Za koga si, druže, večeras?

Situacija u Srbistanu pred večerašnje drugo polufinale Svetskog prvenstva u fudbalu, još od sabajle se sve više kretala ka crvenom usijanju. Palanka je oštro podeljena po liniji razdvajanja oko toga za koga večeras treba navijati - za "ustašekojisupoklalimilionsrba" ili za "englezekojisukrivizaobasvetskarata". Prvi se na sve strane pravdaju balkanplemensko-jezičkim bratstvom&jedinstvom (u dobru i u zlu) i hrvatskim srbovratarom, drugi smatraju da navijaju za viševekovnu industrijalizovanu funkcionalnu liberalkapitalističku kulturu, red, rad i stegu tj. za one koji su izmislili fudbalsku igru i koju u timu imaju više bivših robova iz nekadašnjih kolonija nego ostrvskih hobita. Treća, samoizolacionistička sorta, bi takođe da navija - al' nema za koga.

Sve to, naravno, armirano je kilotonama militarističkih reklama za čips i pivo.

I niko, ama baš niko da večeras jednostavno sedne pred ekran, odgleda još jednu utakmicu između dve nesporno kvalitetne ekipe koje (barem u najavi) mogu da pokažu i dokažu zašto je fudbal toliko popularan u svetu.

Jokmore - nije važna igra, već navijanje! Čitaj: urlanje sa tribina ili u televizor, a bogumi i u mikrofon u kabini za komentatore - ionako ne postoji ama baš nikakva razlika između domaćih "navijača" i RTS "komentatora" (pogledajte tj. poslušajte sumanutog Acu P. dok prenosi utakmice i biće vam sve jasno). Bitan je "thrill of the chase", što bi rekao rahmetli Jan Kertis - nije važan lov, već uzbuđenje zbog učestvovanja u njemu.
Navijanje, pivo, čips, kladionice, Mi, Oni, krdo, znoj, stroj... ispravi se i drži tu pušku kako treba!

Naravno, ni u tome (po običaju) nismo originalni.

Sledi citat iz Orvelove "1984" koji se odnosi na prolove. Ta knjiga jeste fikcija, ali koliko u njoj ima istine? Reklo bi se - ne baš malo.

• Težak fizički rad, briga o kući i deci, sitne prepirke sa komšijama, filmovi, fudbal, pivo, i iznad svega kockanje, ispunjavaju horizonte njihovih umova. Uopšte nije bilo teško držati ih pod kontrolom. Par agenata Policije Misli se uvek muvaju tu, među njima, šire lažne glasine, markiraju i eliminišu one retke pojedince za koje je procenjeno da imaju kapaciteta da postanu opasni. Međutim, ne postoji zabeležen niti jedan jedini pokušaj indoktrinacije prolova ideologijom Partije.

Nema nikakve potrebe za tim. Okeanijski partijski intelektualci, tj. ideolozi Engsoca, prolove ne smatraju za ljude, već (pre bi se reklo) za nešto više od poluživotinja. Prolova ima u društvu Okeanije negde oko 85% stanovništva, dok je članova i rukovodilaca Partije oko 15%.

Uporedite to sa brojem stanovnika Srbistana, tj. ukupnim brojem članova SNS i satelitskih partija-supozitorija uvećanim za broj "vanpartijskih" pijavica koje takođe imaju direktnu korist od ove vlasti, i dobićete proporciju sličnu onoj u Okeaniji.

Jednostavno rečeno, za aktuelnu nacionalsocijalističku vlast SNSPS - svi smo mi prolovi. Zbog toga nam sleduju desetine Pinkovih filmskih kanala, besomučno bulšitovanje oko svake utakmice koju proglase za "istorijsku" (nebitno da li je lokalnog ili interkontinentalnog karaktera), ratnohuškačko-hmeljoistrebljivačke reklame, kladionice i ostale mlationice. I zato, prolovi nijedni, svi hitro u hramove kocke, tamo vas čekaju kvote i tekme, filmovi u pauzama reklama za pivo. Tamo vas čekaju vaši mračni horizonti događanja, vaše lične crne rupe.

Dok po društvenim mrežama i kafanama jedni drugima danima vadite oči oko toga za koje od "dva zla" treba večeras navijati (stara fora, uspešno primenjena već nekoliko puta na izborima), a Informersko đubre vas dodatno zapišava benzinom i potpaljuje, ekipa na vrhu piramide mirno rasprodaje vašu zemlju i vaše živote, siluje vas fizički i psihički, neprestano utoruje i uteruje strahove, truje sopstvenim paranojama i teži da obriše svako JA koje se tome usprotivi. 

Usled silnog "uzbuđenja" retko ko je primetio da su neke od pivskih reklama plagijat scena iz holivudskih blokbastera, čist bezobrazluk sračunat da dodatno potpali ionako razjarene strasti.

Domaća piva životinjskih naziva - baš po meri prolova - pozivaju na okupljanje, ustajanje, hvatanje za motku barjaka, stražarenje (još ne spominju Rajnu), pentranje po planinčugama i ponorima, preko maglenih planina i zapaljenih borova do davno zagubljenog zlata koje nam je nepravedno otimano vekovima. Jer srBčad zna zašto - mada ne zna i šta.
Kada sam sedneš i natenane oljuštiš pivo-dva, opustiš se a ponekad i zadremaš. Međutim, to isto "pivo-dva" ima sasvim suprotan efekat u gomili - koja podivlja i traži još. No, no, nema spavanja u krdu! Imamo vas na udici i ne nameravamo da vas pustimo tako lako, barem ne dok ne završimo ono što smo (sa vama) naumili.

Ukoliko večeras gledate utakmicu, manite se ćorava posla. Navijajte za dobar fudbal i pošteno suđenje, a ne za to ko je ko, šta i odakle. Ostavite po strani budalaštine koje vam ohlokratija podmeće kako bi vam odvukla pažnju na pogrešnu stranu.
Fudbal nikada ne bi bio "najvažnija sporedna stvar na svetu" kada bi svi gledali samo svoje. Tada ne bi ni bilo utakmica, već samo jedan beskonačan niz izmišljenih povoda za ratove. Sport bi postao samo još jedan od "nastavaka politike oružanim putem". Iako se čini (u previše primera) da to jeste tako, ipak nije. Problem je u perspektivi iz koje gledamo.
Na našu žalost, a na sreću ostatka svemira, Svet nije Balkan već je Balkan samo jedan njegov mali deo, koliko god se uspinjali da što dublje zavučemo glave u pesak kako bi što bolje nevideli druge i oni nas - Orvelovim (i ne samo njegovim) Novogovorom rečeno, naravno.

Navijanje znači držanje strane nekome, ko vam se više plusdopada ili manje nedopada od drugog. Zajebite više to strančarenje čak i u sportu, upravo to i očekuju od vas prolova. Navijajte za fudbal, bez strana, to je ono što od vas ne očekuju.
Lopta je okrugla, baš kao i Svet. Strane i polutke su čista izmišljotina, baš kao i navijanje za "naše".

Osam je sati, posle Dnevnika.

Guča mikrokozma

U stručnim krugovima vlada mišljenje da je srbijansko društvo kriptopatrijarhalno, sa povremenim erupcijama neskrivenih težnji da se to i de legis ustroji. Tako nešto jeste karakteristično za društva koja imaju problem sa sopstvenim identitetom; u njima su jake mitomanijakalne kolektivističke kohezione sile čiji se glavni efekat ogleda u suzbijanju individualizma i depersonalizaciji, kako pojedinca tako i nepodobnih manjinskih grupa (koje i same prečesto na taj pritisak odgovaraju sopstvenim koagulacionim potezima, čiji je konačni ishod neki mikrokolektivizam).

Nepoštovanje privatnosti lica je jedno od glavnih sredstava za postizanje tog cilja, i nije (naravno) karakteristično samo za naše društvo, već ga ima svuda po svetu - od najzatucanijih do najrazvijenijih društava, i to bez neke preterano velike razlike u samoj suštini i izvedbi tih "radova".

No, kako smo bili kurate sreće da se rodimo i još kuratije pameti da živimo u "Ostajteovde" prokletinji srbistanskoj, ne vredi baviti se drugima sve dok se ne pozabavimo sobom, a to je u ovim krajevima jedan od verovatno najtežih i najzaludnijih poslova.
Ponekad, čak i opasan po život.

A kako se mi to bavimo sobom, da se videti i po našem odnosu prema tzv. intimnim odajama, mestu na koje i car ide peške, klonjarama, kenjarama, toaletima, WC-ima i ko zna kako ih sve još zovemo širom naše zemlje ponosne. Donje slike nisu originalno srbistanske - narafski - ali u potpunosti oslikavaju naš odnos prema kolektivizmu i individualizmu u našem (i to ne od juče) podivljalom društvu.

Kolektivizam i individualizam, na srbistanski način:

glasačke kutije i rodna ravnopravnost

Ako nemate pametnija posla, probajte da zamislite izborni dan i glasačku kakofoniju na mestu sa slike. Samo nek' je kolektivistički ravnopravno, molićufino.

personalna autonomija i pravo na lični izbor

Uđeš, staneš kraj popišanka levo, pustiš goluba da odjekne u praznom toaletu, otkopčaš šlic, ispustiš dušu, zakopčaš šlic, hrakneš šlajmaru, ne opereš ruke, izađeš. Samo nek' je personalno, molićufino.
U Srbistanu je glavna fora da, kada uđeš u skoro praznu kafanu (toalet, čitaonicu, autobus), kreneš pravo prema stolu za kojim već neko sedi. Ukoliko se kojim slučajem poznajete, tim gore po njega. Najgore je što se ponašanje na poslu, u školi, kod kuće, u politici i svemu ostalom, ne razlikuje od odnosa prema kafani.
Ili toaletu.

"NO EXIT" ili Guča mikrokozma - pitanje je sad.

Privatnost nije zločin

"U Srbiji je prisutan gotovo nepostojeći osećaj za privatnost."

- Peter Burkhard (Danas 02.10.2016)

Privatno, lično, oduvek je bilo najveći neprijatelj kolektivističke anomije plemena, te stare i dobro nam znane palanke, koja je ponovo svom snagom isplivala na površinu Mrtvog mora koje je Srbija povazdan bila (ne zbog Domanovića, već zbog brojnih silnika zbog kojih su mnogi Domanovići morali da opisuju sopstvena Mrtva mora u poslednjih dvesta godina). Uteramo vam strah u kosti, utorimo vas i uniformišemo na bezbroj načina, postrojimo učetvoro da se uz ritam bubnjeva vrtite u krug oko totema - tada je sve moguće, pa i proglasiti zločinom dve duboko privatne stvari: mišljenje i ljubav.

Tada je, takođe, moguće da umesto čitanja Orvelove "1984" dobijete njeno ovaploćenje u vidu nacističke Nemačke, staljinističke SSSRusije i njenih modernih opiljaka, poludele Severne Koreje, zabrađene Saudijske Arabije, licemernog megakomercijalizovanog CCTV Zapada... ili sumanute naprednjačke Srbije.

Da počinite zločin privatnosti prema nametnutom kolektivizmu, pa doveka sa pacovima simbiotički preživate u Pekićevom komunalizmu. Da na vratima stana svakoga od vas stoji isti broj - 101.

Svaki put kada neko kaže "ne znam, ne gledam TV, ne čitam novine", to neodoljivo podseća na Vinstona Smita koji, krijući se od telekrana, beži u mrtav ugao svoje sobe i okreće prvi prazan list svog dnevnika, sa koga nikako da pređe na drugi. Orvelov Vinston Smit, aparatčik Partije, nije gledao niti čitao vesti - on ih je pisao, podjednako za druge i za sebe. Suština se ne krije u "ne gledam, ne čitam" (i to je vid kontrole, odsecanjem od sveta onih koji odbijaju da se drogiraju propagandnim besmislicama, paranojom i autocenzurom), već u "gledam, čitam, zdravorazumski umem da razdvojim istinu od laži i o tome govorim slobodno".

To što imate porodice, plate ili sami čučite u WC-u ne znači da imate privatnost, baš kao što to ne znače ni glasovi koje čujete u glavi (ili oko nje). Naprotiv, to samo znači da su vam toliko dopustili da mislite da mislite - i ništa više. Sebično i privatno nikada nisu bili isto, koliko god da vas i o tome lažu. Privatnost nisu "četiri zida" oko glave (ili u njoj); privatnost je osnovno ljudsko pravo da zidovi nemaju - niti smeju da imaju - ama baš nikakve veze sa njom.

Opstajanje privatnosti je prvi stub odbrane slobode, prvi korak ka njenom osvajanju.

Tako je uvek bilo i biće, i nema drugog puta.