Odluka vladajuće Srpske napredne stranke da raspiše vanredne izbore prestavlja logičan potez. Višemesečno razvlačenje po medijima na temu "dileme" raspisati vanredne izbore ili ne, konačno je završeno. Svi smo znali da će izbora biti. Koja to stranka ne bi raspisala izbore, u trenutku kada se njen lider tako uspešno predstavlja kao spasilac nacije, pritom ima i visok rejting? Aleksandar Vučić živi svojih 15 minuta slave, i trenutak je da osigura svoju političku poziciju za godine koje dolaze. Njegov budući položaj neće biti ni nalik prethodnim; on će verovatno voditi Vladu u naredna dva mandata, a svi znamo šta to znači - potpuna kontrola svih političkih i ekonomskih procesa u zemlji.
Zvuči poznato?
Boris Tadić, bivši predsednik Srbije i bivši lider Demokratske stranke, imao je svoj trenutak slave 2004. i ponovo 2008. godine - i bio ubeđen kako će taj trenutak trajati večno. Iako Tadić nikada zvanično nije bio premijer, on jeste vladao iz senke, tj. iz Predsedništva. U međuvremenu su se Zli Radikali, protiv kojih smo tokom devedesetih navikli da glasamo, transformisali u Naprednjake pod budnim Tadićevim okom, i uz njegovu podršku. Sada, kada su uloge postale obrnute, Demokratska stranka se "predstavlja" kao manje zlo - po definiciji. Srpska napredna stranka, naravno, sebe nikako ne predstavlja kao zlo - oni su raspoloženi, kako tvrde, da spasu naciju i njenu budućnost. Međutim, ono što naprednjaci ne razumeju, baš kao i mnogi pre njih, jeste činjenica da bez demokratskih institucija koje ne zavise od odnosa političkih snaga, nema prave demokratije.
To što nismo u ratnom stanju, koje je jedan deo srbijanske javnosti svojevremeno proglasio za svoj glavni cilj, zapravo nije dovoljno za normalan, civilizovan život. Ljudi ne umiru samo u ratu, već i zbog siromaštva i depresije izazvanih nehumanim uslovima života.
Kada smo poslednji put imali izbore, jedna mala ali glasna, neformalna grupa pojedinaca razumela je da prešaltovanje od demokrata ka naprednjacima, i obrnuto, ne donosi nikakvu vitalnu promenu. I tako, odvažili smo se na beli glas - da izađemo na izbore, ali da nikome ne damo svoje poslednje sredstvo borbe, svoj glas.
Atmosfera u kojoj je jedino preostalo pravo u političkom životu da branimo svoj glasački listić, govori dovoljno o sebi. Samo zatvorenici imaju pasivno pravo u donošenju političkih odluka - da biraju, ali ne mogu da budu birani.
Lično sam bio zadovoljan kada sam video toliki broj belih glasačkih listića na dan izbora u maju 2012. godine. Naivno sam poverovao kako će to zazvoniti na uzbunu, i da će politička klasa odreagovati. Poverovao sam kako će to biti slučaj makar sa demokratskim i liberalnom krilom političke sfere.
Nažalost, od 2012. smo svedoci autodestruktivnog ponašanja opozicionih stranaka, koje su se trudile da postanu "dopadljive" ili "konstruktivne", kako su one to nazvale, u odnosu na vladajuću stranku Aleksandra Vučića, da bi tako opstale u novom političkom okruženju. Imali su obilje prilika da učine pravi korak i ubede nas kako su razumeli sopstvene greške iz prošlosti, što bi bio signal za nas da možda ponovo porazmislimo i pružimo im podršku. Međutim, kako je vreme prolazilo, oni su pružali samo dalja razočarenja.
U međuvremenu, naši politički protivnici, Vučić i Ivica Dačić, započeli su pregovore sa EU i potpisali Briselski sporazum, manje-više priznajući nezavisnost Republike Kosovo. Bili smo svi iznenađeni ovim rezultatom, koji smo zapravo godinama očekivali od Tadićevih demokrata. Umesto toga, rezultat je došao sa najmanje očekivane strane. Međutim, odgovornost socijalista i naprednjaka za ratove i genocid na prostorima bivše Jugoslavije, ostala je netaknuta. Pored toga, oni nisu uradili skoro ništa na uspostavljanju institucija koje bi bile nezavisne od volje najmoćnijih pojedinaca i grupa u zemlji. Javni poslovi su i dalje predstava za jednog glumca, tako da jaka veza politike i svakog dela javnog života ostaje netaknuta. U stvari, osim Briselskog sporazuma i početka pregovora sa EU, koji zaista predstavljaju značajan uspeh, Vlada Dačića i Vučića je u svemu ostalom bila bezuspešna.
Koje su stvarne razlike u društvu ili načinu života posle 2012. godine? Da li je bilo nekih značajnih reformi? Rekao bih da je sve uglavnom isto kao pre 2012. Kako se malo toga promenilo, ubeđen sam da bi trebalo ponovo poništiti glasački listić. Pokazali smo moć da jednu stranku ili predsednika zamenimo drugim, međutim državni mehanizmi i dalje funkcionišu isključivo u zavisnosti od volje političkih partija i nekolicine moćnih pojedinaca. Da li ćemo učestvovati u daljem jačanju takvog sistema vlasti, i partijama koje se otvoreno predstavljaju kao vlasnici naših života dati legitimitet i podršku?
Uloga, značaj i uticaj ovdašnjeg onemoćalog civilnog društva biće ponovo na probi tokom predstojećeg perioda kampanje. Uticajni pojedinci, intelektualci, opozicioni lideri i ostali kreatori javnog mnjenja će morati da odaberu na čijoj su strani i u to ime voditi kampanju - ili neće pristati da nasednu na to i pozvaće ljude da ponovo glasaju belo.
Za sada, izgleda da će beli glasovi ove godine predstavljati lični čin, bez podrške pripadnika javne sfere, iako stav političkih elita prema nama, pa i njihova moć, i dalje ostaju nepromenjeni. Oni nas i dalje smatraju svojim zatvorenicima koje pozivaju samo kada im zatrebaju - kada se otvore biračka mesta. U međuvremenu, naš glas će ostati ućutkan ili prigušen u kakofoniji srbijanskog javnog života, jer nemamo stvarnu moć da utičemo na postupke koji bitno utiču na naše živote. Nakon pretpostavljene Vučićeve pobede na proleće, ništa više neće biti isto, ali sve to isto važi i ako budemo podržali Đilasa. Naši politički lideri su listom proizvod loše političke kulture i opštih okolnosti za koje su oni sami lično odgovorni.
Međutim, treba uvek imati na umu da i mi takođe snosimo određenu odgovornost, prilikom donošenja odluke koju stranu podržati, ukoliko ih uopšte ima. Svrstavanje uz bilo koju od političkih partija, u ubeđenju da će izbor između većih i manjih "zala" prouzrokovati značajne društvene i političke promene - a to je proces koji nam je očajnički neophodan - neće rešiti naše probleme. To će samo odložiti početak procesa emancipacije nas samih, kao odgovornih građana.
Pre dve godine, neposredno posle održanih izbora, poverovao sam da će se pojaviti neka nova, moderna i liberalna politička snaga, ili da će se makar naši nekadašnji politički ljubimci dozvati pameti i sebe predstaviti u novom svetlu, više vrednom poverenja. Umesto toga, gledali smo ih kako se dve godine međusobno bore oko raspodele moći, uticaja i bogatstva. Zbog toga verujem da se ne treba svrstati na njihovu stranu niti im pružiti bilo kakav razlog da poveruju kako su baš oni naša jedina nada.
Možda će moj stav biti usamljen tokom kampanje i na sam dan izbora. Pa ipak, važnost belih glasova u 2014. godini je značajnija nego što je to ikada bila. To je jedini način da pokažemo jesmo li prihvatili da i dalje ostanemo zatvorenici u sopstvenoj zemlji - ili ne.
Miloš Ćirić
***
Original članka (na Engleskom jeziku) objavljen je 5. februara na portalu Balkan Insight pod naslovom "Beli glasovi su još uvek jedina nada Srbije: Na predstojećim izborima, beli glas predstavlja jedino stvarno oružje u rukama zabrinutih građana protiv arogantnih i okoštalih političkih elita." Tekst je u izvornom obliku 10. februara preneo Peščanik, pod naslovom: "Gde su otišli beli glasovi: Za sada, izgleda da će beli glasovi ove godine predstavljati lični čin".
appendix
"Mislim da će mnogo zavisiti od održive i energične opozicije, medija, itd. Isto tako verujem da je važno da postoje alternative. Demokratija pruža stvarne alternative menjanjem pozicija onih koji su na vlasti. ... Medjutim, imam daleko više poverenja u demokratske institucije, nego u demokratske ličnosti."
Danijel Server: Opozicija je problem u Srbiji
Voice of America, 15.02.2014.
No comments:
Post a Comment