Decentralizacija uma, ZDAJ!

U sredu, 25. marta 2009. godine, u sklopu akcije po gradovima širom Srbije postavljeni su štandovi Nacionalne Koalicije za Decentralizaciju.
NVO PROTECTA iz Niša i lokalni partner Odbor za ljudska prava, danas su ispred Robne kuće u centru Negotina prikupljali peticiju - pisma podrške građana sa zahtevom da Vlada izvrši teritorijalnu, institucionalnu, suštinsku, finansijsku, fer i korektnu reorganizaciju države Srbije, gde od regiona više ne bi postojali nedodirljivi Beograd i ostatak Srbije, već konkretne teritorijalne jedinice, organizovane ne savremenom evropskom iskustvu i principima.
Sadašnje stanje je definitivno neodrživo ukoliko želimo da Srbija bude moderna država zadovoljnih građana: tu postoji Beograd kao neformalna ali činjenična "država u državi", autonomne pokrajine Vojvodina (krava muzara) i Kosovo (deo Srbije, ali u nekoj drugoj dimenziji), plus okruzi koje su pre dvadesetak godina izmislili usijani mozgovi žudeći da zamene dotadašnje regione i tako pokažu kako izgleda model decentralizacije Miloševićevog tipa, u najavi.
Novopredloženi model decentralizacije, u izvedbi Mlađana Dinkića i poznate nam ekipe pelivana, ne donosi ništa novo na tom planu, osim što predviđa formiranje agencija za regionalni razvoj na nekoliko paralelnih nivoa, koji više liče na reform tortu sa nadevom od fiskalnih računa, nego na ozbiljan model decentralizovane i regionalizovane države. Po njima, sve se nanovo svodi na finansije, dok sama teritorijalna reorganizacija Srbije ne zavređuje čak ni fusnotu, ili makar referencu u literaturi na kraju teksta. Finansije, ali kroz kontrolu poreskog priliva novca, pa onda opet agencijska centralizovana preraspodela na kašičicu ili cuclu "po evropskim standardima i projektima", umesto samostalnog raspolaganja sopstvenim parama po formuli "iz džepa građana - za građane".
Suština ovakvog predloga zamagljena je pričom o interaktivnoj komunikaciji centralnih i regionalnih (NUTS) agencija, gde ove prve ipak odlučuju o sudbini drugih. Pa, šta je to Mlađani u stvari suštinski promenio? Pitanje je da li i on sam to zna.
Pročitajte Aleksandrov intervju na ovu temu, koji je daleko detaljniji i precizniji od prethodnih par rečenica, koje su po ko zna koji put više forma prekora na adresu stručnjačke udruge poznatije i kao G17 plus/pljus.
Suština cele priče o decentralizaciji, u sklopu koje je i današnja akcija, svodi se na nekoliko pojmova koji zapravo i nisu toliko "velika filozofija" koliko bi neki drugovi to hteli da prikažu.

Decentralizacija

Bitno je da novac i imovina opština (ili okruga, regiona, pokrajina) budu njihovi, umesto dosadašnjeg principa naplati da ti refundiram. Nikako mi nije jasno čega se tu plaše centralne finansijske vlasti Republike - kao da će sada sve opštine da odu u bankrot pa navale da kukaju i traže pare od Vlasti i satru republički budžet?! Prosto, postoje kriterijumi po kojima se izvrši kategorizacija opština u ovom trenu, i po tome se sa njima i ophodimo. Ko ima, ne diraj ga dokle god ulaže u razvoj umesto rasipništva. Ko nema, pomozi mu da nađe ulagača kroz razvojne projekte umesto da se upumpavaju budžetske pare bez kraja i konca, ali i ozbiljne kontrole.
Ne daj mu ribu, već ga nauči da peca - poznato, zar ne? Pa onda neka sam otvara ribarnice i dalje razvija biznis.
Plaše se satiranja budžeta u korist provincije, unutrašnjosti ... seljačina? Odakle taj strah, dok je sa druge imanentno potpuno odsustvo iste senzacije kada su u pitanju poslaničke plate i ostala državna iživljavanja.
C, c , c - ne valja vam taj posao ... prijatelji, rimljani, zemljaci.
Decentralizacija ima svoje horizontalne i vertikalne ravni bivstvovanja.

Horizontalna decentralizacija

Ovde se radi o direktnom kontaktu/suživotu između samih građana, u osnovi piramide organizacije društva i države, ali takođe i na svakom drugom višem nivou - do samog vrha. Ukoliko građani-pojedinci međusobno ne rešavaju sopstvene zajedničke probleme, ili državni činovnici ne rade zajednički na projektima opšteg dobra, uzaludno je dalje govoriti o aktuelnoj temi.
Današnja situacija u Srbiji umnogome pokazuje postojanje svojevrsnih crnih rupa i prekida u horizontali. Apatija i fatalizam, koji se maltene propagiraju kao državna opštedruštvena religija, došli su glave nemalom broju civilizacija tokom istorije. Teško da ovde ima govora o hedonizmu, obzirom na trenutni standard, koliko god to populisti propagirali. Niti je ovo bogata država, niti je narod toliko siromašan duhom - kako se svakodnevno servira.
Suština horizontalne decentralizacije leži u dnevnoj zapovesti: trgni se, probudi se, umij se i ustani iz letargije, pruži ruku onome do sebe i reci "Dobro jutro komšija, šta ćemo danas korisno da uradimo zajedno?". Druga opcija je skoro pa sadašnja: zatvori se u kupatilo, pa u mraku kukaj ... zažmuri da te ne vide.

Vertikalna decentralizacija

Postoje dva smera, u kojima se odvija: na gore (personalna) i na dole (institucionalna).

Suština priče je da sve polazi od pojedinca, građanina, čoveka koji poima svet oko sebe i aktivno deluje. Od persone. Neophodno je da se definišu lični afiniteti, sposobnosti i na osnovu toga ciljevi, kao i akcije na njihovom ostvarenju. Ko živi u zabludi kako sve može sam - grdno se vara. Polje delovanja se apsolutno levkasto širi, poprimajući oblik obrnute piramide, od pojedinca pa sve do najširih slojeva društva, ponegde poznatih i kao narodne mase, pučanstvo, populus. Apsolutni preduslov postojanja ovog vida decentralizacije predstavlja postojanje samoinicijative i ličnog primera.
Ovde se radi o preduzimanju radnji od strane samog državnog aparata, u cilju rešenja određenog problema koji muči građane. Država je u apsolutnoj obavezi da građanima izađe u susret, na svim nivoima sopstvene organizacije datim na slici. Pa valjda zbog toga i postoji, a ne obrnuto. To podrazumeva donošenje i primenu akata, zakona i samog Ustava, koji uvažavaju interese građana koji čine društvo (čiji je državni aparat samo jedan od elemenata). Svojim delovanjem institucije stiču poverenje građana, uverenih da će im zahtevi biti uvaženi a problemi rešeni. Bitno je da se ingerencije ravnomerno rasporede po vertikali organizacije vlasti - kod nas je inače uvrežena umišljena i sumanuta praksa kako komšiluk treba da vodi visoku međunarodnu politiku, a Ustavni sud treba da presuđuje ko će da menja sijalice na stepeništu u zgradi.
Postoji još jedan problem/manir ovog društva: populističko ponašanje samih državnih institucija u sprezi sa hiperpersonalizacijom javnih funkcija. Rogobatno zvuči, zar ne? Postoji i kraći izraz za prethodno - korupcija. Nesreća, koja razdire samu srž našeg društva, a zbog koje smo toliko visoko rangirani na listi takvih država. Nešto, sa čim građani konačno moraju da prestanu da se mire. Horizontalno, za početak da bi potom bilo i vertikalno.
Pare? Tačno je da pare vrte svet, ali je netačno da se svet vrti oko njih ...

...

Jedini i pravi tok realizacije decentralizacije predstavlja redosled:

horizontalna - personalna - institucionalna

Kreće se od samoorganizovanja unutar interesne grupe građana, koja potom širi svoju priču na što veći broj ljudi i to radi sve dok ne dostigne kritični momenat, kada je neophodno zakucati na vrata institucija. U saradnji sa njima (i tamo rade živi ljudi, ukoliko neko ima drugojačijih primisli), kreće se u sveobuhvatno rešenje problema i ispunjenje ciljeva na opštu korist i zadovoljstvo.
Naopaki tok decentralizacije (institucionalna-personalna-horizontalna) puko je zamajavanje i najobičnije ispoljavanje dosadašnje prakse države-tatka i građana koji čekaju Deda Mraza 365 dana. Teško da iko može da nađe opravdanje za nepoverenju u državu, a da prethodno nije dobrano razmislio pre nego što je uzeo glasački listić u ruke.

...

Još jedan od gadnijih nusprodukata sadašnje situacije u Srbiji je i lokalpatriotska centralizacija do sada decentralizovanog. Radi se o preslobodnom, i naravno naopakom tumačenju lokalpatriotizma (a šta je decentralizacija, nego baš to), gde je za sve promašaje ali i lopovluke lokalnih šerifa kriv Beograd. Kako im kad odgovara - čas im nešto ne da, čas ih na nešto tera. Takvi umišljeni likovi, lokalni knezovi i spahije (tj. kabadahije) smatraju da Beograd nema šta da traži u njihovim oborima (nekada je u ovom narodu postojala titula oborknez, npr, Crni Gruja), nego mora da pljune kintu čim neka lokalpatriotska gromada pomisli na Evropu, donacije, investicije i prekograničnu saradnju. Ali striktno po sopstvenim aršinima, autohtono tumačenim.
Uporno odbijanje države da se ozbiljno pozabavi problemom decentralizacije i sopstvene reorganizacije, dovelo je do nastanka raznih Pokreta za..., čija se suština svodi na čerupanje komšijskih novčanika i mestimično kokošarenje para "odozgo" koje ionako stižu na kašičicu. Skoro po stereotipnoj formuli takvi izlaze na izbore na kojima počiste BG-stranke, i onda mirne duše nastave - da rade sve što i "centralistički" prethodnici. Oni, čiji su do juče, ti isti oborknezovi, bili članovi i prvaci.
Da li je potrebno kao evidentan primer uzeti aktuelne lokalpatriotske Pokretače za... u Istočnoj Srbiji? Obor-knezove i tor-kneginje sa regionalnom fiksacijom.

***

Suština cele ove priče svodi se na prioritetnu decentralizaciju uma svakoga od nas, građanina, pojedinca. Bez toga nam nema pokretanja sa mrtve tačke u koju smo se svi sabili, kao u crnu rupu.
Jeste astronomska fraza, ali i to društveno sabijanje ne može biti bezgranično. Jednoga dana dostići će kritičnu tačku. A onda - sledi veliki prasak.
Pa može li nekada u ovoj zemlji i bez toga? Bez praštala, pucanja, lomova i bombardovanja?!
Do kada više taj Usud, taj fatum srpski, toliko nam omiljen?

Vreme je, pokreni se.
Pravi buku.