Guča mikrokozma

U stručnim krugovima vlada mišljenje da je srbijansko društvo kriptopatrijarhalno, sa povremenim erupcijama neskrivenih težnji da se to i de legis ustroji. Tako nešto jeste karakteristično za društva koja imaju problem sa sopstvenim identitetom; u njima su jake mitomanijakalne kolektivističke kohezione sile čiji se glavni efekat ogleda u suzbijanju individualizma i depersonalizaciji, kako pojedinca tako i nepodobnih manjinskih grupa (koje i same prečesto na taj pritisak odgovaraju sopstvenim koagulacionim potezima, čiji je konačni ishod neki mikrokolektivizam).

Nepoštovanje privatnosti lica je jedno od glavnih sredstava za postizanje tog cilja, i nije (naravno) karakteristično samo za naše društvo, već ga ima svuda po svetu - od najzatucanijih do najrazvijenijih društava, i to bez neke preterano velike razlike u samoj suštini i izvedbi tih "radova".

No, kako smo bili kurate sreće da se rodimo i još kuratije pameti da živimo u "Ostajteovde" prokletinji srbistanskoj, ne vredi baviti se drugima sve dok se ne pozabavimo sobom, a to je u ovim krajevima jedan od verovatno najtežih i najzaludnijih poslova.
Ponekad, čak i opasan po život.

A kako se mi to bavimo sobom, da se videti i po našem odnosu prema tzv. intimnim odajama, mestu na koje i car ide peške, klonjarama, kenjarama, toaletima, WC-ima i ko zna kako ih sve još zovemo širom naše zemlje ponosne. Donje slike nisu originalno srbistanske - narafski - ali u potpunosti oslikavaju naš odnos prema kolektivizmu i individualizmu u našem (i to ne od juče) podivljalom društvu.

Kolektivizam i individualizam, na srbistanski način:

glasačke kutije i rodna ravnopravnost

Ako nemate pametnija posla, probajte da zamislite izborni dan i glasačku kakofoniju na mestu sa slike. Samo nek' je kolektivistički ravnopravno, molićufino.

personalna autonomija i pravo na lični izbor

Uđeš, staneš kraj popišanka levo, pustiš goluba da odjekne u praznom toaletu, otkopčaš šlic, ispustiš dušu, zakopčaš šlic, hrakneš šlajmaru, ne opereš ruke, izađeš. Samo nek' je personalno, molićufino.
U Srbistanu je glavna fora da, kada uđeš u skoro praznu kafanu (toalet, čitaonicu, autobus), kreneš pravo prema stolu za kojim već neko sedi. Ukoliko se kojim slučajem poznajete, tim gore po njega. Najgore je što se ponašanje na poslu, u školi, kod kuće, u politici i svemu ostalom, ne razlikuje od odnosa prema kafani.
Ili toaletu.

"NO EXIT" ili Guča mikrokozma - pitanje je sad.

Privatnost nije zločin

"U Srbiji je prisutan gotovo nepostojeći osećaj za privatnost."

- Peter Burkhard (Danas 02.10.2016)

Privatno, lično, oduvek je bilo najveći neprijatelj kolektivističke anomije plemena, te stare i dobro nam znane palanke, koja je ponovo svom snagom isplivala na površinu Mrtvog mora koje je Srbija povazdan bila (ne zbog Domanovića, već zbog brojnih silnika zbog kojih su mnogi Domanovići morali da opisuju sopstvena Mrtva mora u poslednjih dvesta godina). Uteramo vam strah u kosti, utorimo vas i uniformišemo na bezbroj načina, postrojimo učetvoro da se uz ritam bubnjeva vrtite u krug oko totema - tada je sve moguće, pa i proglasiti zločinom dve duboko privatne stvari: mišljenje i ljubav.

Tada je, takođe, moguće da umesto čitanja Orvelove "1984" dobijete njeno ovaploćenje u vidu nacističke Nemačke, staljinističke SSSRusije i njenih modernih opiljaka, poludele Severne Koreje, zabrađene Saudijske Arabije, licemernog megakomercijalizovanog CCTV Zapada... ili sumanute naprednjačke Srbije.

Da počinite zločin privatnosti prema nametnutom kolektivizmu, pa doveka sa pacovima simbiotički preživate u Pekićevom komunalizmu. Da na vratima stana svakoga od vas stoji isti broj - 101.

Svaki put kada neko kaže "ne znam, ne gledam TV, ne čitam novine", to neodoljivo podseća na Vinstona Smita koji, krijući se od telekrana, beži u mrtav ugao svoje sobe i okreće prvi prazan list svog dnevnika, sa koga nikako da pređe na drugi. Orvelov Vinston Smit, aparatčik Partije, nije gledao niti čitao vesti - on ih je pisao, podjednako za druge i za sebe. Suština se ne krije u "ne gledam, ne čitam" (i to je vid kontrole, odsecanjem od sveta onih koji odbijaju da se drogiraju propagandnim besmislicama, paranojom i autocenzurom), već u "gledam, čitam, zdravorazumski umem da razdvojim istinu od laži i o tome govorim slobodno".

To što imate porodice, plate ili sami čučite u WC-u ne znači da imate privatnost, baš kao što to ne znače ni glasovi koje čujete u glavi (ili oko nje). Naprotiv, to samo znači da su vam toliko dopustili da mislite da mislite - i ništa više. Sebično i privatno nikada nisu bili isto, koliko god da vas i o tome lažu. Privatnost nisu "četiri zida" oko glave (ili u njoj); privatnost je osnovno ljudsko pravo da zidovi nemaju - niti smeju da imaju - ama baš nikakve veze sa njom.

Opstajanje privatnosti je prvi stub odbrane slobode, prvi korak ka njenom osvajanju.

Tako je uvek bilo i biće, i nema drugog puta.