Ne igraj se VATROM

Dakle, sve je ipak počelo od VATRE. Naravno, prvo je bila potrebna usijana kugla nastala od materijala iz međuzvezdanog prostora, itd. prvih par milijardi godina, sve dok se na njenoj površini nisu formirale barice gustog materijala pogodnog za naredni korak. Nazvali su ih primordijalna supa, čisto zbog izgleda.

Vatra, tj. varnica potpalila je iskru života u pominjanoj primordijalnoj supi koju su činili molekuli nasumično razbacanih aminokiselina i ostala fida. Potom FLEŠ i već su sledećeg trena nastali prvi začeci potonje RNK i DNK ... ostalo znate. Toliko od evolucionista.
A kreacionisti? Pa i kod njih je u stvari isto tako, ali samo malo drugačije. Preskočili su predjela i supu i odmah krenuli na meso. Sa koskama, da se ne zaboravi.

I jedne i druge povezuje SVETLO (varnica, iskra, vatra). Zaista, da praljudi nisu gotovo slučajno otkrili način kako da sačuvaju plamen i bez udara groma, ko zna na šta bi ovaj tekst ličio, a i mi sami. Verovatno bi i dalje trebili buve jedni drugima. Ovako - samo bubice.

Ta priča o prvobitnoj iskri i vatri života, potom se lagano ali neumitno, razvojem ljudskog društva mistifikovala i ote(l)otvorila kroz razna božanstva i svece. Ako krenemo od starih Grka, njihov vrhovni bog bio je Zevs - gromovnik. Omiljeni prevoz: četvoropreg (kočija), iz koga je naokolo bacao munje i gromove na neposlušne. Kućni ljubimac mu beše orao, od drveća najviše je voleo hrastove. Kod Rimljana se zvao Jupiter. Tek je taj svašta voleo ...

Skandinavski i staroslovenski panteon imaju veoma sličan sastav. Nordijski Vrhovnik je Odin, što je isto kao i na ruskom - један, odnosno na hebrejskom El (drugo ime za Boga, Yahweh). Odin nema orla već gavrana, kao simbol mudrosti ali i onog ko će se "pobrinuti" za duše smrtnika. I kod slovena (rusa, crvenih) i kod vikinga (riđobradih) glavno drvo je - hrast. Gromovnik Tor okolo mlati čekićem i munjama, vozi se u kolicima koja vuku jarci. Slovenski Vrhovnik-Gromovnik Perun radije praktikuje strele, ali i sikirče. Oba nose šlemove sa krilcima. Perun ima i kolica i orla.

Po pitanju gromova i munja, hrišćani su u svom monoteizmu nasledili jevrejskog proroka Eliju (Ilaju, Elliah), čije se ime u originalu piše Eliyahu (El-i-Yahu = Jahve je moj Bog). Kako god, čudotvorac, iscelitelj, prorok koji je živeo 9 vekova pre Hrista i najavljivao ga, priznaje ga i Islam kao jednog od velikih proroka Alahovih. Svetog Iliju Gromovnika smo mi, sloveni, pohristijanjeni bivši pagani, preuzeli kao amalgam Proroka i Peruna. Poput Zevsa, i on upražnjava četvoropreg & munje.
Svi gore pominjani poseduju vatru, grom. Kaznu nebesku, iako je plamen sa neba prvim ljudima uvek bio bliži blagoslovu nego pokori.

Pa, kada smo već kod te vatre/svetla, nikako ne smemo zaboraviti glavnog nosioca rasvete ali i prosvetljenja. Kod starih Grka je to bio Prometej, jedan od titana, koji se u ratu na Nebesima svrstao na stranu Zevsa, i za to dobio - nezahvalnost, kako to obično biva. Pravi tvorac ljudi, koji je toliko voleo svoje delo da je uprkos izričitoj zabrani "sa više instance" tajnu vatre podario ljudima i naučio ih kako da je koriste, te zbog toga bio okovan na planini Kavkaz ("na kraj sveta") i osuđen da mu Zevsov orao Eton kljuca jetru narednih 30.000 godina. Samoobnovljivu jetru - tek da se zna. Spasao ga je Herakle, a Zevs je dopustio Prometejev povratak na Olimp uz uslov da i dalje sa sobom nosi stenu za koju je bio prikovan.

Postoji još jedan Lučonoša. Da, baš taj - Lucifer, čije je pravo ime Sataniel ("Protivnik Božiji", Arhanđeo smrti, Samael). Povratak mu u Raj ne beše dozvoljen više nikada, jer je dopustio kušanje sa Drveta Saznanja blesavoj deci Tvorčevoj.
Nama.
Lučonoša je bio onaj anđeo koji je zaustavio ruku Avramovu, kada je ovaj hteo da žrtvuje svoga sina.
Da se zna i ovo: Lučonoša je drugo ime za Jutarnju Zvezdu - Veneru. U Knjizi Otkrovenja i Hrista zovu "Jutarnja Zvezda" ... pa vi sad vidite ko je ko.

Na stranu sva ta mitologija ili religija, ali morali smo da Prometejev dar zloupotrebimo na razne načine - od vekovnih ognjišta, inkvizicije, preko razdrndanih toplana za centralno grejanje, izgorelih stanova, zapaljenih kontejnera i deponija, njiva do ... onog sjajnijeg od hiljadu sunaca.
Džaba bilo priče, usijane glave uporno odbijaju da shvate kako "dobar sluga a loš gospodar" ne mora baš uvek da znači:
- potpirivanje vatre i strasti
- dolivanje ulja na vatru
- igranje vatrom
Prometej je samo hteo da nam pomogne da se ne smrzavamo i ne jedemo sirovo meso. A eto, mi baš zapeli da budemo bogovi. Mali. Nikakvi. Umišljeni. Budale.
Po Vasi Pelagiću: ne igraj se šibicama, upišaćeš se.

A ona iskra, koja se možda nazrela u praznim očima Spasitelja koji bi da zavodi red, rad i stegu?
Jok bre, radi se samo o refleksiji okolnih potpaljivača. Ništa drugo.

ОГОНЬ, ДРУЗЬЯ!

***

A sada, rekoh, uporedi našu prirodu sa ovim stanjem. Zamisli da ljudi žive u nekoj podzemnoj pećini, i da se duž cele pećine provlači jedan širok otvor koji vodi gore, prema svetlosti. U toj pećini žive oni od detinjstva i imaju okove oko bedara i vratova tako da se ne mogu maći s mesta, a gledaju samo napred, jer zbog okova ne mogu okretati glave. Svetlost im, međutim, dolazi od vatre koja gori iznad njih i daleko iza njihovih leđa.
Između vatre i okovanih vodi gore put, a pored njega zamisli da je podignut zid kao ograda kakvu podižu mađioničari da iznad nje pokazuju svoju veštinu.
Zamišljam, reče on.
Zamisli uz to još da pored tog zida ljudi pronose razne sprave, i to kipove ljudi i drugih životinja od kamena i drveta, kao i sve moguće tvorevine ljudske umetnosti, ali tako da one iznad zida štrče, i da pri tom, kao što to obično biva, pojedini od njih u prolazu razgovaraju a drugi ni reči ne govore.
Tvoje je poređenje neobično, reče on, a neobični su i tvoji zatvorenici.
Slični su nama, rekoh. Zar misliš da oni vide nešto drugo osim svojih senki i senki drugih ljudi, koje svetlost vatre baca na suprotan zid pećine?

Platon
(Alegorija pećine, iz sedme knjige Države)