Saturday, 21 November 2009

ArtTerorizam#28


(Skalina prePoruka)


TMINE

Ovde sam, neko drugi je tamo, i strašan je spokoj:
mi smo nesrećnici i Sotona nas veje po lobanji svojoj.


Patim i neko drugi pati, i svi su putevi

skriveni između nje i mene, nema ni reči

ni ruke od nje prema meni.


Jedino noć koja je sveopšta i neobjašnjiva
Noć kad se ne stvara delo niti se strašna

ljubav zbiva.


Pažljivo slušam, i sâm sam, i strava je velika.

Osećam sličnost njenog glasa sa odjekom krika.

Osećam slab vetar i kosa se moja na glavi

uspinje. Spasi je od smrti i propasti strašnih

žvala Životinje!


Ponovo osećam ukus smrti među zubima svojim.

Grčeve, želju za povraćanjem i bol dok stojim.


Sam bejah u mulju, gazio sam grožđe u

zanosu svog greha,

noćas dok sam teturao od zida do zida

kidajući se od smeha.


Da li će onaj koji je stvorio oči bez očiju

da me vidi?

Da li će onaj koji je stvorio uši bez ušiju

da me čuje?


Znam da tamo gde greh je milosrdnost

vaša u izobilju cveta.

MOLIMO, JER JE TRENUTAK KNEZ SVETA.


Pol Klodel
(1868-1955)


for Ines

Postoje ljudi sa kojima sam oduvek želeo da se sretnem, ma kako to bilo nemoguće. Nemoguće (iako ne znamo da li smisao te reči zaista postoji), dok smo ovde gledamo zalazak Sunca, hodamo po prašini, zemlji, uhvatimo svoj odraz u ogledalu (iako često nakazan, ne verujemo da smo to mi), bore, trulež koji ga načinje, grize, ne štedi.
Moguće, još nismo zakoračili u Carstvo Senki, videli s one strane, legli u les ispod iste prašine, zemlje, prekriveni pokrovom na kome je sada naš odraz. Nije li onda ovo priča mrtvih o živima, i živih o mrtvima.
"Zaista! Ja idem kroz dolinu Senki" kaže nam jedan Psalm Davidov, a onaj koga ću upoznati (i dalje to verujem, iako je od našeg prvog susreta prošlo bezmalo dve decenije, i ne znam koliko će još proći dok me celog ne pojedu debeli crvi, pretvorim se u prah i prestanem da postojim) reći će nam i ovo: "Vi koji ovo čitate još ste među živima; ali ja koji pišem biću već odavno otišao u carstvo senki. Jer zaista, neobične će se stvari dogoditi, i tajne će se stvari saznati, i mnogi vekovi će proći pre nego što ove uspomene budu viđene od ljudi ..."
Ko bude pročitao verovaće Mu do kraja života, a možda najviše nakon istog. Jer onaj koji je obuzet do ludila, neoborivom činjenicom da živi u svetu propadanja i raspadanja, gde se sve: život, ljubav, lepota, pretače u veliki levak iz kojeg ističe, curi u besmislenost ništavila i sve postaje za samog života besmisleno, njemu ne možete ne verovati. U mom slučaju kroz detinjstvo, poput vihora, dunavskih vrtloga koje su moji preci, locovi sa Dunava, alasi i brodograditelji trajno urezali u kapi krvi moje, njihove, genetski kod, tako su se i trojica, pomalo uplašenih ljudi, "oni koji pričaju priče" Tusitala, obratila meni. Bili su to Robert Luis Stivenson, Franc Kafka i Edgar Alan Po.

Od ovog poslednjeg ću saznati da jezovita je sudbina onoga ko je samo stranac u stranom svetu, u svetu gde je sve samo privid, iluzija, prah i pepeo, gde se sve osipa i topi; tu je i duša samo pusti pepeo, lagani prah kojim se hladni vetar poigrava i razvejava ga u očaj, u nepovrat.
Shvatiću da čitavo njegovo delo je zapravo duga i bolna ispovest. U ovom i narednom Artterorizmu potrudiću se da Vam prenesem dao te ispovesti. Pošto će se naći skeptici koji će se usuditi da poveruju da dotičnog poznaju, uzeću jednu manje poznatu knjigu priča i početi svoju priču o njemu.
Naime, to je knjiga u kojoj se nalaze priče koje su po prvi put tada prevedene na srpski. Naizgled retka knjiga, rekli bi. Sve knjige su retke jer svaka osim priče koja je u njoj ima i onu drugu o sebi, o onome ko je poseduje, gde je sve bila, ko ju je sve otvarao, imao, uzimao. Kao Žena.
Ta knjiga je

Edgar Alan Po (Edgar Allan Poe)
MELCELOV ŠAHIST I DRUGE POUČNE PRIČE

izbor i prevod s engleskog
Nemanja i Svetislav Jovanov

izdavač: Solaris, Novi Sad
godina: 1999 (godina Tomahavka)


Stvarnost je čudnija od mašte.
(stara izreka)



KO JE (ZAISTA) TO?
Edgar Alan Po (Edgar Allan Poe 1809-1849)
Kako pisati o onome ko se rodio pre ravno dvesta godina, koga tobož znaju svi a ko je i danas za mnoge terra incognita. Zašto je to tako za pisca, pripovedača, pesnika, esejistu, klasika kakav je veliki američki umetnik Edgar Alan Po?
Jezgro problema možda leži u ovome što će nam reći drugi američki pripovedač, gospodar "kosmičke strave" (kao što je Po majstor unutrašnje, one ludila i užasa) Hauard Filips Lavkraft, jedini dostojan naslednik Poovog onostranog užasa: "Najstarija i najjača čovekova emocija je strah, a najstarija i najjača vrsta straha je strah od nepoznatog". I zaista šta čoveka može više uplašiti od saznanja da razum (na primer) ne poseduje samo on, da nije sam, kao sveznajuće biće, već da se tu pojavljuje još neko, sa možda većim znanjem, da taj neko preuzima i vrh, tron lestvice ishrane. Na skali nemilosrdnosti prema drugim živim bićima, To je sada na prvom mestu, a ne on, čovek. O, užasa li!
No, krenimo (ne)redom.
Bez užasa.
Edgar Alan Po rodio se (ali, pazi) baš u Bostonu. Iz doista zanimljivog, šaljivog, verovatno nekad romantičnog braka. Bez takvih roditelja, manje više ljudi koji se možda vole, jedan drugom u vrat dišu, glumaca putujućeg pozorišta koji nisu znali šta će sa detetom. Ono - "draga, imamo dete" prilično američki. Napušten, ali odmah nakon toga posinjen, usvojen (kod nas) od zaista i tada ali i danas značajnog čoveka, tajkuna, velikaša iz Ričmonda, država (zajebana) Vrdžinija. To je bio G-din Alan (no name).

Nazovi značajna porodica Alan, zajedno sa šestogodišnjim Edgarom Poom (naravno) pohađa (razume se, o svom trošku, ipak nisu oni Vuk Jeremić & Boris King Kong Tadić) 1815. godine Englesku, gde i ostanu nekoliko godina, Edgar otpočne svoje školovanje koje će nedugo zatim nastaviti na Virdžinijskom univerzitetu. Bio je veoma bistro dete, zanimljivog uma i ponašanja, mladić, ali verovatno zbog neočinskog nazora, vrlo rano (klinac Po) odao se ne gudri, tapkama, planinarenju, bildovanju (debila), već hazardnim igrama i opijenosti. Zato već (opet) 1829. godine leti iz škole, kada će izdati svoju prvu zbirku pesama "Tamerlan/Al Araf". Nemajući kud (a najlakše) stupa (pazi sad!) pod lažnim imenom (još uvek se ne slažemo pod kojim, mi poznavaoci Edgara, a ja želim da verujem da se osvetio istovremeno za nj, ukaljao sveto ime novobogataša, ljakse Alana) u vojnu (uvek jaku) akademiju u Vest Pointu.

Ali, kao i sve u to doba, napredno doba, prosvetiteljsko doba, doba progresa, doba kada Srbi još uvek vode bune, ratove, bojeve za oslobođenje od nevernika, seldžuka, Turaka, Vest Point je bio utočište, stecište, prava razbojnička špilja gde se kartalo i opijalo. Alkoholisalo. I, šta biva - i odatle naravno biva izbačen, otpušten, nazovite to vojnim jezikom 1831. godine. Kada se iste godine kod Gosp. Alana, ovaj duboko razočaran u izbor, (pazi) svoj izbor, sina, deteta, jedinog koje je posinio, i naravno takav isteruje ga bez nešto previše novaca na ulicu 1833. godine.
On, kao i svaki zaljubljenik u svoje reči, štampa ono prvo izdanje svojih pesama (ponovo nagrade, stečaj - znači, kintu) za svoju pripovetku ali i za pesmu. Kada 1834. godine umre dosadni, nikada sa stilom, potpuno nerazumni, budala (slobodno ga nazovimo tako zbog svoje greške prema Edgaru), Gosp. Alan, koji ne samo da mu ne ostavlja ništa od svog zaista bogatog (krvavo sticanog) nasledstva, već verovatno na nagovor kvaziprijatelja, izopštava ga, odričući se po svim zakonima Sjedinjenih Američkih Država, pre građanskog rata gde je država Virdžinija već odmetnik. Ovaj nemajući kud (a i gde ćemo, mi pripovedačke bitange) posvećuje se literaturi, i postaje saradnik mnogobrojnih listova i časopisa.

Kada se nekako nađe, upozna sa svojom, tj. Gosp. Alana sestrom, svojom nazovimo nerodnom tetkom Marijom Klem, koja je žena u godinama i koju će kasnije verovatno u svom ludilu opaljivati, on se ženi njenom kćerkom, nazovimo to nerođenom sestrom, Virdžinijom Klem (kuzinom, kako se taj nerodbinski odnos naziva). Ona sva metiljava, nikakva, rano će umreti, već 1847. godine, a onda ...
I ovako, a i oduvek, bio je naklonjen toj, pa nazovimo je mračnoj strani života. Jer, istina ili ne ali optimistični, zdravi, kulerski duh odbija nesreće, zlu sudbu, kob, ali i sklonost, ljubav iskrenu, naklonost, žuri u susret nevolji, ludilu, beznađu, lošoj sreći, sranju, što je najčešće posledica psihe prijemčive za poraz i nesreću. On je nakon smrti sestričine, ne rođene, koju celog života zove Sissy (što je deminutiv od sestra, kod nas bi značilo seka) potpuno poludeo, priviđa mu se, sve se više opija, ne uspeva da se uklopi, puca, naročito materijalno, ali i moralno. Muva neke matorke, ali one, sve udate (što se može videti iz "Pisama"), odjebu ga, odjebavaju ...

Nakon ipak brojnih književnih uspeha, ali i prekobrojnih alkoholnih, a sada već i narkotičko ozbiljnih delirijuma, "Priče Arabeske i Groteske" 1845. godine, "Gavrana" kojeg je zaista napisao za lovu, čudnovate "Eureke" 1848. godine i zaista brojnih, brojnih priča, pripovedaka, dva romana, jedne drame, užasno mnogo pesama, eseja, kritičkih tekstova, sarađivanja i uredništava u bezbroj časopisa (kao što je najpoznatiji Burton's Gentleman's Magazine), ali i svi drugi relevantni, književni u to vreme (o kojima će tek biti reči), u polusvesnom, bunovnom, delirijumskom, ludilom potpuno prožetom stanju, biva nađen na žalost na ulici, donesen (hej!) u bolnicu, jadnu, šugavu, kao i sve te 1849. godine u Baltimoru, gde takav polulud, u nesvesnom stanju, iako poznat a neprepoznat, na žalost - umire.


NASTAVIĆE SE ...

6 comments:

Lady Justice said...

''Pestis eram vivus - moriens tua mors ero.'' M.L.
(Živa sam nesreća bio/la - umirući biću tvoja smrt)

drjackas said...

Morao da odlepi kad se "našljokavao" apsintom.

1 kasicica izmrvljenog pelina
1 casa jace votke
2 kasicice smrvljenih listova peperminta
1 oljustena limunova kora
1 1/3-1/2 soljice secernog sirupa
20 g semena anisa

Da viš' kakvi će postovi da budu !:)

Diogen 8 said...

Ne zaboravimo da je Laudaunum,iliti pakopijum veoma bitan satojak.Bez nj apsint je samo zestoka limunada.A ja hocu da jurim Zmaja.

drjackas said...

Tijon, aktivna supstanca pelina. To je sastojak zbog koga je apsint nezamisliv bez pelina!

Anonymous said...

Primećujem koliko ima komentara,piši nešto aktuelnije da ti ne ugase blog.
Barem u Negotinu ili kod vas u komunalu ima tema na pretek.Najviše se čita žuta štampa ,a blogovi su dušu dalo za to.

LALE said...

- za "anonimnog"

Blog može da ugasi samo autor.
Jebeš komunal, od tog se sve više umire a sve manje živi. Daj bože da su blogovi "žuta štampa", što bi tu bilo para.
Ali na žalost nisu.
Samo jurnjava za vetrenjačama.

I, da - proveravam komentare na starim postovima.



Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...