Posetioci IV

(Najveći deo ovog teksta objavljen je na E-Stavu u ponedeljak 22. februara; zapravo, sve ovo je trebalo da bude samo jedan od predloga u nekom od Otisaka nedelje. U međuvremenu, došlo je do manjih dodatnih izmena scenarija, pa hajde da i to ubacimo u sinopsis...)

Sećate se, garantujem, one simpatične francuske komedije “Les Visiteurs” (Posetioci), sa dva originalna nastavka i onom holivudskom šitverzijom u kojoj su samo originalni glavni likovi i u kojoj, političke korektnosti radi, srednjevekovni francuski vitez i njegov smrad od sluge ne smeju da vijaju nijednog afroamerikanca urličući “Saracen!”
Sećate se.
Ali se ne sećate, naravno, da ste ikada čuli da postoji i još jedna verzija ovog filma, četvrta. Pa i kako bi kada ne postoji. A opet – postoji. Mislim, snima se. I, gle čuda, ne mogu da verujem, snima se u Negotinu! Naravno, ko bi to drugi radio nego čuveni Idiotwood Studio Productions, širom sveta proslavljena filmska kuća po nastavcima blockbustera.
Ovoga puta snimaju nastavak pomenute komendije, koja se kao i američka šitverzija dešava u današnje doba. Pošto su gospoda Reno i Klavije preskupa riba za domaća alava usta, a čuveni Beoslon još uvek nije preuzeo i ovu produkcijsku kuću, gazde su rešile da angažuju domaće glumce odveć nam poznate iz pastoralno-mamutskih TV serijala sa prefarbane TV Bastilje (sic! eto nam i veze sa Francuskom).
Za snimanje kadrova izabrani su Trg Štampanog Betona & Klizišta u centru Negotina, Rajačke pivnice/pimnice (dagabem, ko bre zna kako se to tačno zove…), granični prelaz Đerdap 2 na mestu gde je 2000. sleteo Onaj-što-je-sad-pod-Lipom (međunarodni jednosmerni autoput koji vodi od Negotina do prvog rumunskog salaša biće kasnije otvoren, za neke nove vanredne lokalne izbore), sve škole i školice, domaćinstva i gazdinstva gastarbajtpeMzionera (da se neko slučajno ne zajebe pa mu padne na pamet da sam mislio na tzv. poljoprivrednike, koji inače besnim džipovima dolaze u grad da pazare mleko i jajca) … i naravno – kafane. Naročito one gde se serviraju i vare vešalice na metar-metar i po. Po želji ili mogućnostima, zavisno od toga koji je dan čuvene “UN dijete”. Ako je mesni – metar i po, ako je bilo koji drugi (voda, voće, testenina, povrće etc.) – ondak metar.

scena#1:
Eto, baš neki dan, potrefi se Crème de la Crème srbskoga političkoga glumišta na jednom mestu. Baš u Centru Vasione, tj. Rajcu. Jeste da svaka tačka može da bude centar vasione, ali Rajčani znaju zašto to tvrde. Videlo se 14. februara da su bili u pravu sve vreme. Pametan je naš narod, eee…

Dakle, producenti su rešili da spoje korisno i lepo, vino i ljubav, svece Trifuna i Valentina, i to bez glupog vremenskog pomeraja od trinaest dana. Svaka poslanička grupa u Srbskom Teatru Apsurda, poznatom i kao Parlament, imala je svoju pivmnicu (aman, ne mogu bre da stalno dupliram, od sad ću ovako da pišem). Kakva praktičnost! Glumište se okrepi, po alkovama, proveseli, kamere snimaju, beleže istoriju, filmski kadrovi (i politički, podrazumeva se) klize ko po loju, ovčetina bato! Najbolji lubrikant kada treba podmazivati da klizi … Skupili se crveni, žuti, plavi, šareni. Precednica održala baš lep govor, ko bombonica (ako je neko nešto tu ukapirao), crveni levo, žuti malo desno pozadi, plavi skroz pozadi i dobacuju, šareni ko bez glave. Beše izvedena plesna tačka “pipajleba”, u pozadini se čula pop-muzika, bruj. Bend u mantijama, naravno. Ćemane&frulica, pa kolce, skockaše čak i nekakvog Viteza od Vinske Komore (nije jurio Saracene, da se odmah razumemo!), ali bez hladnog i toplog oružja. Buzdovani se ne računaju.
OK, vino i ostale prerađevine kao korisno, a svako u svojoj pivmnici – recimo da je to ono lepo tj. ljubav. E pa nije. Ljubav je iskazivana svesabornim potpišivanjem u snegu oko pivmnica. U mraku se ne vidi ko je koje boje, svi znaju da pišu, ne pitaju ko je ko, knjiga utisaka puna ko epruveta. Kako su navalili u buljucima na to potpišivanje, umalo se ne uhvatiše u Kozaračko. Rukakruci, priđikčici … Ojha! Ruke na loj mirišljave, i još ponešto.
Kakva ljubav, i to doneta direktno iz Velikog Teatra u samo srce Svemira.
Srećom, ne beše Velikog Praska, temperatura nije bila dovoljno visoka. A beše i klizavo, ne baš zgodno za futing.
Pitate se verovatno, zašto je onaj grupnjak od fotke sa posetiocima u negativu. Nije zbog cenzure ili aktuelne neosrbske artiljerije poznatije kao tužba, nego su svi likovi sa slike došli u Negotin i tu poprimili lokalnu nijansu, postali negativci. Mada, ne bih da ih baš sve nazovem pozitivcima ni u pređašnjem stanju.

scena#2:
Eto, u Palanku je dojahao i Boža St. Đelić. Ono St. od "stipsa". Delio narodu upaljače iz čuvenog gasnog aranžmana sa Rusijom, pa onda pazario pljeskavicu kod Antića Borskog, u najeksluzivnijem lokalu koji postoji u Negotinu, nasuprot Banove apoteke. Ko im dade da roštiljaju u najstrožem centru Palanke, u najskupljem lokalu? Pa mi, Bata Šurdo.

Neka, Boža tu zveknu nešto-s-lukom, pa malo na slatko u prvu poslastičaru, i onda kod Odiseja. GRAFČE NA TAVČE direkt iz Božine prapostojbine, lepo piše. A beše četvrtak … Zna bre Boža kako to ide, svetski čovek je to. Ne znam samo šta traži ovde. Upaljač možda?

scena#3:

Danas je u Negotinu bio i Drug Mrka. Predvodio protestnu kolonu skojevaca, penzionera razdruženog nerada i studenata Gigatrenda. Buni se narod, oće mostove, a Tončew zabetonirao sve kanale po gradu i pokrio ih! I što je najgore, zamislite, bio Boža i zveknuo pljesku kod Ante u Centru - pre Druga Mrke!!! Lele kaki brezobrazluk!

- Аман бре не може то тако, има да буде пљескавица за сваког! Божи у четвртак, нама у среду! Доле више ланч пакети, ладне виршле и буђав лебац!!!
- Долееее!!!
- Живео мост по глави становника!
- (прво се сви мисле на шта би то могло да личи, али онда пада директива) Живео Друг Мост по глави становника!!!
- Другови и другарице, оћемо једно Kозарачко?!!!
- Јок. Није ти ово Рајац, то се само тамо плете, и то ноћу енд по снегу. Кој ти крив што касниш негдеокоцирка три дана.

Btw, Drug Mrka nije bio da osmatra teren za izgradnju monumentalnog mosta na Kusjaku u spomen na onog Požarevca, i koji bi počinjao sa naše strane Dunava i bio urađen do pola, a Rumuni ako imaju mozga neka ga dovrše sa svoje, inače nikada neće moći da dođu ovamo.
More bre, ima da pate...

scena#4:
Napomena: ova scena postoji samo u osnovnim crtama, više kao kroki, da prostite na izrazu. Zaista nije izvesno da li će biti obezbeđena sredstva obzirom na monumetalnost scene, da li će se ona uklopiti u celokupni sadržaj samog filma, da li je neki sponzor zainteresovan da mune reklamu u kadar i tako pomogne, pa čak i da li sve uopšte ima nekog smisla.

Radi se o završnoj sceni koja obuhvata vojnu vežbu pa potom i paradu svih učesnika na Trgu Štampanog Betona&Klizišta. Predviđeno je da Džordž Buš Jr. lično odglumi sam sebe. Pa ako to baš i ne bude bilo moguće - nema veze. Puljec Okružni dobrovoljno se prijavio kao kaskader, da ga zameni. Ume taj da Buši.
A ja? I ja sam se spremio za tu scenu, vidi se po slici. Maskata na facata. Plinska obrazina JNA M-82.

***

Pa na šta uopšte liči “fabula radnje” tog četvrtog, domaćeg, nastavka “Les Visiteurs”?! Smuti pa prospi, idimidođimi, ide maca oko tebe, i dole i gore i još gore, svakog gosta do 7. marta dosta u sred posta …
Što reče Minimaks: “Učiteljice, nećete mi verovati, ali nemam pojma”.
Stvarno, što su se bre toliki velikaši sjatili u taj jadni desni korner Srbije, na Divlji Istok, u ovu našu Velepalanku Negotinsku? Zašto su im naprasno toliko bitni ovdašnji lokalni izbori, zar im je toliko gusto&tesno, tamo gore?

Bre, gledam nešto ovu sliku pa mi je sve jasnije o čemu se radi. Sjatile se ptice serice gore, na vrh. Pa merkaju prolaznike. Nova naučna disciplina: politička ornitologija.
A Mali Čovek, ako mu to smeta, slobodno neka pređe na drugu stranu ulice. Mada, i tamo ga čeka neko drugo jato …

p.s.
Radnja ovog filma se dešava na svakom koraku, svakoga sekunda. I neće se završiti proslavom Osmog marta. Svi Negotinci su, naravno a šta bi drugo pa bili, statisti. Osnovica za onaj stručnjački statistički region, nazvan i “Desno od autoputa Bratstva i Jedinstva”.
Pa da se jednog dana hvale unucima kako su i oni u nečemu učestvovali.

p.p.s.
Ne razmišljajte o svim onim kombinacijama postizbornih koalicija, koje kruže ovim gradom poslednjih dana.
Razmišljajte o tome šta ćemo raditi i jesti 8. marta 2010., šta smo radili i jeli 8. marta 2000., a šta 8. marta 1990. godine. I kada nam je to bilo najbolje, od ponuđenih datuma.
Ako ne znate odgovor, pitajte Antu Markovića.