Narodni izdisaji

"Pritvaranje" po Pou (1849)

Danas, 166 godina od njegove misteriozne smrti, još uvek nije sasvim jasno šta je zaista dotuklo američkog pisca Edgara Alana Poa. Kako stoje stvari, postoji dvadesetak teorija zavere na tu temu, koje su godinama sledile jedna drugu. Činjenice su sledeće:
27. septembra 1849. Po kreće iz Ričmonda za Filadelfiju, da bi tamo uredio jednu zbirku pesama. Šest dana kasnije, izjutra 3. oktobra, prolaznici nalaze pisca u jednoj baltimorskoj uličici, koji polusvestan bleži u slivniku, obučen u jeftinu i dronjavu odeću koja očigledno nije njegova. Iako su ga preneli u lokalnu Univerzitetsku bolnicu, gde su se lekari odmah za njega pobrinuli, Po nikada više nije dovoljno povratio svest da bi objasnio gde je bio i šta mu se to dogodilo. Potpuno izbezumljen, preminuo je 7. oktobra 1849. godine.

Lekari i njegovi prijatelji su već tada bili podeljeni oko toga šta bi mogao da bude uzrok Poove smrti: neki su tvrdili da je previše popio, mada je Po u tom trenutku bio šestomesečni apstinent, i odbio je ponuđeni alkohol u samom smrtnom času; drugi su smatrali da je umro od besnila, koje je najverovatnije navukao preko svoje mačke (tvrdili su to, pozivajući se na delirijum i ostale simptome koje je imao); treći...
Elem, evo liste uzroka Poove smrti, koji su do danas razmatrani, odbacivani, ponovo potezani (poređano hronološki):

1857 - preminuo od posledica teških batina (pijan se zakačio sa siledžijama oko neke ženske)

1875 - epilepsija

1921 - dipsomanija (neutaživa "potreba" za alkoholom, do besvesti)

1926 - bolest srca

1970 - trovanje

1977 - dijabetes

1979 - hipoglikemija (što bi naš narod rekao "ode mu šećer u aut")

1984 - preminuo od posledica alkoholne dehidratacije

1989 - porfirija (nasledni poremećaj metabolizma tj. krvi, karakterističan za vampire i vukodlake)

1992 - delirium tremens (narodski - prepio se)

1996 - besnilo

1997 - infarkt

1998 - ubistvo (ubila su ga braća žene, na koju je u to vreme "bacio oko")

1999 - epilepsija

1999 - trovanje ugljen-monoksidom (isparenja iz lampi po tadašnjim krčmama)

1999 - trovanje živom i drugim teškim metalima iz leka za koleru (koja tada besnila u SAD)

2000 - tumor na mozgu

2014 - grip, koji se kod Poa pretvorio u smrtonosnu upalu pluća

Međutim, teorija o uzroku njegove smrti koja ima najviše pristalica, jeste ona sa političkom pozadinom. Po se obreo u Baltimoru na sam dan izbora za lokalnog šerifa, i to u lokalu koji je istovremeno bio i krčma i glasačko mesto. U to vreme, u Američkim izbornim aktivnostima bila je veoma popularna metoda zastrašivanja građana sa pravom glasa, koji su prvo bili odvođeni u "pritvor" (kako su tu metodu ubeđivanja nazivali njeni ljubitelji), najčešće u neku kafanu ili podrum u blizini glasačkog mesta. Nije mali broj slučajnih prolaznika, koji su na prepad bili hvatani i "pritvarani". Mnogima je tu davan alkohol, kao nagrada jer su glasali ispravno; nemali broj onih koji su se opirali, prvo su bili prebijani, pa primoravani da glasaju "pametno", ponovo odvođeni u "pritvor" gde su bili opijani ili drogirani, potom presvlačeni u tuđu garderobu (neretko im je stavljana perika, lažna brada, brkovi ili su bivali obrijani), pa zatim ponovo odvođeni da glasaju. I tako više puta, dok se ne obeznane od alkohola - na koji je Po, iako navučen, bio posebno slabo otporan. Na kraju, umesto poslednje doze, takvi su dobijali teške batine od kojih su neki i umirali.

Moguće je da je Edgar Alan Po bio jedan od njih; postoji puno direktnih i još više indirektnih dokaza koji navode na takav zaključak.

"Narodni odisaj" radikala (1887-1896)

Stefan Aleksić u tekstu "Još jedan odisaj" (Peščanik, 20.09.2013) i Kiklop u "Malo podsećanje na narodni odisaj, Srbija 1887-1896" (Zokster, 27.04.2011) podsećaju na događaje u Srbiji krajem 19. veka, koji su nešto detaljnije bili opisani u eseju Mirka Popovića "Narodni odisaj i dolazak narodne radikalne stranke na vlast" (BOŠ, 2007). Popović opisuje tehnologiju obračuna radikala sa naprednjacima, posle rotacije na vlasti koja se desila nakon izbora u Srbiji održanih u proleće 1887. godine.

Slika iz francuskog časopisa L'illustration, uz vesti o događajima u Srbiji 1887. godine

Represija nad političkom manjinom svoj vrhunac je doživela u periodu od 1887. do 1896. godine, kada su u obračunima koji su imali političku pozadinu stradale 384 pristalice Srpske napredne stranke. U tom periodu naprednjaci su ostali skoro izvan zakona, bez ikakve zaštite od napada svojih protivnika. Posebnu pažnju privlače događaji iz juna 1887, kada se odigrao najveći pogrom naprednjaka, i napad na zbor Srpske napredne stranke 14. maja 1889. u Beogradu.
"Veličanstvenim narodnim odisajem" nazvala je radikalska štampa događaje posle pada vlade Milutina Garašanina. Ipak taj "odisaj" se vrlo brzo izmetnuo u hajku na naprednjake. Do pravih krvavih obračuna nije došlo u Beogradu nego u unutrašnjosti. Linč naprednjaka nije obuhvatio celu zemlju: masovni napadi izvršeni su u požarevačkom, ćuprijskom, aleksinačkom i zaječarskom okrugu - zapravo, okruzima gde su radikali imali neprikosnovenu većinu. U tim oblastima nasilje se širilo kao zaraza. U ostalim delovima zemlje dolazilo je samo do pojedinačnih napada.
U "Videlu", listu napredne stranke, objavljen je 24. juna spisak postradalih naprednjaka. Broj žrtava "narodnog odisaja" 1887. bio je 140 ubijenih, otprilike isto toliko zlostavljanih, bilo je oko 50 slučajeva rušenja naprednjačkih domova i 70 slučajeva paljevina. Ubistva su počinjena na vrlo brutalan način. Nad telom polumrtvog opštinskog pisara u Bobovi, Jovana Živkovića, igralo je kolo, zabeleženi su slučajevi da su žrtve naticane na ražanj ili premlaćivane kocem. Stradale su čitave porodice. Prilikom novog talasa nasilja 1889. mnoge porodice su prebegle u Rumuniju. Posebno zadovoljstvo masi je pričinjavalo zlostavljanje. Najčešći oblik zlostavljanja bilo je jahanje naprednjačkih prvaka. Mestimično su žrtve pružale otpor, što je u vladinim novinama predstavljano kao izazivanje i žrtve su proglašavane krivcima.
Nasilje je trajalo nekoliko nedelja i za to vreme reakcija vlasti je bila nedopustivo mlaka. Optuženi za zločine su tvrdili da im je rečeno da za 15 dana mogu činiti šta im je volja sa naprednjacima a da za to neće odgovarati. Objašnjenje koje je pružala vladina štampa da su napadi činjeni iz osvete za Timočku bunu ne stoji, jer ćuprijski i požarevački okrug u Timočkoj buni nisu stradali.
Drugi talas terora izbio je u samoj prestonici, 14. maja 1889. I pored intervencije policije i samog ministra, batinanje se proširilo po celom gradu. Hvatan je svaki dobro odeven čovek iz unutrašnjosti i bijen. Trgovac, seljak, pop, činovnik, sve je to bilo izloženo rulji, koja je bez zazora i bez obzira tukla i prebijala sve odreda. Ni maltretiranje naprednjaka u prestonici nije moglo proći bez, već ritualnog, jahanja. Nemiri su trajali i 15. maja, a onda se prestonica umirila, nakon što je vojska izašla na ulice. Bilans uličnih sukoba prema zvaničnim izveštajima bio je: 20 povređenih žandarma, 11 naprednjaka i 4 izgrednika, od kojih je jedan umro.
Juna 1889. desilo se još jedno grozno političko ubistvo u selu Lisoviću, okrugu beogradskom. Jedanaest izgrednika, nakon što su polupali seosku mehanu, krenulo je, naoružano prošćem, ka seoskoj školi, u kojoj je stanovao učitelj Jovan Janković, naprednjak. Nasilnici su učitelja sustigli pri pokušaju bekstva i mučki ubili.

"Narodni odisaj" je pratio sve radikalne vlade, ali je počeo odmah posle završetka sedmogodišnje naprednjačke vladavine i prvog dolaska radikala na vlast. Političko nasilje je obeležilo dolazak radikala na vlast i kao metod političke borbe ostalo u narednim godinama. Pogrešno bi bilo "narodni odisaj" razumeti kao niz slučajnih i nepovezanih incidenata koji su posledica izliva narodnog gneva protiv mrskih naprednjaka. "Narodni odisaj" je zapravo proces koji je potrajao više godina, a nasilje nad političkom manjinom i neistomišljenicima postalo je obrascem političke kulture u Srbiji. Da je reč o procesu, a ne o skupu izolovanih incidenata, govori i podatak da je stradanje naprednjaka trajalo gotovo celu deceniju i da je njegov konačan bilans 384 ubijena.
Teško je ovaj koloplet političkog terora objasniti samo iracionalnim porivima, premda zaista postoji nešto monstruozno i razumu neshvatljivo, posebno u događajima iz 1887. Ako je iracionalnu komponentu "narodnog odisaja" teže opisati, političke posledice obračuna sa naprednjacima su očigledne. Dok je društveno nasilje moguće objasniti kao spoj racionalnog i iracionalnog u neodređenoj meri, političko nasilje je aktivnost u kojoj svest, racionalni momenat, preteže nad iracionalnim. Nema političkog nasilja a da se ono ne vrši sa određenim ciljem. Dok je iracionalno nasilje samo sebi cilj, političko nasilje je sredstvo da se do nekog drugog cilja dođe.
Radikalna stranka je svoje političke ciljeve predstavljala kao ciljeve samog naroda, a svoju borbu kao narodnu borbu. Radikalna partija je uspela da se identifikuje sa narodom, kao stranka "seljačke demokratije" i verovanje u stranku i njen program postalo je kao "religiozna dogma". Radikalna stranka je uvela narodnu masu u politiku i koristila ju je kao ključno sredstvo političke borbe. Sa druge strane, poistovećujući narodne ciljeve sa stranačkim, a stranku sa državom, radikali su u državnu upravu uveli načelo stranačke države. U svakom slučaju, "narodni odisaj" 1887. nije samo posledica narodnog gneva. Taj narodni gnev morao je neko podsticati, omogućiti i, na kraju, izgrednike ostaviti nekažnjenima. I upravo je ta činjenica veoma bitna za razumevanje ovog procesa obračunavanja sa političkim protivnikom. To je svest o neodgovornosti za počinjene zločine, a ta neodgovornost davala je zamah "odisaju", a bila je posledica neaktivnosti državnih organa. Jednom označena kao neprijatelj, Napredna stranka je postala legitimna meta političke represije.
Mnogo ozbiljnija posledica nego što je uklanjanje Napredne stranke sa političke scene, jeste potpuni poraz projekta političke modernizacije Srbije koji je pokrenula Srpska napredna stranka 1880. "Narodni odisaj" je u simboličnom smislu trijumf antimodernizma i to u jednoj zemlji u kojoj su načinjeni tek prvi koraci ka izgradnji modernih političkih institucija. Naravno, mora se napomenuti da stanje kakvo je nastalo u Srbiji juna 1887. ima svoju predistoriju u dubokoj krizi koja je zahvatila zemlju, u činjenici da je zloupotreba vlasti u partijske svrhe već postala uobičajena praksa i da se reformatorskog programa iz 1880. odrekla i sama Napredna stranka. I pored svega "narodni odisaj" ostaje kao jedinstven primer represije nad političkim protivnikom. Pogrešno bi bilo reći da sa dolaskom radikala na vlast nasilje postaje očigledno obeležje političke kulture u Srbiji. Nasilje, kao komunikacijska osnova u političkom delovanju, pa i kao politička praksa, prisutno je i pre pojave radikala kao političkog činioca. Ali ne smeju se zbog toga izgubiti iz vida promene koje je radikalizam doneo. Društvo koje se hvalilo slobodoumnim ustavom (1888) nije bilo takvo u praksi, a pravna nesigurnost i opšta raspuštenost u narodu postali su obeležje radikalske vladavine. “Nova era”, po Pašiću, donela je političku nestabilnost, a nasilje kao oblik političkog delovanja ostalo je konstanta srpske političke istorije. Politički poredak izgubio je razvojni element i političke institucije umesto da se kroz proces stalnog jačanja sve više nameću kao stožer napretka društva postale su sredstvo stranačkih obračuna. U jednoj predmodernoj državi, kakva je Srbija bila krajem 19. veka, političke elite morale su svoju ulogu da ozbiljnije shvate. Politička elita je izneverila ideal moderne države. Dublja istraživanja pokazaće da li je i to konstanta srpske istorije.  
Vaistinu.

"Demokratski vir" timočki (između dva svetska rata)

U okolini nekoliko tzv. Timočkih sela u opštinama Zaječar i Negotin, između dva svetska rata postojalo je mesto koje je narod zvao "Demokratski vir". To je bilo posebno mesto, podalje od radoznalih očiju, na kome su politički protivnici bili prevaspitavani - npr. iz predmeta Politička ihtiologija (kako to da ribe dišu pod vodom, a ti ne?) - ukoliko uporno odbijaju da vide koja je strana prava, tj. za koga treba glasati. U to doba, glavni protivnici u Krajini bili su radikali i tzv. "demokrati", gde su ovi drugi često morali da glume naprednjake iz vremena "narodnog uzdisanja".
Beše to prava preteča potonjih partijskih škola, gde je nemali broj predavača bio baš iz redova ljubitelja "demokratskih virova". Radikali potom na glave natakoše šubare i kokarde, ali ih vrlo brzo poskidaše i zameniše kačketima i kožnim mantilima.
Ipak, svlak zmijinji na bezbednom mestu zakopan osta. Jer, ovde se nikad ne zna...

"Mobilizacija" po Mići Štubičancu (1996)

Posle su se neki radikali opet presvukli, a neki nisu...
U ludo vreme lokalnih izbora 1996. godine, negotinska koalicija "Zajedno" za svog odborničkog kandidata u selu Štubik istakne mladog Miću. Čovek hrabro izađe na crtu protivniku iz SPS i - u tri ponovljena izborna vikenda, svaki put ispade pata karta: obojica imaju potpuno isti broj glasova, u listić. Nijedan nevažeći! Videvši da tu nema vrdanja, i da će, ukoliko "američki špijuni" pobede u Štubiku, socijalisti morati da traže novu jazbinu u kojoj bi glodali jagnjeće kosti i takmičili se u podrigivanju i prdenju "na špricer", dosete se nečeg već praktikovanog: između treće i četvrte izborne iteracije, oni lepo uruče poziv za "vojnu vežbu, negde na Jugu" našem Mići i još trojici sigurnih glasača, uz obavezno "Srbija te zove" (ako odbiješ, letiš pravo u vojni zatvor, a to ti je isto).
U četvrtom krugu, SPS kandidat konačno uspe da pobedi domaće izdajnike & strane plaćenike. Pogađate, naravno - sa 4 glasa razlike.
p.s.
Mića je danas član kradikala.
Pardon - naprednjaka.

Fruškogorska krečana (2000)

Kum nije dugme, pa da ga nestaneš tek tako.
Demokratski vir zamenila je fruškogorska krečana. Miloševićevim batinašima je u zimu 1996. bilo naređeno da biju "samo one sa patikama"; ta naredba očigledno nije nikada bila opozvana.

 

"Karantini" napredno-demokratski (2012-2015)

Pa, o ovome se ionako sve zna: savremene demokrate i naprednjaci se već nekoliko godina igraju Toma i Džerija, otimajući, krijući ili pritvarajući svoje i tuđe poslanike, odbornike, kandidate pa čak i glasače; zatvarajući ih pojedinačno u sopstvene stanove i kuće, ili zaključavajući u grupama po udaljenim hotelima i barakama, kako bi tamo na miru doneli ispravnu odluku. Da raščiste u svojim glavama šta im je ispravno činiti, da im glave (u suprotnom) ne bile raščišćene spolja. "Karantini" su smišljeni da ne bi došlo do inficiranja spolja, ali samo pogrešnim ne i ispravnim odlukama. Pa kada se izbistre, onda ih lepo sve privedu da to i odglasaju.

Pored raznih primera širom Srbije, koji svaki čas iskrsnu po medijima u izborna vremena, zabeležen je i slučaj zatvaranja odbornika i članova opštinske izborne komisije u Negotinu, i to članova DS i SPS, kada je trebalo rušiti kvorum u lokalnom parlamentu i blokirati rad Komisije, kako bi bili provocirani vanredni lokalni izbori. Ta lica su ujutru dovedena u zgradu nekadašnjeg Komiteta, gde su i inače sedišta DS i SPS, i kolektivno zatvorena u veliku salu "Dunav" osiguranja, koju 25 godina svojataju socijalisti. Odbornici i članovi Komisije su u toj sali bili zaključani zajedno sa par desetina kilograma roštilja, da se ne baci. Lokalna vlast, oličena u bećarima Radmile Gerov, uz pomoć odbornika G17, radikala i nekih solera, ipak je uspela da obezbedi kvorum, a kao nagradu, kvorumaši su u sali SO Negotin bili "otključani" zajedno sa duplo većom roštiljskom masom. Fundamentalna greška svih ovih "izolacija" je u tome, što karantin služi da bolest ostane unutra i ne izađe napolje; ali bolest nikako da bude dijagnostifikovana (iako je među onima pod ključem nemali broj lekara), još manje lečena. Bolest postoji, i to je već jasno samo po činjenici da se u Srbiji nije promenilo ništa od vremena "narodnog odisaja", a da nisu strane ni tehnologije koje su došle glave Edgaru Alanu Pou.
Ono što se danas naziva Srpskom naprednom strankom, zapravo su preostali nepresvučeni radikali s početka devedesetih, potpomognuti masom već presvučenih. Sada su se svi ti silni radikali kolektivno presvukli u svoje nekadašnje žrtve - u naprednjake, a nasilje nad njima preusmerili na predratne protivnike, demokrate. Sve što se u poslednje vreme po Srbiji dešava, samo je ublažena verzija radikalsko-naprednjačkog sukoba iz 1887-1896, ovoga puta u kradikalsko-demokratskoj izvedbi za 21. vek. Onomad je, na kraju, Napredna stranka prestala da postoji, a liberali nastavili još neko vreme da se kurvaju sa radikalima. Danas, sudbina demokrata, počev od izdaje naprednog i reformatorskog programa, preko lopovluka i davanja infuzije partijskoj državi, pa do dolaska na samu ivicu ponora prestanka postojanja, u mnogome liči na sudbinu naprednjaka iz doba vladavine Obrenovića. Srećom, još uvek nije došlo do nabijanja nepodobnih na ražanj, iako se nekima čak i to još uvek vrzma po usijanim tintarama. A i zašto bi, pored medija koji su sada apsolutno svi pod kontrolom kradikala. Tek taj kolac nije za bacanje.
Mada, i on ima dve strane...

"Hleba i igara" - kako to lepo zvuči. Samo, kada hleba nema - čak ni onog od 3 dinara i 7 kora - ni igre se nemaju na šta namazati. Nema problema, slobodno možete da odahnete, jer kada neku vlast spopadne ovakvo ludilo, to znači da joj se bliži kraj. Praksa je pokazala da je to matrica od koje se ovde ne odstupa, a istorijski događaji su se povazdan razlikovali jedino po dužini otpora nizbrdici i količini nasilja kojom se pokušava da spreči neminovno.
Dakle, slobodno možete da odahnete.
Izdahnete.

Jesenji nokturno palanački

Jesenji nokturno i "svetska pakost" duha palanke

Erotski nagon je osnovni i najefikasniji put ka iracionalnosti, to je njegova prva "vidljiva" forma, koju krase sve oznake infantilizma kao stanja duha.
Za palančanina nema ljubavi jer nema nagona za zajedničko opštenje sa drugima. Ljubav je nesrećna, oglašena sentimentalističko-očajničkim akcentima, u atmosferi jesenjeg nokturna i umiranja prirode u jesen (žuto lišće koje pada sa pocrnelih grana, simbolizam pada "požutele" ljubavi u blato banalnosti). Beznađe, lično razočaranje, "privatna tragedija", slomljena ljubav i slomljeno srce, spuštanje u grob sopstvenog tela po jesenjoj kiši (gde je duh palanke, tu obavezno pada kiša) koja briše sve tragove, pa i grob te propale ljubavi.
Odbacivanje ljubavi u ime banalnosti je odbacivanje Sveta; otpor Svetu se ovde pretvara u otpor ljubavi. Ljubav je mrtva (motiv "mrtve drage"), grob pohađa ojađeni ljubavnik - infantilna "istorija" ljubavi, traži krivca u drugima, u "zlobi Sveta", "svetskoj pakosti", i jača motiv razočaranja u Svet i izigrane nade.

Građanski krug: Hronika palanačkog uma V deo (post #329, 12.02.2010)

2000.

2015.

Novosti, full circle.

Može i ovako:

Raša Karapandža: Za sve one koji pljuju po 5. oktobru (Random thoughts, 05.10.2012)

Ko sebe pronađe u pobrojanim tačkama neka tu zaokruži, pa onda pokuša da iznađe odgovor zašto druge krivi za svoje greške a sebe za tuđe. Zašto je lakše biti leni palančanin umesto prihvatiti neoborivu istinu da su pre petnaest godina građani zaista iskoristili svoje prirodno pravo na pobunu i da to pravo još uvek postoji - koliko god kukali na Levijatana Vučića, njegovu ohloelitu i kleptoopoziciju koja bi još.

Nema ništa od toga.

Zato je možda ipak bolje ovako:

Bojan Gavrilović: Rehabilitujmo 5. oktobar (Peščanik, 06.10.2015)

Ko nije bio sposoban da usvoji predlog Zakona o lustraciji (koji su napisali najbolji stručnjaci u oblasti građanskog prava koje ova zemlja ima, i koji je 2002. Skupštini predala Vesna Rakić Vodinelić, ne osvrćući se na posprdne komentare o "neusvojivosti takvog teksta" od strane tadašnjeg ministra pravde Batića, i to za Skupštinskom govornicom) i potom ga sprovede u delo, najpre treba da lustrira samog sebe kako bi bili konačno lustrirani oni protiv kojih, tj. zbog čijih je nedela i morao da bude usvojen.

Svako od nas dovoljno poznaje sebe i sopstvene potrebe, i podjednako zna kako da se za to izbori. Za to nikome od nas nisu potrebni lideri i liderčići, oni su tu da nas odvrate, ne od njih ili njihovih oponenata, već od nas samih: od nepostojanja bilo kakvog dijaloga ili nadmetanja kvaliteta i ideja unutar partija sa posebnim potrebama, preko bljuvotina koje su bile izgovorene (i još uvek je tako) na račun ne-glasača (nevažeći/beli listići, bojkotaši, crtači, cepači i svi ostali koji, na ovaj ili onaj način, ne žele da biraju između bezbroj nijansi istog zla), pa do najbanalnijih stvari u našim svakodnevnim životima, od kojih tako žarko žele da naprave samo još jedan od mikrolokalnih brančova svojih zabrana, na koje bi da polažu beskonačno pravo nasleđem, oružjem ili ustima punim demokratije - "bolje bi vam bilo da ne pokušavate sa konzumacijom iste", poruka je jasna.

Ni to neće moći, jer baš to hrani ovu zver, tu mizernu stoglavu pijavicu koja vas sa svih strana ubeđuje da ste pre 15 godina ispali ovce zato što ste pokazali da ste ljudi. I da opet treba da budete ovce, žrtveni jarci, tužni palančani, masa bez mozga. I topovsko meso, jer nismo odavno.

Ako su sve to mogli da znaju seljaci u Burgundiji 1550. ili u Meksiku 1910. godine, šta to onda sprečava palančane u jednoj zemlji seljaka na Brdovitom Balkanu da se manu budalaština i oslobode bitangi? Šta drugo, do nas samih.

Jesenja, oktobarska kiša i neuzvraćena ljubav, svetska pakost... pusti nokturno palanaštva?

Na tu foru deca nikada ne bi pala, ali "odrasli" se roje gore od besnih muva. Decu smo sistemski trovali četvrt veka, a sada se kao bunimo što ćute. Pa šta bi to trebalo da rade, kada ne znaju za bolje jer ih niko, pa ni roditelji, tome nije učio?

Ili, kako je to juče na tviteru napisala LjupkaOK:

Ajmo ovako, glasaću za onog ko se:

- ozbiljno založi za lustraciju

- izbaci veronauku iz škola

- oporezuje popove

- ukine Bajatovića

To je minimum osnovnih kriterijuma na kojima bi morao da bude zasnovan društveni dogovor građana i političara u Srbiji oko toga kako preseći pupčanu vrpcu što povezuje društvo i pijavicu Korupcije koja ga uništava. Ko se ni sa ovim ne slaže... pa, jesen je. Sam je to tražio.

To što Miloševićevi prdavci poput Julina i sličnih pljuju po 5. oktobru danas, nije ni čudo. Ne nasedajte, oni to rade zato što se plaše reprize a ne zato što vi, građani Srbije, toga dana niste bili u pravu.

Tvrdim da se drugospodin A. Maninblack Julin, pre tačno 15 godina, na otiraču ispred Mirinih vrata, od straha usrao u (crne?) gaće. I da nije bio jedini. Garant, još uvek se oseća. Nema razloga da takav bude predmet bilo kakvog gubljenja vremena na komentar. Neverovatno zvuči, ali život zaista jeste veći od raznih Aleksandara; velikih i malih, podjednako beznačajnih.

5. oktobra 2000. godine, građani su praktično pokazali kako izgleda ljudsko pravo i obaveza na pobunu, braneći svoje jedino i najjače oružje koje imaju - svoj slobodan glas i pravo na njega. Koliko god vam danas u oči bacali prašinu euforije, patetike, očaja, straha, podmićivali vas obećanjima i lažima, aferama, raznim šećernim vodicama i motkama bez šargarepe vam odvraćali pogled od stvarnih životnih problema - pobunite se opet. Nađite svoj, mali i lični način kako da se suprotstavite, umesto da se predate; i onaj veći, kako da to uradite zajedno sa drugima. Ne čekajte "lidere", jer oni nisu tu da vode, već da zavedu. "Razočarenje u ljubav"... pa ko vas je terao da ih tako smrdljive volite?! Zajebite bre više tu foru sa kompleksom "ostavljene žene", koji je udavio ovo društvo i pretvorio ga u mrtvo more. Neka požarevačka Velika Vlajna i dalje žvrlja svoje šizofrene baljezgarije po Rusiji, kukumavči što joj onaj Skot pod lipom nije ispunio želje da nas sve opljačka i pobije - sa tim ionako može samo da obriše Julina.
Čitamo knjige a ne margine; isto je tako i sa Životom.
Zato je osećaj pobune i nemirenja sa zlom daleko jači od jesenjeg nokturna palanačkog.

Provereno.

O dobrovoljnom ropstvu

Etjen de La Boesi

Politika poslušnosti: Rasprava o dobrovoljnom ropstvu

I

Vladanje mnogih ne valja - 

nek' jedan vlada nad vojskom, 

jedan nek' bude kralj!

Ove reči Homer stavlja u usta Odiseju dok se ovaj obraća narodu. Da nije rekao ništa osim "Vladanje mnogih ne valja", bilo bi to dobro rečeno. Radi logičnosti trebalo je da kaže da vladavina nekolikih ne može biti dobra, pošto moć jednog jedinog čoveka, čim ovaj stekne titulu vođe, postaje štetna i nerazumna. Umesto toga izjavio je ono što zvuči glupo: "Nek' jedan vlada nad vojskom, jedan nek' bude kralj." Po mom mišljenju, Odisej je birao ove reči da udovolji vanrednim prilikama (pobuna u vojsci) pre nego istini. Sa stanovišta razuma, velika je nesreća biti bespogovorno na usluzi jednom gospodaru, jer je nemoguće biti siguran da će gospodar biti blagonaklon, uvek je u njegovoj moći da bude svirep kad god mu se prohte. Imati više vođa u odnosu na jednog, znači biti višestruko nesrećan.

Za sada bih samo voleo da shvatim kako to da toliko ljudi, tolika sela, toliko gradova, toliko naroda, ponekad pati pod jednim tiraninom koji raspolaže upravo onom moći koju su mu oni poverili; koji je u mogućnosti da im nanese upravo onoliko zla koliko su oni voljni da podnesu; koji neće da ih muči, sem ako mu se suprotstave, umesto da mu se pokoravaju. Zaista začuđujuće! Toliko često čovek mora da se rastuži i zapanji nad činjenicom da milion ljudi pokorno služi u jarmu, na šta ih nije prinudila neka sila jača od njih samih, već jednostavno ushićenost i divljenje imenu jednog čoveka čiju vlast ne treba da poštuju. To je nesumnjivo osoba čijim kvalitetima nema zašto da se dive zbog nehumanosti i brutalnosti koje ispoljava nad njima.

Kakva je ovo čudna pojava! Kako da to nazovemo? Kakva je priroda ove nesreće? Kakvo je to zlo, bolje reći, kakva degradacija? Videti beskrajno mnoštvo ljudi koje ne samo što se pokorava već je gurnuto u ropstvo! Kojim se ne upravlja, već nad kojim se sprovodi tiranija! Najčešće je taj isti (tiranin) obični čovek, najveća kukavica i mekušac u narodu, stran mu je barut, a na megdanu ne zna šta će. Ako se dvoje, troje, četvoro ne brane od tog jednog, to nam može izgledati iznenađujuće, ali ipak shvatljivo. U tom slučaju čoveka može da opravda moguć nedostatak hrabrosti. Ali ako stotina, hiljadu ljudi trpi ćudi jednog jedinog čoveka, zar nije tačnije ako kažemo da im ne nedostaje hrabrosti, već želje da se pobune protiv njega, i da takav stav pre ukazuje na nezainteresovanost nego na kukavičluk?

Nema potrebe za borbom da bi se pobedio taj tiranin, pošto je on poražen već samim tim što zemlja odbija da pristane na porobljavanje: nije neophodno lišavati tiranina bilo čega, prosto mu ne treba davati ništa. Nema potrebe da država učini bilo kakav napor za sebe, pod uslovom da ne čini ništa protiv sebe. Prema tome, sami stanovnici dopuštaju, bolje rečeno sprovode u delo sopstveno pokoravanje, pošto bi odbijanjem da se pokore bili oslobođeni.

Sloboda je, izgleda, jedina radost koju ljudi uporno ne zahtevaju; dakako, kada bi je zaista želeli, dobili bi je. Čini se da odbijaju tu dragocenost, pošto se do nje lako dolazi.
Jadni, bedni i bezumni narodi, države, tvrdoglavi u svojoj nevolji i slepi prema sopstvenom dobru! Dopuštate da vas lišavaju najvećeg blaga na sopstvene oči. On koji vlada tako vama ima samo dva oka, samo dve ruke, jedno jedino telo, ne više od bilo koga među brojnim stanovnicima vaših gradova; zaista nema ništa više od one moći koju mu vi poveravate da bi vas uništio. Odakle mu toliko očiju da vas uhodi, ako mu ih vi sami ne omogućite? Otkud mu toliko ruku da vas udara, ako ih nije pozajmio od vas samih? Stopala kojima gazi po vašim gradovima, odakle mu, ako to nisu vaša? Otkud mu moć nad vama, sem uz vašu pomoć? Kako bi se usudio da nasrne na vas da nema vašu saradnju? Šta vam može ako vi sami ne zažmurite pred lopovom koji vas pljačka, ako ne sarađujete s ubicom koji vas ubija, ako niste sopstveni izdajica? Sami sebi uskraćujete, da njemu omogućite da bude jači i moćniji kako bi vas držao pod svojom vlašću.
Od svih tih poniženja, kakva ni životinje ne bi trpele, možete sebe izbaviti samo ako pokušate, ne da se oslobodite, već samo da želite slobodu. Odlučite da više ne služite, i već ste slobodni. Ne tražim da tog tiranina rukama oborite, već jednostavno da prestanete da mu pružate podršku. Tada ćete videti da liči na velikog kolosa kome su izmakli postolje i koji je pao pod sopstvenim teretom i razbio se u paramparčad.

II

Pokušajmo da razumemo logički, ako to možemo, kako se dogodilo da je slepa volja za podređivanjem postala tako duboko ukorenjena u jednom narodu da ni sama ljubav za slobodu nije više prirodna.
Pitanje da li je razum urođen ili ne, predmet je žestokih rasprava učenih ljudi i tema svake filozofske škole. Za sad mislim da ne grešim ako kažem da u našim dušama postoji urođeno seme razuma koje, ako se neguje dobrim savetima i vaspitanjem, prerasta u vrlinu, ali koje, s druge strane, uvene i istrune ako ne može da se odupre zlu koje ga okružuje. Shodno tome, nikome nije bliska pomisao da je neke od nas priroda stvorila za ropstvo, jer nas je ona, zapravo, stvorila jednakima. Istini za volju, jalovo je raspravljati o tome da li je sloboda prirodna ili ne, pošto se niko ne može držati u ropstvu a da mu se ne nanese neko zlo, a u svetu kojim upravlja priroda, razume se, ništa nije tako protivrečno kao nepravda. Pošto je sloboda naše prirodno stanje, mi ne samo što je posedujemo nego imamo potrebu i da je branimo.

Čak i volovi stenju pod teretom jarma,
a ptice u kavezu pevaju tugovanke.

Šta više možemo reći?

Postoje tri vrste tirana: jedni stiču istaknute pozicije jer ih narod bira na izborima, drugi silom oružja, treći nasleđem. Oni koji su stekli moć ratnim sredstvima, postupaju na način koji jasno pokazuje da vladaju osvojenom zemljom. Rođeni kraljevi nisu ništa bolji, pošto su se napajali na nedrima tiranije, majčinim mlekom su posisali nagone tiranina, a ljude pod sobom smatraju nasleđenim slugama, pa prema ličnom nahođenju, škrto ili izdašno, kraljevinu smatraju svojom imovinom. Međutim, onaj kome je narod dao vlast, meni se čini, morao bi da bude podnošljiviji i bio bi takav, po mome mišljenju, da se ne dešava ovo: čim sebe vidi na položaju višem od drugih, ponesen osobinom koju naziva veličinom, odlučuje da nikada ne napusti svoj položaj. Takav je čovek obično rešen da vlast dobijenu od naroda prenese na svoju decu. I čim njegovi potomci usvoje ovakav stav, začuđujuće je do koje mere nadmašuju druge tirane po svim vrstama nedela, naročito po surovosti, pošto ne nalaze druga sredstva da nametnu tu novu tiraniju, sem da pooštre vlast, a podanike do te mere udalje od svesti o slobodi da će ona, mada sveža u sećanju, ubrzo biti odatle obrisana. Pa ipak, da budem precizan, uočio sam da postoje izvesne razlike između ta tri tipa tiranije, ali biram da ne vidim nijednu. Mada je način njihovog dolaska na vlast različit, ipak im je metod vladanja praktično isti. Oni koji su izabrani, postupaju sa narodom kao da dresiraju bikove. Osvajači pljačkaju narod. Oni koji su vlast nasledili, nameravaju da postupaju s narodom kao sa rođenim slugama.
Neverovatno je kako narod, čim je jednom porobljen, potpuno zaboravlja na svoju slobodu pa se ona posle teško povrati. Tako lako i spremno prihvata poslušnost da se čoveku, kad razmišlja o toj situaciji, nameće zaključak da taj narod nije u tolikoj meri izgubio slobodu, koliko je stekao ropstvo. Istina je da se ljudi u početku podrede pod prinudom i prisilom. Međutim, oni koji dolaze posle njih slušaju bespogovorno i dobrovoljno prihvataju sve na šta su njihovi preci pristali, zato što moraju. Zato se ljudi, rođeni podjarmljeni pa odgajani, podizani u ropstvu mire, ne ulažući napore da žive pod prirodnim uslovima, nesvesni postojanja bilo koje druge države, odnosno prava, smatrajući sasvim prirodnim prilike pod kojima su rođeni. Priznajmo, dakle, da sve ono čemu je učen i navikavan, čoveku izgleda prirodno, a da mu je zapravo urođeno samo ono što prima svojom prvobitnom, netaknutom prirodom.

Navika postaje prvi razlog dobrovoljnog ropstva.

Uvek se nađu takvi koji, obdareni više od drugih, osećaju teret jarma i ne mogu a da ne pokušaju da ga zbace. To su oni što se nikada ne mogu primorati na pokornost. To su zapravo ljudi, oštra uma i dalekosežnog duha, koji se poput svetine, ne zadovoljavaju samo onim što im leži pred nogama, nego se osvrću okolo, ispred i iza, pa čak prizivaju prošle događaje da bi sudili o onim budućim, upoređujući i jedne i druge sa svojim sadašnjim okolnostima. To su oni koji ispravno razmišljaju, koji su svoj um obogatili učenjem. Čak i kad bi sloboda sasvim nestala sa lica Zemlje, takvi ljudi bi je izmislili. Za njih ropstvo ne pruža nikakvo zadovoljstvo, ma koliko da je ukrašeno.
Veliki Turčin (sultan Sulejman I Veličanstveni) je bio potpuno svestan da knjige i učenje više od bilo čega drugog omogućuju ljudima da shvate sopstvenu prirodu i da se gnušaju tiranije. Znam da u njegovoj zemlji ima malo obrazovanih ljudi, jer on neće da ih bude mnogo. Upravo zbog tog ograničenja, ljudi sa jakim žarom i predanošću, koji su uprkos proteku vremena očuvali ljubav za slobodu, ipak ostaju nedelotvorni jer se ne poznaju, bez obzira koliko ih je. Pod tiranijom su izgubili slobodu delanja, govora, pa skoro i mišljenja. Usamljeni su u svojim težnjama.

Ali vratimo se temi ove rasprave čiju sam nit zapravo izgubio: pravi razlog zbog koga ljudi dobrovoljno izvršavaju naređenja jeste to što su ljudi rođene sluge i vaspitavani su kao takvi. Iz toga proizilazi još i to da ljudi pod tiraninom lako postaju kukavice i lako se podređuju. Do sada bi trebalo da bude očigledno da kada se jednom izgubi sloboda, nestaje i hrabrosti. Potčinjen narod ne pokazuje ni ljutitost, ni volju za borbu. Tirani su toga veoma svesni i, da bi još više ponizili podanike, ohrabruju ih da prihvate ovaj stav koji bi, na kraju, postao nagonski.
Ksenofont je napisao knjigu o mukama tirana. Ta knjiga obiluje prefinjenim i ozbiljnim opomenama koje su uverljive da ne mož' biti uverljivije. Kamo sreće da su je svi ti despoti koji su ikada postojali, držali pred očima! U toj raspravi objašnjene su muke tirana jer moraju da se boje svakoga, pošto svakome nanose zlo. Savršeno je jasno da diktator svoju vlast ne smatra čvrstom sve dok nije dostigao visinu s koje ne postoji nijedan iole vredan podanik.

U prirodi je svetine, koja je uvek gušće naseljena u gradovima, da bude podozriva prema onome ko brine za nju, a lakoverna prema onom ko je namagarči. Nije ništa lakše uloviti pticu u klopku, niti ribu pomoću crva na mamcu nego sve te sirote budale namamiti na ropstvo pomoću šarenih laži. Prosto je neverovatno kako narod dopušta da bude upecan na lukavstvo tirana da podanike zaglupljuju. Rimski tirani često bi gradskim stražarima naredili da priređuju gozbe, da bi se ulagivali svetini kojoj je zadovoljstvo da se najede uvek bilo iznad bilo čega drugog. Ni najinteligentniji i najbistriji među njima ne bi ostavili zdelu supe da bi išli da se bore za slobodu Platonove države. Tiranin bi poslao bogate darove a potom bi svi besramno kliktali: "Živeo vladar!" Budale nisu shvatile da su dobile samo delić onoga što im zapravo pripada, i da njihov vladar sve to ne bi mogao da im pruži a da im najpre to nije oduzeo.
I danas ima onih koji se tako ponašaju. Nikada ne započinju ništa nepošteno, pa čak ni nešto značajno, a da pre toga ne održe dopadljiv govor o narodnom dobru i sveopštoj koristi. Vi dobro znate ovu formulu koju mudro primenjuju kad je to potrebno. Da se razumemo, o mudrosti nema govora tamo gde ima toliko drskosti.
Žalosno je pogledati lukavstva kojima su se prvi despoti koristili da bi utemeljili svoju tiraniju; otkriti kojim mnoštvom sitnih trikova su se služili, uvek nailazeći na lakoverne mase, koje se lako hvataju u mrežu. Uvek bi takvom lakoćom namagarčili žrtve, da su ih ruganjem prosto još više porobili.

Tako lakoveran narod izmišlja laži, a potom veruje u njih. I sami tirani su se čudili kako ljudi mogu trpeti tlačenje jednog jedinog čoveka. Pribegavali bi korišćenju religije u sopstvenu odbranu i, tamo gde je bilo moguće, poslužili bi se delićem božanskog da bi opravdali svoja nedela. Mislim da oni krajnje drsko koriste religiju kao plašt da bi prikrili svoju bezvrednost.
Da bi učvrstili svoju moć, uvek je bilo da su tirani na sve načine pokušavali da nauče narod ne samo poslušnosti i ropstvu već i divljenju prema njima. Prema tome, sve što sam do sada rekao u vezi sa načinom postizanja što lakšeg podređivanja, odnosi se na diktatore i njihov stav prema podređenom i običnom svetu.

III

Sada stižem do tačke koja je, po mome mišljenju, srž i tajna dominacije, oslonac i temelj tiranije.
Ko god pomisli da ubojite sekire ili straže služe da štite i zaklanjaju tirane, po mojoj oceni, misli pogrešno. Sve se to koristi, rekao bih, više radi parade i šepurenja nego iz ubeđenja. Tiranina ne brane konjice, pešadija niti oružje. Ovo možda ne zvuči verovatno na prvi pogled, ali je ipak istinito da svega četvorica ili petorica čuvaju diktatora, drže zemlju u ropstvu u njegovo ime. Petorica, šestorica imaju pristup do njegovih ušiju i uz njega su ili svojom voljom, ili ih on okupi kao saučesnike u svirepostima, pratioce u zadovoljstvima, svodnike u zadovoljavanju njegovih požuda i učesnike u podeli plena. Ta šestorica tako uspešno upravljaju gospodarem, da on postaje odgovoran ne samo za svoja nedela već čak i za njihova. Ta šestorica imaju pod sobom njih šest stotina koji ubiraju korist i sa tih šest stotina rade isto što i s tiraninom. Tih šest stotina pod sobom imaju šest hiljada koje unaprede i povere im upravljanje oblastima, odnosno finansijama, da bi služili kao instrument pohlepe i okrutnosti, izvršavali naredbe u pogodnom trenutku i pravili pustoš po celoj zemlji tako da ne mogu opstati sem u senci onih šest stotina, niti mogu da se izuzmu od zakona i kazni, osim kroz njihov uticaj.
Posledice toga su pogubne. Svako ko želi da odmota klupko videće da ne samo šest hiljada nego sto hiljada, čak milioni su vezani za tiranina ovom vrpcom. Kada se dostigne određena tačka, kroz velike ili male usluge do kojih se preko tiranina može doći, naći će se skoro onoliko ljudi kojima tiranija donosi korist, koliko i onih koji priželjkuju slobodu. Kad god vladar postane diktator, sav društveni talog će se okupiti oko njega - oni koji su iskvareni gorućim ambicijama ili snažnom pohlepom, koji će ga podržavati da bi delili s njim ratni plen i postati sitni upravljači i zapovednici pod velikim tiraninom. To je praksa među okorelim razbojnicima i čuvenim gusarima.

Despot potčinjava narod - jedne pomoću drugih, tako da je zaštićen pomoću onih kojih bi, da su to pošteni ljudi, morao da se čuva. Sav taj ološ, napušten i od Boga i od ljudi, može da izdrži zlo tiranina ako mu je dopušteno da čini zlo, i to ne protiv onoga ko ga iskorišćava, već protiv onih koji, poput njih samih, podređuju druge, ali su bespomoćni.
Ruku na srce, samo se glup čovek priklanja tiraninu, udaljavajući se pritom od slobode i, takoreći, oberučke prihvata sluganstvo. Neka takvi ljudi, nakratko, ostave po strani svoje ambicije, zaborave na grabežljivost i nek' pogledaju sebe kakvi su! Takvi ljudi ne moraju samo da slušaju tiranina, već i da naslućuju njegove želje, a da bi ga zadovoljili, moraju te želje da predvide. Bolje da nemaju oči, noge, ruke koje nisu spremne da odgovore njegovim željama, odnosno da mu pogađaju misli.
Može li se to nazvati srećnim životom? Može li se to nazvati življenjem?
Ljudi ipak prihvataju ropstvo da bi došli do bogatstva. Kako bi mogli da steknu sve kad ne mogu da tvrde čak ni to da pripadaju sebi? Kako pod tiraninom išta može da se poseduje? Ipak se prave kao da je bogatstvo njihovo, a zaboravljaju da su oni ti koji vladaru daju vlast da uzme sve od svakog. Oni vide da ništa čoveka više ne potčinjava tiraninu od imovine. Pošto su se obogatili pljačkajući druge uz pomoć vladara, na kraju vide da vladar pljačka i njih.
Čak i karakterni ljudi, ako se ponekad desi da tiranin takve uvažava i drži u milosti, pošto u njima vidi vrline i ispravnost koje pobuđuju poštovanje čak kod većine ljudi od karaktera, ne mogu dugo da izbegnu a da ne podlegnu opštoj boljki. Malo se može verovati u iskreno prijateljstvo sa lošim vladarem. I zaista, kakvo se prijateljstvo može očekivati od nekog čije je srce od kamena pa mrzi i sopstveni narod koji ga sluša? Ako neko osporava da su ti ljudi pali u nemilost zato što su hteli da budu pošteni, neka slobodno pogleda one koji su bliski tom istom tiraninu i videće da nisu prošli ništa bolje oni koji su u njegovoj milosti i koji su se održali nečasnim sredstvima.
Prijateljstva nema tamo tamo gde ima surovosti, neverstva, nepravde. Tamo gde se sakupljaju pokvarenjaci postoji samo zavera, a ne drugarstvo. Takvi nisu uzajamno privrženi, njih povezuje jedino strah. Blagi Bože, kakve patnje, kolike žrtve sve to zahteva, danonoćno biti opsednut kako da se udovolji Jednome, a istovremeno bojati ga se više nego ikoga na svetu; biti stalno na oprezu, otvorenih ušiju, zapitan kada će udarac doći; otkriti zaveru, čuvati se zamki, motriti na lica oko sebe ne bi li se videli znaci prevare; smeškati se svakom; a smrtno se plašiti svakog, ne biti siguran ni u koga, ni u otvorenog neprijatelja ni u pouzdanog prijatelja; pokazivati stalno veselo lice uprkos strahu u srcu, nesposoban da se bude veseo, ali ne usuđujući se da se bude tužan!
Oni nisu drugovi, već puki saučesnici.
Zbog toga su većinu nekadašnjih diktatora jednostavno ubili najbliži poverenici, koji su manje verovali ćudima tiranina nego njegovoj moći, jer su spoznali pravu prirodu tiranije.

"Ako ne znate ko nad vama vlada, samo pogledajte koga ne smete da kritikujete." (Volter)

U stvari, ljudi nikada ne okrivljuju tiranina zbog zala koje trpe, nego odgovornost prebacuju na one koji na njega utiču. Svi se međusobno nadmeću: narodi, države, čak i seljaci, težaci, u pominjanju imena miljenika. Uočavaju njihove mane, grde ih na sva usta, pričaju o njima bezbroj  bestidnosti, sipaju na njih hiljade kletvi. Sve njihove besede, zakletve, okrenute su protiv tih ličnosti, koje smatraju odgovornim za svoje nesreće, boleštine, gladovanja.
Dakle, još dok je vreme, naučimo da činimo dobro.

...

Etjen de La Boesi (1530-1563) je "Raspravu o dobrovoljnom ropstvu" napisao u vreme velike pobune seljaka u Gaskonji (Francuska), kada je imao svega 18 godina, mada neki novi izvori tvrde da je pisana 1552/53. Iako na omotu knjige stoji da je bila objavljena 1550, istine radi, treba reći da je ona deljena tajno za vreme autorovog života, a da je po prvi put zvanično objavljena tek posle njegove smrti, 1576. godine pod naslovom "Protiv diktatora". Ona je bila dovoljna da svome autoru obezbedi posmrtnu slavu, a izvršila je uticaj na neke od najvećih svetskih društvenih mislilaca, od Lava Tolstoja, anarhista i revolucionara, do Mahatme Gandija i Ejn Rend. De La Boesi je svoje Rasprave objavio sto godina pre Tomasa Hobsa, koji je tvrdio da se svi ljudi rađaju jednaki i slobodni, da im je to prirodno stanje, ali da im treba vođa - Levijatan. Rasprava je bila objavljena dvesta godina pre Žan-Žak Rusoa, koji podržava osnovni Hobsov stav o slobodi kao prirodnom stanju, ali smatra da ljudima ne treba predvodnik jer će se on kad tad osiliti, već da je ljudima potreban razuman međusobni dogovor oko zajedničkog života. Uticaj de La Boesijevih ideja na najpoznatija dela ove dvojice filozofa i sociologa je, takođe, više nego očigledan. Čuvena rečenica, koja sadrži osnovnu tezu "Odlučite da više ne služite, i već ste slobodni!", bila je shvaćena kao naredba u svim glavnim revolucijama u poslednja dva veka. Ovaj zapaljivi i retorički traktat, replika na Makijavelijeve tekstove, analizira sredstva i "piramidu interesa" kojom se služi tiranin da bi se održao na vlasti. De La Boesija smatraju jednim od prvih zastupnika ideja građanske neposlušnosti i nenasilnog otpora diktatorskim režimima. U ovom spisu najviše će uživati oni koji cene svoju slobodu i sa gnušanjem posmatraju svaki oblik tiranije.

Etjen de La Boesi: "Politika poslušnosti: Rasprava o dobrovoljnom ropstvu" (Global Book, Novi sad 1998, pdf, srpski)
Global Book: Opasne knjige
Global Book: Besplatne knjige (pdf)
Etjen de La Boesi: "Politika poslušnosti" (Serbian forum, 2009)
Etjen de La Boesi: Iz "Rasprave o dobrovoljnom ropstvu" (Akuzativ, 2013)
Etjen de La Boesi: "Politika poslušnosti: Rasprava o dobrovoljnom ropstvu" (Anarhistička biblioteka, korigovano izdanje Filip Višnjić iz 1986)
Étienne de La Boétie: "The discourse of voluntary servitude" (Mises Institute, Austria 2005, pdf, English)
Murray N. Rothbard: The Politics of Étienne de La Boétie (Mises Institute, Austria 2010)
Étienne de La Boétie: tekstovi na francuskom i prevodi na holandski, nemački, engleski, italijanski, španski i portugalski jezik
Wikipedia: Étienne de La Boétie
Wikipedia: Discourse on Voluntary Servitude
Alo! vesti (11.03.2014) - Hala "Pinki": Penzioneri preskakali tribine da pipnu Vučića!

***

Ukoliko vam se možda učinilo da ste u gornjem tekstu, koji je star 465 godina, prepoznali sve domaće političare, njihova dela i nedela, istorijske situacije i njihovo beskonačno ponavljanje na ovim prostorima - a i šire - onda evo jednog iznenađenja: uopšte vam se ne čini. Etjen de La Boesi je u detalje opisao baš njih, zato što su ti i takvi gadovi svevremenski i neumirući. Nosferatu kvazielita pijavica, koja vekovima istom tehnologijom parazitira među ljudima i sprečava svaki pokušaj promena društva u smeru u kome bi oni ostali odsečeni od "domaćina". Piramida interesa funkcioniše svom snagom, hipnotisanje i varanje masa takođe, baš kao i pljačka, siledžijstvo i nepotizam - od najmanje palanke pa do one prestone Srbistana, apsolutno isto, po istim principima koje je jedan francuski dvadesetogodišnji klipan precizno opisao još sredinom XVI stoleća. Za savremenom Francuskom, danas, Srbija kaska barem toliko - četiri i po veka. I par građanskih revolucija.

Politika poslušnosti i dobrovoljno ropstvo se fantastično precizno uklapaju u ovdašnju Filosofiju palanke. Ne pitam se zašto, već - dokle više tako? Nije teško reći "ne", potrebna su samo ta dva slova + kičma. I ništa više, jer manje od toga važi samo za ovce, ali ne i za ljude.
Iako smo Srbi.

Društveni ugovor

Mi, GRAĐANI SRBIJE s pravom glasa, pružićemo političku podršku onoj političkoj opciji koja prihvata naš

DRUŠTVENI UGOVOR

1. Tražimo političke predstavnike koji će zastupati interes naroda, a ne političke i finansijske oligarhije.
2. Izabrane narodne predstavnike nećemo svojim glasovima dovesti na vlast. Smatraćemo ih privremeno izabranim službenicima od kojih očekujemo da rade u našem interesu, za pristojnu platu.
3. Hoćemo pravedno društvo. Pravda je osnova i razlog postojanja države, kao i uslov njenog održanja. Za svakog čoveka su sloboda, ravnopravnost,  uvažavanje, solidarnost i jednakost šansi osnovne vrednosti i načela pravde.
4. Tražimo srazmernu raspodelu društvenog bogatstva preko sistema progresivnog oporezivanja i redistribucije po načelu socijalne pravde.
5. Zahtevamo najviše standarde u oblasti zdravstva, obrazovanja, socijalne zaštite, sudstva, ekologije po ugledu na modele koje su najrazvijenije zemlje ostvarile u tim oblastima.

Ukoliko prihvatite, pa potom izneverite ovaj DRUŠTVENI UGOVOR otpustićemo vas s posla na isti način na koji smo vas i zaposlili.

Društveni ugovor, 02.10.2015. godine

Prosto.

Naravno, svaku od tačaka treba doraditi i po svakoj od njih precizirati vrlo konkretno minimum zajedničkog interesa građana Srbije, ispod koga se ne ide. Većinski izborni sistem se podrazumeva kao obavezan, da se zna ko je ko, koga predstavlja, ko i kako će ga maknuti ako ga previše ponese gradivo.

Nedavno objavljena istraživanja (ehm...) raspoloženja biračkog tela kažu da velika izlaznost na izbore (75%) sigurno obara naprednjake s vlasti, dok drugospoda politički analitičari preporučuju opoziciji da obavezno "osluškuje šta se dešava u SNS".
Fantastičan predlog... za još jedan izborni sepuku.

Od sadašnje opozicije u Srbiji neće biti ništa - osim da ostanu na sceni kao jalovi pretendenti, a ne alternativa - dokle god ne počnu da osluškuju potrebe i zahteve onih od kojih očekuju glasove - počev od svojih partijskih članova, preko belih listića pa do bojkotaša. Ili, možda bi bolje bilo, obrnutim redosledom. Dakle, građana - birača, a ne glasača. Kada shvate da minimum zajedničkog interesa građana Srbije nije odlazak ovih ili dolazak onih na vlast, već ispunjenje stvarnih životnih potreba i rešavanje problema, tada će imati izlaznost 75% i dobiti glasove većine. Ako neće, slobodno neka se i dalje bildaju po teretanama, solarijumima, maratonima, šumama i gorama, čeliče jezičine po skupštini i peglaju obraze po kafanama, gađaju vicevima i doskočicama preko jutjuba i tvitera, sakupljaju predizborne kupone i markice po farmama - u crnoj podcenzusnoj rupi ima mesta za sve njih zajedno, i to višestruko.

Organizujte se u što više građanskih udruženja i inicijativa - korisnici kilavog grejanja, poreski obveznici, preduzetnici, potrošači i kupci, prodavci, nezaposleni, "zaposleni", stanovnici mesnih zajednica, roditelji, korisnici socijalne pomoći, manjinske zajednice, žrtve porodičnog, državnog i bezbroj drugih nasilja, kućni saveti, TV i svi ostali pretplatnici na dranje kože, otrovani vodom iz vodovoda, ljubitelji životinja, opljačkane štediše, sjebani rezervisti, svi vi obični Mali ljudi koje svakodnevno plaše, lažu i džepare na sve strane - napravite liste svojih konkretnih muka i predloge rešenja, pa ako vam se ovakva vlast ne sviđa, onda sve to ponudite onima u opoziciji. Da potpišu da će, kada uz vašu pomoć dođu da upravljaju vašom palankom ili državom, svakoga dana maksimalno raditi da ispune, ne obećano, već potpisano. Nema ovde ničeg naivnog, minimum zajedničkog interesa je danas isto što i minimum pristojnog života (ne preživljavanja), i sa tim nema zajebavanja.

Smatrate da je sve ovo idealistička besmislica, detinjarija, naivnost, možda glupost? Samo napred, braćo i sestre. Voli i On vas.

Glavni problem nikada nije predstavljala građanska neposlušnost, već građanska poslušnost.

Dakle, da ponovimo: u Srbiji bez društvenog dogovora neće biti ni društvenog odgovora. Ruso jeste bio (i još uvek ostao) u pravu, zato hajde da nešto po tom pitanju konkretno i konačno učinimo.
Da više ne živimo kao u onoj makedonskoj reklami.

Vek Metamorfoze

U čemu je tajna istrajnosti istine koja leži već čitav vek u kafkinoj "Metamorfozi"?

Knjiga treba da bude sekira za zaleđeno more u nama.

Poruka "Metamorfoze" i danas snažno odjekuje, zato što se ona bavi nečim što je duboko usađeno u bit čovečastva: predrasudama prema "drugome". Pojedinci koji odbijaju da se povinuju uobičajenim i poznatim normama, prečesto bivaju ocrnjeni kao da su neka vrsta odvratnih životinja: štetočine, bubašvabe, pacovi - da ne zaboravimo hijene i domicilne ništarije; iako je to prividno neka druga priča, zapravo je ista, prava kafkijanska i nedovršena - i brojne druge. Takvo etiketiranje smešta pojedinca/žrtvu u jednu određenu kategoriju diskvalifikovanih, u kojoj on više ne zaslužuje da bude smatran za čoveka. Shodno tome, sezona lova može da počne.
Kafkina priča nam pokazuje kako se žrtva, po imenu Gregor Samsa, i njegova porodica podjednako prilagođavaju iznenadnoj promeni - metamorfozi: jednog jutra, probudivši se, nesrećni Gregor otkriva da se pretvorio u ogromnog insekta. I pored toga što nije počinio nikakav zločin, on/žrtva ipak oseća krivicu, dok se porodica i prijatelji (očekivano?) ograđuju i udaljuju od njega. Zar ovo nije iskustvo tako dobro poznato članovima raznih manjinskih grupa u društvu širom sveta, kada talas adrenalina (izazvan iskrom ko zna čega sve ne, pa i strahom od "drugih") obuzme većinu koja potom krene na njih? Bez obzira da li su do juče bili rođaci, prijatelji, poznanici ili potpuni stranci, žrtve postaju "oni drugi" - tuđini. Taj proces je obavezujući i teško onome ko ga ne ispoštuje: postaće i sam žrtva. Sav užas efikasnosti ovog ksenofobičnog stereotipa leži baš u toj samoodrživoj podrazumevajućoj obaveznosti, kako za žrtvu tako i za sve ostale.
Svaka jedinka u masi i svaki od njenih strahova, na neki način, predstavljaju određenu vrstu manjine za sebe. To ukrupnjavanje "žrtava" i "strahova" u većinu, masu koja hrani samu sebe i povremeno iznađe žrtvenog jarca pukog opstanka ludila radi, predstavlja činjenicu koja se odražava na živote svih nas, bez izuzetaka.
Kamo sreće da je drugačije, ali - nije.

"Metamofoza" (ili "Preobražaj", kako je kod nas još preveden naslov) Franca Kafke stara je čitav vek. To je kratka priča o čoveku koji se najednom obreo u telu insekta, ali je prihvatanjem uloge žrtve zaista postao insekt (drugi, drugačiji), još uvek poseduje moć da nas šokira, punih sto godina nakon što je bila objavljena po prvi put. Kafka nimalo slučajno nije izabrao metamorfozu Gregora Samse u formu insekta, bića koje izaziva možda i najveću odbojnost kod većine ljudi; cilj ovakve "podele uloga" i jeste bio da do maksimuma naglasi ne razliku, kao nekakav povod, već odbojnost samu i sve njene posledice.
Kada je ova kratka priča bila objavljena, u oktobru ratne 1915. godine, Kafka je bio građanin (ne i podanik) Austrougarske monarhije, i tek je započeo svoje književno delovanje po kome je i danas poznat i uticajan. Kao svojevrstan insekt, ni kriv ni dužan ubačen u vrtlog Svetskog rata, odbio je da se s tim pomiri i to pretvorio u priče poput "Metamorfoze", "Procesa", "Dvorca", "Kažnjeničke kolonije" ili "Seoskog doktora". "Metamorfoza" je u vremenu sveopšteg ratnog ludila, istraga poturica, špijuna i izdajnika, besomučnom traženju žrtava za sopstveno (kolektivno) saučestvovanje pa i uzrokovanje sukoba, itekako predstavlja opasnu knjigu. Kako po pisca, pojedinca, tako i po samu Carevinu. Mnogi kritičari još uvek smatraju "Metamorfozu" najboljim delom u istoriji književne fikcije.

Film Nila Blomkvista "District 9" predstavlja modernu, možda i jednu od najboljih (ne samo filmskih) refleksija "Metamorfoze" - od preobražaja glavnog lika u insektoidnog vanzemaljca do kolektivne histerije koja vlada među ljudima, nipodaštavanja u strahu i odbojnosti prema "tuđinima", oličeno u južnoafričkom aparthejdu. "Insekti" su samo zamenili "obojene", sve je drugo ostalo isto.

Pjotr Dumala: Franc Kafka (kratki animirani film, 1992)

Prethodnih stotinu godina zaista predstavljaju vek najvećih promena ljudskog društva u istoriji, i to ne uvek na bolje. Možda je vreme za novi preobražaj, metamorfozu - ovoga puta iz insekata u ljude? Kafka bi danas, garantovano, imao odgovor na ovo pitanje.

čitalište:
Franz Kafka: The Metamorphosis (PDF e-book, English)

The enduring truth of Kafka’s Metamorphosis
Kafka’s Metamorphosis - 100 thoughts for 100 years 
Kafka's Metamorphosis and its mutations in translation