Ogledi o liberalizmu - 5. deo

Glava 5: Monteskje i podela vlasti

Politička institucija ima za svoj cilj da osigura bezbednost lica i dobara.
Narod je poslednji izvor sveukupne legitimnosti, pa odatle i ima pravo da se pobuni protiv skupštine (vlasti) koja se okrenula od svog osnovnog zadatka i postala represivna.
Liberalnom projektu nisu neophodni ni apsolutna vlast niti pobuna, da bi se izbeglo bezvlašće. Liberalni projekt zahteva odbacivanje ideje kraljevske vlasti, i daje ravnopravnu preraspodelu vlasti između zakonodavne i izvršne (ranije je to, po Loku, bilo spojeno u jednom liku - kralju - pa je zato on tu i potencirao hijerarhijsku podelu vlasti). Apsolutnoj kraljevskoj vlasti se može suprotstaviti samo apsolutna vlast naroda.
I apsolutna vlast naroda nije ništa više naklonjena podeli vlasti od kraljevske, ali narod ne može da vlada direktno (poput monarha), a to ne može ni skupština narodnih predstavnika direktno, pa je režimu sa narodnim suverenitetom neophodna još jedna vlast - IZVRŠNA.
Monteskje posmatra suprotnost između vlasti i slobode kao centar političkog problema. On ne polazi od prava koje utemeljuje slobodu, već od vlasti koja tu slobodu ugrožava - ne pita o poreklu vlasti već o njenim posledicama.
Želja za vlašću nije suštinski element ljudske prirode (to tvrdi Hobs) - ona se rađa u svom ekstremnom obliku kada je pojedinac u (političkom i društvenom) položaju koji mu daje izvesnu vlast, tj. rađa se samo ako postoji institucija. Samo mudar institucionalni sporazum omogućava da se izbegne zloupotreba vlasti. Kako? Tako da "vlast ograniči vlast", tj. mudrom podelom koja jednu vlast suprotstavlja drugoj (tj. vidovi vlasti).
On prvi vrši podelu vlasti na 3:

1. zakonodavnu
2. izvršnu i
   
3. sudsku (kojoj ne pridaje stvaran politički značaj)
   

"U slobodnoj državi narod treba da dobije zakonodavnu moć, što je u velikim državama nemoguće a u malim veoma teško - stoga, narod treba preko svojih predstavnika da učini sve što ne može sam."

Narod je sposoban da izabere svoje predstavnike, ali je nesposoban da odlučuje, pa tu brigu mora da prepusti svojim predstavnicima. Težište se sa izvora vlasti pomera ka njenom sprovođenju u delo ili njenom funkcionisanju uopšte.
Najvažniji je odnos zakonodavne i izvršne vlasti. Pošto se izvršna vlast sprovodi samo u trenutnim stvarima, ona mora da bude faktor koji će ograničavati potencijanu despotsku karakteristiku zakonodavne vlasti (koja može sama sebi da dodeli željeni nivo izvršne moći, bez kontrole).
Cilj je da se ove dve vlasti učine približno jednakim, mada izvršna vlast mora biti striktno podređena zakonodavnoj. Jednu odluku moraju da donesu dve vlasti, koje su u dogovoru a ne u sukobu. One će se i složiti baš zato što ODLUKA TREBA DA SE DONESE! U takvom režimu vladar nije ni jedna od vlasti, već NEOPHODNOST.
Zato što je vlast - VLAST, ona privlači pristalice ali i stvara protivnike. Usled podele na dve vlasti, tako se i društvo deli na pristalice jedne ili druge. Tu dolazimo do ključnog pojma za funkcionisanje slobodnih režima - do pojma STRANKE/PARTIJE.
Režim gde postoji dvostruka igra građana i vlasti, proizvodi dvostruku slabost:

1. građani su uglavnom nesposobni da deluju jedni na druge
2. građani koji često menjaju stranu (stranku) - u smislu podrške (pa i članstva) - lako čine vlast nemoćnom.

Nemoć građana i nemoć vlasti se međusobno uslovljavaju. Monteskje baš to naziva SLOBODOM.

Ovako podeljena vlast ne može biti apsolutno ne protiv a ni za građanina. Ova dvostruka nemoć i građanina i vlasti stvara dve velike oblasti: EKONOMIJU i KULTURU.

Monteskje izražava dve naizgled protivrečne tvrdnje:

1. u slobodnom režimu građani su nezavisni
2. politička sloboda ne znači nezavisnost, već moć da svako čini ono što zakoni dozvoljavaju (zakoni su obavezno usmereni da građanima "dozvole" veliki broj stvari i tako prošire polje njegove nezavisnosti).

ZAKON je kompromis između dve vlasti, između dve strane. On ispunjava povlastice i jednoj i drugoj strani, ali i svakome daje manje od onoga koliko želi.
Zakon nastoji da zabrani svakom pojedincu da nametne svoju volju drugima, ali time zabranjuje i svima ostalima da pojedincu nametnu svoju volju.

PRIMER:
Sloboda veronauke u školama ili ne, gde se jedan ili drugi stav teško mogu da nametnu, pa je jedini normalan izlaz u slobodnom izboru bez nametanja tuđe volje kroz obavezu.

U situaciji kada je prvi čovek "kabineta", tj. izvršne vlasti, istovremeno i prvi čovek, tj. vođa parlamentarne većine u zakonodavnoj vlasti, onda više i nema dvaju vlasti (izvršne i zakonodavne).
Suština postojanja opozicije i vlasti nije da dele vlast, već da samim postojanjem opozicija primorava vlast na umereno ponašanje.

Po Monteskjeu, biti SLOBODAN znači sledeće:

1. to ne znači da radim šta hoću, već da vlast ne radi ono što ti hoćeš da ja radim
2. ja radim ono što hoću u onoj meri u kojoj to ne podrazumeva prisilu nad tobom

Monteskjeov liberalizam se temelji na dve ideje: predstavništvu i podeli vlasti.

***

Da li neko od vas vidi kako to danas u Srbiji "vlast ograničava vlast" podelom na izvršnu (vlada) i zakonodavnu (skupština)? I ko kome tu stvarno komanduje? I da li njima zapravo neko "iznad" komanduje? I da li su oni tako "slabašni" kao i građani ove nesrećne zemlje, pa su zato svi srećni i slobodni?
Onaj predsednik, iz devedesetih, postavljao je i izvršnu i zakonodavnu vlast kako mu se bilo ćefnulo. Ovaj predsednik, iz "dvehiljaditih", mnogo, sve više ... liči.
Monteskje je sve rekao, ima li uopšte smisla da još nešto dodajemo?
O slabljenju vlasti čestim menjanjem stranačke podrške ili članstva od strane građana znamo sve. Naročito onih građana poznatijih i kao političari. Njihova "menjaža" uopšte ne slabi vlast, učvršćuje je, i to njihovu.
A tek što opozicija primorava vlast u Negotinu da se umereno ponaša - sada, isto kao i do skora ...
Ubilo se.

Čitaonica:

Charles-Louis de Secondat, baron de La Brède et de Montesquieu - Wiki
Monteskje - Wikipedija
Charles de Montesquieu - Project Gutenberg (html, francuski)