Narodna Olimpijada

3. jula 1936. godine, mesec dana pre događaja koji će postati poznat kao "nacistička Olimpijada" u Berlinu, grupa američkih sportista ukrcala se na brod koji se uputio ka Evropi. U američkom timu bili su crni sprinteri iz Harlema, jevrejske gimnastičarke sa Menhetna i bokser iz Pitsburga, dete "rasno" mešovitog braka. Njihov trener bio je Abraham Alfred "Čik" Čakin, imigrant čija je porodica pobegla od pogrome u Rusiji. Čakin, penzionisani rvač, vratio se na strunjaču da povede ove sportiste - ali ne na zvanična takmičenja u Nemačkoj. Uputili su se u Španiju na otvaranje Narodne Olimpijade, događaj koji bi mogao postati "najveći antifašistički spektakl ikada viđen".

Iako su Olimpijske igre 1936. upamćene kao igre u kojima je afroamerički sprinter Džesi Ovens srušio nacističku rasističku ideologiju osvojivši kao pojedinac najviše zlatnih medalja, sportisti Narodnih Olimpijskih igara nadali su se da će njihove igre pokazati snagu antifašističkog pokreta. Ubrzo su otkrili da je nadmetanje sa fašistima daleko brutalnije nego što su očekivali.

Narodne Olimpijske igre, čije je otvaranje bilo planirano za 19. jul 1936, nastale su iz globalnog pokreta za bojkot onoga što se tada dešavalo u Nemačkoj, što je prvi takav pokušaj bojkota u istoriji Olimpijade. Ali ovo nije bio prvi put da su na Olimpijadu uticali svetski događaji. Igre su bile otkazane 1916. tokom Prvog svetskog rata; ponovo će biti otkazane tokom Drugog svetskog rata i odložene 2020. godine zbog pandemije Kovid-19. Do leta 1936. više se nije moglo ignorisati ono što se dešavalo u Nemačkoj: Hitler je remilitarizovao Rajnsku oblast, prekršio Versajski ugovor kojim je okončan Prvi svetski rat i započeo hapšenje Jevreja, Roma, levičara, muškaraca optuženih da su homoseksualci i osoba sa invaliditetom, i sve ih slao u koncentracione logore.

Kampanja bojkota berlinske Olimpijade nije uspela da ubedi zemlje širom sveta da zadrže svoje sportske ekipe kod kuće. Međunarodna konferencija za poštovanje olimpijskih ideala, održana u aprilu te godine u Parizu, donela je jedan drugačiji plan - alternativni događaj koji će predstaviti Narodni front, široki savez levičara, liberala, komunista i socijalista okupljenih kako bi sprečili širenje fašizma. Katalonska vlada u Barseloni ponudila je da bude domaćin tih Igara, iako je Španija sve više tonula ka unutrašnjem sukobu. Početkom te godine vlade Narodnog fronta izabrane su u Barseloni i Madridu - što je kao kontrameru izazvalo poziv na oružje monarhista, fašista, katoličkih ekstremista i zemljoposednika desničara. Uprkos tome, oko 20.000 antifašista sportista i navijača odlučilo je da prisustvuje Igrama.
Alternative Olimpijskim igrama nisu bile nova ideja. Međunarodna radnička olimpijada održavala se svake četiri godine počev od 1921. godine, kao kontrateža aristokratskom "stilu" zvaničnih igara, ali taj trud socijalista nije uključivao anarhiste i još neke članove Narodnog fronta. Makabijske Igre pokrenute su 1932. godine i traju do danas, ali to takmičenje je bilo i ostalo prvenstveno za jevrejske i kasnije izraelske sportiste.

Narodne Olimpijske igre bile bi drugačije, naročito u odnosu na one zvanične u Berlinu. Tokom ceremonije otvaranja, prognani Jevreji iz Evrope i kolonizovani ljudi iz severne Afrike ulazili bi na stadion u timovima koji bi predstavljali i nacionalne države i nacije bez država, praćeni pesmom koju je komponovao jedan prognani nemački Jevrejin za tekst jednog katalonskog pesnika. Publiku bi činila 21 nacija, a prvi atletski događaj na igrama bila bi štafeta 10 x 100m - desetočlana štafetna trka zamišljena više kao nagrada tim nacijama zbog rada na fizičkoj spremi i zdravlju njihovog radnog naroda, nego kao slavljenje individualnog talenta svakog od trkača.

Žene bi se takođe takmičile, sa daleko više prilika da pokažu svoje veštine nego što bi to Međunarodni olimpijski komitet dozvolio u Berlinu. "Slika Narodne Olimpijade ne bi bila potpuna, da u njoj ženi nije pripalo mesto koje zaslužuje“, objavili su organizatori, među kojima je bio i Katalonski feministički sportski klub.

Narodne Olimpijske igre, isplanirane za samo tri meseca, nisu mogle da ponude raskoš zvaničnih igara. Berlinski sportisti su boravili u novoizgrađenom Olimpijskom selu (nakon njihovog odlaska u selu je bila smeštena legija Kondor, nemačka vojna jedinica koja će godinu dana kasnije bombardovati baskijski grad Gerniku, pritom ubivši stotine civila). Sportisti u Barseloni boravili su u domovima, hostelima i za tu priliku preimenovanom hotelu "Olimpik". Nekoliko nedelja pre početka igara, katalonski zvaničnici jurili su gradom očajnički pokušavajući da pronađu što više prostora za smeštaj zbog neočekivano velikog intresovanja za antifašističke Olimpijske igre. Kada je trajanje igara produženo sa četiri na nedelju dana, već okačeni plakati morali su biti ručno prepravljeni.

Američki tim stigao je u Barselonu 15. jula. Čuli su glasine o nemirima u Španiji - govorkanja o puču koji se sprema - ali sprinterka Dot Taker, jedina žena u timu, sećala se godinama kasnije da "u njima nije bilo straha". Čakin se uzalud trudio da sportiste drži podalje od barova i noćnih klubova o Barseloni. Međutim, noć pre početka Igara, svi su ranije otišli na počinak.

Nekoliko sati kasnije, sprintera Frenka Pejtona probudila je "grmljavina topova, hiljade mitraljeza i pušaka, bat čizama koje marširaju". Sa prozora svojih hotela sportisti su videli muškarce i žene kako vade kaldrmu i pune džakove peskom kako bi podigli barikade.
Nedugo potom, španska vojska je umarširala u grad u nameri da svrgne katalonsku vladu.

Civili na barikadama su uzvratili na napad. "Socijalisti, komunisti i unionisti ujedinili su se da bi iskorenili fašizam", rekao je Pejton kasnije u jednom intervjuu. "Žene su se borile na barikadama; neke od njih su čak predvodile odrede radnika protiv fašista". Mnoge od njih bile su osnivači Feministički sportski klub, koji je pozvao mlade Katalonke da se takmiče i bore, ravnopravno sa muškarcima. Na jednom mestu u gradu, katalonski anarhisti su, ruku podignutih u vazduh, prišli vojnicima, razgovarali sa njima i čak ih ubedili da artiljerijsko oruđe okrenu i upere na oficire.

Borbe su ostavile ogroman utisak na mlade Amerikance. Čarli Berli, državni šampion u boksu iz Pitsburga, izjurio je na ulicu sa svojim kolegama iz tima čim je pucnjava prestala, zgrabio lopatu rešen da pomogne u ojačanju barikada. Pridružili su im se prognani Nemci i Italijani, koji su znali da je jedini način da se ikada vrate kući poraz fašizma, prvo u Španiji, zatim u Berlinu i Rimu. Širom grada radnici su se opremili oružjem iz zauzetnih oružarnica, i uspeli da odbiju žestoke napade španske profesionalne vojske.

Za samo nekoliko sati antifašizam je od ideje prešao u akciju do pobede u glavnom gradu Katalonije koja je gromoglasno odjeknula. U tom trenutku pučisti su bili poraženi, ali Narodnih Olimpijskih igara više nije bilo. Počeo je Španski građanski rat.

Po završetku sukoba, ekipe su marširale ulicama pevajući levičarsku himnu "Internacionala", svako na svom jeziku. Poginuo je jedan francuski sportista - bila je to prva od preko 15000 međunarodnih žrtava u tom ratu. Mnogi sportisti su otišli ​​kasnije te nedelje. "Došli ste na takmičenja a ostali ste da vidite pobedu Narodnog fronta", govorili su im organizatori. "Širite svetom vesti o onome što ste videli u Španiji."

Nisu se svi sportisti dugo zadržali kod kuće. Čakina je progonilo ono što je video u Barseloni. Sledeće godine, on i njegova supruga Dženi Berman Čakin vratili su se u Španiju. Ona je uspostavila program umetničke terapije za decu raseljenu zbog rata, dok je on otišao na front gde je služio kao intendant u Mekenzi-Papino bataljonu. U martu 1938. nacionalisti su Čakina zarobili i pogubili.

Od sportista koji su nameravali da se takmiče na Narodnim Olimpijskim igrama, njih dve stotine borilo se na strani republikanaca u Španiji. Većina njih je poginula. Džordž Orvel, koji je takođe bio učesnik tog rata, jednom je rekao da je sport "rat bez pucnjave", ali za antifašiste koji su došli u Barselonu na igre 1936. godine, to je zaista bilo takmičenje na život ili smrt.

- James Stout: The brutal story of the 1936 Popular Olympics: A boycott of fascism and Hitler (National Geographic, 19.07.2021)
- Simon Worrall: There's a dark history behind the glittering Olympic games (National Geographic,31.07.2016)
- Wayne Drehs: The Iroquois’ quest to compete in 2028. Olympic lacrosse: "It's more than a game to us." (National Geographic, 17.11.2020)

Poslednja lekcija pred izbore

Ili: Kako je Srbija postala "koronarna (izborna) jedinica".

Pred sam početak kvaziizbornog dana, evo još nekoliko primera za dopunu knjiga Nebojše Popova "Kako smo dospeli dovde: Sećanja" (2015) i Vesne Pešić "Divlje društvo: Kako smo stigli dovde" (2012).

izborni slogan

U četvrtak 5. marta, Vrhovnikovi videlisti su Republičkoj izbornoj komisiji predali svoju listu pod nazivom "Aleksandar Vučić - za našu decu". Ali, ljudi moji, ovdašnji napredni stratezi političkog marketinga i ostali mu "dobronamernici" i poltroni, izgleda, ne smeju čak ni da saopšte našemu Vrhovniku da su nacisti slogan "Unseren Kindern - die Zukunft durch Adolf Hitler" upotrebljavali u izbornoj kampanji još 1936. i da se on prevodi kao "Naša deca - budućnost kroz Adolfa Hitlera"!

- Cvijetin Milivojević (Danas, 11.03.2020)

20 u 20

Kultura jednog društva se meri prema dužini njegovog kolektivnog pamćenja.
Dvadeset godina (k)radikalizma - bezočne krađe, laganja i prenemaganja Vučića Uveoka - komprimovane su u dvadeset minuta ovog video snimka. Sasvim dovoljno da pokrije polovinu standardnog školskog časa, i da ostane vremena za još.

- Zlatna ribica (YouTube, 17.06.2020)

iz 00 u 00

U Bujanovcu i Srbiji generalno sve je moguće, pa i to da jedna osoba bude istovremeno na dve izborne liste.
Ljiljana Andrić, diplomirani ekonomista iz Bujanovca, nalazi se na 24. mestu liste Aleksandar Vučić-Za našu decu, za lokalne izbore u nedelju 21. juna.
Ljiljana Andrić, diplomirani ekonomista iz Bujanovca, za parlamentarne izbore koji se održavaju istog dana, 47. je na parlamentarnoj listi Ujedinjena demokratska Srbija, saveza koji čini 11 stranaka (Vojvođanski front, Srbija 21, Liga socijal demokrata Vojvodine, Stranka moderne Srbije, Građanski demokratski forum, DSHV, Demokratski blok, Zajedno za Vojvodinu, Unija Roma Srbije, Vojvođanska partija i Crnogorska partija).
Da ne bude zabune, radi se o istoj osobi, Ljiljani Andrić, odbornici u SO Bujanovac i radnici Turističke organizacije Bujanovac.
Koalicija na čijoj je listi na lokalu je vladajuća u Srbiji, ali do sada opoziciona u Bujanovcu.
Koalicija na čijoj je listi za parlament slovi za opozicionu.
Uglavnom, radi se o dva različita politička subjekta, čiji je najmanji zajednički sadržalac, takorekuć kohezioni faktor, zapravo jedna osoba: Ljiljana Andrić, diplomirani ekonomista iz Bujanovca.

- Bujanovačke, 18.06.2020.

Prosto, da poludiš od siline gornjih primera i primeraka.
Ne postoji niti jedan jedini razlog da se u ovom ludilu i lopovluku učestvuje, jer to nema ama baš nikakve veze sa izbornim uslovima ali ima sa osnovnom pristojnošću i zdravim razumom.

Danas ne bojkotujemo, već radimo nešto mnogo ozbiljnije - ne saučestvujemo.

Bojkot ili ne?

Kajl Skot: Ne vidim kakvu bi korist narod imao od bojkota

(Danas, 26.09.2019)

u Srbistanu sve može, samo nek' je transparentno

Ne radi se tu ni o kakvom bojkotu izbora, već o bojkotu ovakvog vršenja vlasti od strane aktuelne kradikalske bande, koja privid svog legitimiteta gradi upravo na "izborima". Šta god da pričaju Vučić, Skot, Godfri, Mekalister, opozicija ili "opozicija", baš ta priča zapravo pokazuje da im nije svejedno ukoliko izbore bojkotuju neke od stranaka iz opozicije ili (nedajbože, pu! pu!!) - građani.

Bezobrazluk je standardno pozivanje na narod od strane domaćih i stranih političara, jer im je do naroda stalo koliko do lanjskog snega. Ili argata koji su među najjeftinijima na svetu. Bezobrazno je pozivati se na narod iako su te poruke upućene strankama, jer se ne radi o bojkotu od strane opozicionih partija već bojkotu od strane građana sa biračkim pravom, kojima je svih njih preko glave.

Baš kao što je to bilo 2012. sa Nevažećim listićima, kojih se bojao Tadić (i još uvek ima dnevne polucije na tu temu), tako se bojkota boji Vučić. Zašto? Zato što bivši ambasador SAD u Srbiji Kajl Skot tu nešto "nije video", a očigledno da "ne vidi" ni sadašnji Entoni Godfri. Previše je tu "nevidenja" za ambasadore svetske supersile #1, koji su prošli standardnu diplomatsku/CIA oftalmološku obuku.

Izjava mister Skota je baš u stilu onog sumanutog plakata za koncert Saše Matića, na kome on gleda (...) kroz venecijanere na prozoru. U nešto.

Glupo, zar ne?

Kao, izbore bi da bojkotuje desničarska, nacionalistička, anti-EU/NATO opozicija, a na izbore bi da izađe ona opozicija koja je sve suprotno od toga i... blablasertruć. Pa neka bojkotuju, što su se "gospoda" toliko oko toga uzmuvala - eto odlične prilike za levičare, građaniste, pro-EU/NATO stranke, liberale, zelene, pa kada pošteno (...prc...) osvoje poslaničke mandate neka onda krenu u žestoku parlamentarnu borbu za rušenje Vučićevog režima, i to bez "nepoželjnih" koji su se predizborno "samolapotirali" bojkotom.
Ljubi ih (sve) baba...

Je li, oni to stvarno misle da se narod (oko koga se toliko ubiše od brige) kopča otpozadi?

Ponoviću još jedared:
Izbore ne bojkotuju samo partije, već i građani: Nevažećim listićima su bojkotovali prevarante koji su lagali da im je stalo do naroda, bojkotom će bojkotovati sistem koji je već dvesta godina nepromenjen i kao takav idealan za ucene spolja. Sada u preostalih nekoliko dana do izbora, treba videti koja od dve bojkot-varijante (ostati kod kuće, ili izaći i poništiti glasački listić pa tako dići broj glasova potreban da "opozicija" pređe cenzus) je bolnija po Vučićev režim i njegove supozitorije - i primeniti je.
O tome se radi, i zato tolika frka & silno "nevidenje".

***

I, šta sad da radimo?
Evo jedne od varijanti, koju je predlagao Braca (i ne samo on) u svojim "FB komentarima broj 10 i 12".

BOJKOT ILI NE (komentar #10, 11.06.2020)

Ko hoće da "pasivno bojkotuje" (sedi kući i ne ide na birališta) - neka, njegova stvar, stvar ličnog izbora. Ali, muka mi je više od glupih izgovora! Ne želiš da glasaš? U redu, bojkotuj i ćuti. Ćutao bih i ja, ne bih ovo pisao, al' ovi ga, brate, preteraše!
Sad je snimljen i spot sa najglupljim sloganom ikad: "da ne daš glas Vučiću, najbolje je da ne glasaš uopšte"?!!! Po trenutno važećem Zakonu o izborima, može na glasanje da izađe samo hiljadu ljudi i Veliki Respirator će osvojiti 99,99%. Njemu bi najlepše bilo da što manje ljudi poseti birališta! Taj spot nije jeftin. Kad su se već svi ovih dana raspričali o parama i ko je sve dobio i koliko od Njega, da pitamo onda i: Ko je platio ovaj spot o bojkotu?
Ja ne volim da slušam Micu Trofrtaljku i ostale frtaljke, pa ne ulazim u kafanu iz koje trešti "turbo-treš". I taj bojkot uopšte ne utiče na moj život. Ne sviđa mi se ponašanje prodavaca u nekoj prodavnici - mogu 'ladno da je bojkotujem i ne kupujem u njoj. Ne sviđaju mi se cena benzina i parkiranje - bojkotujem auto, vozim se biciklom i koristim taksi prevoz. Postoje načini da se izrazi nezadovoljstvo i bojkotuju situacije koje ne utiču na moj život, a možda dovedu i do poboljšanja.
Ali izbori? Hoćete da Ovaj vlada još pedeset godina? Ostanite kući i prespavajte narednih pedeset godina. Najebaće oni koji moraju da izađu iz stanova/kuća, idu na posao, u školu - "milion" je izgovora da se ne radi ništa (d'Ont, prelivanje glasova...) i ni jedan smislen, jer - Zakon.

I još nešto:
Partije koje bojkotuju nemaju kontrolore/članove biračkih odbora. Dakle, nemaju uvid u dešavanja i nemaju nikakve dokaze o eventualnim malverzacijama. Sva njihova moguća postizborna naricanja i optužbe za "krađe" i "bugarske vozove" padaju u vodu jer nije ih bilo na mestu dešavanja. Sa druge strane, da imaju nekog plana (i da imaju muda) ove stranke što izlaze na izbore i imaju članove biračkih odbora, trebalo bi da dva dana pred izbore izađu i glasno kažu: "Zagovaramo aktivni bojkot! Izađite i nemojte ni za nas da glasate! Odbijamo da sedimo u skupštinskim klupama sa "ovima"! A naši ljudi na biralištima će tačno da obaveste koliko je poništenih listića!"
Dakle: postoje miran i nemiran način promene. Ovo "nemiran" mi se trenutno ne sviđa i ne zagovaram ga, zna se šta to podrazumeva. Poslednji miran način pokušaja promene je poništavanje listića - ali markerom, da se "iz aviona vidi". Ako bi se opet pojavili "peglani listići" onda to znači da Vlast poziva na nemirne promene - to bi podrazumevalo i da Vesna Rakić Vodinelić ne izađe iz sale kad se "peglani" pojave, kao prošli put, nego da pokaže prstom i vikne: "PREVARA! Za ovo svima krivične prijave!" Da podsetim, Milošević je svojim ponašanjem izazvao '96-tu. I njega je "Evropa" tada podržavala, pa je posle dva meseca "okrenula ploču". Izazvao je i onaj oktobar. ON nije hteo mirnu promenu.

Zamislite sad da se u kutijama pojavi dva miliona nevažećih listića! Sve ove novoformirane njegove grupe bi ostale ispod 3%, a Veliki On bi pobedio sa jedva dvadesetak procenata! Da, tačno, pobedio bi, kao što će i sada uz bojkot, ali mnogo ubedljivije! Ali bi morali da se zamisle, jer u dva miliona zainteresovanih ima makar par stotina hiljada koji bi (možda) probali i nemirno.
Znam da je ova situacija teško zamisliva, naročito kad se krenulo u do sad neviđeno agresivnu kampanju ZA BOJKOT! Zbog te agresivnosti mi je sve još mutnije. Znam i da je narod "ubijen u pojam"... Što se mene tiče, ići ću da one svoje listove učinim nečitljivima, a ostali kako 'oće. I ne ubeđujte me u "ostanak kući". I to je smišljeno da niko ne bi Velikog Njega uznemiravao.

TAMNI VILAJET (komentar #12, 17.06.2020)

Poslednji put o izborima (mame mi!):

Za par dana ulazimo u "Tamni vilajet" - ko uzme kajaće se, ko ne uzme kajaće se (ko nije čit'o, šta mu ja tu mogu). Dakle, ko IZAĐE da glasa: šta god da uradi kao da je glasao za "Njega", po tvrdnjama bojkotaša. A "On" svakako pobeđuje kažu svi i, onda, čemu sve to. Ko BOJKOTUJE, smanjuje potreban cenzus i omogućuje da bez imalo muke, sa 3%, u sledećem sazivu skupštine budu monarhisti, rusi, nacisti, Čeda, Velja i ostala boranija i "kombi stranke".

Koja je korist ili šteta od oba?

"On" će svakako da bude u skupštini, ali jedna je slika kad oko njega postoji lažni privid "demokratije" (a ustvari svi njega slušaju) ili je "On" sâm i imamo sliku ogoljene despotske tiranije.

Glavni je problem u masovnosti koje NEMA!. Da postoji pet miliona koji precrtavaju ili pet miliona koji bojkotuju bilo bi neke koristi, ali se u ovom narodu "masovnost" ispoljava samo kad se nešto deli "džabe": sadnice, sendviči, "šumadijski čaj" za Novu godinu ili bilo šta drugo. Kad je neophodno mrdnuti dupe i uraditi nešto konkretno, bilo šta, nema ni "M" od "masovnosti"!

I opet dolazimo do onog: Svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje!

Bratislav Rančić

***

Dakle - to je to po pitanju pro et contra bojkota ili izlaska na izbore.

Stranke opozicije - zajedno, one koje bojkotuju i one koje učestvuju na izborima - ako zaista žele promenu zla koje se ovde još uvek zove "sistem", a ne puku promenu vlasti (toga smo se barem siti i presiti nagledali u poslednjih 20 godina), morale su da pozovu sve svoje članove, one koji to nisu i naročito one koji i bez njih ne bi na izbore izašli, da ovoga puta dođu na biračka mesta i precrtaju glasački listić.

Da Gospodar Vučić ostane potpuno go, samo sa svojim poltronima Dačićem i Šešeljem.

I "nevidećim" ambasadorima.

Ali tog i takvog dogovora opozicije nije bilo i zato je ta varijanta izgubila na svom smislu. Na izbore neće izaći dovoljan broj "poništivača" i to neće sprečiti "opoziciju" da uđe u skupštinsku kafanu i stane pred skupštinsku blagajnu.

Neće, i ne zanosimo se više, baš kao što je dosta bilo zanošenja da će učešće na ovim kriminalnim "izborima" zaista nešto promeniti kod vlasti i onih koji je podržavaju spolja i iznutra.

Jedna od zaista debilnih izjava tokom kampanje, bila je ona o "učestvovanju na izborima kako bi se u parlamentu pravila partijska infrastruktura za naredne izbore". Takvu izjavu može da odvali samo ili potpuno politički neuka (bez ikakvog iskustva u takvom radu) ili potpuno politički i moralno korumpirana osoba. Partijska infrastruktura se pravi "na terenu", "u lokalu", svakodnevnim radom i aktivizmom kroz dokazivanje ispravnosti sopstvenih politika u praksi. Poslanički mandati sa tim nemaju ama baš nikakve veze, a priča kako se zapravo kroz poslaničke plate finansira taj terenski rad - u stvarnom životu ne dobija prelaznu ocenu. "Lokal" i "teren" te pare nikada nisu videli, niti će.

Skoro podjednako debilna je bila i kampanja pretnji i polivanja kiselinom građana (a ne političara) koji smatraju da na izbore treba izaći i glasati za neku od par opozicionih lista za koje je ipak malo teže poverovati da ih je potkupio Šizoje.
Problem opozicionih stranaka je i dalje u tome što su i jedni i drugi izgubili poverenje onih čije glasove svojataju ili ih za to moljakaju, baš kao što je problematično i njihovo igranje na kartu razočaranih Vučićevih glasača umesto na one koji godinama uopšte ne izlaze na glasanje.

No, to je njihov a ne naš problem.

Naš, tj. problem "običnih" građana je saučestvovanje u izbornom lopovluku, koji potom za sobom povlači i sve ostale lopovluke, i tako u nedogled, jedan za drugim "izborni" ciklus - i cirkus. Moralno je, i jedino razumno, u tome ni na koji način i ni po koju cenu ne učestvovati.

Ne saučestvovati.

Zbog kradikala - i zbog korone - preostala nam je samo jedna opcija za nedelju:

#ostanikodkuće

Ne zbog "ovih" ili "onih", već:
Zbog sebe.
Zbog svoje, naše dece.
Al' stvarno.

Sloboda ili ništa!

 

DA LI VUČIĆU ODGOVARA BOJKOT IZBORA?

Vučiću, ali i čitavoj parapolitičkoj (zato što su im važnije pare nego politika) kasti, koja je najpre razorila a potom i zaposela i zarobila društvo, odgovara sve osim artikulisanja istinske, demokratske građanske alternative - tako da će i jedni i drugi (i uzurpator funkcije predsednika Republike i njegova kvazi-opozicija), učiniti sve da se to ne dogodi. Zato što bolju opoziciju od one koju trenutno "ima", nijedan dikator - pa ni ovaj - naprosto poželeti ne može.
Što se bojkota tiče, iako iznuđeno rešenje, on je trenutno jedini način na koji je moguće učiniti kristalno jasnom činjenicu da uzurpator odavno nema apsolutno nikakav legitimitet. Naravno, pravo pitanje ostaje šta raditi posle izbora? Bojkotovali ih ili ne - oni su ionako farsa pošto niti su slobodni, niti su demokratski a, realno, na njima zapravo i nemamo šta tj. koga da da biramo.
Precizno artikulisana i kredibilno vođena antiizborna, odnosno kampanja za bojkot morala bi rezultirati time da na izbore ne izađe polovična većina plus jedan građanin - na taj način uzurpator bi, što je i logičan ishod, na kraju pobedio samoga sebe. Istovremeno, to bi bila i mala - ali prva nakon dužeg vremena - pobeda društva koje naprosto vapi za drugačijom političkom retorikom u kojoj više ne bi bilo ovolikog prostaštva i podlaštva. A novu političku filozofiju, novi politički moral naravno, mogu da donesu samo neki novi ljudi - kako u postojećim političkim organizacijama tako i u onim koje tek treba da nastanu…
Verovati da je tako nešto još uvek moguće za mene znači ne odustajati od vlastitog društva.

NEMA ALTERNATIVE = NEMA PERSPEKTIVE

Priča o tome da li će izbori biti bojkotovani tj. ko će na njima učestvovati, u drugi plan potisnula je suštinsku stvar - a to je: ČEMU ili KOME izbori uopšte služe!? Šta se na njima bira? Koje ideje? Koja politička filozofija? Kakva vizija društva?
Takođe, zaboravilo se i da je suština predstavničke demokratije upravo u predstavljanju - odnosno reprezentativnosti. Ključni problem aktuelne vlasti i njene kvazi-opozicije je u tome što ni jedni ni drugi ne predstavljaju više apsolutno nikog osim vlastitih parapolitičko-kriminogenih kartela koji su potpuno zaposeli, razorili i oteli društvo. Zato građanima u ovom trenutku ne preostaje ništa osim da te izbore - odnosno one koji na njima ne delegiraju političke ideje već ucene, nastavak otimanja i opštu destrukciju - jednostavno bojkotuju.
Šta bi bio cilj bojkota - pre svega oduzimanje ili makar ozbiljno narušavanje legitimiteta i povratak (ma kako patetično zvučalo) narodnog suvereniteta. U razvijenim demokratijama - narod, odnosno građani jesu politički poslodavci. Oni određuju ko će voditi društvo na osnovu ideja koje su delegirali i poverenja koje su ljudi koji pretenduju na bavljenje javnim poslom svojim dosadašnjim činjenjem stekli. NADA i POVERENJE su političke monete, one su alati koji hrabre i menjaju društvo - ako njih nema, tada to društvo jeste na sigurnom putu sopstvenog nestanka.

O ZAROBLJENOM DRUŠTVU

Pita me prijatelj, častan čovek, da li je sada trenutak za kritiku opozicije?!
Pa evo, pokušaću da odgovorim javno:

Osnovni problem sa srpskom autokratijom danas, koja pokazuje sve veću ambiciju da preraste u otvorenu diktaturu, je upravo to što najdestruktivnija vlast koju smo do sada imali naspram sebe ima najnesposobniju i najneorganizovaniju opoziciju koju smo ikad imali. Dakle, u tome što ne postoji alternativa!
A, tu dolazimo i do "najspornijeg", tu alternativu, nažalost, nije uništio samo Vučić - ona se je samouništila i samourušila mnogo pre 2012.godine. Tačnije dolazak Nikolića/Vučića na vlast direktna su posledica urušene demokratije i izneverenih nada društva koje je od ovog tužnog skupa okupljenog na stepeništu Skupštine (uz izuzimanje Lazovića koji je tu, neznano kako zalutao i Trifunovića koji je zalutao sam po sebi) nažalost očekivalo previše. Ovo društvo, upravo zahvaljujući većini od njih, postalo je talac vlastite želje za promenama sa jedne, i endemske nesposobnosti da do tih promena zaista i dođe, sa druge strane. Uostalom, kako objasniti činjenicu da Vučić trenutno naspram sebe - čak i uz sve svinjarije koje je tokom pandemije pravio - nema iole kredibilnog političara opozicije koji bi mogao suštinski da ga ugrozi! Tačnije nema ga još od trenutka kada je ova parapolitička (zato što su im važnije pare nego politika) klika iz politike praktično oterala Sašu Jankovića - naravno, i Saša im je u tome zdušno pomagao, no o tome drugi put.
Da bi do istinskih promena i neophodnog buđenja društva zaista došlo - ovi ljudi za Srbiju mogu da učine više no bilo kog drugog. I to lakše no što se može čak i zamisliti - potrebno je samo da se sklone!
A evo i zašto:
Pre svega zato što su Aleksandra Vučića i njegovu vladavinu uopšte učinili mogućom!

A učinili su ga mogućim svim svojim koalicijama, kohabitacijama i istorijskim pomirenjima - počev od 2003. naovamo. Endemskom korupcijom, nameštenim tenderima, ciničnim odnosom kojim su se odnosili prema zahtevima Verice Barać da se ispitaju 24 sporne privatizacije, kohabitacijom sa Koštunicom koja je rezultirala nenačinjanjem teme političke pozadine ubistva Zorana Đinđića, kohabitacijom sa Željkom Mitrovićem kojom je započela medijska ekspanzija Pinka, kohabitacijom sa Aleksandrom Tijanićem, kohabitacijom sa Veljom Ilićem i svim ostalim kohabitacijama,...
Zbog počinjenog akta veleizdaje državnim ugovorom sklopljenim sa ruskom federacijom o prodaji NIS-a, zbog prodaje vojvođanske (državne) zemlje povlašćenim tajkunima, zbog privatizacije luke Beograd, zbog istorijskog pomirenja kojim je na političku scenu na velika vrata vraćen SPS - sa sve Dačićem, Palmom, Bajatovićem, i ostalim Krkodedićima, zbog donošenja (još uvek aktuelnog) zakona o medijima, zbog donošenja (još uvek aktuelnog) zakona o prinudnom izvršenju, zbog donošenja (još uvek aktuelnog) zakona o pravosuđu, zbog donošenja (još uvek aktuelnih) zakona o radu i zakona o štrajku kojima su potpuno suspendovana radnička prava a u korist privatnog kapitala, zbog uništenja domaće privrede uspostavljanjem "ekonomskog modela" subvencionisanja stranih investitora bez ikakvih obaveza tzv. druge strane prema radnicima i njihovim pravima, zbog uništenja bankarskog sistema prodajom gotovo svih domaćih banaka, zbog kadrovske politike i činjenice da Ana Brnabić nije prvi fikus na mestu predsednika vlade, baš kao što (Novosađani to najbolje znaju) ni Čičičičić nije prvi fikus na mestu gradonačelnika, zbog činjenice da tabloidna diskreditacija političkih protivnika nije patentirana 2012. kada je, svakako, metastazirala, zbog ličnih interesa političke oligarhije unutar tadašnjeg DS-a koja je neposredno uzrokovala famozne bele listiće (genezu procesa razaranja društva pre 2012. videti u knjizi "Divlje društvo - kako smo stigli dovde" sociološkinje Vesne Pešić dostupne na stranicama Peščanika), zbog neizvršene lustracije i urušavanja demokratskih institucija, zbog suspendovanja unutarstranačke demokratije uspostavljanjem principa "diktatura u stranci - demokratija u državi" koji je društvu uskratio mogućnost debate i istinskog političkog pluralizma, zbog nesuočavanja sa zločinima devedesetih, zbog sukoba interesa i nezakonitog gomilanja funkcija koja takođe nije patentirana 2012. (Pešićeva, recimo, na str. 314. kao glavnog "snajperistu" u bušenju nezavisnih institucija navodi Boška Ristića iz DS, tada predsednika skupštinskog odbora za pravosuđe koji je u vlastitom posedu u tom trenutku imao čak pet javnih funkcija!), zbog toga što Vučić nije prvi predsednik države koji antiustavno akumulira funkciju predsednika države i predsednika političke stranke, zbog neotvaranja dosijea i neizvršenih reformi službi bezbednosti, zbog kadrovske politike i tretiranja javnog sektora kao partijskog plena, zbog izbornih kupovina glasova javnim novcem, zbog načina na koji je "hendlovala" slučaj Miladina Kovačevića, zbog obesmišljavanja vojvođanske autonomije kao uvodnog čina njene "aktuelne" potpune suspenzije, zbog spomenika azerbejdžanskom diktatoru u Tašmajdanskom parku i urbanističke destrukcije naših gradova (po meri tzv. investitora) koja 2012. takođe samo metastazira, zbog ideje o pacifikovanju i evropeiziranju Srpske radikalne stranke odnosno direktnog saučestvovanja u formiranju SNS-a (između ostalog i protivzakonitim ustupanjem poslaničkih mandata SRS-a), zato što čak ni nakon uspostavljanja otvorene diktature ne samo da nisu reformisali svoje "stranačke" organizacije - već su vlastite parapolitičke interese potpuno nedredili interesima građana i društva - najpre diskreditovanjem a potom i potpunim urušavanjem i obesmišljavanjem prošlogodišnjih protesta protiv diktature. 
Naposletku, zbog gubitka poverena građana i iskazivanja potpune besvesti za interese društva u čijoj su destrukcij itekako uzeli aktivnog učešća.

Zar ne?

Novi Nebojša Milenković na Fejsbuku:

20.08.2019. Sloboda ili ništa - prvi deo

26.08.2019. Sloboda ili ništa - drugi deo
27.04.2020. O zarobljenom društvu

Otisak Nedelje - 09.06.2013.

Bojkotuj Utisak Nedelje. 

Ne gledaj. Ne komentariši. 

Pozovi prijatelje da i oni učine isto! 

Već dvadeset godina konstatujemo kako ovom zemljom vlada ista rotirajuća kasta političara na vlasti i u opoziciji.

Već dvadeset godina javni prostor oblikuju samozvani analitičari i jedni te isti političari bez iole ličnog i intelektualnog integriteta ili pak elementarnog poštenja i morala.

I jedni i drugi svoju javnu prisutnost i (političko) postojanje duguju činjenici da je u Srbiji eliminisana SVAKA alternativa - tačnije, da se alternativi u startu onemogućava pravo na javno postojanje i (političku) artikulaciju.

Formiranje novih političkih stranaka onemogućeno je zakonom, pojavljivanje vanstranačkih ličnosti koje ne pristaju na ovu vrstu mimikrijske demokratije onemogućeno je njihovom trajnom lustracijom iz Utiska nedelje i njima sličnih „otvorenih ekrana“. Emisija koju gledamo već dvadeset godina u svojoj suštini ima upravo „ideologiju“ zasnovanu na ideji da alternativi u Srbiji jednostavno ne sme da se omogući šansa za postojanje i bilo kakvo javno artikulisanje.

Zato su, sasvim smišljeno i proračunato, iz nedelje u nedelju i njeni gosti uvek jedni te isti političari, analitičari, i njima slični... među kojima se, šatro, simulira dijalog, glumi neslaganje - a sve u cilju održavanja postojećeg statusa quo koji jednako odgovara svima, pošto su ovde na vlasti zapravo svi: i vlast, i opozicija, i analitičari, i komentatori, i Olja Bećković.

Na jednoj strani postojimo mi koji ih uredno gledamo, pratimo i komentarišemo - na drugoj su oni koji se sjajno zabavljaju, svesni kako pristajemo da budemo marionete u igri koju plaćamo vlastitom budućnošću (izostankom iste), osećanjem poniženosti i gomilom govana koja nam se iz istih kuhinja svakodnevno uredno servira. 

Zato, za početak: 

Bojkotuj Utisak nedelje. Ne gledaj. Ne komentariši. Pozovi prijatelje da i oni učine isto!

Priključi se istoimenoj FaceBook grupi.

Nebojša Milenković

Novi Sad

***

U Negotinu su pre desetak dana otvorili nekakav megatrendoidni Fakultet ekološke poljoprivrede (ona, echtes Megatrend viša poljoprivredna škola oterana je odavde posle 5. oktobra 2000. godine, pod krajnje sumnjivim okolnostima i bukvalno preko noći - baš kako je i bila otvorena). Krajnje je vreme da se samozvani kalemarski Otac Nacije tu upiše, podseti nekadašnjih đačkih dana provedenih u srednjoj poljoprivrednoj školi "Bukovo", pa da već jedared i sam postane akademac poput ostalih akademika.

Da Olja Bećković-Ćosić konačno u Istisak Nedelje pozove i Tatu i Oca, red bi bio. 

I da ugasi svetlo.