ArtTerorizam#33

piše S.S.Skala


Bodljikava žica pod visokim naponom savladava se PUŽENJEM i ujedno to je vežba za PUŽENJE.

(iz vojnog priručnika JNA)

Obratite pažnju na moja kolena. Ako otkrijete tragove PUZANJA - poverujte u moju smrt.

Stefan Canev

Mnoge pojave, likove, dela, najčešće sam upoznao sam. Ne da sam oduvek bio usamljenik, osamljeni knjiški štakor, nego to čak nisam ni danas. Ja sam čovek "Poetike Grada" i svih njenih subkulturnih trgova, ulica i uličica, pa čak i onih slepih. Volim da sam okružen ljudima ali ne i bilo kojim, već samo zanimljivim i naravno lepim. Zbog mog (veoma) vatrenog temperamenta, hrabrosti, odvažnosti ili lucidnosti, mnoga uživanje, ali i mučenja najpre sam osetio na svojoj koži, na delu a tek onda u teoriji. Ne želim da ovde nabrajam sve svoje grehove, zablude, gluposti i greške, jer za to nema dovoljno mesta, a i kada bih krenuo, monitor bi pocrveneo, pa i sam net se zapalio.
Recimo samo da ako postoji Raj, mene sigurno tu neće primiti dok u Paklu verujem (a i nadam se) biće svašta. Što reče, neko se rodi kao hulja a neko tokom života postane nitkov.
Elem, na ono što sam stvarno ponosan i što mi niko ne može oduzeti, to su pročitane knjige, poznanstvo sa nekim (nekim Baš) značajnim autorima današnjice, što književnim, što sa polja vizuelne umetnosti, i izložbe, manifestacije na kojima sam bio. I dan danas uživam u otkrivanju novih tajni, dela i likova koji prebivaju tu negde pored nas.
Tako se desilo skoro da mi prijatelj Toma (Ivan Tomić) donese tri knjižice svog prijatelja, bivšeg komšije sa Dorćola. Iako se danas doduše takvi slučajevi veoma retko dešavaju (da mi neko ukaže na neku zanimljivu artističku pojavu) prihvatio sam molbu da o pomenutom napišem koju reč u svom (našem/vašem) ARTTERORIZMU. Slušajući anegdote o Pesniku o kome će biti reč, shvatih da je i za njega (kao i za mene što je, naravno) umetnost najviši smisao života, čovekov način da prevaziće svoju sudbinu. I bez obzira što je cilj umetnosti da sagleda bitne odnose čoveka i sveta oko njega, da se pozabavi večnim temama kao što su: Smrt, prolaznost i smisao života, ljudski identitet, svojstvo, umetnost je i lek, uteha a ponekad i bekstvo (mada bolje bekstvo u umetnost, nego u gudru i alcohol, tabletomaniju) ...
Pesnik treba da koristi prepoznatljive večne simbole, ali shodno današnjoj upotrebi istih, metafora da iskazuje suštinu, jer je ona suprotna verbalnoj igrariji i blještavoj opseni, ona je vrsta metafizičke neminovnosti, dok misao treba da bude izražena nejasno, zaogrnuta bojama i senkom, neodređena, nestvarna, fluidna i neograničena, jer i lepo kao i ružno jedno je isto, samo je ugao posmatranja drugačiji ... Krajnje grub ili krajnje nežan, ali neka nam o tome govore sami stihovi ili neko lepo i zgodno žensko biće dok vam šapuće svoju ispovest na uvo, naga i svakako vrela.

HOROSKOPI

Ne verujem u horoskope,
Ali ako sam u kineskom petao,
Boriću se za tebe
Do poslednjeg pera
U astečkom sam trska
Povinuću se tvojim željama.
U našem sam vaga
Meriću svako dobro i zlo u gram
Koje mi učiniš.
Najgore što sam podznak škorpija,
Trovaću te
Ili biti otrovan
Od sopstvenog žalca.

OBJASNI?
Stanislav Đorđević je rođen 25. IX 1969. godine.
Sa Dorćola se skoro i nije makao. Završio je srednju drvnoprerađivačku školu, odsek drvni tehničar stolar, na šta je veoma ponosan. I Isus je bio stolar. Otkad voli i zna za sebe, piše. Za razliku od književnih štrebera, voli i da čita. Edgar Alan Po, Bodler, Artur Rembo, Dostojevski, Gogolj, Bulgakov, grčki, keltski i slovenski mitovi, cinizam Embrouza Birsa, kosmički užas H.Lavkravfta, erotika i Amerika Čarlsa Bukovskog, samo su neki crni prsti koji su mu golicali maštu, mamili um.
Većinu svojih pesama posvetio je crnom pivu koje obožava i jednoj Ruški koju je obožavao. Do sada je objavio sledeće zbirke pesama: "Privatna mitologija", "Slepa ulica", "Račun molim", "Pad na Srce", "Pesme Crnog Sunca", "Voz Uspomena tutnji", "Lelek Crne Ptice" i možda još koju. Bavi se i malim umetničkim kreacijama napravljenim od drveta.

PESNIK PONORA

Pravi pesnik nije pesnik
Ako ga ne poseti zli vesnik.
Rđav vesnik sa rečima "nikad više"
U tamnoj noći uz jecaj kiše.
Tamni stranac, vesnik požara
Ne da više pesniku spokoja i odmora.

(iz zbirke "Pesme Crnog Sunca")

MOŠA/ZAMISLI
Poezija Stanislava Đorđevića je jasna pobuna duha, uma nad materijom. On je pesnik jednostavnih stvari i večnih tema kao što su smrt, ljubav, prošlost, nepravda, glupost, bol ...
Njegovi stihovi udaraju direktno u stomak, on je oldschool fer-plej fajter da bi udarao u muda. Kako kaže Inja Leandrova, "njegova unutarnja raskršća izražena su direktnim svakodnevnim jezikom. Nezadovoljan je, povređen, uplašen raskidom individue i kolektiva, čoveka i prirode. Solidaran je sa gubitnicima i poniženima." A zar nismo svi u ovom kalu od stvarnosti.

ČOVEK KOJI JE HTEO DA NESTANE

Jednog dana,
Jedan čovek
Je odlučio da nestane.
Prvo mu je nestalo telo
Ali su i dalje komšije
Nastavile da se javljaju
Njegovom šašavom odelu.
Skinuo je odelo
Ali su se svi svikli
Na njega tako neobičnog
Da su ga i dalje pozdravljali.
Izgubio je glas,
Senku i korak,
Ali je bio toliko različit,
Da su svi blebetali o njemu.
Otišao je u stranu zemlju,
Tamo ga svi opaziše kao stranca
Iako nevidljiv, svi ga spaziše.
Na kraju mu je uspelo,
Počeo je da oponaša gomilu,
Uklopio se u stado,
Postao normalan
I prihvatio norme društva.
Tada mu se ispunila želja.
Tada je nestao
U gomili očajanja.

(iz zbirke "Pesme Crnog Sunca")

Pesme Stanislava Đorđevića nisu samo "poezija prigušenog bola", bekstvo od svakodnevice, jer on ne ulepšava stvarnost, svestan i grešaka prošlosti koje se ponavljaju, već su i poetsko putovanje od drevnih mitova do današnjih beogradskih senki. On poetskom alhemijom pokušava da iskreno razotkrije suprotstavljenosti koje obitavaju u nama, elementi stvaranja i destrukcije. I kada daje sebe, svoju ljubav ili bol, on zahteva od žena, od čitalaca da ga ne štede.

KIRKA

Ti si Kirka, čarobnica je li?
Možeš me pretvoriti u svinju?
Možeš me kuvati, peći, pržiti?
Pretvoriti u mleveno meso
Sušiti u dimu?
Ali kad me budeš spremila,
Ne jedi me sirovo,
Ne jedi me mlako.
Pojedi me vruće
Sa dosta čilija i bibera.

(iz zbirke "Voz Uspomena tutnji")

TAJNE

Ko poznaje
Malo tajni
Utisci su sjajni.
Ko poznaje
Mnogo tajni
Njemu ožiljci trajni.
A opet, ko ih ne poznaje,
Život mu uludo traje.

(iz zbirke "Voz Uspomena tutnji")

PUT GREHA

Kada počneš pomamno gristi
Bilo koji određen porok
Računi neće uvek biti čisti
Moraš uvek uvećavati obrok
Jer greh na greh se novi lepi
A ljubav i mudrost tu se cepi.

(iz zbirke "Voz Uspomena tutnji")

Shodno buntovnom temperamentu, urođenoj nervozi, dorćolskoj vrevi, tulumima i pijanstvu, opijenosti životom, pesme Stanislava Đorđevića su često kratke, gotovo u fragmentima a često liče i na aforizme ili epigrame.

NEUSPEŠNO LEČENJE

Proklet bio "Palmotiću"
Još uvek sam sužanj piću.

(iz zbirke "Lelek Crne Ptice")

I pesnika Stanislava Đorđevića, kao i mnoge druge koji su još uvek u stanju da razmišljaju i misle, nervira svet staraca, penzosi koji nikako da odu, da se sklone, prepuste vodeće uloge mladima, kao što je red, i zato zapisuje:

DUGOVEČNI

Starci sa jednom nogom u grobu
Maštaju o svom novom Zlatnom Dobu.

(iz zbirke "Lelek Crne Ptice")

a za sve Krkobabiće - dugovečne.
Ali, tu su i razočarenja, sećanja:

NAJGORI NOŽ

Najgori nož,
Crnih korica
Je onaj kojim te
Rani porodica.
Nož koji ti u leđa
Rođaci zabiše,
Najgori nož,
Na svoju krv miriše.

(iz zbirke "Lelek Crne Ptice")

NAIVČINA (Sunčici)

Tvoj je život pun malera
Oko tebe puno hohštaplera.
Ja hteo sam biti poštenjačina,
Jela si mi džigericu na sto načina.
A da sam bar malko bio zao,
Možda bi ti se i dopao.
Ipak si mi prvi poljubac dala
Jedno dobro delo, a da nisi znala.

(iz zbirke "Lelek Crne Ptice")

Bio je ovo samo komad priče o Dorćolcu Stanislavu Đorđeviću, uvek gladnom nežnosti i ljubavi.
Od Nitogenca Skale.

07. koledara kroz magle
Insmuta
S.S.Skala