Majks

U svojoj Prvomajskoj poslanici, patrijarh Nacionalsocijalističke partije Srbije Ivica Dačić, poručuje:

- Potrebno je da oni koji se bave pravima radnika i tom vrstom posla saradjuju i da imaju koordinirane aktivnosti. Neverovatno da je toliko godina posla Marksa aktivan njegov problem i ono što je on pisao. U 21. veku se i dalje borimo za osam sati radnog vremena. Kako SPS reaguje kada su ugrožena nečija radnička prava? To je posao onih koji treba da se sindikalno organizuju. Treba više aktivnosti, praćenja zakonskih predloga i praćenja rešenja kako da se do nečega dođe usaglašavanjem naših zakona sa evropskim zakonima.

Tekovine socijalističkog radničkog pokreta su i dalje aktuelne, ali u zemljama koje mogu da priušte sebi takvu vrstu stvaranja društva. Da bi smo do toga došli moramo da razvijamo ekonomiju i da imamo šta da socijalno i pravedno raspodelimo. Važno je stvarati zakonodavni sistem i usaglašavati ga sa Evropskom unijom.

Marks, socijalizam, radnički pokret, Evropska unija, ekonomija, tržište, kapitalizam, raspodela, pravda, zakoni... ne ide bre sve to u isti tekst sa Dačićem, ama baš nikako. To je lik koji predstavlja suštu suprotnost od svega pobrojanog - pojedinačno ili zajedno, potpuno je svejedno.

Plus - "sindikalno organizovanje".

Da nije možda mislio na ovog, SPS-ovog omiljenog sindikalca?

Što taj ume da digne masu...

Jedini Marks na koga Dačić i njegova banda mogu da se ugledaju, makar prividno, jeste Gručo. Ali ni to nije baš tako, jer predmetna drugospoda ne razumeju čak ni Gručov humor i karikiranje upravo takvih poput njih.
U stvari, ne razumeju oni ama baš ništa osim puke sile i pljačke.

Samo da je patriotski.

A patridiotizam je ovde, to svi znamo, opijum za narod. Maže se svuda, čak i bez leba.

Mana boga Licemerja, da prostite.

Crveno je boja Đurine ljubavi.

Crvena nijansa crne je boja Miloševićevog mućka iz Žitorađe.

Zadnje je došlo vreme da ukapiramo neke stvari: Đura nam nikada neće oprostiti što nas je tukao, i pljačkao. Zašto bi? Pa sve mu je i dalje potaman, baš kako treba. Jer, ne može mu niko ništa, deblji je i od sudbine... kao nikada pre.

Iako je prošlo vreme "stabilizacije", par-nepar vožnje i bonova za sve i svašta, takvi poput Dačića i danas redovno na luster u kuhinji stavljaju crvenu sijalicu. Nije taj fenjer toliko bitan, koliko signal koji šalje, poruku jatacima: što jes, jes...

Sa njima nikada ništa nije bilo neizvesno.

Neverovatno, u 21. veku.

Vaistinu vaskreše.

Marksova kritika religije - II deo

Pred nama je drugi i završni deo intervjua sa gospodinom Mirkom Đorđevićem. Saznaćemo razliku između Marksove i marksističke kritike religije. Ko je sve i kako "slobodno" tumačio i falsifikovao Marksa. Kakav je odnos Marksa i Ajnštajna. Šta bi Marks rekao o današnjem svetu. 


U kontekstu ateističkog misticizma, da se pozabavimo aberacijama Marksove misli: latinoamerička, zapadnoevropska, istočnoevropska, dalekoistočna (azijska) i posebno SFRJ.
Ako je iko ozbiljno prvi primetio da u toj Marksovoj filozofiji religije, nazovimo to tako, nešto nedostaje bio je Veber. Veber je prvi zapazio jednu tezu koju je izveo od Marksa, iako se Marks njome ne bavi direktno, a koja glasi: "Moderni kapitalizam se razvio iz duha protestantizma". Šta to znači? Prvi su protestanti, dakle jedan deo u hrišćanstvu, proklamovali doktrinu da raditi i sticati bogatstvo i kapital, nije uopšte greh. A katolici su sticali bogatstvo, grabili i pljačkali, ali su tvrdili da je to greh. Protestanti su prvi. Veber je odatle izveo odličan zaključak da se moderni kapitalizam rađa iz duha protestantizma. Evo cela Amerika, kako je nastala, dokaz je da je to tako. Dakle, religija se posmatra kao sistem vrednosti – tako stvari stoje.

Što se tiče aberacija, njih ima bezbroj. Prvu smo objasnili, sa onom ruskom percepcijom marksizma i lenjinizma. Na Zapadu, Marks je priman akademski, ali tu ne hvata dubljeg korena. On je za života toga bio svestan, pa je u više navrata podvlačio: "Moj sistem kako urediti ljudsku zajednicu – socijalizam, komunizam – zove se Mančesterska formula, koja važi samo za razvijene zemlje Zapada, za industrijski Mančester, a ne za pravoslavni polufeudalni ruski Istok." O tim narodima Marks, kao i Klauzevic, ima stav da su to plemena koja tribalizmom kvare suštinu.Treći momenat, posebno u novije vreme od kako je izbila ekonomska kriza: pokazalo se da su Marksove prognoze, i o religijskom sistemu i o svetu, ispale matematički tačne. I evo šta radi Buš: direktno držeći Marksovu knjigu u ruci, spašava dolar – interveniše država. Suština Marksovog ekonomskog učenja je da je država osnovna forma u rodu ljudskom, i da se on tu automatski slaže sa Svetim Jovanom Bogoslovom. Formula društva je odnos rada i kapitala. Na toj relaciji formira se nešto što se zove višak rada. Onaj ko gospodari viškom rada, taj će određivati i religiju, ideologiju, oblike društva – sve. Pokazalo se da je i danas to tako, i pred našim očima srušio se pre pola godine jedan veliki i lažni mit. Marks ga je razorio, a taj mit se zove slobodno tržište. Ta mitologija kaže: bitno je slobodno tržište, ono će se samo regulisati. Marks je napisao stotine stranica o tome da ne može postojati tržište koje će se samoregulisati. Zakon je na relaciji rada i kapitala, a interes određuje da velika riba guta malu ribu. Vreme je pokazalo da je Marks bio u pravu. Ja ovde nisam nikakav njegov advokat, nego se radi o istorijskoj istini.
Međutim, što se tiče njegovog učenja o religiji, samo da se vratim na to, iako se ove ključne njegove stvari citiraju tako kako se citiraju, suština njegovog religijskog viđenja sveta nije uopšte izučena. Ona se ne nalazi ni u kojem posebnom njegovom spisu, nego baš u "Kapitalu". Jer je "Kapital" protkan ljudskim iskustvom i religijskim smislom, što se povremeno pokazuje da je tako.Tamo gde se on varao, to je "Kritika Gotskog programa", sa onom famoznom diktaturom proleterijata. Međutim, nigde Marks nije rekao sam po sebi izraz diktatura proleterijata, on to prvo nije ni doživeo. Pariska Komuna nije imala taj oblik, nego je imala smenjivost vlasti u toku godine. Prvi su Rusi proklamovali (Lenjin) diktaturu proleterijata, pa setite se pobune Roze Luksemburg koja je pitala Lenjina: "Jeste diktatura proleterijata, ali kod vas nigde ne piše, vi ne kažete kada počinje a kada se završava. Kod vas ispada da treba da traje zanavek." Opet ista priča. Tu smo – to je to.
Interesantno je da je na Istoku marksizam klizio ka ateizmu, pa čak i militantnom ateizmu (setimo se Staljina ili Pol Pota), a sa druge strane na Zapadu je na primer Toni Bler izjavio kako je "hrišćanski socijalista", a pretpostavka je da je Ugo Čavez "hrišćanski komunista". Dakle, kako je moguće da, kako idemo ka zapadu marksizam klizi ka marksističkom teizmu, a prema istoku ide u marksistički ateizam? Šta sa onim SFRJ-marksizmom, titoizmom, koji je navodno bio "u sredini"?
Postoji u celom svetu taj problem: Marks nigde ne govori izrazito o ateizmu, on je duboko svestan da u istoriji roda ljudskoga ateističke civilizacije uopšte nije bilo – oduvek je postojala religija, u Egiptu, kod Inka, Maja, kod Acteka. Ovu istinu su izvukli iz konteksta. Takođe, Rusi su izveli i takozvani militantni ateizam. Na Zapadu nije došlo do militantnog ateizma. Pitate zbog čega? Odgovor je vrlo jednostavan. Zapad je imao ogromno iskustvo, od Francuske revolucije (da ne idemo još dublje), dugo dvesta godina, i obezbedio je jedan princip: religija je čovekovo osećanje sveta, država nema pravo u njega da se meša, ali ima dužnost da ga štiti. Da štiti slobodu.Kod nas danas prave neki Zakon o crkvama i verskim zajednicama – smejurija. To je srednjevekovni zakon. U francuskom Ustavu postoji jedna duža i jedna kraća rečenica o religiji i crkvi: "Građani Republike su slobodni da veruju kako veruju, u okviru tradicije" i "Republika je dužna da im to pravo štiti". Tačka. Nemaju uopšte zakon o crkveno-verskim zajednicama, niti francuska Vlada ima ministra vere, Ministarstvo vera – šta vam pada na pamet?! Ruska Vlada nema, ni jedna Vlada. To su nesretnici na Balkanu izmislili koješta. A to je bio i direktni referentni princip Marksa. Oslobođenje – čovekov rad je samooslobađanje. Vidite, nigde Marks taj proces nije video kao završen proces, nego samooslobađanje. On je to voleo da kaže "come l' uomo s'eterna – kako se čovek vekoveči", Dante. Vidite, Marks je voleo da "skače" sa jezika na jezik, jedina mana mu je što nije srpski znao – smatrao je da čovek svakim svojim postupkom teži da se ovekoveči, vaskrsava. Onim što čini, onaj ko ne otima, ne krade i ne laže. To je suština toga. A šta su o Marksu sve napisali, nije čudo što su u njegovo ime vođeni ratovi i vođen staljinistički represivni sistem. I u Hristovo ime su vođeni ratovi, i to sedam komada Krstaških ratova. A o Alahu i Muhamedu da ne govorimo. Bin Laden, naš rođak – jedna od žena mu je iz Bijeljine i mnogo voli Srbe, i dalje je u ratu. Slušao sam poslednji njegov proglas, "dirljiv": Poziva na Sveti rat protiv Velikog Satane (Zapada), sve slobodoljubive narode, pa kaže da tu računa i na hrabre Srbe koji mrze Ameriku "do daske".
Šta su od svega toga napravili Titovi pioniri?
Ništa tu novog nema. Titoizam se ne može definisati drugačije nego kao jedan, u pravom smislu reči, revizionistički sistem gde Marksovo učenje nije prihvaćeno kao dogma. Setite se Titovog verskog spisa, zvao se "Proglas Saveza Komunista", 1958. godine. Kako se završava taj Titov verski dokument? "Ništa nije tako sveto, i ništa nije tako uspešno, da ne bi moglo biti zamenjeno boljim i uspešnijim". Titov sistem i njegova doktrina samoupravljanja su jednostavno mešavina anarho-liberalnih ideja i marksističkih ideja, a po političkoj formi to je bila lična vladavina kakvih je u Istočnoj Evropi bilo koliko hoćete. Jedna vrsta socijalističkog, komunističkog bonapartizma i ništa više. Ali i u okviru tog sistema on je otvorio neke prosvete. Evo, molim vas, pogledajte Titov odnos prema religiji: On je uradio Zakon o crkveno-verskim zajednicama 1953. godine. Mogu Koštunica i Tadić da vladaju trista godina, boljeg Zakona o crkvama napisati neće. U njemu lepo stoji da je religija privatna stvar, ne može biti politička. Crkvi je dao penzijsko, socijalno i jemčio svakoj parohiji dva maksimuma, izuzetno. Zakon je glasio da građanin može da ima maksimum zemlje osamnaest hektara. Crkvi je on dao dva maksimuma, sa napomenom da ne mora da ih obrađuje, da može da ih izdaje kombinatu i da kombinat isplaćuje mesečno. A danas, samo jedno malo bratstvo na Fruškoj Gori, manastira Jazak, ima četiri kaluđera, potražuje 736 hektara šume i oranica na Fruškoj Gori! I to će im vratiti. Stvari su mnogo ozbiljnije nego što se misli.
Marks je bio poznat i po tome da je tvrdio da je jedna od osnovnih definicija njegovih ideja "primenjena, prirodna nauka". Ajnštajn je bio istog nacionalnog porekla, istog verskog pa verovatno i društvenog obrazovanja. Obojicu su, svakog u svom vremenu još u mladosti proglasili ateistima, pa čak častili i gorim epitetima. Ajnštajn je bio "primenjeni prirodni naučnik". Da li je moguće povući paralelu između njih dvojice, obzirom da je Marks nazivan "ubicom Boga", a sa druge strane Ajnštajn nazvan "tvorcem novog Boga sjajnijeg od hiljadu sunaca" (atomska bomba)?
Da je Marks bogoubica, taj izraz, ta sintagma je mnogo novijeg datuma i nastao je nekih stotinak godina posle Marksove smrti. Za života mu to niko rekao nije. Prvi ko je proklamovao ubistvo Boga bio je filozof Fridrih Niče: "Bog je mrtav!" Gotterdammerung. Tako da Marks to nigde nije rekao. Što se Ajnštajna tiče, da prvo raščistimo po pitanju teizma i ateizma – oni su oduvek postojali kao ravnopravne tendencije. Pogledajte Epikura koga je Marks doktorirao, na starogrčkom. 
Da je Marks danas "telesno" živ, kakvu bi kritiku uputio novim religijama, poput opsednutosti medijima, informacijama, kompjuterima, novim tehnologijama - savremenim iluzijama? 
To je potpuno jasno: Što se tiče religije i crkve, Marks ne bi imao, gledajući današnje stanje u Srbiji ili gde god hoćete, prilike da dopiše nijednu reč svojim spisima niti jednu da ukloni, bilo bi mu sve jasno. A što se tiče tehnologije, kompjuterizovane civilizacije, ista situacija je kao i sa Ruđerom Boškovićem: sada da ustane iz groba, on bi seo i radio na kompjuteru bez ikakvih pitanja. On je to i tvrdio, a to je bazični kamen njegovog učenja, da će tehnološki napredak i mašine obaviti posao oslobođenja rada umesto čoveka. I to se i ostvarilo. Ko danas kopa deset sati na njivi? Mašine rade.
Na pitanje, neće li to stvoriti pauperizaciju, on je isto imao odgovor: Čovek će se samooslobađati, otkrivaće druge izvore svojih sposobnosti, tako da on u "mehanizaciji" vidi oslobađanje a isto bi bilo i danas sa kompjuterizacijom. Za svoje vreme, on je čak navodio primere šta mašine mogu, šta ne. A što se, recimo, Ruđera Boškovića tiče, on bi kompjuterima baratao bolje nego svi mi ovde prisutni. Ne bi ga ništa zbunilo.

*

Građanski Krug se zahvaljuje gospodinu Mirku Đorđeviću na ovom intervjuu. Saradnja će sigurno biti nastavljena, postoji toliko mnogo interesantnih tema o kojima se može da piše i diskutuje.

**

Marks je, kako je rečeno, kritikovao tribalistički (plemenski) stil istočnoevropskih naroda. Da bi opovrgli tu njegovu tezu, za inat su napravili one silne toteme. 

Gledam nešto ovu novčanicu od "sto istočnonemačkih marxa", pa mi pade na pamet čuvena rečenica iz 50-ih godina XX veka, razgovor između poverenika KPJ i novog člana:

- Jel' bre, Milovane, što si se učlanio u Partiju?
- Mrzim pare!
- More, ne s...

Marksova kritika religije - I deo

Kada nam je Alex Einstein predložila da pišemo o temi iz naslova stupili smo u kontakt sa redakcijom lista Republika koja nam je srdačno izašla u susret, tako da smo uspeli da dobijemo intervju sa gospodinom Mirkom Đorđevićem, teoretičarem sociologije religije.
Intervju je dat ekskluzivno za Građanski Krug.


Gospodine Đorđeviću, obzirom da je Marks aktuelan, kako ste sami rekli "po peti put među nama" (nedavno je u Beču izašlo peto izdanje "Kapitala"), da kažemo nešto za početak o samom Marksu kao sociologu i filozofu, njegovoj kritici religije i kritici njegove kritike.Neće biti moje neko mišljenje, iako se trudim da izrazim isključivo sopstveno, ako budem rekao da je Marks nesporni genije i da mu to niko nije osporio za života, ni potom. Naše vreme pokazuje da je to nešto više od konvencionalne fraze. Jedan od onih genija kakvi se u istoriji ljudske misli javljaju možda dva puta u toku jednoga stoleća kod srećnijih naroda, tu sumnje nema.
Što se Marksove kritike religije tiče, kao prvo – on nije napisao neku posebnu kritiku religije niti istorijsko osvetljenje religijske problematike u svetu, a drugo – Marks se nije bavio religijom kao sistemom vrednosti nego je izneo nekoliko teza koje nije razvio u celovit sistem. Te teze se nalaze razasute u njegovom obimnom delu.

Prva od tih teza je da je religija "kao takva", religio (verovati) - iako vera i religija nikako nije isto, kao što znate (religio na latinskom, u smislu karike koja čoveka vezuje za neki smisao, a vera je fides, fidei). Marks je postavio prvu tezu koja glasi: Religija je u istoriji ljudskoga roda, od praistorije pa do danas, u sferi infrastrukture i odnos je bazičnih struktura – to su ekonomski odnosi među ljudima u ljudskoj zajednici. Marks je poznavao i antičku religijsku misao, jednako kao i srednjevekovnu i modernu. Doktorirao je kao mlad čovek na Epikurovoj teoriji religijskog poimanja sveta. Ipak, Marks se nije bavio religijom kao sistemom vrednosti u celini, i u tom smislu ova njegova prva teza je vrlo rano, od strane nekih mislilaca, za njegovog života dovođena u pitanje. Kada kažem "dovođena u pitanje" time nisam hteo reći jer tako nije bilo - ona nije osporena. Religija doista pripada sferi infrastrukture i odražava stanje stvari u ljudskoj zajednici.
Bogovi se rađaju i umiru, u prvobitnoj ljudskoj zajednici, u antičkoj Grčkoj, po istom principu i shvatanju sveta: tako su nekad zoomorfni – liče na životinje, nekada antropomorfni - liče na ljude, ili se spiritualizuju do otuđene moći (kakve imamo u religijskim sistemima). Marks je zanemario taj momenat religije kao sistema vrednosti, ali ga je zanemario samo u tom smislu što ga nije razvio u celovit sistem. Izvanredno dobro ga je poznavao, uključujući i hebrejsku religiju i hebrejsko društvo. Poreklom je Jevrejin, po roditeljima lociran u protestantskoj Nemačkoj, a po bazičnom obrazovanju on je utemeljen na antičko-humanističkim temeljima ljudske misli.
To je prva teza koja, dakle, uopšte nije sporna, i što je naročito zanimljivo, koju i danas niko čak ni u strukturiranim crkvama ne spori. To jeste tako, jer Bog u vreme Epikurovo, i Bog u vreme Platonovo, nije isti onaj Bog kakav je bio 325. godine za vreme Nikejskog sabora, kada su proroka Isusa proglasili za božanstvo – o tome ćemo kasnije.
Marks je, međutim, imao još jednu tezu koja je izazvala više bure i više nesporazuma, a nama će biti zanimljiv nesporazum oko te formulacije.
Marks je drugu tezu formulisao i opisao, imate u "Kapitalu", u "Kritici Gotskog programa", na desetine drugih mesta, gde navodi religiju kao jednu vrstu opijuma kojim se čovek služi u različitim vremenima i koristi ga. Činilo se u početku da je to vrlo stroga osuda religije, međutim, onaj ko pažljivo čita izvorne Marksove tekstove videće da je to vrlo precizna formulacija, jer (ne zaboravite) opijum je anestetik potreban u svakodnevnom životu ljudi da bi lakše proveli svoj vek, ili kako biblijskim jezikom to kažemo u ovoj dolini plača koja se zove život. Dakle, kada je rekao da je religija opijum za narodne mase, on nije ništa loše rekao nego je konstatovao jedno stanje, jer čovek u očajanju, poniženosti i odbačenosti, najbolje poima koliko mu je taj opijum ne samo potreban nego i spasonosan. To se razumelo kasnije, i najbolje su dubinu Marksove misli prvi razumeli katolici, i to katolici u najsiromašnijem delu planete – u Latinskoj Americi, gde je stvorena na temelju tako razumno, dobro shvaćene Marksove ideje čuvena "teologija oslobođenja", koja polazi od premise: Mi smo marksisti, u stoprocentnom smislu smo komunisti baš zato što smo hrišćani, i obrnuto, hrišćani smo baš zato što prihvatamo Marksa.
Prvi put su ovu Marksovu misao da je religio opijum, krivo razumeli sa pogubnim posledicama po jednu trećinu Zemljine kugle, ruski komunisti, koji su reč "opijum" preveli sa "jad", "otrov". Marks nigde nije rekao da je religija otrov za narod, za ponižene i uvređene, nego je rekao da je opijum, a Rusi su bukvalno prevodili. Od Kropotkina pa posle do levih ekstrema Lenjina i Staljina kasnije, da je religija otrov za narod i da je treba ukinuti.
To je sušta suprotnost, i tako smo dobili treću tezu.

Obično se misli, a to je pogrešno, čak i danas (ako smo se oko ovog razumeli), da se Marks nigde nije bavio istorijom crkve. On doista, posebnu neku knjigu o istoriji crkve nema i o crkvenoj premisi, kao što nema ni posebnu neku knjigu o estetici – nije stigao sve da uradi. Međutim, Marks je izvanredno dobro poznavao crkvenu doktrinu budući da je bio levi Hegelijanac, i u crkvi je video istorijsku inkarnaciju, odnosno devijaciju izvorne religijske imperije koja spada u sumu ljudskih vrednosti. Da li bi tako mali narod, šaka jada, Jevreji, dvadeset i pet‑šest vekova opstao da nisu imali religijski sistem utemeljen na prorocima, i tako dalje. Danas je došlo dotle da, citiram savremenog francuskog akademika koji je inače biskup, vladika: "Kada se stvari dobro izuče, pravo je čudo da crkva razumno, ukoliko ga imamo, nije Karla Marksa već proglasila za svetog oca po dubini njegove misli i po prognozama koje je vreme potvrdilo."
Uopštena etiketa koja se Marksu prilepljuje kada se priča o religiji, je baš ta priča o opijumu za mase, zapravo za narod (u originalu on kaže "the people" a ne "the masses"). Činjenica je da sama ta rečenica nije originalno Marksova, da je to Markiz de Sad napisao u "Juliji" 1797. godine.
U pravu ste, "Kapital" je u originalu napisan na engleskom. I pre Markiza de Sada imate to isto, a da nevolja bude veća, možda će vas iznenaditi, kod Svetog Jovana Zlatoustog imate isto to rečeno: "Da nije religije u ovoj Dolini plača koja se zove život, jedva da bi smo opstali". Toma Akvinski to razvija još šire, pa kaže religio est consolatio – religija je uteha, spasonosna, ja pijem taj anestetik da bih opstao, jer me gazda tera da radim deset sati noću, razumete.
Kada citiraju tu Marksovu misao, citiraju samo njen zadnji deo a ne celu rečenicu koja kaže: "Religija je čežnja potlačenog bića, srce sveta bez srca, duša stanja bez duše. To je opijum za narod."
Ako hoćete, Frojd je bio još strožiji prema religiji. Bečki doktor je potpuno otpisivao religiju, to je "budućnost jedne iluzije".
Marks je u svoje vreme živeo u Pruskom carstvu, monarhiji kao sprezi crkve i države, a ne u kapitalizmu u pravom smislu reči, republikanskom uređenju - uopšteno rečeno u buržoaskoj državi. Koliko je na njegov stav o religiji uticao antimonarhizam?
Marks je bio od formata velikih humanista, kakav je recimo Baruh de Spinoza, i još desetak takvih u istoriji ljudske misli, tako da na njega pruski sistem, jedna vrsta vojno-demokratske kombinacije, nije vršio neki uticaj, jer Marks, iako je u Pruskoj živeo, on se slobodno kretao – u Parizu, Londonu, Kelnu ili Rimu osećao se i po jeziku i po ponašanju jednako kod kuće. Njegov sadrug, Engels, otišao je još dalje: toliko se bio oduševio Vukom Karadžićem da je naučio pristojno srpski jezik. Engels je znao napamet narodnu pesmu "Banović Strahinja" na srpskom jeziku. Engels se u pismu jednoj svojoj devojci hvali da je imao retku sreću da upozna Vuka Stefanovića Karadžića. A u šezdeset debelih tomova Vukovih spisa, ovaj i ne spominje Engelsa, to je za njega bila sitnica ...
Karl Marks je napisao dosta svojih Kritika. Pitanje je zašta ga smatraju, za kritizera ili kritičara?
Ni jedno, ni drugo. Ne radi se o kritičaru religije u klasičnom smislu, nego se radi o čoveku koji fundamentalno poznaje religiju kao fenomen, i prema njoj ima kritički stav, a od kritizerstva ni govora kod Marksa ne može biti, budući da se, pred sam kraj, slušajući ovakve primedbe, Marks ogradio čuvenim rečima: "Gospodo ako je to marksizam, pišite da ostane zapamćeno – ja marksist nisam".
Kada smo već kod tih, koji idu kritikom na kritiku, Marks je, i svojevremeno ali i danas, optuživan za zastupanje satanističkih ideja. Bilo je kritika na njegov račun od strane anarhista. On u okviru kritike religije postavlja i kritiku ateizma, pa i ateisti čak imaju određene kritike njegovih stavova.Pa kritika semitske vere je njegova. Ni govora o Marksu i satanizmu, mada postoji jedna knjižica koju je napisao čovek u zatvoru, Rumun neki, osudio ga Čaušesku na nekih tridesetak godina zatvora a imao je pravo samo da čita spise Marksove i Lenjinove. On je napisao knjižicu "Karl Marks i Satana". Ta knjiga nema nikakvu vrednost. Na traženje jednog izdavača ja sam je preveo sa francuskog i italijanskog. Međutim, ni govora o satanizmu. Što se satanizma tiče, kod Marksa je jasno na najmanje deset mesta u "Kapitalu", on kaže "aura sacra fames – prokleta žeđ za zlatom, za novcem, to je Satana". U tome je stvar. Kritike o satanizmu su dolazile i od anarhista, i to uglavnom od ruskih koji Marksa nisu razumeli jer su Rusi evropsku pa i nemačku misao usvajali ne preko Hegela direktno, nego preko Šelingijanstva i pretvorili je u jednu vrstu ateističke mistike – dakle, ni govora o tome.

(drugi deo intervjua biće objavljen u četvrtak 22. januara 2009. godine)