Hronika Palanačkog Uma - II deo

ODSUSTVO TRAGEDIJE: SENTIMENTALIZAM I SARKAZAM

Da bi se ovaj stil održao u životu, iskušenja su smanjena na minimum; ovaj stil je doveden do samog ruba ništavila. Nema velikih odstupanja i velikih iskušenja života. Gde nema otpadnika od ovakvog stila, nema ni života tog stila.
Duh palanke onemogućava punu egzistenciju i tragediju, pa tako omogućava sentimentalizam, kao drugu veliku neizbežnost duha palanke pored podsmeha (sarkazma). On je lišen čistog humora i upućen na smeh u kome se očajanje meša sa mržnjom. Sarkazam i sentimentalizam se spajaju upravo zbog odsustva tragedije subjekta i njegove egzistencije - koji su upravo zabranjeni. Postoji samo prividan subjekt koji ne poznaje doživljaj a egzistira na samom rubu ništavila.
Sentimentalizam se javlja kao simulacija doživljavanja. Stvara se utisak da se život ne događa.
Palanačko-ćiftinska filosofija se ne može da pomiri nikako sa večitom problematičnošću duha.
Imanentna je silna "radoznalost" za tuđi život, koja se u palanačkoj verziji može nazvati "prekoplotovskim pogledom", a dolazi i od potrebe za izbegavanjem sukoba sa samim sobom. Javlja se nagon za "pričom koja se još nije čula", za "tajnom" koja je osvetljena i objavljena, "priča radi priče", bez dubljeg smisla i opasnosti doživljaja.
Palančanin veruje da je načelo prevare vrhovno u odnosima među ljudima ali i prema egzistenciji. Uvek je reč o tome ko će koga da prevari.
U odbijanju tragedije, duh palanke dolazi do tragedije nestvarnosti, tragedije praznine u ime "trezvenosti" veštačkog života, tj. ne-tragičnog života. Duh palanke je majstor ove prividnosti. Prevara koju namenjuje životu vraća se njemu samom - prevareni život je njegov život. Ovo je zatvoren krug, i nagonski-odbrambena sklonost ovog duha da oseća sebe kao tuđu žrtvu dobija sasvim novi podsticaj i to mržnjom, koja je neizbežna. Nju on odbacuje i prevazilazi neprestanim prebacivanjem na "svet", mada se to najčešće završava na drugim palančanima koji se optužuju za zlo na jedan pamfletski način, izrazito svojstven duhu palanke.


PAMFLETIZAM PROTIV TRAGEDIJE

Pamfletizam se ogleda u:

1. prihvatanju sopstvene krivice za sopstvenu mržnju traženjem krivca "napolju", u "svetu", i
2. neizbežnosti tragične egzistencije kao jedino stvarne

Pamfletizam je oblik simulirane tragedije, pokušaj da se i tragedija prevari; prenošenjem sukoba u samom subjektu na isključivi sukob sa svetom, sukob koji je prividan zbog same prividnosti subjekta.
Osnovno svojstvo pamfletizma je da duh palanke utvrđuje kao duh javnosti, društveni a ne filosofski, duh koji poseduje istinu - duh apriorizma.
Kolektivizam duha palanke se izražava duhom pamfletizma, baš kroz njegovu neporecivu službu duhu palanke. Pamfletizam se ne pita za istinu, on vojuje za nju. Istina nije problematična, već je to njeno izvršavanje, tj. problematičan sam samo "JA".
Pamfletizam je apriorizam na delu, jer je nepomirljiv prema svemu sa čime nije u saglasju, ali je iskazan i u mržnji usled sopstvenog zla, i žudnje za opredmećenjem krivca i vinovnika tog zla izvan sebe samog - u drugome, u "svetu". Pokušava da bude moralan time što odriče pitanja o istini, i pokušava da načelo prevare sprovede tako što će moralnost suprotstaviti pitanju o samoj toj istini. Ova "moralnost", tj. dokazivanje dokazane istine, zamenjuje pitanja o istini.
Sve je upućeno na sve, svako na svakoga - ovde je nesumnjiva "volja destrukcije". Ovaj svet je povezan razarajućom mržnjom, objedinjen njom i posvećen sopstvenoj zatvorenosti.
Ova mržnja zatvara istinu egzistencije odbijanjem otvorenosti istine, kao najgoreg prokletstva, čime se izražava duh plemena u agoniji. Duh palanke služi zatvorenosti kao i duh plemena i to destrukcijom mržnje.

SREĆA OD NESREĆE KAO PRA-UZROK DETERMINIZMA

Pamfletizam se ispoljava najčešće u sukobu između pojedinaca, ali i sukobom pojedinca sa svetom palanke - tako pokušava da izbegne sukob sa samim sobom (tj. suočavanje), i sebe prikaže kao žrtvu tuđe volje. Doživljaj "SREĆE OD NESREĆE" je jedinstven u ispoljavanju duha palanke, ispoljava se kada se duh individualizma kod van-objektivnih palančana uplaši samog sebe, ali i istovremeno sebe doziva "u pomoć".
NESREĆA - optužuje duh palanke za sopstveno zlo
SREĆA OD NESREĆE - strah od sebe samog

***

Da li bi palanačka poslovica glasila: Preko preče, preko plota bliže od trača do istine? Naša palanačka učmalost zaista predstavlja privid kako se život uopšte ne događa iako svi vidimo da prolazi kraj nas, izgubljen je osećaj za realnost, za sam Život; lebdimo u izmaglicama sentimentalnosti o prividu nekakve bolje prošlosti koje više nema ili alternativne stvarnosti i budućnosti - eh, samo kada ne bi bili ovakvi kakvi smo!
Gde bi nam bio kraj ...
... palanke.
Teorija prirodnog stanja rata svakog protiv svakoga, našla je svoju obrnutu potvrdu baš u pomenutom palanačkom pamfletizmu, svako "mrzi" svakoga jer i iako su neraskidivo povezani i prihvatanjem stila duha palanke upućeni jedni na druge, mrze svoje "JA" zato što mrze druge jer mrze sebe koje mrze drugi jer ...
Srećni smo što smo nesrećni.
Jer i zato što nas mrzi da mrdnemo guzice i pobrinemo se sami za svoju sudbinu, ne čekajući pomoć da padne sa palanačkog "neba". O da, tu je i čuveni "ambijent", naravno. Samo što njega čine svesni i aktivni pojedinci (subjekti ...), a ne oni koji plutaju u njemu.
Ma, nesreća jedna ...

Nisu nam drugi krivi, "svet" još manje, što sebi od života pravimo tragikomediju i pravdamo je neminovnošću, sudbinom, dok svakodnevno sami sebe saplićemo - sa leđa.
Hranimo palanku ljudskim mesom.