Oakland, al' srBski

"Ma baš me briga za taj hrast, to je čisto sujeverje i nerazumevanje trenutka u kome se Srbija XXI veka nalazi."

Jedan od najčešćih komentara koji se može čuti (ili pročitati), i to ne toliko u prilog Gospodaru Vučiću koliko kao kontrapunkt zatucanoj, sujevernoj, palanačkoj, srboslavnoj i praznoglavoj Srbiji koja se valja u zabludama prošlosti, mitovima i igrama senki glede soBstvenog identiteta.
Da li je baš tako?

Nepotrebna dilema, namerno podmetnuta javnosti kako bi bila skrenuta pažnja sa suštine problema. Taj problem itekako postoji, u celom svetu, i Srbija je deo njega.
Ne radi se ovde o sujeverju, iako su baš eksponenti te i takve besmisli i odbranaštva najglasniji (Dobrica "ustavamsezavratokrenula" Erić i njegovi vampiri & karakondžule). Ikonoklasti srBstva, vazda je tako bilo, nikada nisu znali šta rade, ali itekako dobro znaju za koga to rade. A i za šta, tj. koliko.
Radi se o jednom drvetu koje je jednostavno moralo da bude pod zaštitom države ukoliko ispunjava uslove za to neophodne - a tvrdnja je da ispunjava. 

Pa, zašto onda nije?

Slika, koja u tekstu o gostovanju V.Ilića u RTS Dnevniku, prikazuje mapu lokacije gde se nalazi hrast, i lučnu trasu auto-puta između dva mosta/nadvožnjaka, donekle izaziva podozrenje prema onome što nam se preko medija servira iz Nemanjine ulice. Kada se projektuje neka saobraćajnica, uvek se traži geološki stabilna i ekonomski isplativa trasa. To podrazumeva sastav terena, ispitivanje podzemnih voda, useke, nasipe, nagibe, rigole, troškove pristupa i izgradnje, odvodnjavanje kišnice, troškove eksploatacije i njenu potonju isplativost. 

Zašto lučna saobraćajnica spaja dva mosta na jednoj relativno kratkoj relaciji?
Na karti (ali i na drugim slikama) se vidi da je ta lokacija pretežno livadska i ravna, čak i ne preterano kosa, da luk ide posred lokacije hrasta, malo dalje seče jedan deo šume u smeru prema Čačku. Nalazi se tu i razno drugo rastinje, očigledno manje bitno naoko sukobljenim stranama. Da, stranama, jer se ovde radi samo o dvema stranama istog gledišta na svet. Onog koje počinje sa "baš me briga za...", a završava još jednim porazom zdravog razuma.
Bilo bi interesantno da neko daleko kompetentniji pogleda trasu tog puta, čisto da vidi ima li tu nepotrebnih vijuga koje nepristojno dižu cenu, ali donose i rabat. Da ne kažem jednu drugu reč na "R", prečesto vezivanu baš za građanina Ilića.
Došli smo do toga da je jedno živo biće iskorišćeno kako bi se, onako hoch-palanački, etiketirala jedna grupa ljudi, čak je postalo skoro nebitno da li oni zaista jesu takvi. Bitno je da je sveprisutni Glavnokomandujući Vicepremijer ispoljio svoj standardni manir u ophođenju sa svima koji mu se bespotrebno vrzmaju oko nogu dok On užurbano spašava Državu od svih - osim od sebe takvog. U konkretnom slučaju, mnogi se k'o mutavi uhvatiše za drvo starije od "moderne srpske države" i svih potonjih dinastija zajedno. Da ne širimo priču na to da ovaj hrast više "miriše" (istorijski gledano) na Obrenoviće nego na Karađorđeviće, i da takva teza ništa manje ne pije vodu od etikete palanačke zatucanosti i sujeverja. Niko ovde više na taj hrast ne gleda kao na - drvo. Jedno obično i staro drvo koje je preživelo Turke, Austrijance, Nemce i Ruse, ali Srbi umalo da mu dođu krošnje.

Pitanje opstanka jednog takvog drveta jeste pitanje modernizma XXI veka (nikako modernizacije), a ne Veljinog privatnog auto-puta za Crnu Goru preko Čačka, koji odista simbolizuje modernizaciju i napredak - u stilu Mitteleurope tridesetih godina XX veka.

Možete na ovo žmuriti koliko hoćete, ali to jeste tako.

U Kanadi, Nemačkoj, Francuskoj, USA, Holandiji... prave nadvožnjake za divlje životinje kako one ne bi stradale na auto-putevima, prave prolaze za krabe u priobalju na mestima gde one sa plaža ulaze u šume po kojima se razmnožavaju, pri projektovanju tzv. farmi vetrenjača obavezno se u obzir uzimaju migracione rute kojima se kreću ptice i slepi miševi. Na nadvožnjacima ti "ludaci" sade drveće, ne seku ga - zamislite samo!
Jedan hrast ili besomučno uništavanje šuma u Amazoniji - tehnički je apsolutno isto. Idiotizam kvazimodernizma.
Ekonomija XXI veka je Zelena, a ne asfaltna, betonska ili čelična. Zelena je zbog zaštite Prirode, a ne samo zbog boje američke valute - jer, eko-ekonomija je itekako finansijski isplativa stvar. Ovde se ne radi o sujeverju, jednom hrastu ili drvoredu platana (btw. u mom Negotinu, idioti trebe gubare tako što poseku  drveće umesto da uništavaju gnezda - zdravo bukovo ili hrastovo drvo zaista JESTE na ceni, ali u pilani). U pitanju je sociološki i ekološki princip XXI veka, dostojan misli Martina Niemoellera; normalnost jednog naroda i njegove budućnosti, koje ne smeju da pomute trabunjanja sumanutih Erića&Co, bahatost turbo-europejaca ili tradicionalna kolektivna lenjost i fatalizam sebičnosti sitnih duša.

Građanskoj ("Drugoj") Srbiji je daleko pametnije bilo da se jedinstveno usprotivila ovom divljaštvu, umesto što se deli na Peščanike i Dvoglede, preganja oko toga da li je Vučić konvertit ili konvertibilni radikal (kradikal). On je bre, narode, nebitan. Bavljenje njime i njemu sličnima ide samo takvima u korist i stvara im primisao nekakvog društvenog značaja. Od toga niko nema koristi, pa čak ni on sam - razumeo to ili ne.
Građanska Srbija je morala da bude najglasnija u zahtevu da se to drvo ostavi na miru i podvede pod zaštitu države, da odgovorni budu sankcionisani. A nije, jer Građanska Srbija nisu internet portali ili nezainteresovani poslanici, već živi ljudi kojima je neka maca izgleda pojela jezike i popila mozgove.

Priča o sujeverju nam je namerno podmetnuta, zajedno sa Erićima i sličnim kletvobacačima, Da Se Ne Setimo (DSNS) o čemu se ovde zaista radi. Ubeđen sam da su neki od hrastobranitelja namerno poslati da diskredituju protest. Trebalo je da tamo protestuju Građani svesni štete koja se nanosi, pa tek onda Zeleni Srbije kao stranka koja se navodno time zanima. Kako da ne... Nikakvi zapisi, tradicije, vradžbine, druidi, strele u deblu, Isus međ' godovima, klanje pevaca na korenju, kačenje hlebova po granama, hajdučki rastanci, badnjaci i ostale gluposti pseudotradicionalizma.

Svaki put kada je bila potegnuta priča o ulasku krupnog kapitala iz inostranstva, državnim parama, stvarnoj odgovornosti nekoga unutar vladajuće kaste, ili je građane trebalo dodatno nečim opteretiti, javljale su se priče o poplavama, raznim gripovima, aflatoksinu, suši, protivgradnim raketama, šeicima, datumima, ucenama, platanima... hrastu.

A radi se o najobičnijim Mlatišumama.

Svojevremeno je Radmila Gerov, kao predsednica opštine, zbrisala kaldrmisani centar Negotina sa sve pripadajućim mu drvoredima i zelenim površinama na Trgu Stevana Mokranjca. Zamenio ih je loksodrom od štampanog betona, bez hladovine i vetrovit, leti usijan kao roštilj, zimi ortopedski zaleđen. Doduše, od ovoga je bio i ostao gori samo Aca Ročulj, šumska smrt sa crnim pojasom, spodoba koja podseća na hibrid-mutanta gubara i dabra, manje likom a daleko više (ne)delom. 
Sve u ime progresa i boljitka opštine Negotin i njenih građana.

Dragan Đilas, (još uvek) gradonačelnik Beograda, pomlatio je drvored platana u Bulevaru (ma, nebitno je bre koga i čega, nazivi ulica se ionako prečesto menjaju baš iz sujeverno-politikantskih pobuda). Zamenili su ga parkinzi, asfalt i energetski efikasne bandere. Hladovina je postala misaona imenica, podjednako i prolaznicima i stanarima te ulice. 
Sve u ime progresa i boljitka grada Beograda i njegovih stanovnika.

Danas je mlatišumama na dnevnom redu hrast. Standardnom džiberluku Velje Ilića pridružio se novi najevropljanin Vučić, prvo podmetnuo lažnu dilemu hrast/sujeverje/palanačka zatucanost ili auto-put/modernizacija/progres - u stilu Serbian Progressive Party koju vodi, i u kojoj supozitorijski napredno saučestvuje i pomenuti kamarad Velimir Iljič. Oni takvi brane napredak i budućnost Srbije, dok kritičarima likova&dela spočitavaju sebe same. 
Sve u ime boljeg života naroda države Srbije - one iz njihovih vizija i priviđenja.

Tako to obično biva, kada su u pitanju domaće kabadahije koje sebi dižu spomenike za života. Srbija jeste jedna velika Palanka, i svi smo mi (priznali to ili ne) njeni palančani. Što pre se neko od nas konačno trgne, zdravim razumom i kritičkim stavom to shvati i krene prvo da bori protiv Palanke u sebi pa potom i oko sebe, to će nam šanse da se izvučemo iz gliba biti veće, neće nam trebati nikakvi Vučići i Dačići da odškrinu vrata i prave pukotine u zidovima. Neće nam trebati još jedno provlačenje, u stilu: evo - još samo ovaj put, babe mi, i nećemo više.
A ni manje.

***

Pre tačno 60 godina snimljena je epizoda "No Parking Hare" u kojoj se Duško Dugouško bori da sačuva svoju hobitsku rupu od pomahitalog graditelja auto-puteva. Svako od nas čije Detinjstvo sadrži Crtani u 7:15 kao jedan od stubova sopstvenog odrastanja, seća se ove epizode. Čak i tada su postojali televizori u svakoj kući, nego šta.

The dignity of the American home must be preserved.

Epizoda počinje kadrom na kome piše "Novi auto-put za vašu bezbednost", a završava rečenicom "Dostojanstvo američkog Doma mora biti sačuvano". Zec/Hobbit/Palančanin/Mali Čovek u crtaću uspe da sačuva svoje dostojanstvo i dom pred zahuktalom mašinerijom bez duše. Autor crtaća ismeva lažni sukob modernističkog "Grada" koji svim raspoloživim sredstvima pravi puteve u budućnost i progres, i zatucane "Palanke" predgrađa i provincije koja ne da svoj mir i učmalost. U suštini, ovaj crtać je manje za decu a daleko više cilja na one prividno odrasle.
Život nije crtani film, a Srbija nije normalna država.
Srbiji je duša u nosu, dostojanstvo u smišljeno nametnutim lažnim podelama. Srpski dom je pre dvadeset godina razaran baš od strane istih ovih koji bi sada da ga spašavaju. Za Amerikom kasnimo u društvenom razvoju tačno onoliko koliko je star ovaj crtani film. Kod njih je ovo crtani film, kod nas je izgleda više - život. Možda i zbog činjenice da su među ovdašnjim dugouhima preovladali magarci nad zerrrcovima, dragi moj Mekrori.

p.s.

Kapitalni Velja Ilić je na televiziji izjavio da će, ma koliko to koštalo, hrast kod Savinca ostati tu gde se nalazi; naprasno je odustao od eksterminacije tj. humanog preseljenja. Drevni dub će biti upakovan u akvarijum od debelog stakla, Velja će mu lično navući i čelični oklop bezbednosti radi. Proizvešće još jednu vetrenjaču u viteza. Čak će i on, onako raspojasan, poentirati i profitirati na ovom slučaju, koji sve manje liči na slučajnost a sve više na spinovanje.

Ponovo niko neće biti odgovoran za još jedan cirkus, Krajina će ostati mirna a vlast nehavarisana.

Počelo je sa "baš me briga" i završilo tačno onako kako se dalo naslutiti. Porazom onih koji su gromoglasno ćutali kada je trebalo da rade sve - samo ne to. Kakve je tek komentare puštao na ovu temu po raznim društvenim mrežama Bojan Đurić, samoproglašeni narodni poslanik "Druge" Srbije - bolje da je ćutao.

Neka stena puca,
Dub nek' se lama!

Srbija se protresti ne da.

Prava Dubrava.
Ko je pročitao istoimenu priču Zorana Jakšića, objavljenu u Monolitu br.6 - zna na šta tačno mislim.