Sloboda govora ne sme da ima ograničenja, jer u suprotnom tu više nema slobode. Međutim, suprotstavljati se statusu quo, učiniti besmislenim konfliktno ponašanje, čistiti otrove svetlom i rečima - sve to ipak ima svojih granica. Kada svi vaši pokušaji ne uspeju, uporno i bezumno kontriranje vas je doteralo do granice iscrpljenosti, a glas razuma ne dopire do ušiju koje ne žele da ga čuju - šta onda?
Menjati način na koji razmišljaju drugi nikada se nije ubrajalo u najlakše zadatke postavljene pred ljudski rod, i čini se da postaje sve veći izazov kako vreme teče (a istorija pokazuje). Po jednoj studiji sa univerziteta Jejl (SAD), sve je više ljudi koji nemaju nikakvo iskustvo u korišćenju reči radi uticaja na druge ljude koji se od njih razlikuju. To je veština koja lako može biti izgubljena. To zavisi od obima tzv. "slučajne komunikacije" koje ima sve manje u savremenom životu organizovanih kontakata među ljudima. Još uvek se možemo naći u poprilično plodnim debatama sa prijateljima, poznanicima ili potpunim strancima na internetu koji suštinski slično misle poput nas; ali, da li možemo ubediti ili biti ubeđeni od strane nekoga ko se zaista razlikuje od nas i naših stavova?
Bertrand Rasel je sumnjao da je tako nešto moguće. 1962. godine, mnogo pre nego što nam je internet omogućio da sebi izgradimo gluve sobe odjeka, zaptivenije nego ikada pre, ovaj filozof i nobelovac je primio niz pisama od nekoga od koga je bilo najmanje verovatno da će ih poslati - niko drugi do ser Osvald Mozli: aristokrata, nekadašnji poslanik u Parlamentu, prvo torijevaca pa potom laburista, 1931. osnivač Nove Stranke koja se otcepila od Laburista i zaživela nešto više od godinu i po dana da bi potom 1932. bila preimenovana u Britansku Uniju Fašista. Osvald Mozli, gorljivi zastupnik Hitlerovih "ideja" i fašizacije Britanije, koji se tih budalaština nije okanuo do samog kraja svog života 1980. godine.
Mozli je pozvao - bolje reći, provocirao - Rasela da se uključi u debatu u kojoj bi poznatog filozofa pokušao da ubedi u ispravnost fašističkih stavova. Iako je tada imao već 89 godina, i malo preostalog vremena da se pozabavi mnoštvom "nedovršenih" tema i poslova, Rasel je veoma snažno i jasno odbio poziv u pismu kojim je odgovorio Mozliju, gde kaže sledeće:
Dragi ser Osvalde,
Zahvaljujem na pismu i prilozima koje ste uz njega dostavili. Razmišljao sam malo o ovoj našoj prepisci. Uvek je bilo teško odlučiti kakav odgovor pružiti nekome čija je etika toliko strana i, zapravo, odbojna u odnosu na vlastitu. Ne radi se ni o kakvom izuzeću od opštih stavova koje iznosite, već o tome da sam u životu svaki trun svoje energije posvetio aktivnoj borbi protiv surove netrpeljivosti, kompulzivnog nasilja i sadističkog progona koji zajedno karakterišu filozofiju i praksu fašizma.
Osećam obavezu da kažem i to da su emocionalni univerzumi u kojima živimo nas dvojica toliko daleki i različiti, na najdublji način suprotstavljeni, da ništa plodno ili iskreno ne bi moglo da se izrodi iz naše međusobne povezanosti.
Voleo bih da razumete jačinu ovog mog uverenja. Ne radi se ni o kakvom pokušaju da budem grub govoreći ovo što sam Vam napisao, već zbog svega onoga što smatram vrednim u celokupnom iskustvu i dostignućima ljudskog roda.
Srdačno Vaš,
Bertrand Rasel
22. januara 1962. godine
Rasel je preminuo osam godina kasnije (1970) a Mozli deceniju potom (1980). Svoju poslednju poruku Britancima, objavljenu u časopisu Nju Stejtsmen, Rasel je napisao samo nedelju dana pred smrt povodom pisma koje se ticalo članka "Olimpijski miting" o debaklu koji je Mozlijeva BUF doživela 1934. godine, izgubivši veći deo podrške koju je imala u javnosti. Bio je to do tad "najveći auditorijum koji se ikada okupio u dvorani Olimpija u Londonu da sasluša nečiji govor" insistirao je Mozli od novinara da napišu. "Samo se beznačajna grupica nameračila da sve vreme urla kako bi druge sprečila da slušaju moj govor. Nakon primerenog upozorenja, naši redari su bili primorani da golim rukama odstrane iz dvorane tu grupicu, u kojoj je bilo pojedinaca naoružanih žiletima i noževima. Nakon toga, publika je konačno mogla da sasluša govor koji je trajao bezmalo dva sata."
Nju Stejtsmen je objavio Mozlijevo pismo posthumno, uz sledeći uvodnik: "Celog svog života trudio se da ljude ubedi kako je njihov pogled na istoriju pogrešan." Uprkos neprestanim naporima, uspeo je da u to ubedi samo nekolicinu njih. Za to nisu bili zaslužni samo oštri kritičari poput Rasela, jer je svakome iole razumnom bilo jasno da je ljude poput Mozlija bilo nemoguće ubediti u drugačije stavove. I urazumiti ih.
Na takve se ne gube vreme i snaga.
Dakle, kada vam Vučićevi svedoci narednih meseci, po komandi koju im je krajem avgusta On izdao, zazvone ili zalupaju na vrata, samo ih uljudno udaljite sa "Vučić? SNS? Ne, hvala.", isto onako kao što bi ste odbili jehovnjake, popa sa vodicom i pričom o "carevom Caru", veterinara koji vam dođe u štalu ili obor sa špricem punim semena koje je omogućio lično Vođa, prodavce servisa za ručavanje, anketare raznih budalaština i slične narušitelje kućnog reda i mira vašeg doma. A i šire.
Nikako im ne nasedajte na pokušaje ubeđivanja, jer imaju direktivu da jednom pokušaju i, u slučaju otpora, odmah krenu dalje ubeleživši vas kao "nepodobne" ili "otpisane". Ne brinite se, u većini slučajeva oni to već znaju, ko ste i "za koga" ste - naročito u palankama širom naše zemlje ponosne - tako da nema razloga za neku ekstra zabrinutost oko "minusa" koji će upisati kraj vašeg imena. Potrudite se samo da im date do znanja da ste videli šta su upisali i da čak i za njih postoji Dan posle.
I da, barem što se vas tiče, toga dana neće važiti ono "morali smo" koje su već počeli da uvežbavaju.
Samo pristojno, jer iako ne možete biti gori od njih, to ne znači da treba biti isti.
Slobodno koristite i Raselove reči, iz pisma Mozliju. Što uljudnije, to ih više ubija u pojam, navikle da se u njihovom oboru stalno neko na njih izdire i preti im.
Slobodno koristite i Raselove reči, iz pisma Mozliju. Što uljudnije, to ih više ubija u pojam, navikle da se u njihovom oboru stalno neko na njih izdire i preti im.
Jer mi nismo iz njihovog obora, ne pristajemo da živimo po "pravilima" koja važe na njihovoj Životinjskoj farmi. Niti imamo nameru da ćutimo, pognemo glavu, trpimo.
To je naša ljudska obaveza, ispod koje se ne ide. Ne odstupa.
I tačka - njima.
No comments:
Post a Comment