Ogledi o liberalizmu - 3. deo

Glava 3: Hobs i nova politička veština

Po Hobsu, sam narod (skup ljudi koji ne žele da žive u strahu) u određenoj formi preuzima političku inicijativu. Potenciraju se potrebe svakoga i svih - sigurnost i mir. Sada, zadovoljni i glupi počinju da žele da budu zadovoljni i traže način kako da do toga dođu. Zbog toga moraju da postanu inteligentni.
Hobs postavlja pitanje i daje odgovor o mestu kralja i monarhije kao institucije, a naročito o mestu religije u definiciji političkog tela.

Hobs: "Ni PRIRODA ni BOŽJA MILOST ne mogu da ujedine ljude; to može samo VEŠTINA, politička veština kao imitacija prirode. Temelj te nove političke veštine, koji je čvršći od bilo kojeg mišljenja, jedna je posebna strast - STRAH OD SMRTI."

Po Makijaveliju strah je posledica veštine, dok Hobs teži da strah učini uzrokom političke veštine. Načelo poretka nije traženje dobra već bežanje od zla.
Rat svakog protiv svakog (građanski rat) predstavlja prirodno stanje čovečanstva po Hobsu. U miru, razdružena samoljublja pojedinaca su u strahu od javne sile (vladara); u građanskom ratu se suparništvo razotkriva i otvoreno i burno manifestuje - što je prirodno stanje.

Paskal: "Svi ljudi prirodno mrze jedni druge."

DOBRO i ZLO ne postoje po prirodi stvari - dobijaju smisao samo kada se prevaziđe prirodno stanje, i kada društvo proglasi zakone koji te pojmove definišu. Priroda nije dobra, zlo ne potiče od greha već od prinude, te se ne leči milošću već veštinom. Ljudi moraju da budu inteligentni jer ih na to primorava strah od smrti, kao najmoćnija strast. Ljudi su prinuđeni da budu inteligentni ukoliko žele da budu zadovoljni. Razum se rađa iz straha od smrti.
Odustajanjem pojedinca na pravo na sve, u cilju samoočuvanja, može se prekinuti izvor rata. Pojedinci se međusobno vezuju ugovorom na ovakvo ponašanje, a za kontrolu sprovođenja ugovora i izvršenje kazne ugovorne strane sporazumno ovlašćuju nekoga ko se obavezuje da donosi zakone neophodne za građanski mir, te da silom garantuje poštovanje tih zakona. Pravo na sve svih pojedinaca, prenosi se na suverena (vladara), te tako on stiče apsolutno pravo na sve sebi potčinjenih pojedinaca a u cilju realizacije njihovog (opšteg) dobra.

SUVEREN - LEVIJATAN - VEŠTAČKI ČOVEK - SMRTNI BOG

On osigurava građanski mir.
Podanici se ponašaju miroljubivo jer se plaše suverena.
Moralno odobravanje snage dobrog, transformiše se u odobravanje prava pojedinca - ovo je jezik vrednosti liberalizma.
Osim prava pojedinca, kao karakteristike liberalizma javlja se i predstavništvo - delegiranje sopstvenih prava svakog pojedinca na jednog dogovorenog predstavnika - suverena. Radi se o tome da se akcije suverena, ma kakve one bile, priznaju kao sopstvene.
Razlika između građanskog društva i države: građansko društvo je mesto jednakih prava, dok je država instrument tog društva, koji osigurava red i mir. Ideja predstavništva je neodvojiva od toga - ujedinjenje građanskog društva i države ide preko ideje predstavništva.
Predstavnik političkog tela je zaslužan za postojanje i čvrstinu građanskog društva, on je izvor društvene egzistencije.
Poslušnost ne postoji u prirodi, ali je neophodna za građanski mir - ima svoj izvor samo u sporazumu, zasnovana je na pristanku onog koji je spreman da sluša.

Hobs: "Podanik ne može niti da optuži niti da ubije suverena, jer bi to predstavljalo samooptuživanje i samoubistvo, obzirom na predstavničku prirodu/suštinu suverena u odnosu na građanina."

Hobs: "VOLJA je stvar pojedinca. Ne postoji transfer volje, tj. predstavljanje nečije volje tuđom voljom. Podanik prepoznaje akcije suverena kao svoje, ali to uopšte ne znači da u volji suverena ne prepoznaje sopstvenu, volju podanika."

Pojedinci slušaju suverena ili zato što su zadovoljni mirom koji im on garantuje, ili zato što im on preti kaznom.
Osnovna strast svih ljudi je želja za vlašću, i uvek za sve više vlasti. Ova želja se gasi samo sa smrću. Ljudi se razlikuju samo po većem ili manjem intenzitetu te želje.
Ako pojedinci čine ukupnu moć, da bi se ujedinili treba da sačine nad sobom moć neuporedivo veću od njihovih pojedinačnih - treba da sačine najveću moć koju mogu da zamisle ili moć od koje veću ne mogu ni zamisliti. Ovo je definicija NEOGRANIČENE ili APSOLUTNE moći.
Svemoćno biće (BOG, KRALJ - "Božji predstavnik" itd.) ne daje smisao postojanja apsolutne vlasti koja ga predstavlja, već nasuprot, nemoćna bića stvaraju apsolutnu moć da bi se izlečila od slabosti. Apsolutna moć nije Božji nego ljudski predstavnik, ne potiče od božje sile nego od ljudske slabosti.
Aristotel je smatrao da politički poredak potiče od ljudske veličine i snage. Hobs smatra da se politički poredak rađa iz ljudske nemoći.
ZAKON koji uvodi suveren ne sprečava ljude-atome da se kreću, on ih sprečava da se međusobno povređuju.

• DEMOKRATSKO DRUŠTVO - vladavina zajedničke volje
• LIBERALNO DRUŠTVO - zakonita sloboda pojedinca

Bitno je jedinstvo demokratske i liberalne definicije društva.


Pitanje:
Šta će biti sa obavezom da se sluša suveren ukoliko naredi akciju suprotnu ideji koju podanik ima o Božjem zakonu ili o Božjoj volji? Šta se dešava suverenu u sukobu sa religijom?

Odgovor:
Sve što je ljudsko u vlasti je suverena (Levijatana), pa tako i religija, jer bez obzira na božansko poreklo, ona se obraća ljudima i oni je propovedaju.

CRKVA = političko telo koje čine hrišćani

Treba stvoriti političko telo koje je otporno na sukobe grada i crkve. Hobs želi da ukine političku moć crkve.

Hobsov cilj je stvaranje TREĆEG GRADA - TREĆEG SVETA.

***

Kod nas su danas u primeni dva Hobsova principa, naravno na nama svojstven, head-over-heels način:

1. Svi protiv svih, osnovna je premisa svakog našeg predizbornog stanja. Dao Bog, to je makar kod nas učestalo, da se može smatrati skoro pa apsolutnim kontinuumom, vremenskom strunom koja spaja prošlost i sadašnjost, pa se čak one međusobno ne mogu razlikovati. Ukoliko uopšte ima razlike, mada se generatori "alle gegen alle" stila života trude da nameću uglavnom življenje unatrag. Predizborno v.d. privremeno organsko stanje aeternitatis, uvek pred, do- ali nikad i konačno otelotvorenje, koje naravno predstavlja i kraj tog stanja. E, to ne može. Očigledan primer ovog stila su negotinski Četvrtci bez kraja, ali i ona pokvarena fora koja se već godinama potura "ako ne glasate sada za nas, onda ima da pobede oni drugi, a tek tada ćete da vidite kakva će nesreća da vas snađe" - to lupe, pa naprave koaliciju sa trećima koji su upola grđi od drugih. I stalno tako, pod vidom oslobađanja građana od brige za sopstvene živote. Samo da nisu nesrećni, i da biraju inteligentno.
   
2. Kada smo već tako lepo napujdali građane-birače jedne na druge, red bi bio da održimo i neke izbore, da nam tako napaljeni malo delegiraju svoja prava, a mi ćemo da im osiguramo građanski red i mir, plus da ne povređuju jedni druge - zna se ko to ovde jedino sme. I tako ciklično, u intervalima po potrebi svih sorti Suverena.
   

Ova naša varijanta lust for power, ta tolika žudnja za moći, duboko je ukorenjena u sve pore našeg demokratskog (ali ne i liberalnog) društva, da se sve više čini kako je broj Suverena, Levijatana čak i veći od broja građana. Dakle, ipak se radi o volji većine ...
U laboratorijskim eksperimentima je naučnicima uspelo da pokažu kako u trenucima približavanja neminovne smrtne opasnosti kod ljudi rastu naglo dva nagona, ili bi se pre moglo reći modela ponašanja:

1. opšta besomučna grabež svega što nije pričvršćeno povećim holšrafom za obližnju stenu ili betonski blok,
2. neverovatan skok libida, želje ne za produženjem vrste već striktno za seksom

Interesantno, ali i naši savremeni Levijatani žive pod ovakvim opterećenjem konstantno, pa se shodno tome odgovarajuće i ponašaju. Ne trebaju im laboratorije, kada već imaju Srbijicu pri ruci. Kakav eksperiment!

Nego, gde je tu TREĆI NEGOTIN, to je ono što mene interesuje.

Thomas Hobbes - Wiki
Leviathan (book) - Wiki
Project Gutenberg - Leviathan (html, doc, engleski)