Ne BUDI

1. VATRA: Igranje vatrom, paljenje i potpirivanje iste zaista mogu da budu opasni, naročito ako su javni. Jer, vatra u svim mitologijama i religijama predstavlja - ZNANJE.
2. ZEMLJA: Od praha smo nastali, blatom i kamenjem se gađamo, zemlju i sve što iz nje iznikne jedemo, na kraju u prah se vraćamo.
3. VODA: Mutivode odvajkada sreću kvare čuvarima stada duša.
4. VAZDUH: Zaista, atmosfera je danas toliko zagađena, još samo nedostaje da neko u nju ispušta ISTINU.

Nego, da zaključimo ovonedeljnu elementarnu filozofiju.
Pre neki dan sam rekao da će biti priče o šest elemenata naše prirode. Koja dva još?
5. MISAO i
6. REČ
Može i "Reč i misao". Izdavačka kuća Rad iz Beograda.

Postoji izreka "Rad je stvorio čoveka". Još nisam čuo da je neki vo upregnut u ralo postao čovek. O konjima da ne govorim.
Prva četiri elementa tvore svako živo i neživo biće na ovom svetu. Zašto onda šest? Jer zajedno čine čoveka. Peti i šesti element determinišu čoveka, izdvajaju ga, apstrahuju od okolnog sveta. Od biljaka i životinja. Od promaje i vetra, pljuvačke i kiše, kamena i blata, od požara i visoke temperature.

Sva živa bića poseduju određeni nivo razuma (svesti), neophodan za preživljavanje i produženje vrste, mada prečesto minimalan pa ga mešamo sa instinktom. Danas, ljudima kao dominantnoj vrsti na Zemlji, razum i svest nisu neophodni zarad pukog opstanka. Pa za šta onda služe? Razuman to ne pita, dok sa druge strane baš to pitanje ukazuje na razum. Vrzino kolo, kokoška ili jaje? Ne, nego misao kao proizvod aktivnog razuma.
Proces mišljenja ima svoje fiziološko objašnjenje, ali do misli se dolazi podjednako opažanjem (percepcijom) stvarnosti kao i aktivnim delovanjem na nju. Mišljenje ima nekoliko operacija: analiza, sinteza, apastrakcija i konkretizacija. Misao ne vredi ništa ukoliko nije konkretizovana i ako je zadržite samo za sebe.
Zbog toga je nastala reč, kao konačni element čovekove prirode. Konkretizovana misao.

U početku beše Reč kojom Bog stvori svet. Logos.

Interesantno, ali svi nas ubeđuju kako je Bog stvorio čoveka po liku svome. Svi, ali u islamu je greh Boga prikazivati čovekolikim pa se Njegovo ime piše umesto lika. O osmougaonim laticama koje okružuju Ime, već je bilo reči na času gerometrije.
Samo "suv" razum predstavlja nedovršenog Čoveka, ukoliko nema reči - napisane, izgovorene i pročitane. Naročito je važno ovo poslednje. Pročitana reč, preneta dalje, koja podstiče drugu misao i novu reč. Opstanak ljudi, kao živih bića, leži upravo u tome.

Za logokratiju kao vid izvitoperenog državnog uređenja, filozofi i sociolozi smatraju ono društvo u kome ideje nisu bitne, važno je samo kako su one iskazane. Uspešno, sa što više reči opisati jednu pseudorealnost. Vladavina rečima, bez smisla i suštine. Samoreklamokratija?

Uporedo sa razvojem misli i širenjem reči, razvile su se i zapovesti kojima im se Bunardžije duša suprotstavljaju vekovima:
1. Ne igraj se vatrom
2. Ne bacaj se kamenom i blatom
3. Ne muti vodu, ne talasaj
4. Ne čini vetrova, ne diši
5. Ne misli
6. Ne pričaj
7. Ne piši
8. Ne budi ...
Čovek.
Konačno smo došli i do te, osme, poslednje i vrhovne zapovesti svakog idiota koji sebi utuvi u glavu da je vlast stvorena da se vlada a ne da se sluša.

***

Od kako je Milošević zaurlao na Gazimestanu a Šešelj dokaskao iz Sarajeva u Beograd da brani Srbiju, zajedno sa svojim satrapima su više od deset godina svima koji se nešto bune govorili čuvenu sentencu srpskog bezumlja devedesetih:

Ako ti se ne sviđa ovde, a ti onda idi.

Govorili su to oni, ljubitelji nemih filmova, vesti "bez komentara" i Drugog dnevnika koji počne u pola osam a završi se pred sam početak Trećeg.
Danas, u Negotinu 2009. godine, ova rečenica je ponovo izgovorena.

E pa, drugovi Zlotvori

Ne sviđa mi se to šta i kako radite - idite vi!
Onako kako ste i otkuda došli.

Zbog vas, kakvi ste, zagledani u Rusiju levim okom, a u besna švapska kola i evre desnim, dok se oblizujete, podrigujete i praznite trbušine (jer vam je prijalo) posle obilnih obroka koji se sastoje od duša ovog naroda. I nikako vam nije dosta, još bi da isisavate. Na vašoj strani ne stoji ništa osim puke osionosti i besramlja.

Idite, bestraga vam glava.

Ako već nije kasno.
Možda je Pandorina kutija konačno ispražnjena, i u njoj više ni nada ne stanuje.
Nadam se da nije. Zato i dalje pišem, ne odustajem. Zbog takvih sigurno ne.