Dan pobednika

Ukoliko se još uvek pitate kako smo stigli tu gde smo, palanački glib u koji smo pretvorili svoje živote i ovo društvo, odgovor je prost i već decenijama maše nam pred nosevima krpom, crvenom od krvi i nepostojanja srama i kajanja za počinjeno:

• Palančanin je verniji palanci nego samom sebi, bar po osnovnom svom opredeljenju. On nije pojedinac na personalnom putu; on je sumum jednoga iskustva, jedan stav i jedan stil. Ono što on čuva, kad čuva palanku, to je taj stav i stil. U svetu palanke, važnije je dobro se držati ustaljenog običaja nego biti ličnost.
• Nema sveta izvan duha palanke. Samo on, koji ispoveda religiju zatvorenosti, religiju u kojoj je vrhovni bog ovaj bog jedinstva.
• Nacionalizam je postao apsolutno zlo ovih prostora.
• Živeti pod nasiljem totalitarističkog nacionalizma znači, iz dana u dan, sve više pristajati na to nasilje, ali i prihvatiti ga kao svoje - prihvatiti neprihvatljhivo: prihvatiti čudovišno kao prirodno. Živimo u svetu (ako je to život) u kome čudovišno postaje prirodno, a prirodno čudovišno. Zbog toga nam čovečnost, kad se sretnemo s njom, izgleda kao nestvarna; ali zbog toga čudovište, tako sveprisutno, jedva da primećujemo.
• Svaka apsolutizacija svakog mita (pa i kosovskog mita) vodi netrpeljivom nacionalizmu pa i krajnjoj njegovoj konsekvenciji, nacizmu.
• Srpski nacizam nije import iz nemačkog nacional-socijalizma, kome je služio i podražavao, već je krajnji izraz duha palanke.

- Radomir Konstantinović, "Filosofija palanke"

Živ je Gebels, umro nije

 - barem se takvim čini stanje među Balkanskim podivljalim plemenima

Spoj nacional-socijalizma i boljševizma ovaploćen je terminalno u čudovištu poznatom kao Miloševićevska Srbija, u jednom trenu naizgled (ali samo temporalno) obamrlom, mitomanskom konstruktu kome je 12. marta 2003. data ogromna infuzija u krvi, i koji danas ponovo divlja pod punom opremom za jahanje. Tom čudovištu, danas, nedostaje onaj po kome je bilo nazvano, što baš i ne predstavlja neku smetnju ili bitan faktor - sudeći po svemu što (opet) "rade" njegovi naslednici i najbolji učenici.

Ponovo bivaju gaženi pojedinci i "unutrašnji neprijatelji", usled užasne frustracije nastale bespogovornom poniznošću pred "spoljašnjim prijateljima". Pljačkaške šeme i šemice prodaju se kao kosmopolitizam, evrointegracije, otvorenost, saradnja, projekti, tolerancija iako suštinski predstavljaju samo sitnošićardžijsko džeparenje ljudi među kojima i od kojih živiš.

Domaća žuta štampa je kompletno preuzela tehnologiju informisanja nekada praktikovanu u svom prapretku poznatom pod imenom "Das Schwarze Korps (Zeitung der Schutzstaffeln der NSDAP)". Srbija danas živi u njihovoj fantazmagoričnoj Zemlji čuda iza Crnog ogledala, proteže se između njihovih naslovnih strana, od jednog do drugog bombastičnog naslova, među plastičnim sisama (po)novootkrivenog turbokulturbundta, po ruševinama silovanih institucija, u praznim pogledima njenih štićenika.

"Laž ponovljena stotinu puta postaje istina" reče herr Josef G. i to je jedini zakon koga se današnja ekipa lažova i secikesa drži kao pijan plota.

Yellow is the new black

Stara i dobro nam poznata crveno-crna koalicija iz devedesetih, danas ponovo drma Srbijom upakovana u pinkičasto-informerski ukrasni papir. Nažalost, oni se čak i ne trude da prikriju kada im povremeno - sve češće - iz njega progvire crni pipci obavijeni oko zarđalih kašika. Žuta štampa je preuzela medijski prostor u tolikoj meri da je postalo više bespredmetno nazivati rahmetli Demokratsku stranku "žutima". Oni to više nisu, ostali su samo uvoštena, bleda slika - više onoga šta su predstavljali, šta je trebalo da budu, nego onoga šta su nekada bili. No, i to je samo deo sveopšte taktike sluđivanja i depersonalizacije građana Srbije, u kome je DS poslednjih dvanaest godina zdušno saučestvovala, a danas žestoko iskijava.

Previše je ružna asocijacija, analogija između prebijanja i razbijanja Jevreja u Kristalnoj noći pre 77 godina, i kandidata i aktivista današnje opozicije tokom Predizborne Noći koja nesmanjenom žestinom traje već pune tri godine. Etiketa žutila, krvavih glava, straha i dušegupki... Jevreji su Hitleru predstavljali opoziciju onomad, taman koliko i ovi naši sluđenici danas naprednjacima.
Dakle, nije u njima problem.

Utisak je da smo negde uz put, volšebno, zaboravili i prevideli daleku grmljavinu, znake koji ukazuju na zlo koje se uvek prikrada kada ga ne vidimo iako u njega gledamo. Preskočili smo Meyerovu knjigu, prespavali Niemöllerove stihove i Landmesserovo/Wegertovo odbijanje nacigimnastike. Nije nas zanimala neurobiologija strukturalnog nasilja koja leži u srži fašizma. Dopustili smo da nam se celo društvo pretvori u jedan veliki burdelj. To što još uvek ne vidite na sve strane hakenkrojc-barjake, ne znači da već iza ugla, u sokaku, ne čuči neki mali Hitler i čeka baš na vas.
Da vam nešto objasni...

***

Na današnji dan, pre 70 godina, pobeđen je fašizam. Mada, kada se stvari objektivno sagledaju, pre se može reći da se tada samo predao, nego da je pobeđen.

U svetu, nije baš sasvim jasno na kojim su danas pozicijama nekadašnji pobednici i poraženi. U Srbiji, već 25 godina odjednom više nije jasno ko je poražen, a ko je pobedio. Ukoliko ono "svetsko" nazovemo mutnim, onda ovo naše svakako moramo nazvati naopakim - i nikako drugačije. U tom kontekstu možemo posmatrati četničkog vojvodu na Crvenom trgu - i nikako drugačije, jer ni on sam nije drugačiji.

Poslednjih dana se vulgarno i agresivno producira fraza "Dan pobede nad nacizmom", implicirajući pobedu nad Hitlerovom Nemačkom, ali ne i nad fašizmom kao širim pojmom i problemom starijim od NSDAP i KPSSR(b) zajedno, koji je danas itekak živ u upakovan u šarene laži. Naravno, a kako bi drugačije, kada su nacionalsocijalizam i boljševizam dve strane istog zla, dve naoko različite njegove manifestacije, a zapravo samo dve šizme fašizma - crvenu i crnu, jednu na levoj, drugu na desnoj obali Odre. Njihove razne eksteritorijalne supozitorijalne metastaze širom sveta to samo dokazuju. Gledano striktno takmičarski unutar te ekipe, na današnji dan zaista jeste poražen - samo nacizam.
Deveti maj se polako, ali sve izvesnije, pretvara iz Dana pobede u Dan pobednika - onih koji pišu istoriju. Dan Evrope, osim Novosađana, retko ko još u ovoj zemlji evrointegratora na vlasti spominje. Mada, da se pitaju (S)NS gradske vlasti ne bi oni nama...

Staljinova mumija se celo jutro nešto smeškala.
Tako se priča.