Lutka sa naslovne strane Pinkformera

Trbuhzborci (iliti stručno rečeno ventrilokvisti) uvek nađu sebi odgovarajućeg lutka da kroz njega kažu i ono što "kroz sebe" ne bi. Ponekad i lutak nađe sebi podređene lutke (i lujke), ali u Vučićevom slučaju to sve teže ide jer on i svojim podlutkama više ne veruje pa je zato sam sebi lutkar - na domaćoj sceni. A na onoj velikoj, pod reflektorima svetske pozornice - zna se. Tu bi hteo da sedi na dva, tri pa čak i četiri (para) kolena odjednom - podrazumeva se - različitih lutkara.
Neće moći. Nikad bilo niti će, da takve lutke dugo traju.

Lutka ili lujka, nije ni bitno jer razlike više i nema.

Kao da mu sopstvene Punch & Judy predstave bez konca i kraja (koju svakodnevno priređuje građanima Naše Zemlje Ponosne) nikada dosta, ovaj naš Čaki mora još i da nam se 24/7 obraća iz trbuha, iz koga non-stop na sve strane nešto kulja bez ikakve kontrole.

I to ne kao lutkar.

Ta maska je spala početkom septembra u Vašingtonu.
Ostala mu je samo ona druga - njegovo pravo lice svačije marionete na trulom koncu.

The Parker Zone

Čak i njegove marionete svakodnevno, polako ali sigurno, kreću ka izlazu iz tog njihovog pozorišta u kome se predstava Teatra Mržnje igra previše dugo da bi to bilo normalno.

To više i ne kriju, zato i "kradu k'o u povlačenju" (što neko ovih dana reče).

Pribeležite ih, sve takve. Učabrena rezonanca (od Gazde do poslednjeg piona) ih odaje, džaba se kriju na kolenima lutkara. Zatrebaće ta beleška jednoga dana, koji i nije baš toliko daleko kao što se čini.