Za milione ljudi širom sveta, najtraumatičniji događaji u njihovim životima nikada ne prestaju. Posttraumatski stresni poremećaj (PTSP eng. PTSD) predstavlja dugotrajno podsećanje koje svaki dan pretvara u potencijalno minsko polje, sa flešbekovima i okidačima koji se potencijalno kriju iza svakog ugla. Jun je mesec borbe protiv ovog poremećaja, posvećen podizanju svesti o borbi koja traje čitavog životai ljudima koje on pogađa, i način na koji svako od nas može da im makar malo olakša život.
PTSP nije neka nova bolest za koju nismo do sada znali, jer su psiholozi ovaj poremećaj opisali još 1952. godine u DSM-I, pod nazivom "reakcija na težak stres", definisali ga kao situaciju kada "normalna ličnost koristi ustaljene obrasce reakcije kako bi se nosila sa ogromnim strahom". Još tada je bilo uočeno da je to stanje koje postoji kod osoba koje su preživele ratna vremena ali i kućne traume. Kada je ustanovljen DSM-III, par decenija kasnije, ovaj poremećaj dobija svoj današnji naziv koji jednim delom duguje iskustvima vojnika stečenim u Vijetnamskom ratu. Ova dalja definicija je, kroz istraživanje, bacila dodatno svetlo na iskustva i dijagnoze u vezi sa problemima sa kojima su se suočavali vojnici i drugi pacijenti koji su imali traume - uključujući teške železničke nesreće, borbenu slabost, traumatičnu ratnu neurozu itd.
Nažalost, savremene tehnike ne mogu da izleče PTSP. Međutim, sve je više tehnika koje mogu pomoći da se pacijenti uspešno nose sa ovom situacijom, uključujući psihoterapiju, vežbanje, terapiju uz pomoć životinja i mnoge druge.
Jun, kao mesec posvećen PTSP-u, za cilj ima podizanje javne svesti o ovom psihičkom poremećaju, promovisanje istraživanja kako bi se našle nove metode lečenja, razumevanje njegovih uzroka, utvrđivanje vrsta preventivnih mera koje bi mogle biti preduzete da se PTSP ne razvija kod osoba koje su iskusile nekakvu traumu.
Jedan od najboljih načina da to uradimo je da razumemo iskustvo i svakodnevicu onih koji (možda) pate od PTSP-a. Pored toga, sam termin "PTSP" ne treba olako koristiti, jer će mnogi koji pate od većine psiholoških poremećaja biti skloni da sopstvene lične hirove etiketiraju kao PTSP (očit primer je opsesivno-kompulsivno ponašanje, OCD - opsednutost preteranom potrebom za redom i čistoćom, pefekcionizam, sitničavost i posvećenost detaljima). To će ometati iskustva onih koji zaista imaju problem sa PTSP-om i negirati ozbiljnost situacije u kojoj se oni nalaze, što može dovesti do pogrešnog razumevanja njegovog uzroka i posledica.
Konačno, dobrovoljna podrška učešćem u grupama za pomoć ratnim veteranima i žrtvama, uvek je dobrodošla.
Konačno, dobrovoljna podrška učešćem u grupama za pomoć ratnim veteranima i žrtvama, uvek je dobrodošla.
***
Kažu da ćemo tek osetiti prave, psihološke (a ne samo finansijske) posledice epidemije koronavirusa. Ovo važi za ceo svet. Srbistanci posebno & na svoj način, i to ne samo zbog onog totalno besmislenog policijskog časa koji je bio selektivno sprovođen iako je važio za sve, a naročito one starije od 65 godina. Ne radi se tu više samo o posledicama fizičkog zatvaranja u "svoja četiri zida", reč je o daleko opasnijem prisilnom zatvaranju u sebe kao način odbrane od "teškog stresa nastalog usled ogromnog straha".
Ako su američki (i bilo čiji) vojnici oboljevali od PTSP nakon Vijetnama (ili Balkanskih ratova tokom devedesetih), to ne znači da su ostali bili imuniji na ovaj poremećaj; naprotiv, teror totalitarističkih državnih aparata (i na Zapadu i na Istoku, podjednako) prouzrokovao je mnoštvo naizgled manje vidljivih (i opasnih) PTSP-ića, ali podjedanko razornih po pojedinca i njegovu ličnost. Posledično, i na celo društvo u kome on živi. Što je ludilo takvih režima veće, ne samo da je veći broj potencijalno i činjenično ugroženih, već je proporcionalno sve manja pomoć koju bi oni mogli da dobiju od razorenog zdravstvenog sistema jednog takvog društva... poput našeg.
Devedesete, Hrvatska, Bosna, Kosovo, Milošević, Oluja, opozicione i studentske demonstracije i policijska brutalnost, ubistvo Zorana Đinđića, ludilo po društvenim mrežama koje je začeto krajem prve decenije 21. veka i još uvek nesmanjenom žestinom traje, teorije zavere, najmanje dve teške svetske ekonomske krize samo u ovom veku, pretvaranje zaposlenih u belo roblje "investitora", potpuno nekontrolisano ludilo kradikalske vlasti nakon parlamentarnih (2016) i predsedničkih (2017) izbora, sveopšta pljačka javnih dobara i kronistička uzurpacija državnog aparata koji se od sluge pretvorio u sumanutog gospodara-džeparoša svega - pa i života pojedinca... sve to je dovelo srpsko društvo u stanje kolektivnog PTS poremećaja od koga je gotovo nemoguće izlečiti se, ili čak pobeći. Ovde su terapeuti i dobrovoljci podjednako zaraženi, pretvoreni u pacijente, i to se vidi na svakom koraku.
To, što će se i mnoge druge zemlje na svetu suočiti sa ovim "koronarnim" PTSP-om, za nas ne predstavlja nikakvu utehu jer su oni "tamo" već angažovali svoju struku (al' pravu, a ne poput ove naše "napredne") da radi na prepoznavanju uzroka i posledica poremećaja koje će izazvati COVID-19, kako bi već sad krenuli u borbu protiv istih.
A mi ćemo, kao i svaki "nebeski narod", za to vreme čekati da nam rešenje svih problema padne s neba. Po običaju, kako to biva kod "nebeskih naroda", dočekaćemo jedino da nam nebo padne na glavu jer niti drugačije umemo niti nam drugačije dopuštaju oni koji se popnu na to isto nebo, pa odozgo usijanih tintara po nama prosipaju sindrome, stresove, poremećaje i ostale blagodeti sopstvenog ludila.
Trideset neprekinutih godina uzroka i posledica PTSP, u krug, koji isto toliko dugo hrani samog sebe i razara jedno društvo, teško da mogu dovesti do izlečenja - čak i kada bi ovo obolelo teško poremećeno, traumirano i stresno društvo to želelo. Sve je jači utisak da je Stokholmski sindrom postao glavni princip i stil života u srpskom društvu - voli, obožavaj svoj poremećaj i ne daj nikom da ga dira. Jer on je uzrok, posledica ali i svrha svega.
Mnogi su se tako zajebali pa uništili sve oko sebe.
Doduše, istorija pruža utehu, jer nijedan takav nikada nije uspeo da se izvuče.
Problem je u tome što je kod nas i istorija zaražena ovom boljkom.
"Borbena slabost" nam je jača strana, zato je sve ovako kako je.
Nikada nije bilo lakše "plašiti se", sakrivati personalni kurvarluk iza priče o PTSP-u - i ne raditi ništa.
Još jedan prođe jun...
No comments:
Post a Comment