mesto na kome se objavljuje. Građanski Savez Srbije je, pored ostalog, patio od podebele doze inertnosti i stava "mi znamo da smo u pravu" - što uglavnom i jeste bilo istinito, pa? - koji su mu se na kraju obili o stranačku glavu. U zemlji velike političke turbulencije posred Mrtvog mora, puko inertno reagovanje na političke nadražaje, najblaže rečeno dovodi do samohibernacije, padanja u zimski san - da ne spominjem neke daleko ekstremnije opcije za život jedne stranke.
Pribojavam se da svi oni samo žele da se opet do besvesti dele i spajaju, svađaju pa mire, presipaju iz šupljeg u prazno. Iz starih stranaka prvo prave frakcije, zatim nove stranke, pa na kraju koalicije s onima sa početka. Rafalno izbacivanje fraza, saopštenja, stavova i "stavova" - nešto što, u najvećem delu, Malom Čoveku ne znači ama baš ništa.
Dakle, nove stranke + novi/stari ljudi. A nove ideje, molićufino, sasvim drugačije i normalne, za razliku od svega dosad serviranog građanima Srbije? Realne, primerene svetu u kome svi živimo, koliko god procenata anketiranih se ritalo da nije tako.

Možda je jedan od izlaza iz trenutne političke žabokrečine & truleži i taj, da se na određeno vreme odreknemo stranaka i strančarenja, okrenemo jednom sasvim drugačijem načinu političkog delovanja. Onom, koji je prevejani lupež Dinkić već provalio, preregistrujući G17krst kao udruženje građana URS, tako se provukao ispod predizbornih radara "analitičara" i finansijskih kontrolora, pa opet zajahao budžet Srbije. Formiranjem udruženja bi se izbegle sve birokratske peripetije; udruženja se ionako formiraju sa ciljem da iniciraju rešavanje problema građana u sredini gde žive, da nateraju državu i njene činovnike da rade ono za šta ih svojim novcem plaćaju. Inače, građani preko budžeta finansiraju i političke organizacije, ali niko ne poteže pitanje odgovornosti i kontrole tih i takvih "javnih servisa" (ovde zaista podrazumevam sve stranke, bez izuzetaka).
Elem, ako građani-članovi udruženja nameravaju da se bave i izlaskom na nekakve (npr. lokalne) izbore, okupe se oko minimuma zajedničkih interesa u svojoj opštini i naprave listu kandidata. Ako se pametno organizuju, izborni cenzus ne treba da predstavlja ozbiljniju prepreku. Ako nameravaju da budu neozbiljni poput partija, zna se šta sledi - ionako postoje daleko iskusniji na tom polju. Ista formula može da važi i za okupljanje oko republičkih ili pokrajinskih izbora. Pod uslovom da za cilj zacrtaju osvajanje mandata preko kojih bi se njihov stav prezentovao po skupštinama. U ovom trenutku, u kome je Srbija danas, to je najverovatnije jalov posao iz više razloga. Zato je (privremeno), po građane daleko korisnija ispala akcija "Nevažeći listići" ili "Beli glas". Korisno, po one koji su uspeli da vide šta se zaista krije iza partijaških maski i fraza, jedno sveopšte sivilo ništavila ispušenih likova bez dela. Poslata je poruka koja je pogodila slušni nerv u svim strankama, pitanje je samo kakva je bila potonja veza sa centrom za sluh - čisto dalje interpretacije nadražaja radi. Ljudi okupljeni oko te kampanje osnovali su udruženje građana "Moj glas", na njihovoj stranici možete pročitati osnovne stavove i motive osnivanja i daljeg delovanja. Naravno da to nije jedina "opcija", i u tome leži suština osnivanja udruženja građana. Dovoljno su mali da pojedinačno ne mogu da nanesu skoro nikakvu štetu, dok daljim okupljanjem i grupisanjem u veće saveze udruženja, okupljene oko pomenutog minimuma zajedničkih interesa u korist svih, mogu da postanu realna snaga koja bi prisilila državnu mašineriju da konačno nešto uradi u korist svojih građana.
Ovo je tema o kojoj se zaista može mnogo, i daleko detaljnije govoriti i pisati.
Mislite da je ovo nemoguće? Šta onda reći na vest da su građani jednog okruga u Džordžiji (USA), njih 4000 pre neki dan, na glasačke listiće sami dopisali i zaokružili ime Čarlsa Darvina, revoltirani izjavom republikanskog kongresmena da je nauka o evoluciji "laž iz pakla". Nemoguće u koštunjavo-komunjarskoj Srbiji, ali ne i u Americi - toj "najvećoj fašističkoj zemlji na svetu", kako će vam odmah stereotipno prosiktati u lice ama baš svaki JNA penzos.

Stranke u Srbiji su danas izgubile svaki smisao i vezu sa osnovnim razlozima svog osnivanja i postojanja. Dok se to ne shvati, i politika ne vrati u partije gde joj je mesto, od domaćeg političkog sistema neće biti nikakve koristi, dok višestruku štetu ionako svi već predugo preživljavamo. Novi ljudi svakako, ali prvenstveno nove ideje, politike i obavezno dela. Pa da jednoga dana opet porazmislimo i o strankama - novim, naravno. Ovako, ostaje nam da korelaciju stranaka i udruženja posmatramo slično ponašanju velikih trgovinskih hipermarketa prema malim dućanima i trafikama na ćošku, u kraju. Možda iz tog razloga, provereni (sub)sistemski batinaši periodično kukuriču i bljuju vatru na NVO sektor i udruženja građana, prave spiskove za odstrel. Neko je tu video opasnost po svoju guzicu, uzviknuo proverenim pitbulima drž'!, pa malo otpustio lanac čisto kondicije radi. Milošević je za to imao Šešelja, a ovi danas razne Obraze, Dveri, Naške Buve i ostale kriptofašističke gangove. Jbg, i to se računa u udruženja građana...

Kao četvrto, ova vlast je ukapirala da dalje na ovaj način neće moći. Ej bre, alo, da u drugih šest meseci godine ne postoji niti jedan jedini državni i neradan praznik, pa gde to ima! Zato su se dosetili, pa umesto 29. udenuli 11. novembar kao praznik. Primirje, kojim je te 1918. godine utrt put konačnom završetku Velikog Rata, nekoliko meseci kasnije. Rečeno - učinjeno! Praznik ima biti neradan i pokretan, skoro kao Uskrs. Vlast je obznanila da se svi državni nameštenici moraju okititi lila cvetom Natalijine Ramonde, te endemske i autohtone srBske blumenvrste. Voditelji svih nacionalnih i nacionalističkih televizija za rever udenuše boje db92 Verana Matića, mada se tu može prepoznati i boja Čedomirova: preokreni-preobrni pa u rever udeni! More, i Pink mi nešto vuče na tu stranu...
Naravno, kako i priliči obeležavanju državnih praznika u šibadžijskoj naciji poput naše, međunarodni dan okončanja jednog rata proslavljen je artiljerijski, topovskom kanonadom sa bedema kalehmegdanske tvrđave u Beogradu. Ispaljeno je 6 x 10 prangija u počast Miru. Pitam se samo da li je Dačiću srce na to preskočilo, po drugi put u samo nekoliko dana? Da li je uopšte trepnuo, kada je pre neki dan na TV odvalio 'Arlaukao sam u Sarajevu po kahvanama, šta bi vi - da pucam iz topa? To smo radili, pa zajebali stvar!', da parafraziram tog PUPS ID insana. U čast Mira, sa Kalehmegdana 60 ćoraka, onomad po Sarajevu preko 60 hiljada granata. Treba imati srce, da bi imalo šta i da preskoči.
Dakle, ono po komšilucima nisu bili ratovi i bombardovanja, već mirovne proslave.
Eto, sada je sve jasno.

***

Šta vam je, od predloženog, najviše podiglo pritisak u prethodnoj nedelji?
Deder da čujem, ogluveh od silne kanonade tišine.