Etjen de La Boesi
Politika poslušnosti: Rasprava o dobrovoljnom ropstvu
I
Vladanje mnogih ne valja -
nek' jedan vlada nad vojskom,
jedan nek' bude kralj!
Ove reči Homer stavlja u usta Odiseju dok se ovaj obraća narodu. Da nije rekao ništa osim "Vladanje mnogih ne valja", bilo bi to dobro rečeno. Radi logičnosti trebalo je da kaže da vladavina nekolikih ne može biti dobra, pošto moć jednog jedinog čoveka, čim ovaj stekne titulu vođe, postaje štetna i nerazumna. Umesto toga izjavio je ono što zvuči glupo: "Nek' jedan vlada nad vojskom, jedan nek' bude kralj." Po mom mišljenju, Odisej je birao ove reči da udovolji vanrednim prilikama (pobuna u vojsci) pre nego istini. Sa stanovišta razuma, velika je nesreća biti bespogovorno na usluzi jednom gospodaru, jer je nemoguće biti siguran da će gospodar biti blagonaklon, uvek je u njegovoj moći da bude svirep kad god mu se prohte. Imati više vođa u odnosu na jednog, znači biti višestruko nesrećan.
Za sada bih samo voleo da shvatim kako to da toliko ljudi, tolika sela, toliko gradova, toliko naroda, ponekad pati pod jednim tiraninom koji raspolaže upravo onom moći koju su mu oni poverili; koji je u mogućnosti da im nanese upravo onoliko zla koliko su oni voljni da podnesu; koji neće da ih muči, sem ako mu se suprotstave, umesto da mu se pokoravaju. Zaista začuđujuće! Toliko često čovek mora da se rastuži i zapanji nad činjenicom da milion ljudi pokorno služi u jarmu, na šta ih nije prinudila neka sila jača od njih samih, već jednostavno ushićenost i divljenje imenu jednog čoveka čiju vlast ne treba da poštuju. To je nesumnjivo osoba čijim kvalitetima nema zašto da se dive zbog nehumanosti i brutalnosti koje ispoljava nad njima.
Kakva je ovo čudna pojava! Kako da to nazovemo? Kakva je priroda ove nesreće? Kakvo je to zlo, bolje reći, kakva degradacija? Videti beskrajno mnoštvo ljudi koje ne samo što se pokorava već je gurnuto u ropstvo! Kojim se ne upravlja, već nad kojim se sprovodi tiranija! Najčešće je taj isti (tiranin) obični čovek, najveća kukavica i mekušac u narodu, stran mu je barut, a na megdanu ne zna šta će. Ako se dvoje, troje, četvoro ne brane od tog jednog, to nam može izgledati iznenađujuće, ali ipak shvatljivo. U tom slučaju čoveka može da opravda moguć nedostatak hrabrosti. Ali ako stotina, hiljadu ljudi trpi ćudi jednog jedinog čoveka, zar nije tačnije ako kažemo da im ne nedostaje hrabrosti, već želje da se pobune protiv njega, i da takav stav pre ukazuje na nezainteresovanost nego na kukavičluk?
Nema potrebe za borbom da bi se pobedio taj tiranin, pošto je on poražen već samim tim što zemlja odbija da pristane na porobljavanje: nije neophodno lišavati tiranina bilo čega, prosto mu ne treba davati ništa. Nema potrebe da država učini bilo kakav napor za sebe, pod uslovom da ne čini ništa protiv sebe. Prema tome, sami stanovnici dopuštaju, bolje rečeno sprovode u delo sopstveno pokoravanje, pošto bi odbijanjem da se pokore bili oslobođeni.
Nema potrebe za borbom da bi se pobedio taj tiranin, pošto je on poražen već samim tim što zemlja odbija da pristane na porobljavanje: nije neophodno lišavati tiranina bilo čega, prosto mu ne treba davati ništa. Nema potrebe da država učini bilo kakav napor za sebe, pod uslovom da ne čini ništa protiv sebe. Prema tome, sami stanovnici dopuštaju, bolje rečeno sprovode u delo sopstveno pokoravanje, pošto bi odbijanjem da se pokore bili oslobođeni.
Sloboda je, izgleda, jedina radost koju ljudi uporno ne zahtevaju; dakako, kada bi je zaista želeli, dobili bi je. Čini se da odbijaju tu dragocenost, pošto se do nje lako dolazi.
Jadni, bedni i bezumni narodi, države, tvrdoglavi u svojoj nevolji i slepi prema sopstvenom dobru! Dopuštate da vas lišavaju najvećeg blaga na sopstvene oči. On koji vlada tako vama ima samo dva oka, samo dve ruke, jedno jedino telo, ne više od bilo koga među brojnim stanovnicima vaših gradova; zaista nema ništa više od one moći koju mu vi poveravate da bi vas uništio. Odakle mu toliko očiju da vas uhodi, ako mu ih vi sami ne omogućite? Otkud mu toliko ruku da vas udara, ako ih nije pozajmio od vas samih? Stopala kojima gazi po vašim gradovima, odakle mu, ako to nisu vaša? Otkud mu moć nad vama, sem uz vašu pomoć? Kako bi se usudio da nasrne na vas da nema vašu saradnju? Šta vam može ako vi sami ne zažmurite pred lopovom koji vas pljačka, ako ne sarađujete s ubicom koji vas ubija, ako niste sopstveni izdajica? Sami sebi uskraćujete, da njemu omogućite da bude jači i moćniji kako bi vas držao pod svojom vlašću.
Od svih tih poniženja, kakva ni životinje ne bi trpele, možete sebe izbaviti samo ako pokušate, ne da se oslobodite, već samo da želite slobodu. Odlučite da više ne služite, i već ste slobodni. Ne tražim da tog tiranina rukama oborite, već jednostavno da prestanete da mu pružate podršku. Tada ćete videti da liči na velikog kolosa kome su izmakli postolje i koji je pao pod sopstvenim teretom i razbio se u paramparčad.
Jadni, bedni i bezumni narodi, države, tvrdoglavi u svojoj nevolji i slepi prema sopstvenom dobru! Dopuštate da vas lišavaju najvećeg blaga na sopstvene oči. On koji vlada tako vama ima samo dva oka, samo dve ruke, jedno jedino telo, ne više od bilo koga među brojnim stanovnicima vaših gradova; zaista nema ništa više od one moći koju mu vi poveravate da bi vas uništio. Odakle mu toliko očiju da vas uhodi, ako mu ih vi sami ne omogućite? Otkud mu toliko ruku da vas udara, ako ih nije pozajmio od vas samih? Stopala kojima gazi po vašim gradovima, odakle mu, ako to nisu vaša? Otkud mu moć nad vama, sem uz vašu pomoć? Kako bi se usudio da nasrne na vas da nema vašu saradnju? Šta vam može ako vi sami ne zažmurite pred lopovom koji vas pljačka, ako ne sarađujete s ubicom koji vas ubija, ako niste sopstveni izdajica? Sami sebi uskraćujete, da njemu omogućite da bude jači i moćniji kako bi vas držao pod svojom vlašću.
Od svih tih poniženja, kakva ni životinje ne bi trpele, možete sebe izbaviti samo ako pokušate, ne da se oslobodite, već samo da želite slobodu. Odlučite da više ne služite, i već ste slobodni. Ne tražim da tog tiranina rukama oborite, već jednostavno da prestanete da mu pružate podršku. Tada ćete videti da liči na velikog kolosa kome su izmakli postolje i koji je pao pod sopstvenim teretom i razbio se u paramparčad.
II
Pokušajmo da razumemo logički, ako to možemo, kako se dogodilo da je slepa volja za podređivanjem postala tako duboko ukorenjena u jednom narodu da ni sama ljubav za slobodu nije više prirodna.
Pitanje da li je razum urođen ili ne, predmet je žestokih rasprava učenih ljudi i tema svake filozofske škole. Za sad mislim da ne grešim ako kažem da u našim dušama postoji urođeno seme razuma koje, ako se neguje dobrim savetima i vaspitanjem, prerasta u vrlinu, ali koje, s druge strane, uvene i istrune ako ne može da se odupre zlu koje ga okružuje. Shodno tome, nikome nije bliska pomisao da je neke od nas priroda stvorila za ropstvo, jer nas je ona, zapravo, stvorila jednakima. Istini za volju, jalovo je raspravljati o tome da li je sloboda prirodna ili ne, pošto se niko ne može držati u ropstvu a da mu se ne nanese neko zlo, a u svetu kojim upravlja priroda, razume se, ništa nije tako protivrečno kao nepravda. Pošto je sloboda naše prirodno stanje, mi ne samo što je posedujemo nego imamo potrebu i da je branimo.
Čak i volovi stenju pod teretom jarma,
a ptice u kavezu pevaju tugovanke.
Šta više možemo reći?
Postoje tri vrste tirana: jedni stiču istaknute pozicije jer ih narod bira na izborima, drugi silom oružja, treći nasleđem. Oni koji su stekli moć ratnim sredstvima, postupaju na način koji jasno pokazuje da vladaju osvojenom zemljom. Rođeni kraljevi nisu ništa bolji, pošto su se napajali na nedrima tiranije, majčinim mlekom su posisali nagone tiranina, a ljude pod sobom smatraju nasleđenim slugama, pa prema ličnom nahođenju, škrto ili izdašno, kraljevinu smatraju svojom imovinom. Međutim, onaj kome je narod dao vlast, meni se čini, morao bi da bude podnošljiviji i bio bi takav, po mome mišljenju, da se ne dešava ovo: čim sebe vidi na položaju višem od drugih, ponesen osobinom koju naziva veličinom, odlučuje da nikada ne napusti svoj položaj. Takav je čovek obično rešen da vlast dobijenu od naroda prenese na svoju decu. I čim njegovi potomci usvoje ovakav stav, začuđujuće je do koje mere nadmašuju druge tirane po svim vrstama nedela, naročito po surovosti, pošto ne nalaze druga sredstva da nametnu tu novu tiraniju, sem da pooštre vlast, a podanike do te mere udalje od svesti o slobodi da će ona, mada sveža u sećanju, ubrzo biti odatle obrisana. Pa ipak, da budem precizan, uočio sam da postoje izvesne razlike između ta tri tipa tiranije, ali biram da ne vidim nijednu. Mada je način njihovog dolaska na vlast različit, ipak im je metod vladanja praktično isti. Oni koji su izabrani, postupaju sa narodom kao da dresiraju bikove. Osvajači pljačkaju narod. Oni koji su vlast nasledili, nameravaju da postupaju s narodom kao sa rođenim slugama.
Neverovatno je kako narod, čim je jednom porobljen, potpuno zaboravlja na svoju slobodu pa se ona posle teško povrati. Tako lako i spremno prihvata poslušnost da se čoveku, kad razmišlja o toj situaciji, nameće zaključak da taj narod nije u tolikoj meri izgubio slobodu, koliko je stekao ropstvo. Istina je da se ljudi u početku podrede pod prinudom i prisilom. Međutim, oni koji dolaze posle njih slušaju bespogovorno i dobrovoljno prihvataju sve na šta su njihovi preci pristali, zato što moraju. Zato se ljudi, rođeni podjarmljeni pa odgajani, podizani u ropstvu mire, ne ulažući napore da žive pod prirodnim uslovima, nesvesni postojanja bilo koje druge države, odnosno prava, smatrajući sasvim prirodnim prilike pod kojima su rođeni. Priznajmo, dakle, da sve ono čemu je učen i navikavan, čoveku izgleda prirodno, a da mu je zapravo urođeno samo ono što prima svojom prvobitnom, netaknutom prirodom.
Navika postaje prvi razlog dobrovoljnog ropstva.
Uvek se nađu takvi koji, obdareni više od drugih, osećaju teret jarma i ne mogu a da ne pokušaju da ga zbace. To su oni što se nikada ne mogu primorati na pokornost. To su zapravo ljudi, oštra uma i dalekosežnog duha, koji se poput svetine, ne zadovoljavaju samo onim što im leži pred nogama, nego se osvrću okolo, ispred i iza, pa čak prizivaju prošle događaje da bi sudili o onim budućim, upoređujući i jedne i druge sa svojim sadašnjim okolnostima. To su oni koji ispravno razmišljaju, koji su svoj um obogatili učenjem. Čak i kad bi sloboda sasvim nestala sa lica Zemlje, takvi ljudi bi je izmislili. Za njih ropstvo ne pruža nikakvo zadovoljstvo, ma koliko da je ukrašeno.
Veliki Turčin (sultan Sulejman I Veličanstveni) je bio potpuno svestan da knjige i učenje više od bilo čega drugog omogućuju ljudima da shvate sopstvenu prirodu i da se gnušaju tiranije. Znam da u njegovoj zemlji ima malo obrazovanih ljudi, jer on neće da ih bude mnogo. Upravo zbog tog ograničenja, ljudi sa jakim žarom i predanošću, koji su uprkos proteku vremena očuvali ljubav za slobodu, ipak ostaju nedelotvorni jer se ne poznaju, bez obzira koliko ih je. Pod tiranijom su izgubili slobodu delanja, govora, pa skoro i mišljenja. Usamljeni su u svojim težnjama.
Ali vratimo se temi ove rasprave čiju sam nit zapravo izgubio: pravi razlog zbog koga ljudi dobrovoljno izvršavaju naređenja jeste to što su ljudi rođene sluge i vaspitavani su kao takvi. Iz toga proizilazi još i to da ljudi pod tiraninom lako postaju kukavice i lako se podređuju. Do sada bi trebalo da bude očigledno da kada se jednom izgubi sloboda, nestaje i hrabrosti. Potčinjen narod ne pokazuje ni ljutitost, ni volju za borbu. Tirani su toga veoma svesni i, da bi još više ponizili podanike, ohrabruju ih da prihvate ovaj stav koji bi, na kraju, postao nagonski.
Ksenofont je napisao knjigu o mukama tirana. Ta knjiga obiluje prefinjenim i ozbiljnim opomenama koje su uverljive da ne mož' biti uverljivije. Kamo sreće da su je svi ti despoti koji su ikada postojali, držali pred očima! U toj raspravi objašnjene su muke tirana jer moraju da se boje svakoga, pošto svakome nanose zlo. Savršeno je jasno da diktator svoju vlast ne smatra čvrstom sve dok nije dostigao visinu s koje ne postoji nijedan iole vredan podanik.
U prirodi je svetine, koja je uvek gušće naseljena u gradovima, da bude podozriva prema onome ko brine za nju, a lakoverna prema onom ko je namagarči. Nije ništa lakše uloviti pticu u klopku, niti ribu pomoću crva na mamcu nego sve te sirote budale namamiti na ropstvo pomoću šarenih laži. Prosto je neverovatno kako narod dopušta da bude upecan na lukavstvo tirana da podanike zaglupljuju. Rimski tirani često bi gradskim stražarima naredili da priređuju gozbe, da bi se ulagivali svetini kojoj je zadovoljstvo da se najede uvek bilo iznad bilo čega drugog. Ni najinteligentniji i najbistriji među njima ne bi ostavili zdelu supe da bi išli da se bore za slobodu Platonove države. Tiranin bi poslao bogate darove a potom bi svi besramno kliktali: "Živeo vladar!" Budale nisu shvatile da su dobile samo delić onoga što im zapravo pripada, i da njihov vladar sve to ne bi mogao da im pruži a da im najpre to nije oduzeo.
I danas ima onih koji se tako ponašaju. Nikada ne započinju ništa nepošteno, pa čak ni nešto značajno, a da pre toga ne održe dopadljiv govor o narodnom dobru i sveopštoj koristi. Vi dobro znate ovu formulu koju mudro primenjuju kad je to potrebno. Da se razumemo, o mudrosti nema govora tamo gde ima toliko drskosti.
Žalosno je pogledati lukavstva kojima su se prvi despoti koristili da bi utemeljili svoju tiraniju; otkriti kojim mnoštvom sitnih trikova su se služili, uvek nailazeći na lakoverne mase, koje se lako hvataju u mrežu. Uvek bi takvom lakoćom namagarčili žrtve, da su ih ruganjem prosto još više porobili.
Tako lakoveran narod izmišlja laži, a potom veruje u njih. I sami tirani su se čudili kako ljudi mogu trpeti tlačenje jednog jedinog čoveka. Pribegavali bi korišćenju religije u sopstvenu odbranu i, tamo gde je bilo moguće, poslužili bi se delićem božanskog da bi opravdali svoja nedela. Mislim da oni krajnje drsko koriste religiju kao plašt da bi prikrili svoju bezvrednost.
Da bi učvrstili svoju moć, uvek je bilo da su tirani na sve načine pokušavali da nauče narod ne samo poslušnosti i ropstvu već i divljenju prema njima. Prema tome, sve što sam do sada rekao u vezi sa načinom postizanja što lakšeg podređivanja, odnosi se na diktatore i njihov stav prema podređenom i običnom svetu.
Sada stižem do tačke koja je, po mome mišljenju, srž i tajna dominacije, oslonac i temelj tiranije.
Ko god pomisli da ubojite sekire ili straže služe da štite i zaklanjaju tirane, po mojoj oceni, misli pogrešno. Sve se to koristi, rekao bih, više radi parade i šepurenja nego iz ubeđenja. Tiranina ne brane konjice, pešadija niti oružje. Ovo možda ne zvuči verovatno na prvi pogled, ali je ipak istinito da svega četvorica ili petorica čuvaju diktatora, drže zemlju u ropstvu u njegovo ime. Petorica, šestorica imaju pristup do njegovih ušiju i uz njega su ili svojom voljom, ili ih on okupi kao saučesnike u svirepostima, pratioce u zadovoljstvima, svodnike u zadovoljavanju njegovih požuda i učesnike u podeli plena. Ta šestorica tako uspešno upravljaju gospodarem, da on postaje odgovoran ne samo za svoja nedela već čak i za njihova. Ta šestorica imaju pod sobom njih šest stotina koji ubiraju korist i sa tih šest stotina rade isto što i s tiraninom. Tih šest stotina pod sobom imaju šest hiljada koje unaprede i povere im upravljanje oblastima, odnosno finansijama, da bi služili kao instrument pohlepe i okrutnosti, izvršavali naredbe u pogodnom trenutku i pravili pustoš po celoj zemlji tako da ne mogu opstati sem u senci onih šest stotina, niti mogu da se izuzmu od zakona i kazni, osim kroz njihov uticaj.
Posledice toga su pogubne. Svako ko želi da odmota klupko videće da ne samo šest hiljada nego sto hiljada, čak milioni su vezani za tiranina ovom vrpcom. Kada se dostigne određena tačka, kroz velike ili male usluge do kojih se preko tiranina može doći, naći će se skoro onoliko ljudi kojima tiranija donosi korist, koliko i onih koji priželjkuju slobodu. Kad god vladar postane diktator, sav društveni talog će se okupiti oko njega - oni koji su iskvareni gorućim ambicijama ili snažnom pohlepom, koji će ga podržavati da bi delili s njim ratni plen i postati sitni upravljači i zapovednici pod velikim tiraninom. To je praksa među okorelim razbojnicima i čuvenim gusarima.
Despot potčinjava narod - jedne pomoću drugih, tako da je zaštićen pomoću onih kojih bi, da su to pošteni ljudi, morao da se čuva. Sav taj ološ, napušten i od Boga i od ljudi, može da izdrži zlo tiranina ako mu je dopušteno da čini zlo, i to ne protiv onoga ko ga iskorišćava, već protiv onih koji, poput njih samih, podređuju druge, ali su bespomoćni.
Ruku na srce, samo se glup čovek priklanja tiraninu, udaljavajući se pritom od slobode i, takoreći, oberučke prihvata sluganstvo. Neka takvi ljudi, nakratko, ostave po strani svoje ambicije, zaborave na grabežljivost i nek' pogledaju sebe kakvi su! Takvi ljudi ne moraju samo da slušaju tiranina, već i da naslućuju njegove želje, a da bi ga zadovoljili, moraju te želje da predvide. Bolje da nemaju oči, noge, ruke koje nisu spremne da odgovore njegovim željama, odnosno da mu pogađaju misli.
Može li se to nazvati srećnim životom? Može li se to nazvati življenjem?
Ljudi ipak prihvataju ropstvo da bi došli do bogatstva. Kako bi mogli da steknu sve kad ne mogu da tvrde čak ni to da pripadaju sebi? Kako pod tiraninom išta može da se poseduje? Ipak se prave kao da je bogatstvo njihovo, a zaboravljaju da su oni ti koji vladaru daju vlast da uzme sve od svakog. Oni vide da ništa čoveka više ne potčinjava tiraninu od imovine. Pošto su se obogatili pljačkajući druge uz pomoć vladara, na kraju vide da vladar pljačka i njih.
Čak i karakterni ljudi, ako se ponekad desi da tiranin takve uvažava i drži u milosti, pošto u njima vidi vrline i ispravnost koje pobuđuju poštovanje čak kod većine ljudi od karaktera, ne mogu dugo da izbegnu a da ne podlegnu opštoj boljki. Malo se može verovati u iskreno prijateljstvo sa lošim vladarem. I zaista, kakvo se prijateljstvo može očekivati od nekog čije je srce od kamena pa mrzi i sopstveni narod koji ga sluša? Ako neko osporava da su ti ljudi pali u nemilost zato što su hteli da budu pošteni, neka slobodno pogleda one koji su bliski tom istom tiraninu i videće da nisu prošli ništa bolje oni koji su u njegovoj milosti i koji su se održali nečasnim sredstvima.
Prijateljstva nema tamo tamo gde ima surovosti, neverstva, nepravde. Tamo gde se sakupljaju pokvarenjaci postoji samo zavera, a ne drugarstvo. Takvi nisu uzajamno privrženi, njih povezuje jedino strah. Blagi Bože, kakve patnje, kolike žrtve sve to zahteva, danonoćno biti opsednut kako da se udovolji Jednome, a istovremeno bojati ga se više nego ikoga na svetu; biti stalno na oprezu, otvorenih ušiju, zapitan kada će udarac doći; otkriti zaveru, čuvati se zamki, motriti na lica oko sebe ne bi li se videli znaci prevare; smeškati se svakom; a smrtno se plašiti svakog, ne biti siguran ni u koga, ni u otvorenog neprijatelja ni u pouzdanog prijatelja; pokazivati stalno veselo lice uprkos strahu u srcu, nesposoban da se bude veseo, ali ne usuđujući se da se bude tužan!
Oni nisu drugovi, već puki saučesnici.
Zbog toga su većinu nekadašnjih diktatora jednostavno ubili najbliži poverenici, koji su manje verovali ćudima tiranina nego njegovoj moći, jer su spoznali pravu prirodu tiranije.
U stvari, ljudi nikada ne okrivljuju tiranina zbog zala koje trpe, nego odgovornost prebacuju na one koji na njega utiču. Svi se međusobno nadmeću: narodi, države, čak i seljaci, težaci, u pominjanju imena miljenika. Uočavaju njihove mane, grde ih na sva usta, pričaju o njima bezbroj bestidnosti, sipaju na njih hiljade kletvi. Sve njihove besede, zakletve, okrenute su protiv tih ličnosti, koje smatraju odgovornim za svoje nesreće, boleštine, gladovanja.
Dakle, još dok je vreme, naučimo da činimo dobro.
Etjen de La Boesi (1530-1563) je "Raspravu o dobrovoljnom ropstvu" napisao u vreme velike pobune seljaka u Gaskonji (Francuska), kada je imao svega 18 godina, mada neki novi izvori tvrde da je pisana 1552/53. Iako na omotu knjige stoji da je bila objavljena 1550, istine radi, treba reći da je ona deljena tajno za vreme autorovog života, a da je po prvi put zvanično objavljena tek posle njegove smrti, 1576. godine pod naslovom "Protiv diktatora". Ona je bila dovoljna da svome autoru obezbedi posmrtnu slavu, a izvršila je uticaj na neke od najvećih svetskih društvenih mislilaca, od Lava Tolstoja, anarhista i revolucionara, do Mahatme Gandija i Ejn Rend. De La Boesi je svoje Rasprave objavio sto godina pre Tomasa Hobsa, koji je tvrdio da se svi ljudi rađaju jednaki i slobodni, da im je to prirodno stanje, ali da im treba vođa - Levijatan. Rasprava je bila objavljena dvesta godina pre Žan-Žak Rusoa, koji podržava osnovni Hobsov stav o slobodi kao prirodnom stanju, ali smatra da ljudima ne treba predvodnik jer će se on kad tad osiliti, već da je ljudima potreban razuman međusobni dogovor oko zajedničkog života. Uticaj de La Boesijevih ideja na najpoznatija dela ove dvojice filozofa i sociologa je, takođe, više nego očigledan. Čuvena rečenica, koja sadrži osnovnu tezu "Odlučite da više ne služite, i već ste slobodni!", bila je shvaćena kao naredba u svim glavnim revolucijama u poslednja dva veka. Ovaj zapaljivi i retorički traktat, replika na Makijavelijeve tekstove, analizira sredstva i "piramidu interesa" kojom se služi tiranin da bi se održao na vlasti. De La Boesija smatraju jednim od prvih zastupnika ideja građanske neposlušnosti i nenasilnog otpora diktatorskim režimima. U ovom spisu najviše će uživati oni koji cene svoju slobodu i sa gnušanjem posmatraju svaki oblik tiranije.
Etjen de La Boesi: "Politika poslušnosti: Rasprava o dobrovoljnom ropstvu" (Global Book, Novi sad 1998, pdf, srpski)
Global Book: Opasne knjige
Global Book: Besplatne knjige (pdf)
Etjen de La Boesi: "Politika poslušnosti" (Serbian forum, 2009)
Etjen de La Boesi: Iz "Rasprave o dobrovoljnom ropstvu" (Akuzativ, 2013)
Etjen de La Boesi: "Politika poslušnosti: Rasprava o dobrovoljnom ropstvu" (Anarhistička biblioteka, korigovano izdanje Filip Višnjić iz 1986)
Étienne de La Boétie: "The discourse of voluntary servitude" (Mises Institute, Austria 2005, pdf, English)
Murray N. Rothbard: The Politics of Étienne de La Boétie (Mises Institute, Austria 2010)
Étienne de La Boétie: tekstovi na francuskom i prevodi na holandski, nemački, engleski, italijanski, španski i portugalski jezik
Wikipedia: Étienne de La Boétie
Wikipedia: Discourse on Voluntary Servitude
Alo! vesti (11.03.2014) - Hala "Pinki": Penzioneri preskakali tribine da pipnu Vučića!
Pitanje da li je razum urođen ili ne, predmet je žestokih rasprava učenih ljudi i tema svake filozofske škole. Za sad mislim da ne grešim ako kažem da u našim dušama postoji urođeno seme razuma koje, ako se neguje dobrim savetima i vaspitanjem, prerasta u vrlinu, ali koje, s druge strane, uvene i istrune ako ne može da se odupre zlu koje ga okružuje. Shodno tome, nikome nije bliska pomisao da je neke od nas priroda stvorila za ropstvo, jer nas je ona, zapravo, stvorila jednakima. Istini za volju, jalovo je raspravljati o tome da li je sloboda prirodna ili ne, pošto se niko ne može držati u ropstvu a da mu se ne nanese neko zlo, a u svetu kojim upravlja priroda, razume se, ništa nije tako protivrečno kao nepravda. Pošto je sloboda naše prirodno stanje, mi ne samo što je posedujemo nego imamo potrebu i da je branimo.
Čak i volovi stenju pod teretom jarma,
a ptice u kavezu pevaju tugovanke.
Šta više možemo reći?
Postoje tri vrste tirana: jedni stiču istaknute pozicije jer ih narod bira na izborima, drugi silom oružja, treći nasleđem. Oni koji su stekli moć ratnim sredstvima, postupaju na način koji jasno pokazuje da vladaju osvojenom zemljom. Rođeni kraljevi nisu ništa bolji, pošto su se napajali na nedrima tiranije, majčinim mlekom su posisali nagone tiranina, a ljude pod sobom smatraju nasleđenim slugama, pa prema ličnom nahođenju, škrto ili izdašno, kraljevinu smatraju svojom imovinom. Međutim, onaj kome je narod dao vlast, meni se čini, morao bi da bude podnošljiviji i bio bi takav, po mome mišljenju, da se ne dešava ovo: čim sebe vidi na položaju višem od drugih, ponesen osobinom koju naziva veličinom, odlučuje da nikada ne napusti svoj položaj. Takav je čovek obično rešen da vlast dobijenu od naroda prenese na svoju decu. I čim njegovi potomci usvoje ovakav stav, začuđujuće je do koje mere nadmašuju druge tirane po svim vrstama nedela, naročito po surovosti, pošto ne nalaze druga sredstva da nametnu tu novu tiraniju, sem da pooštre vlast, a podanike do te mere udalje od svesti o slobodi da će ona, mada sveža u sećanju, ubrzo biti odatle obrisana. Pa ipak, da budem precizan, uočio sam da postoje izvesne razlike između ta tri tipa tiranije, ali biram da ne vidim nijednu. Mada je način njihovog dolaska na vlast različit, ipak im je metod vladanja praktično isti. Oni koji su izabrani, postupaju sa narodom kao da dresiraju bikove. Osvajači pljačkaju narod. Oni koji su vlast nasledili, nameravaju da postupaju s narodom kao sa rođenim slugama.
Neverovatno je kako narod, čim je jednom porobljen, potpuno zaboravlja na svoju slobodu pa se ona posle teško povrati. Tako lako i spremno prihvata poslušnost da se čoveku, kad razmišlja o toj situaciji, nameće zaključak da taj narod nije u tolikoj meri izgubio slobodu, koliko je stekao ropstvo. Istina je da se ljudi u početku podrede pod prinudom i prisilom. Međutim, oni koji dolaze posle njih slušaju bespogovorno i dobrovoljno prihvataju sve na šta su njihovi preci pristali, zato što moraju. Zato se ljudi, rođeni podjarmljeni pa odgajani, podizani u ropstvu mire, ne ulažući napore da žive pod prirodnim uslovima, nesvesni postojanja bilo koje druge države, odnosno prava, smatrajući sasvim prirodnim prilike pod kojima su rođeni. Priznajmo, dakle, da sve ono čemu je učen i navikavan, čoveku izgleda prirodno, a da mu je zapravo urođeno samo ono što prima svojom prvobitnom, netaknutom prirodom.
Navika postaje prvi razlog dobrovoljnog ropstva.
Uvek se nađu takvi koji, obdareni više od drugih, osećaju teret jarma i ne mogu a da ne pokušaju da ga zbace. To su oni što se nikada ne mogu primorati na pokornost. To su zapravo ljudi, oštra uma i dalekosežnog duha, koji se poput svetine, ne zadovoljavaju samo onim što im leži pred nogama, nego se osvrću okolo, ispred i iza, pa čak prizivaju prošle događaje da bi sudili o onim budućim, upoređujući i jedne i druge sa svojim sadašnjim okolnostima. To su oni koji ispravno razmišljaju, koji su svoj um obogatili učenjem. Čak i kad bi sloboda sasvim nestala sa lica Zemlje, takvi ljudi bi je izmislili. Za njih ropstvo ne pruža nikakvo zadovoljstvo, ma koliko da je ukrašeno.
Veliki Turčin (sultan Sulejman I Veličanstveni) je bio potpuno svestan da knjige i učenje više od bilo čega drugog omogućuju ljudima da shvate sopstvenu prirodu i da se gnušaju tiranije. Znam da u njegovoj zemlji ima malo obrazovanih ljudi, jer on neće da ih bude mnogo. Upravo zbog tog ograničenja, ljudi sa jakim žarom i predanošću, koji su uprkos proteku vremena očuvali ljubav za slobodu, ipak ostaju nedelotvorni jer se ne poznaju, bez obzira koliko ih je. Pod tiranijom su izgubili slobodu delanja, govora, pa skoro i mišljenja. Usamljeni su u svojim težnjama.
Ali vratimo se temi ove rasprave čiju sam nit zapravo izgubio: pravi razlog zbog koga ljudi dobrovoljno izvršavaju naređenja jeste to što su ljudi rođene sluge i vaspitavani su kao takvi. Iz toga proizilazi još i to da ljudi pod tiraninom lako postaju kukavice i lako se podređuju. Do sada bi trebalo da bude očigledno da kada se jednom izgubi sloboda, nestaje i hrabrosti. Potčinjen narod ne pokazuje ni ljutitost, ni volju za borbu. Tirani su toga veoma svesni i, da bi još više ponizili podanike, ohrabruju ih da prihvate ovaj stav koji bi, na kraju, postao nagonski.
Ksenofont je napisao knjigu o mukama tirana. Ta knjiga obiluje prefinjenim i ozbiljnim opomenama koje su uverljive da ne mož' biti uverljivije. Kamo sreće da su je svi ti despoti koji su ikada postojali, držali pred očima! U toj raspravi objašnjene su muke tirana jer moraju da se boje svakoga, pošto svakome nanose zlo. Savršeno je jasno da diktator svoju vlast ne smatra čvrstom sve dok nije dostigao visinu s koje ne postoji nijedan iole vredan podanik.
U prirodi je svetine, koja je uvek gušće naseljena u gradovima, da bude podozriva prema onome ko brine za nju, a lakoverna prema onom ko je namagarči. Nije ništa lakše uloviti pticu u klopku, niti ribu pomoću crva na mamcu nego sve te sirote budale namamiti na ropstvo pomoću šarenih laži. Prosto je neverovatno kako narod dopušta da bude upecan na lukavstvo tirana da podanike zaglupljuju. Rimski tirani često bi gradskim stražarima naredili da priređuju gozbe, da bi se ulagivali svetini kojoj je zadovoljstvo da se najede uvek bilo iznad bilo čega drugog. Ni najinteligentniji i najbistriji među njima ne bi ostavili zdelu supe da bi išli da se bore za slobodu Platonove države. Tiranin bi poslao bogate darove a potom bi svi besramno kliktali: "Živeo vladar!" Budale nisu shvatile da su dobile samo delić onoga što im zapravo pripada, i da njihov vladar sve to ne bi mogao da im pruži a da im najpre to nije oduzeo.
I danas ima onih koji se tako ponašaju. Nikada ne započinju ništa nepošteno, pa čak ni nešto značajno, a da pre toga ne održe dopadljiv govor o narodnom dobru i sveopštoj koristi. Vi dobro znate ovu formulu koju mudro primenjuju kad je to potrebno. Da se razumemo, o mudrosti nema govora tamo gde ima toliko drskosti.
Žalosno je pogledati lukavstva kojima su se prvi despoti koristili da bi utemeljili svoju tiraniju; otkriti kojim mnoštvom sitnih trikova su se služili, uvek nailazeći na lakoverne mase, koje se lako hvataju u mrežu. Uvek bi takvom lakoćom namagarčili žrtve, da su ih ruganjem prosto još više porobili.
Tako lakoveran narod izmišlja laži, a potom veruje u njih. I sami tirani su se čudili kako ljudi mogu trpeti tlačenje jednog jedinog čoveka. Pribegavali bi korišćenju religije u sopstvenu odbranu i, tamo gde je bilo moguće, poslužili bi se delićem božanskog da bi opravdali svoja nedela. Mislim da oni krajnje drsko koriste religiju kao plašt da bi prikrili svoju bezvrednost.
Da bi učvrstili svoju moć, uvek je bilo da su tirani na sve načine pokušavali da nauče narod ne samo poslušnosti i ropstvu već i divljenju prema njima. Prema tome, sve što sam do sada rekao u vezi sa načinom postizanja što lakšeg podređivanja, odnosi se na diktatore i njihov stav prema podređenom i običnom svetu.
III
Sada stižem do tačke koja je, po mome mišljenju, srž i tajna dominacije, oslonac i temelj tiranije.
Ko god pomisli da ubojite sekire ili straže služe da štite i zaklanjaju tirane, po mojoj oceni, misli pogrešno. Sve se to koristi, rekao bih, više radi parade i šepurenja nego iz ubeđenja. Tiranina ne brane konjice, pešadija niti oružje. Ovo možda ne zvuči verovatno na prvi pogled, ali je ipak istinito da svega četvorica ili petorica čuvaju diktatora, drže zemlju u ropstvu u njegovo ime. Petorica, šestorica imaju pristup do njegovih ušiju i uz njega su ili svojom voljom, ili ih on okupi kao saučesnike u svirepostima, pratioce u zadovoljstvima, svodnike u zadovoljavanju njegovih požuda i učesnike u podeli plena. Ta šestorica tako uspešno upravljaju gospodarem, da on postaje odgovoran ne samo za svoja nedela već čak i za njihova. Ta šestorica imaju pod sobom njih šest stotina koji ubiraju korist i sa tih šest stotina rade isto što i s tiraninom. Tih šest stotina pod sobom imaju šest hiljada koje unaprede i povere im upravljanje oblastima, odnosno finansijama, da bi služili kao instrument pohlepe i okrutnosti, izvršavali naredbe u pogodnom trenutku i pravili pustoš po celoj zemlji tako da ne mogu opstati sem u senci onih šest stotina, niti mogu da se izuzmu od zakona i kazni, osim kroz njihov uticaj.
Posledice toga su pogubne. Svako ko želi da odmota klupko videće da ne samo šest hiljada nego sto hiljada, čak milioni su vezani za tiranina ovom vrpcom. Kada se dostigne određena tačka, kroz velike ili male usluge do kojih se preko tiranina može doći, naći će se skoro onoliko ljudi kojima tiranija donosi korist, koliko i onih koji priželjkuju slobodu. Kad god vladar postane diktator, sav društveni talog će se okupiti oko njega - oni koji su iskvareni gorućim ambicijama ili snažnom pohlepom, koji će ga podržavati da bi delili s njim ratni plen i postati sitni upravljači i zapovednici pod velikim tiraninom. To je praksa među okorelim razbojnicima i čuvenim gusarima.
Despot potčinjava narod - jedne pomoću drugih, tako da je zaštićen pomoću onih kojih bi, da su to pošteni ljudi, morao da se čuva. Sav taj ološ, napušten i od Boga i od ljudi, može da izdrži zlo tiranina ako mu je dopušteno da čini zlo, i to ne protiv onoga ko ga iskorišćava, već protiv onih koji, poput njih samih, podređuju druge, ali su bespomoćni.
Ruku na srce, samo se glup čovek priklanja tiraninu, udaljavajući se pritom od slobode i, takoreći, oberučke prihvata sluganstvo. Neka takvi ljudi, nakratko, ostave po strani svoje ambicije, zaborave na grabežljivost i nek' pogledaju sebe kakvi su! Takvi ljudi ne moraju samo da slušaju tiranina, već i da naslućuju njegove želje, a da bi ga zadovoljili, moraju te želje da predvide. Bolje da nemaju oči, noge, ruke koje nisu spremne da odgovore njegovim željama, odnosno da mu pogađaju misli.
Može li se to nazvati srećnim životom? Može li se to nazvati življenjem?
Ljudi ipak prihvataju ropstvo da bi došli do bogatstva. Kako bi mogli da steknu sve kad ne mogu da tvrde čak ni to da pripadaju sebi? Kako pod tiraninom išta može da se poseduje? Ipak se prave kao da je bogatstvo njihovo, a zaboravljaju da su oni ti koji vladaru daju vlast da uzme sve od svakog. Oni vide da ništa čoveka više ne potčinjava tiraninu od imovine. Pošto su se obogatili pljačkajući druge uz pomoć vladara, na kraju vide da vladar pljačka i njih.
Čak i karakterni ljudi, ako se ponekad desi da tiranin takve uvažava i drži u milosti, pošto u njima vidi vrline i ispravnost koje pobuđuju poštovanje čak kod većine ljudi od karaktera, ne mogu dugo da izbegnu a da ne podlegnu opštoj boljki. Malo se može verovati u iskreno prijateljstvo sa lošim vladarem. I zaista, kakvo se prijateljstvo može očekivati od nekog čije je srce od kamena pa mrzi i sopstveni narod koji ga sluša? Ako neko osporava da su ti ljudi pali u nemilost zato što su hteli da budu pošteni, neka slobodno pogleda one koji su bliski tom istom tiraninu i videće da nisu prošli ništa bolje oni koji su u njegovoj milosti i koji su se održali nečasnim sredstvima.
Prijateljstva nema tamo tamo gde ima surovosti, neverstva, nepravde. Tamo gde se sakupljaju pokvarenjaci postoji samo zavera, a ne drugarstvo. Takvi nisu uzajamno privrženi, njih povezuje jedino strah. Blagi Bože, kakve patnje, kolike žrtve sve to zahteva, danonoćno biti opsednut kako da se udovolji Jednome, a istovremeno bojati ga se više nego ikoga na svetu; biti stalno na oprezu, otvorenih ušiju, zapitan kada će udarac doći; otkriti zaveru, čuvati se zamki, motriti na lica oko sebe ne bi li se videli znaci prevare; smeškati se svakom; a smrtno se plašiti svakog, ne biti siguran ni u koga, ni u otvorenog neprijatelja ni u pouzdanog prijatelja; pokazivati stalno veselo lice uprkos strahu u srcu, nesposoban da se bude veseo, ali ne usuđujući se da se bude tužan!
Oni nisu drugovi, već puki saučesnici.
Zbog toga su većinu nekadašnjih diktatora jednostavno ubili najbliži poverenici, koji su manje verovali ćudima tiranina nego njegovoj moći, jer su spoznali pravu prirodu tiranije.
"Ako ne znate ko nad vama vlada, samo pogledajte koga ne smete da kritikujete." (Volter)
U stvari, ljudi nikada ne okrivljuju tiranina zbog zala koje trpe, nego odgovornost prebacuju na one koji na njega utiču. Svi se međusobno nadmeću: narodi, države, čak i seljaci, težaci, u pominjanju imena miljenika. Uočavaju njihove mane, grde ih na sva usta, pričaju o njima bezbroj bestidnosti, sipaju na njih hiljade kletvi. Sve njihove besede, zakletve, okrenute su protiv tih ličnosti, koje smatraju odgovornim za svoje nesreće, boleštine, gladovanja.
Dakle, još dok je vreme, naučimo da činimo dobro.
...
Etjen de La Boesi (1530-1563) je "Raspravu o dobrovoljnom ropstvu" napisao u vreme velike pobune seljaka u Gaskonji (Francuska), kada je imao svega 18 godina, mada neki novi izvori tvrde da je pisana 1552/53. Iako na omotu knjige stoji da je bila objavljena 1550, istine radi, treba reći da je ona deljena tajno za vreme autorovog života, a da je po prvi put zvanično objavljena tek posle njegove smrti, 1576. godine pod naslovom "Protiv diktatora". Ona je bila dovoljna da svome autoru obezbedi posmrtnu slavu, a izvršila je uticaj na neke od najvećih svetskih društvenih mislilaca, od Lava Tolstoja, anarhista i revolucionara, do Mahatme Gandija i Ejn Rend. De La Boesi je svoje Rasprave objavio sto godina pre Tomasa Hobsa, koji je tvrdio da se svi ljudi rađaju jednaki i slobodni, da im je to prirodno stanje, ali da im treba vođa - Levijatan. Rasprava je bila objavljena dvesta godina pre Žan-Žak Rusoa, koji podržava osnovni Hobsov stav o slobodi kao prirodnom stanju, ali smatra da ljudima ne treba predvodnik jer će se on kad tad osiliti, već da je ljudima potreban razuman međusobni dogovor oko zajedničkog života. Uticaj de La Boesijevih ideja na najpoznatija dela ove dvojice filozofa i sociologa je, takođe, više nego očigledan. Čuvena rečenica, koja sadrži osnovnu tezu "Odlučite da više ne služite, i već ste slobodni!", bila je shvaćena kao naredba u svim glavnim revolucijama u poslednja dva veka. Ovaj zapaljivi i retorički traktat, replika na Makijavelijeve tekstove, analizira sredstva i "piramidu interesa" kojom se služi tiranin da bi se održao na vlasti. De La Boesija smatraju jednim od prvih zastupnika ideja građanske neposlušnosti i nenasilnog otpora diktatorskim režimima. U ovom spisu najviše će uživati oni koji cene svoju slobodu i sa gnušanjem posmatraju svaki oblik tiranije.Etjen de La Boesi: "Politika poslušnosti: Rasprava o dobrovoljnom ropstvu" (Global Book, Novi sad 1998, pdf, srpski)
Global Book: Opasne knjige
Global Book: Besplatne knjige (pdf)
Etjen de La Boesi: "Politika poslušnosti" (Serbian forum, 2009)
Etjen de La Boesi: Iz "Rasprave o dobrovoljnom ropstvu" (Akuzativ, 2013)
Etjen de La Boesi: "Politika poslušnosti: Rasprava o dobrovoljnom ropstvu" (Anarhistička biblioteka, korigovano izdanje Filip Višnjić iz 1986)
Étienne de La Boétie: "The discourse of voluntary servitude" (Mises Institute, Austria 2005, pdf, English)
Murray N. Rothbard: The Politics of Étienne de La Boétie (Mises Institute, Austria 2010)
Étienne de La Boétie: tekstovi na francuskom i prevodi na holandski, nemački, engleski, italijanski, španski i portugalski jezik
Wikipedia: Étienne de La Boétie
Wikipedia: Discourse on Voluntary Servitude
Alo! vesti (11.03.2014) - Hala "Pinki": Penzioneri preskakali tribine da pipnu Vučića!
***
Ukoliko vam se možda učinilo da ste u gornjem tekstu, koji je star 465 godina, prepoznali sve domaće političare, njihova dela i nedela, istorijske situacije i njihovo beskonačno ponavljanje na ovim prostorima - a i šire - onda evo jednog iznenađenja: uopšte vam se ne čini. Etjen de La Boesi je u detalje opisao baš njih, zato što su ti i takvi gadovi svevremenski i neumirući. Nosferatu kvazielita pijavica, koja vekovima istom tehnologijom parazitira među ljudima i sprečava svaki pokušaj promena društva u smeru u kome bi oni ostali odsečeni od "domaćina". Piramida interesa funkcioniše svom snagom, hipnotisanje i varanje masa takođe, baš kao i pljačka, siledžijstvo i nepotizam - od najmanje palanke pa do one prestone Srbistana, apsolutno isto, po istim principima koje je jedan francuski dvadesetogodišnji klipan precizno opisao još sredinom XVI stoleća. Za savremenom Francuskom, danas, Srbija kaska barem toliko - četiri i po veka. I par građanskih revolucija.
Politika poslušnosti i dobrovoljno ropstvo se fantastično precizno uklapaju u ovdašnju Filosofiju palanke. Ne pitam se zašto, već - dokle više tako? Nije teško reći "ne", potrebna su samo ta dva slova + kičma. I ništa više, jer manje od toga važi samo za ovce, ali ne i za ljude.
Iako smo Srbi.
