Marksova kritika religije - I deo

Kada nam je Alex Einstein predložila da pišemo o temi iz naslova stupili smo u kontakt sa redakcijom lista Republika koja nam je srdačno izašla u susret, tako da smo uspeli da dobijemo intervju sa gospodinom Mirkom Đorđevićem, teoretičarem sociologije religije.
Intervju je dat ekskluzivno za Građanski Krug.


Gospodine Đorđeviću, obzirom da je Marks aktuelan, kako ste sami rekli "po peti put među nama" (nedavno je u Beču izašlo peto izdanje "Kapitala"), da kažemo nešto za početak o samom Marksu kao sociologu i filozofu, njegovoj kritici religije i kritici njegove kritike.Neće biti moje neko mišljenje, iako se trudim da izrazim isključivo sopstveno, ako budem rekao da je Marks nesporni genije i da mu to niko nije osporio za života, ni potom. Naše vreme pokazuje da je to nešto više od konvencionalne fraze. Jedan od onih genija kakvi se u istoriji ljudske misli javljaju možda dva puta u toku jednoga stoleća kod srećnijih naroda, tu sumnje nema.
Što se Marksove kritike religije tiče, kao prvo – on nije napisao neku posebnu kritiku religije niti istorijsko osvetljenje religijske problematike u svetu, a drugo – Marks se nije bavio religijom kao sistemom vrednosti nego je izneo nekoliko teza koje nije razvio u celovit sistem. Te teze se nalaze razasute u njegovom obimnom delu.

Prva od tih teza je da je religija "kao takva", religio (verovati) - iako vera i religija nikako nije isto, kao što znate (religio na latinskom, u smislu karike koja čoveka vezuje za neki smisao, a vera je fides, fidei). Marks je postavio prvu tezu koja glasi: Religija je u istoriji ljudskoga roda, od praistorije pa do danas, u sferi infrastrukture i odnos je bazičnih struktura – to su ekonomski odnosi među ljudima u ljudskoj zajednici. Marks je poznavao i antičku religijsku misao, jednako kao i srednjevekovnu i modernu. Doktorirao je kao mlad čovek na Epikurovoj teoriji religijskog poimanja sveta. Ipak, Marks se nije bavio religijom kao sistemom vrednosti u celini, i u tom smislu ova njegova prva teza je vrlo rano, od strane nekih mislilaca, za njegovog života dovođena u pitanje. Kada kažem "dovođena u pitanje" time nisam hteo reći jer tako nije bilo - ona nije osporena. Religija doista pripada sferi infrastrukture i odražava stanje stvari u ljudskoj zajednici.
Bogovi se rađaju i umiru, u prvobitnoj ljudskoj zajednici, u antičkoj Grčkoj, po istom principu i shvatanju sveta: tako su nekad zoomorfni – liče na životinje, nekada antropomorfni - liče na ljude, ili se spiritualizuju do otuđene moći (kakve imamo u religijskim sistemima). Marks je zanemario taj momenat religije kao sistema vrednosti, ali ga je zanemario samo u tom smislu što ga nije razvio u celovit sistem. Izvanredno dobro ga je poznavao, uključujući i hebrejsku religiju i hebrejsko društvo. Poreklom je Jevrejin, po roditeljima lociran u protestantskoj Nemačkoj, a po bazičnom obrazovanju on je utemeljen na antičko-humanističkim temeljima ljudske misli.
To je prva teza koja, dakle, uopšte nije sporna, i što je naročito zanimljivo, koju i danas niko čak ni u strukturiranim crkvama ne spori. To jeste tako, jer Bog u vreme Epikurovo, i Bog u vreme Platonovo, nije isti onaj Bog kakav je bio 325. godine za vreme Nikejskog sabora, kada su proroka Isusa proglasili za božanstvo – o tome ćemo kasnije.
Marks je, međutim, imao još jednu tezu koja je izazvala više bure i više nesporazuma, a nama će biti zanimljiv nesporazum oko te formulacije.
Marks je drugu tezu formulisao i opisao, imate u "Kapitalu", u "Kritici Gotskog programa", na desetine drugih mesta, gde navodi religiju kao jednu vrstu opijuma kojim se čovek služi u različitim vremenima i koristi ga. Činilo se u početku da je to vrlo stroga osuda religije, međutim, onaj ko pažljivo čita izvorne Marksove tekstove videće da je to vrlo precizna formulacija, jer (ne zaboravite) opijum je anestetik potreban u svakodnevnom životu ljudi da bi lakše proveli svoj vek, ili kako biblijskim jezikom to kažemo u ovoj dolini plača koja se zove život. Dakle, kada je rekao da je religija opijum za narodne mase, on nije ništa loše rekao nego je konstatovao jedno stanje, jer čovek u očajanju, poniženosti i odbačenosti, najbolje poima koliko mu je taj opijum ne samo potreban nego i spasonosan. To se razumelo kasnije, i najbolje su dubinu Marksove misli prvi razumeli katolici, i to katolici u najsiromašnijem delu planete – u Latinskoj Americi, gde je stvorena na temelju tako razumno, dobro shvaćene Marksove ideje čuvena "teologija oslobođenja", koja polazi od premise: Mi smo marksisti, u stoprocentnom smislu smo komunisti baš zato što smo hrišćani, i obrnuto, hrišćani smo baš zato što prihvatamo Marksa.
Prvi put su ovu Marksovu misao da je religio opijum, krivo razumeli sa pogubnim posledicama po jednu trećinu Zemljine kugle, ruski komunisti, koji su reč "opijum" preveli sa "jad", "otrov". Marks nigde nije rekao da je religija otrov za narod, za ponižene i uvređene, nego je rekao da je opijum, a Rusi su bukvalno prevodili. Od Kropotkina pa posle do levih ekstrema Lenjina i Staljina kasnije, da je religija otrov za narod i da je treba ukinuti.
To je sušta suprotnost, i tako smo dobili treću tezu.

Obično se misli, a to je pogrešno, čak i danas (ako smo se oko ovog razumeli), da se Marks nigde nije bavio istorijom crkve. On doista, posebnu neku knjigu o istoriji crkve nema i o crkvenoj premisi, kao što nema ni posebnu neku knjigu o estetici – nije stigao sve da uradi. Međutim, Marks je izvanredno dobro poznavao crkvenu doktrinu budući da je bio levi Hegelijanac, i u crkvi je video istorijsku inkarnaciju, odnosno devijaciju izvorne religijske imperije koja spada u sumu ljudskih vrednosti. Da li bi tako mali narod, šaka jada, Jevreji, dvadeset i pet‑šest vekova opstao da nisu imali religijski sistem utemeljen na prorocima, i tako dalje. Danas je došlo dotle da, citiram savremenog francuskog akademika koji je inače biskup, vladika: "Kada se stvari dobro izuče, pravo je čudo da crkva razumno, ukoliko ga imamo, nije Karla Marksa već proglasila za svetog oca po dubini njegove misli i po prognozama koje je vreme potvrdilo."
Uopštena etiketa koja se Marksu prilepljuje kada se priča o religiji, je baš ta priča o opijumu za mase, zapravo za narod (u originalu on kaže "the people" a ne "the masses"). Činjenica je da sama ta rečenica nije originalno Marksova, da je to Markiz de Sad napisao u "Juliji" 1797. godine.
U pravu ste, "Kapital" je u originalu napisan na engleskom. I pre Markiza de Sada imate to isto, a da nevolja bude veća, možda će vas iznenaditi, kod Svetog Jovana Zlatoustog imate isto to rečeno: "Da nije religije u ovoj Dolini plača koja se zove život, jedva da bi smo opstali". Toma Akvinski to razvija još šire, pa kaže religio est consolatio – religija je uteha, spasonosna, ja pijem taj anestetik da bih opstao, jer me gazda tera da radim deset sati noću, razumete.
Kada citiraju tu Marksovu misao, citiraju samo njen zadnji deo a ne celu rečenicu koja kaže: "Religija je čežnja potlačenog bića, srce sveta bez srca, duša stanja bez duše. To je opijum za narod."
Ako hoćete, Frojd je bio još strožiji prema religiji. Bečki doktor je potpuno otpisivao religiju, to je "budućnost jedne iluzije".
Marks je u svoje vreme živeo u Pruskom carstvu, monarhiji kao sprezi crkve i države, a ne u kapitalizmu u pravom smislu reči, republikanskom uređenju - uopšteno rečeno u buržoaskoj državi. Koliko je na njegov stav o religiji uticao antimonarhizam?
Marks je bio od formata velikih humanista, kakav je recimo Baruh de Spinoza, i još desetak takvih u istoriji ljudske misli, tako da na njega pruski sistem, jedna vrsta vojno-demokratske kombinacije, nije vršio neki uticaj, jer Marks, iako je u Pruskoj živeo, on se slobodno kretao – u Parizu, Londonu, Kelnu ili Rimu osećao se i po jeziku i po ponašanju jednako kod kuće. Njegov sadrug, Engels, otišao je još dalje: toliko se bio oduševio Vukom Karadžićem da je naučio pristojno srpski jezik. Engels je znao napamet narodnu pesmu "Banović Strahinja" na srpskom jeziku. Engels se u pismu jednoj svojoj devojci hvali da je imao retku sreću da upozna Vuka Stefanovića Karadžića. A u šezdeset debelih tomova Vukovih spisa, ovaj i ne spominje Engelsa, to je za njega bila sitnica ...
Karl Marks je napisao dosta svojih Kritika. Pitanje je zašta ga smatraju, za kritizera ili kritičara?
Ni jedno, ni drugo. Ne radi se o kritičaru religije u klasičnom smislu, nego se radi o čoveku koji fundamentalno poznaje religiju kao fenomen, i prema njoj ima kritički stav, a od kritizerstva ni govora kod Marksa ne može biti, budući da se, pred sam kraj, slušajući ovakve primedbe, Marks ogradio čuvenim rečima: "Gospodo ako je to marksizam, pišite da ostane zapamćeno – ja marksist nisam".
Kada smo već kod tih, koji idu kritikom na kritiku, Marks je, i svojevremeno ali i danas, optuživan za zastupanje satanističkih ideja. Bilo je kritika na njegov račun od strane anarhista. On u okviru kritike religije postavlja i kritiku ateizma, pa i ateisti čak imaju određene kritike njegovih stavova.Pa kritika semitske vere je njegova. Ni govora o Marksu i satanizmu, mada postoji jedna knjižica koju je napisao čovek u zatvoru, Rumun neki, osudio ga Čaušesku na nekih tridesetak godina zatvora a imao je pravo samo da čita spise Marksove i Lenjinove. On je napisao knjižicu "Karl Marks i Satana". Ta knjiga nema nikakvu vrednost. Na traženje jednog izdavača ja sam je preveo sa francuskog i italijanskog. Međutim, ni govora o satanizmu. Što se satanizma tiče, kod Marksa je jasno na najmanje deset mesta u "Kapitalu", on kaže "aura sacra fames – prokleta žeđ za zlatom, za novcem, to je Satana". U tome je stvar. Kritike o satanizmu su dolazile i od anarhista, i to uglavnom od ruskih koji Marksa nisu razumeli jer su Rusi evropsku pa i nemačku misao usvajali ne preko Hegela direktno, nego preko Šelingijanstva i pretvorili je u jednu vrstu ateističke mistike – dakle, ni govora o tome.

(drugi deo intervjua biće objavljen u četvrtak 22. januara 2009. godine)