Pre deset godina je ...
Kome je stalo da tom užasnom periodu naših života sada, deset godina kasnije, organizuje još i godišnjicu? Čemu, da se podsetimo kako se ne bi više dešavalo - jokbre, to kod nas ne pali, naprotiv potpaljuje. Maštu, i to ne baš razvijenu.
Ili da im ne oprostimo. Kome, ili šta - što smo se izazivali pa dobili?
Ili da im ne oprostimo. Kome, ili šta - što smo se izazivali pa dobili?
Kao, NATO-meteorolozi su polupali silne zgrade i mostove ne bi li Mrkonjić posle imao šta da gradi ...
A narod? Šta sa njim, da li iko o tome vodi brigu danas posle deset godina, kada je skoro isto - osim što nema Ćuruvije, ili Zorana da prizivaju i slute ...
I dan danas ne dozvoljavam nikome da u mom prisustvu izgovori onu o "traženju još i još bombardovanja", koju je kao rekao Đinđić. A takvih ne da ima ... Marš bre stoko! Svojim sam očima gledao i ušima slušao na TVRAI1, šta je taj Čovek zaista rekao - na srpskom, i pogodio tačno koliko je još onom Monstrumu pod lipom zafalilo dana da istera svoje. Da nam istera razum iz glave, da nas istera iz sopstvene kože. Da se zadovolji.
Danas oni što su Zorana targetirali sede u ministarskim foteljama ili dopunjuju €vrosocijaldemokratama kvorum za EU zakone, po pristojnoj ceni.
I dan danas ne dozvoljavam nikome da u mom prisustvu izgovori onu o "traženju još i još bombardovanja", koju je kao rekao Đinđić. A takvih ne da ima ... Marš bre stoko! Svojim sam očima gledao i ušima slušao na TVRAI1, šta je taj Čovek zaista rekao - na srpskom, i pogodio tačno koliko je još onom Monstrumu pod lipom zafalilo dana da istera svoje. Da nam istera razum iz glave, da nas istera iz sopstvene kože. Da se zadovolji.
Danas oni što su Zorana targetirali sede u ministarskim foteljama ili dopunjuju €vrosocijaldemokratama kvorum za EU zakone, po pristojnoj ceni.
Cijena? Prava sitnica ...
Da li nekoga zanima to što sam se zadesio od 22. do 25. marta baš te 1999. godine u Beogradu i video svu onu sumanutost i ludilo koji su obuzeli ljude, kojima je lepo bilo najavljivano danima da će se desiti ono što se desilo? Verujem da svako ima svoju priču.
Ne, nisu to bile filmske budalaštine - nemalo Beograđana, podgrejano alkoholom, provelo je noć 23. marta po krovovima zgrada, uperenih baterijskih lampi i reflektora u nebo, urličući patriotske kletve sopstvene konačne nemoći, čekajući Njih da dođu. U sredu, 24. je po gradu zavladala neverovatna euforija kako bombardovanja uopšte neće biti, "čim nije sinoć, kada su svi najavljivali". Čitav taj dan sam proveo po raznim delovima Beograda i svuda video ili čuo baš to isto. Džaba je bila tekuća akcija prisilnog mobilisanja dilera po BG pijacama ili bacanje pogleda "ispod oka" ka onima za koje se znalo da su iz Crne Gore dok pričaju da ih na granici sa Srbijom ne puštaju da tamo uđu nego ih vraćaju nazad.
Kada je prva zveknula u Topčider, sve se srušilo. Taman na kraj Dnevnika, kada je termin za vremensku prognozu. NATO-meteorolologija obogaćena uranijumom i osiromašena pameću.
Četvrtak 25. marta 1999. godine, u 12:30 je sa BAS-a krenuo poslednji negotinski autobus, za videla. Po noći se nije smelo da vozi. Prevoznik AS Negotin, čuvena diližansa preko Požarevca i Majdanpeka: sedišta 48, putnika 80. Od toga bar deset polaznika pandurske škole u Sremskoj Kamenici, i svi sede. Bez karata, za razliku od nas ostalih ostataka.
Toga dana, na Autobuskoj stanici u Beogradu, shvatio sam kako je bilo jadnicima sa Titanika koji, dok brod tone, konačno prokljuve da čamaca i pojaseva za spasavanje nema dovoljno. Par desetina hiljada ljudi guralo se po Stanici, polovina da uđe u buseve ka spasonosnoj provinciji (pogrešno se tada mislilo), dok drugi deo stoji i nemo gleda, praznih pogleda. Došli ljudi, zapravo ne idu nigde, samo došli da gledaju. Skoro pa tišina osim turiranja mašina autobusa; policija i vojska na sve strane, ništa manje izbezumljeni od ostalih.
Budžovani su svoju decu već sklonili, naravno službenim autima. Prvo to, a onda su se kolektivno prešaltovali svi u Civilnu zaštitu, da se ne bi nekom slučajno omaklo ... Naravno da mislim na članove Sekte.
Negotin je te godine popio dvadesetak projektila, zapravo i nije Negotin nego Radujevac i prazni tankovi Jugopetrola. Lokalni vic kaže da kada su NATO piloti nadletali IHP Prahovo, komanda im je javila da ne bacaju bombe jer je tu izgleda već bilo bombardovanje. Sa zemlje ...
Na današnji dan je zajebancija neprimerena, pre deset godina je nekoliko hiljada ljudi stradalo i više ih nema. Šta, poginulih 2500 civila i preko 1000 vojnika nisu nekoliko hiljada, i to samo sa srpske strane - onu drugu stranu nije patriotski spominjati?! Ni domaćinski, ni desničarski. Niti tradicionalno.
Ili sam to ja, ipak, samo odbio da čujem?
Da li nekoga zanima to što sam se zadesio od 22. do 25. marta baš te 1999. godine u Beogradu i video svu onu sumanutost i ludilo koji su obuzeli ljude, kojima je lepo bilo najavljivano danima da će se desiti ono što se desilo? Verujem da svako ima svoju priču.
Ne, nisu to bile filmske budalaštine - nemalo Beograđana, podgrejano alkoholom, provelo je noć 23. marta po krovovima zgrada, uperenih baterijskih lampi i reflektora u nebo, urličući patriotske kletve sopstvene konačne nemoći, čekajući Njih da dođu. U sredu, 24. je po gradu zavladala neverovatna euforija kako bombardovanja uopšte neće biti, "čim nije sinoć, kada su svi najavljivali". Čitav taj dan sam proveo po raznim delovima Beograda i svuda video ili čuo baš to isto. Džaba je bila tekuća akcija prisilnog mobilisanja dilera po BG pijacama ili bacanje pogleda "ispod oka" ka onima za koje se znalo da su iz Crne Gore dok pričaju da ih na granici sa Srbijom ne puštaju da tamo uđu nego ih vraćaju nazad.
Kada je prva zveknula u Topčider, sve se srušilo. Taman na kraj Dnevnika, kada je termin za vremensku prognozu. NATO-meteorolologija obogaćena uranijumom i osiromašena pameću.
Četvrtak 25. marta 1999. godine, u 12:30 je sa BAS-a krenuo poslednji negotinski autobus, za videla. Po noći se nije smelo da vozi. Prevoznik AS Negotin, čuvena diližansa preko Požarevca i Majdanpeka: sedišta 48, putnika 80. Od toga bar deset polaznika pandurske škole u Sremskoj Kamenici, i svi sede. Bez karata, za razliku od nas ostalih ostataka.
Toga dana, na Autobuskoj stanici u Beogradu, shvatio sam kako je bilo jadnicima sa Titanika koji, dok brod tone, konačno prokljuve da čamaca i pojaseva za spasavanje nema dovoljno. Par desetina hiljada ljudi guralo se po Stanici, polovina da uđe u buseve ka spasonosnoj provinciji (pogrešno se tada mislilo), dok drugi deo stoji i nemo gleda, praznih pogleda. Došli ljudi, zapravo ne idu nigde, samo došli da gledaju. Skoro pa tišina osim turiranja mašina autobusa; policija i vojska na sve strane, ništa manje izbezumljeni od ostalih.
Budžovani su svoju decu već sklonili, naravno službenim autima. Prvo to, a onda su se kolektivno prešaltovali svi u Civilnu zaštitu, da se ne bi nekom slučajno omaklo ... Naravno da mislim na članove Sekte.
Negotin je te godine popio dvadesetak projektila, zapravo i nije Negotin nego Radujevac i prazni tankovi Jugopetrola. Lokalni vic kaže da kada su NATO piloti nadletali IHP Prahovo, komanda im je javila da ne bacaju bombe jer je tu izgleda već bilo bombardovanje. Sa zemlje ...
Na današnji dan je zajebancija neprimerena, pre deset godina je nekoliko hiljada ljudi stradalo i više ih nema. Šta, poginulih 2500 civila i preko 1000 vojnika nisu nekoliko hiljada, i to samo sa srpske strane - onu drugu stranu nije patriotski spominjati?! Ni domaćinski, ni desničarski. Niti tradicionalno.
Ništa tu ne pomažu silna izginula deca, i srpska i albanska - DECA!, hladnjače, jame, streljanja, organi, Petrova Sela i Batajnice, žrtvovani vojnici, policajci, vozovi i autobusi puni civila, kolone traktora, radnici TV Beograd.
Srpske generalpatriote su u Hagu dobile za sopstvene, ali i za zasluge svoga Firera. Sa druge strane, kosovarske patriote su uglavnom izvukle guzice i biznise.
Znate šta? UČKAimmaterina i jednima i drugima!
Mi nismo dobili ništa. Ne od Haga, već od života. Srbi misle da su izgubili mnogo više nego što jesu, Albanci da su dobili manje nego što bi hteli. I jedni i drugi mantraju o teritoriji, onoj istoj na kojoj Gajgerovi brojači polude.
Da li je silnim patriotama domaćim ikada sinulo u usijanim glavama da su vojnici Dražen Mladenović i Dragan Jakovljević, streljani u Topčideru (opet) 5. oktobra 2004. godine, zapravo poslednje žrtve bombardovanja. Žrtve u krvi prinesene na patriotski oltar vođi Sekte Patriotske Srbije, Satanu Mirinom?
Tada, pre deset godina su nepodobne slali u mobilizacije ili na neplaćena odsustva isti oni koji danas vide rešenje za krizu u prinudnim odsustvovanjima sa posla ili dodatnim porezima na plate. Onda su imali policiju u svojim rukama, i danas im je Boris to opet poklonio. Ili vratio, kako ko gleda.
Eto, opet se pitam: Dokle bre više?!
Do krajnjih granica nekrofilne patriotske iznemoglosti ...
Priznajem da sam se uplašio kako će danas Šutanovac, Tadić i Jeremić, uz terciranje Dačića, Vučića, Zorice Brunclik i "Slobode" da zapevaju onu užasavajuću himnu Miloševićeve pobede nad sopstvenim narodom:
Danas, na poslu, niko nije uključio radio.Srpske generalpatriote su u Hagu dobile za sopstvene, ali i za zasluge svoga Firera. Sa druge strane, kosovarske patriote su uglavnom izvukle guzice i biznise.
Znate šta? UČKAimmaterina i jednima i drugima!
Mi nismo dobili ništa. Ne od Haga, već od života. Srbi misle da su izgubili mnogo više nego što jesu, Albanci da su dobili manje nego što bi hteli. I jedni i drugi mantraju o teritoriji, onoj istoj na kojoj Gajgerovi brojači polude.
Da li je silnim patriotama domaćim ikada sinulo u usijanim glavama da su vojnici Dražen Mladenović i Dragan Jakovljević, streljani u Topčideru (opet) 5. oktobra 2004. godine, zapravo poslednje žrtve bombardovanja. Žrtve u krvi prinesene na patriotski oltar vođi Sekte Patriotske Srbije, Satanu Mirinom?
Tada, pre deset godina su nepodobne slali u mobilizacije ili na neplaćena odsustva isti oni koji danas vide rešenje za krizu u prinudnim odsustvovanjima sa posla ili dodatnim porezima na plate. Onda su imali policiju u svojim rukama, i danas im je Boris to opet poklonio. Ili vratio, kako ko gleda.
Eto, opet se pitam: Dokle bre više?!
Do krajnjih granica nekrofilne patriotske iznemoglosti ...
***
Prošao je februar, još malo će i mart - a teranje i dalje traje.
Priznajem da sam se uplašio kako će danas Šutanovac, Tadić i Jeremić, uz terciranje Dačića, Vučića, Zorice Brunclik i "Slobode" da zapevaju onu užasavajuću himnu Miloševićeve pobede nad sopstvenim narodom:
Volimo te otadžbino naša ...
Ili sam to ja, ipak, samo odbio da čujem?
2 comments:
Београд,март 2009.
Као некад...Дачићева полиција
http://f.imagehost.org/view/0339/demonstranti
Ako je na slici ono što mislim da jeste, malo su dobili popičci. Čim vidim te hoody face, nemam drugih asocijacija osim da je to ili navijačka stoka ili su to slike patriotske omladine u zagrljaju sa otadžbinskim im pendrecima.
Da li je ovo slika iz devedesetih? Nije, sudeći po opremi batinaša. Piše policija a ne milicija. Nose ove nove kačkete, kostobrane i kacige.
Dakle, 99% verovatnoće da je moj komentar: Ako, neka.
Ne opravdavam batine, DALEKO BILO - PU PU PU, ali od momenta kada navuku one kapuljače, ko god da su, zna se šta država treba da radi. Sigurno ne da se sklanja iza kontejnera dok prebijaju prolaznike nepodobnog izgleda ili spaljuju ambasade i džamije. A posle bi da spaljuju i prolaznike.
Ko prekorači ovlašćenja i nadležnosti treba da odgovara, zbog prečinjenja. Ko se ogluši o obaveze - treba još i više zbog nečinjenja. Obe "aktivnosti" državnih službenika su podjednako pogubne po sve.
Post a Comment