Beogradski davitelji

Ponoćne vesti iz komunalizma:

Dole, u kanalizaciji, sakupljamo prazne limenke Koka-kole. A toga ovde podosta ima.

Otkud ja tu? Pa, duga je to priča. Trebalo je lepo da ostanem kod kuće, na selu, umesto što mi se guzica ovde smrzava. Inače, ovde sve toliko vrvi od pacova da im čak možeš videti beonjače u mraku. Svi imaju oštre zube, teško dišu, šire zarazu.
Kažu mi ljudi, nije trebalo da toliko dugo ostaneš tu dole, izgubio si osećaj za svetlost i tamu, ne razlikuješ više ni miris od smrada. E pa, znate šta? Ima da se parim sa vodenim pacovima, zasnovaću porodicu i nazvaću je Preživelić. Znate zašto? Ne? Zato što će oni preživeti i nadživeti sve vas.

Dragi moji, videću vas sve kad-tad u kanalizaciji. I nemoj slučajno da bi neko zakasnio.

The Stranglers "Down In The Sewer"

(Rattus Norvegicus, 1977)

A.V.Li odbrusio B.H.Jiu

Brus AVučić Li kaže da je juče "na direktan način odgovorio" Trampovom izaslaniku Brajanu Hojtu Jiu:

Ala mu je odbrusio, svaka čast.

Informer uskoro kreće sa tumačenjima sadržaja odgovora, narednih dana...

Vavilon po drugi put među Srbima

Još uvek ima onih kojima nije jasna poruka "Strele", koji padaju na visokoparne tirade o umetničkim slobodama i trendseter građanartiste koje internet čaršija ne shvata?

Onda ništa.

Đuka Bizon je jutros pored 10minutnog pljuvanja po Đinđiću izgovorio:"Dobro je da mu bar neće dići bistu"
Ovo je namenski sprdnja spomenik!!

— Stevanovic Vladimir (@VladimirStev) October 23, 2017

Bitange koje su sve ovo smutile pa prosule, celu tu besmislenu prašinu koja se digla ponovo će iskoristiti da odvrate pažnju od svog plana da unište park na Studentskom trgu i tu naprave javnu garažu "sa 700 parking mesta". U strogom centru Beograda (ulice Vasina i Uzun Mirkova to jesu, baš kao i sam Studentski trg) treba da bude dopušten samo javni saobraćaj i ništa drugo. Kako god, Vučić i njegovi hipnotizeri ponovo koriste građanističke sujete u svoju korist, pokazuju da su veoma sposobna ekipa medijskih manipulatora koja tačno zna kada u koju metu da gađa.

I pogodi.

Ovakvom relativizacijom dela (i lika) Zorana Đinđića se upravo rehabilituje Nedić, čijom se relativizacijom kvislinške saradnje sa nacistima zapravo rehabilituje kompletna banda "očeva i sinova" iz devedesetih. Btw, kakve bre veze Nedić ima sa preostalom kritički nastrojenom i užasavajuće razorenom javnošću sa jedne, i "strelom" iz koje se odozdo čuje Đinđićev glas a postrance gruvaju urbani zvuci i buka, sa druge strane istog mikrokosmosa? Nikakve, ali verovatno i to spada u umetničke slobode koje internet kukumavke nikada neće shvatiti.

E zbogzato se Vučići-uveoci sada slatko smeju, dok gradski karambol-dunđer Vesić natenane oštri ašove za nove radove u okviru fantazmagoričnog projekta "Studentski trg na izduvnim gasovima".

Zanimljivo, retko ko je komentarisao da taj "spomenik" više od strele podseća na udicu, na koju su kao mamac natakli Đinđića i opet nas sve upecali - od "nadurenih i neshvaćenih autora" do "internet čaršije".
Ima i onih kojima pomalo liči na bućkalo, za hvatanje somova širom Beograda na vodi.

Gosn Šper-Vesić kaže da "strela koja leti u visine najbolje simbolizuje život Zorana Đinđića". Za smrt ne kaže ništa, možda ga još uvek bole unutrašnji žuljevi od nošenja Đinđićevog kovčega. Kako god bilo, i na ovu izjavu se sama nameće još jedna asocijacija: kada je zadnji put strela bila odapeta u nebesa, ljudi su posle toga za kaznu prestali da razumeju jedni druge bez Vavilonske ribice.
Strela je tu, odapeta, tu su kule a tu je i nedostatak razumevanja (i razuma).
Opet.
Vesić i njemu slični ne mogu (niti žele) da shvate da je povezivanje strele i Đinđića, u ovom slučaju, daleko sličnije "slučaju" strele koju je Homeini odapeo ka Salmanu Rušdiju. Kakav bre crni "prekinuti let u budućnost", to može da lupeta samo neko ko nikada u životu nije pokušao da iz luka odapne krivu granu, Da jeste, znao bi kakvu je glupost odvalio.
A možda i zna, i po uobičajenom kradikalskom običaju za to ga zabole.

Neko je napisao komentar na Fejsbuku da "ovo nije spomenik, već skulptura". Spomeničko svojstvo (spomen kome, čemu) ona dobija kako namerama naručilaca, tako i idejom autora ali podjednako i onim što u njoj vide "obični" posmatrači. Dakle: politikanstvo, lapurlartizam ili svakodnevica prošlosti, sadašnjosti i budućnosti - pitanje je sad.

Lepota je u oku posmatrača - baš kao i ničeansko-orvelijanska stvarnost.

Zar ne?

Ne?

Onda ništa, još jednom.

Biljana Srbljanović: Strela u šupi

Sofija Mandić: Lutajući metak

Ace, Srbini!

- Da se razumemo: ono Đurićevo roming-urlanje "Aco Srbine" se odnosi na mene a ne na tebe, Aleksandre.

- Može, Aleksandre.

Porasla deca, blizanci dupeglavce spojeni, po imenu AVčić i AVlin Milošević. Osamostalili se, pa na proslavu rođendana više ne zovu kevu Borisa (opet menja pol), ćaleta Tomu (blatnjavi mu opanci), babu Šešelja (da švedskom stolu ne pojede noge) i đeda Miru (da im ne uvali rukopis svoje nove knjige).

Sve svećice na lapot-torti odavno su akontativno izduvali, još devedesetih. Uz pivo i barut.

Idemo dalje, ruke gore!

Dan velikih slova

Svako od nas poznaje ili je u životu sreo barem jednog nesrećnika koji, kako se čini, ne ume da isključi velika slova; ili još gore - ljude koji to rade namerno, koriste samo velika slova jer su na neki volšeban način samonabeđeni da njihovi stavovi (tako prezentovani) imaju još veću težinu. Postoji i jedan poseban slučaj pacijenata, koji su uvereni da njihovi rezimei i biografije izgledaju daleko profesionalnije ukoliko ih u potpunosti otkucaju velikim slovima. 

Derek Arnold je 2000. godine pokrenuo obeležavanje Dana velikih slova. Jednostavno su mu se, kao i većini korisnika interneta, smučili ljudi koji koriste samo velika slova kako bi sebe istakli na mreži. Zbog toga je rešio da pokrene ovaj Dan u nameri da zbija šalu na račun onih koji koriste tu grozotu od stila u kreiranju teksta, ali i da konačno unese malo razuma na internet.

Postoje određena pravila po kojima jeste dopušteno koristiti samo velika slova u tekstu, kao što su npr. objave na mrežama za praćenje vremenskih prilika. U tom retkom i verovatno jedinstvenom slučaju, velikim slovima se naglašava nešto veoma važno, i uz skup akronima i skraćenica (koje se koriste u toj oblasti) pomaže da to svima bude u potpunosti jasno.

Pa dobro, reći ćete, šta raditi sa "takvima"?

Zar da zbog njih pokrenemo kampanju za uklanjanje "CapsLock" sa tastature?

Svakako ne na način kao sa gornje slike: zašto bi kvarili sopstvenu tastaturu - tuđu ionako nećete moći, koliko god da vas neko nervira, jer vam za početak nije na dohvat ruke, a i da jeste to bi ipak bilo oštećenje tuđe imovine. Ne treba vam još i taj trošak, pored nerviranja.

Najbolji način da efikasno obeležite današnji dan je veoma jednostavan: nemojte uopšte koristiti velika slova. Ili još bolje, podsetite svoje prijatelje na društvenim mrežama, igračkim platformama i drugim medijima na to koliko korišćenje samo velikih slova u komunikaciji predstavlja jednu užasavajuću naviku.

Možete pokrenuti i ironičnu kampanju korišćenja samo velikih slova tokom celog ovog dana, čime bi ste napravili još efektniju poruku o tome na šta zaista liče ljudi koji se tako ponašaju u komunikaciji. Šaljite poruke, kontaktirajte prijatelje, neka svi znaju da je ovo trenutak da prihvate ispravno korišćenje gramatike i prestanu da izgledaju i ponašaju se kao da su sišli s uma.

Days od the year: October 22nd - Caps lock day

***

Za "capslock" manijake postoji jedan veoma efikasan lek. Šta god da pišu ("pričaju") striktno velikim slovima, bez obzira da li se sa tim slažete ili ne, samo im odgovorite kratko, jasno i obavezno malim slovima: ne deri se.

Provereno radi 100%.

Preopterećenost informacijama

Svet oko nas je prepun šumova i buke - od pingova iz telefona koji nas obaveštavaju da je stigao novi SMS do zvrkova iz računara koji javljaju da je "stigao novi mejl"; reklo bi se, sve su to nesumnjivo veoma važne informacije: telefoni zvone, sa ekrana TV-a pršte beskonačne reklame i saveti, iz radija konstantno iskaču novosti vezane za predstojeće izbore i o tome šta se sve dešava u paralelnom svetu Holivuda. Ovaj Dan je tu da nas podseti na preopterećenost informacijama koja nije nikakva izmišljotina iz SF filmova, već stvaran problem sa kojim svi već neko vreme živimo, te da ta poplava podataka ponekad itekako može imati negativan uticaj na našu sreću i produktivnost.

Dan posvećen problemu preopterećenosti informacijama pokrenulo je nekoliko američkih firmi koje su želele da javnost uvidi šta se sve može desiti kada svoje zaposlene i kupce preopteretite ogromnom količinom viška informacija. Istraživanja su pokazala da čak i sam protok informacija kroz naše živote (koji je postao konstantan) itekako utiče na produktivnost na radnom mestu, pri čemu jedan prosečan radnik ili službenik dnevno ne dobija manje od 93 poruka i mejlova.

Sve to potom kombinujte sa društvenim mrežama, koje upravljaju našim životima, konstantno zujanje novih SMS-ova, dodajte i staro dobro besomučno pretraživanje po netu i odjednom ta preopterećenost postaje poprilično realna i razumljiva. Ono što nije razumljivo jeste negativan uticaj koji ona ima na ekonomsko poslovanje, jer se radi o protraćenom vremenu predviđenom za poslovne a ne privatne aktivnosti.

Svako je imao situaciju da u sred nekog ozbiljnog posla iznenada čuje objavu novog mejla, prekine sa radom kako bi ga pročitao i na njega odgovorio. Nakon toga je potrebno neko vreme da se ponovo fokusiramo na posao koji smo radili, u nadi da će nam to uspeti pre nego što stigne naredni mejl. Shodno spomenutom istraživanju, te mikropauze koštaju ekonomiju približno 180 milijardi dolara godišnje, i jasno je da se nešto po tom pitanju mora preduzeti.

Kao prvo, ne treba odmah reagovati na zvuk i proveravati svaki mejl čim stigne. Umesto da budete sve vreme ulogovani na mejl nalog, uradite to samo pet puta u toku radnog vremena, jer ćete tako smanjiti broj prekida i mikropauza koji razbijaju koncentraciju i fokusiranje na radne zadatke. Isključite i zvuk na telefonu - i vibraciju, naravno - pa se sa SMS-ovima i pozivima "obračunajte" na isti način kao i sa mejlovima. Svi ti silni prekidi koštaju mnogo više nego što mislimo, i defintivno je radno vreme produktivnije kada njih nema. Iznenađujuće, zar ne?

Ovaj Dan je namenjen kontroli protoka informacija koje upravljaju našim životima i preopterećuju ih, zbog čega je zaista ponekad neophodno njihovo ograničenje.

Days of the year: October 20th - Information overload day 

***

Baš kao u Hakslijevom "Vrlom novom svetu", i mi smo danas zatrpani gomilama informacionog smeća koje ometa normalno funkcionisanje, kako na poslu tako i u vascelom životu. Informacije predstavljaju podatke koji imaju i nose određenu vrednost, ali u ovom slučaju, poplavi ogromnih količina u najvećem delu potpuno besmislenih i beskorisnih podataka mi sami dodeljujemo bespotrebno "vrednost" i time ih činimo informacijama - koje, svakako, obavezno moramo da prosledimo dalje, svojim prijateljima. Vaistinu bi bio šteta ostati "neobavešten" o tako važnim stvarima za naš život, kao što su silne budalaštine iz života političara i estradnih zvezdi, sadržaj poslednje epizode španske serije bez koga je nemoguće započeti radni dan jer "bije isti baksuz" kao da niste zveknuli prvu jutarnju kahvu na poslu, gomile nenaučnih i potpuno besmislenih teorija koje "mnogo lepo & logično zvuče", reklame za nešto što nikada nećete kupiti jer vam nikada neće trebati ali i dalje ne okrećete kanal na TV-u jer "možda neće dugo" iako znate da su današnji TV-programi uglavnom samo popunjavanje vremena između reklama. Primera zaglupljivanja i zatupljivanja beskorisnim informacijama ima bezbroj.

Ponovićemo deo teksta koji je ovde bio objavljen pod naslovom "Propaganda u demokratskom društvu":

"Rani zagovornici opšte pismenosti i slobode štampe predvideli su dve mogućnosti: propaganda može biti istinita, ili može biti lažna. Propustili su da predvide ono što se stvarno dogodilo, pre svega u zapadnim kapitalističkim demokratijama: razvoj ogromne industrije masovnih komunikacija uglavnom nije bio u vezi ni sa istinom ni sa laži, već sa nerealnim, manje više potpuno irelevantnim. Jednom rečju, oni nisu uzeli u obzir čovekov skoro neograničeni apetit za zabavama. Za odvraćanjem pažnje od stvarnosti.

Većina ljudi u prošlosti nikada nije imala priliku da u potpunosti zadovolji taj apetit.

U Vrlom novom svetu se neprestane distrakcije najfascinantnije prirode svesno upotrebljavaju kao politička sredstva čiji je cilj da se ljudi spreče da previše obraćaju pažnju na stvarnost društvene i političke situacije."

Od Vrlog novog sveta do aktuelnog, realnog sveta post-istine i konzumiranja megatona mentalnog đubreta, nije bio potreban čak ni onaj čuveni mali korak. Dovoljno je bilo ostati u mestu i ne opirati se apetitu za distrakciju, zabavi miliona.

Apetit za destrukciju... baš.

Omladinska Anti-Seks Liga

Drugarice, posadite cveće

Kud se slika Vođe kreće.

I okreće.

- napredna haiku-dodolska pesma

Seksualna represija

Pomoću Omladinske Anti-Seks Lige, partija svojim članovima nameće antiseksualizam kako bi eliminisala njihove međusobne seksualne veze, jer one umanjuju političku lojalnost. Džulija opisuje partijske fanatike kao one kojima se "seks ogadio". Osim tokom trajanja ljubavne veze sa Džulijom, Vinston sve vreme pati od ulceroznih vena i upale zgloba na nozi - što predstavlja edipovsku aluziju na seksualnu represiju. U 3. delu knjige, O'Brajen kaže Vinstonu da okeanijski neurolozi upravo rade na pronalaženju načina kako ukinuti orgazam, zato što mentalna energija koja je neophodna za beskonačno obožavanje Velikog Brata zahteva neizostavno autoritarno potiskivanje libida (koji je vitalnih ljudski instinkt).

Šta je Omladinska Anti-Seks Liga?

Rečnik urbanog govora kaže sledeće:

"U romanu Džordža Orvela 1984, to je organizacija za mlade ljude koja se zalagala za potpuni celibat oba pola. Partija namerava da ukine instituciju porodice, kako bi na kraju sva deca bila produkt veštačke oplodnje i odrastala samo u specijalnim javnim institucijama. Članovi i članice Lige, obučeni u teget kombinezone, oko pasa vezuju crvene ešarpe (baš kao što deca-članovi Špija nose plave kratke pantalone, sive košulje i crvene marame oko vrata). Vinstonova ljubav, Džulija, takođe je članica Lige iako se ne slaže sa idealima te organizacije (što dokazuje na delu).

Takođe, u širem smislu, ovaj pojam se odnosi na konzervativne i represivne snage u društvu, koje podržavaju ideale celibata, nevinosti, čistoće itd."

Orvel često spominje Omladinsku Anti-Seks Ligu zbog plana Velikog Brata da ljudima izbriše iz glave svaku emociju osim mržnje i straha. Čednost postaje skoro neljudska. U suštini, Veliki Brat zabranjuje ljudima sva prirodna osećanja.

zadatak Lige je da obeshrabri seksualnu požudu među mladima u Okeaniji i istovremeno podstakne uverenje da seksualni odnos samo akt u cilju razmnožavanja i nikako strasti. Konačno, Partija ne želi da ljudi stvaraju međusobnu ličnu lojalnost - lojalnost je dopuštena samo prema Velikom Bratu i Državi/Partiji.

Šta je simbol Omladinske Anti-Seks Lige?

Već u prvom poglavlju "1984" Vinston čitaocu otkriva simbol pripadništva u Ligi: to je "uska crvena ešarpa" koju članovi nose oko struka. 

Liga vodi kampanju za celibat, zalaže se za rađanje dece samo putem veštačke oplodnje, i u tom cilju privlači u svoje redove naročito one članove Partije koji prednjače u o-rukaštvu. Kada je Vinston prvi put sreo Džuliju, upravo zbog toga je prvi njegov osećaj prema njoj bila odvratnost. Čak je posumnjao i da je ona špijun Policije Misli. Za njega je ta ešarpa jasan znak "zabranjeno", jer je ona predana članica Partije koja živi u deseksualizovanoj areni "hokejaških terena, kupatila sa hladnom vodom i kolektivnih izleta". Sve su to aktivnosti omražene Vinstonu.

Simbol je zapravo ironičan - uostalom, crvena boja se vezuje za  ljubav i strast. Osim toga, način na koji članice nose tu ešarpu, tesno povezanu oko struka i dovoljno da istakne njihovu ženstvenost, takođe sugestivno deluje na seksualnu požudu. To je svakako delovalo na Vinstona da se fizički zainteresuje za Džuliju, tu "devojku tamne kose", što takođe najavljuje njihovu buduću vezu.

Crvena ešarpa oko struka simbolično predstavlja predanost pojedinca doktrini i "stvari" Partije. Iako je namera da ta ešarpa simboliše čednost, u Džulijinom slučaju ona oslikava dvojnost njene ličnosti: u javnosti, ona je posvećena članica Partije, koja tu ešarpu koristi da simbolično prikrije svoje ponašanje koje je daleko od posvećenog (sve vreme praktikuje "neortodoksni" seks sa Vinstonom). Ešarpa i članstvo u Omladinskoj Anti-Seks Ligi pružaju Džuliji zaista ubedljivu masku - jer ona, zapravo, voli da se provodi, posebno u vezama sa muškarcima. Ona rado učestvuje u aktivnostima Lige, maršira na paradama i deli letke, zato što joj baš to daje slobodu da se upušta u seksualne ludorije bez trunke sumnje koja bi na nju - kao takvu - pala.

Shodno doktrini Partije, koja je najveća šteta koju seksualni čin može naneti?

Partija nije protiv seksualne aktivnosti članova (prolovi su tu u potpunosti nebitni, jer njih smatraju poluljudima bez obzira što čine preko 70% populacije Okeanije) zbog toga što to smatra za nešto loše ili grešno. Naprotiv, protivljenje seksu je povezano sa uverenjem da on utiče na psihološko stanje naroda. Ovde treba napomenuti da su neke od ideja koje je Orvel plasirao kroz "1984" zasnovane na klasičnom frojdovskom pristupu psihologiji, i ne moraju nužno biti u saglasju sa gledištima naučnika u XXI veku.
Po Partiji, prvi problem je činjenica da romantične ili seksualne veze inspirišu ljubav i lojalnost prema nekome drugome a ne prema Partiji, što može dovesti do subverzivnih misli kada ljubavnici shvate da postoje stvari koje su važnije od Partije.
Takođe, Partija veruje da vrsta energije neophodna za fanatičnu posvećenost njoj, delom potiče iz potisnute seksualnosti (još jedna verzija klasične frojdovštine). Zbog toga se Partija trudi da kanališe potisnutu seksualnu energiju na rad i mržnju prema "neprijateljima" Partije, tako stvarajući energične i fanatične kadrove partijskih lojalista. Džulija ukazuje na to u sledećem pasusu:
"Nije se radilo samo o tome da je seksualni instinkt stvorio neki sopstveni svet koji je bio van kontrole Partije i koji stoga mora biti uništen. Ono što je daleko bitnije jeste činjenica da seksualna oskudica proizvodi histeriju, koja je poželjna jer se može transformisati u ratnu groznicu i obožavanje Vođe."
Stav Partije o seksu najbolje je oslikan u jednom od sastanaka Julije i Vinstona. Taj stav je opisan kao "seksualni puritanizam", jer Partija želi da ima kontrolu nad seksom baš kao i nad ostalim aspektima ljudskih života. Džulija objašnjava Vinstonu da je seksualni čin trošenje energije koje pojedinca dovodi u lakomisleno i bezbrižno stanje, što je za Partiju u potpunosti neprihvatljivo. Vinston stoga zaključuje da je Partija nastojala da kontroliše seksualni nagon ne samo zato što predstavlja moguću pretnju, već i zato što bi se potiskivanje tog nagona manifestovalo kroz ponašanje koje odgovara ciljevima Partije. Na kraju, on shvata da postoji "intimna povezanost između čednosti i političke ortodoksije".

Džulija i Vinston zaključuju da je Partija, u stvari, koristila seksualnu represiju kako bi kod građana pojačala napetost i frustraciju, da bi potom ta osećanja upregla u besnu histeriju koja je neophodna tokom partijskih aktivnosti (poput Nedelje Mržnje).

Dokle god seksualni čin bude imao potencijal da bude opasan i štetan za Partiju, zato što prirodno podstiče stanje bezbrižnosti, Partija će vešto sprovoditi represiju kako bi dodatno utvrdila svoju moć.

Kako smo od nekadašnjeg "Čedo oženi me" stigli do sadašnjeg mutavog kola sa posterom Vođe?
Tako što su oni privremeno odložili antidemonstrantske štitove i zamenili ih Vođinim posterima, da se ovi u njega nezaljubljivi ne dosete. Sve ostalo je isto, zato je isto i ostalo.
Što manje seksa, to više orgazmičnog straha ljubavi prema Vođi.
Seks je bio i ostao partijski i državni neprijatelj Broj jedan. Zato ga smeju upražnjavati samo članovi Partije, u strogo kontrolisanim uslovima i stanjima svesti. Idealna varijanta je da to sme da radi samo On, sa svima (otud silni posteri u rukama). Sve ostalo je zabranjeno, loše i grešno, štetno po Vođu & Partiju/Državu. Ako ne verujete, pitajte Amfilohija - on o tome sve zna, a naročito onaj deo o "neortodoksnom seksu" i "intimnoj povezanosti između čednosti i političke ortodoksije". Taj mu deo najviše pasuje.

p.s.
Da li Amfilohije ispod mantije nosi crveni pojas čestitosti Anti-Seks Lige SPC?
Vrlo moguće. I crvenu maramu Špija umesto gaća, zakopčanu zihernadlom otpozadi.
Jednom špija&ljigaš - uvek špija&ljigaš.

Špije

Danas, kad postajem kradikalski četnopionir, zaklinjem se da ću od kolevke pa do groba cinkariti sve i svakoga - od nepoznatih na ulici, preko školskih drugova, do roditelja i članova porodice. Jedne drugima, svakome svakoga, i sve njih zajedno Biji i Vođi.

Tako mi sebe koga nemam, jer sam Mi.

- napredna dečja zakletva, pocinkovana

Gotovo sva deca su bila podjednako nemoguća. Najgore je od svega bilo to što su ih organizacije poput Špija sistematski pretvarale u nepokorne divljačiće, a ipak nisu u njima proizvodilči nikakvu sklonost da se pobune protiv partijske discipline. Naprotiv, deca su obožavala Partiju i sve što je bilo s njom u vezi: pesme, marširanja, zastave, izeti, vežbanje sa puškama od drveta, uzvikivanje parola, obožavanje Velikog Brata - zanjih je sve to bila jedna veličanstvena igra. Sva njihova mržnja i gnev behu usmereni napolje, ka neprijateljima države, stranciam, izdajnicima, saboterima, počiniocima zlomisli. Bilo je skoro normalno da se ljudi nakon tridesete godine života plaše sopstvene dece. I to s dobrim razlogom, jer retko bi protekla sedmica a da Tajms ne objavi vest o tome kako je neko malo podlo njuškalo - u upotrebi je bio izraz dete-heroj - prisluškivalo i čulo kakvu kompromitujuću opasku pa roditelje prijavilo Policiji Misli.

...

- Nisam ni znao kakve sam to gadne stvari imao u glavi. A onda sam počeo da buncam. Znaš šta su čuli da govorim? Dole Veliki Brat! Jeste, baš sam to govorio. Po nekoliko puta, kako mi kažu.

- Ko te je potkazao? upita Vinston.

- Moja kćerčica, odgovori Parsons s nekim žalobitnim ponosom. Slušala je kroz ključaonicu. Čula šta sam govorio i odmah sutra otrčala da javi patroli. Pametna mala, a? A svega joj je sedam godina. Nije mi uopšte krivo što me potkazala. U stvari, ponosim se. Vidi se ipak da sam je vaspitao kako treba.

- Džordž Orvel, "1984"

• Šta su Špije? Jesu li to samo "deca koja motre na svoje roditelje, kako bi primetila rade li oni nešto pogrešno"?

Ne, Špije nisu samo deca koja cinkare svoje roditelje - to se zapravo očekivalo od sve dece. Bolje rečeno, Špije su omladinska organizacija kojom upravlja Partija. Špija se postaje u ranoj mladosti, kasnije sledi napredovanje i učlanjenje u Omladinsku Ligu. Dakle, Špije su nešto poput Hitlerjugenda - organizacija čiji je zadatak indoktrinacija dece i omladine na način na koji Partija to želi.

U drugom poglavlju "1984" možemo naći nagoveštaje toga. Tu se spominju Špije koje po ulicama Londona kače zastave povodom Nedelje Mržnje. Takođe, Parsonsov devetogodišnji sin nosi uniformu Špija. Sve ovo ukazuje da su Špije zvanična organizacija čiji članovi rade i druge stvari osim špijuniranja roditelja.

U šestom poglavlju vidimo opis funkconisanja Špija:

"Pažljivim ranim uslovljavanjem - igrama, hladnom vodom, smećem kojim ih hrane u školi, u Špijama i Omladinskoj Ligi, kroz predavanja, parade, pesme, parole i vojnu muziku - prirodna osećanja su iz njih u potpunosti istisnuta."

U sveprožimajućem sistemu Velikog Brata, koji prati misli i ponašanje građana Okeanije, deca-špijuni predstavljaju najvažniji element. Orvel je napisao:

"Deca su sistematski huškana protiv roditelja, učena da ih špijuniraju i prijavljuju svaku njihovu devijaciju. Tako je porodica zapravo postala samo produžena ruka Policije Misli. Bilo je to sredstvo pomoću koga je svako mogao da bude dan i noć okružen cinkarošima koji ga odlično poznaju."

Na taj način su deca radila mnogo više od pukog držanja roditelja "na oku". Odnos između dece i roditelja predstavlja jednu od najsnažnijih prirodnih veza. Sam opstanak ljudske vrste - barem je tako bio pre nastanka Okeanije - zavisio je od te veze. Deca poznaju svoje roditelje bolje od drugih, i stoga mogu prijaviti (tamo gde treba) čak i najsuptilnije promene u njihovom ponašanju. Neki roditelji (poput Parsonsa) su se naročito bojali da ne izgovore nešto u snu, što bi odalo njihovu podsvest, jer bi to mogla da čuju njihova deca ili telekrani u stanovima.

• Šta je motivisalo dete da se odrekne svog oca ili majke?

Deca-špijunii su bila nagrađivana javnim priznanjem zasluga za Državu. Vlada bi im ukazivala sve počasti, kao herojima čija su nesebična dela pomogla odbrani & zaštiti njihove nacije. Upravo to obećanje javnog priznanja, održavalo je kod dece pozornost prema najosetljivijim sklonostima njihovih roditelja.

Na sve to slobodno možete dodati sistematski katastrofalnu i sve veću nepismenost dece i odraslih u Srbistanu, po formuli iz Orvelovih rečnika Engsoc Novogovora. Čisto ugođaja radi, dok umesto čitanja živite "Hiljadudevetstoosamdesetčetvrtu".

Kalendari za 1984. i 2018. godinu se u dan poklapaju.

Naručite svoj primerak na vreme.

Kljun

The Nib (eng. kljun tj. vrh pera za pisanje/crtanje) je američki vebsajt na kome brojni autori svakodnevno objavljuju svoje satirične karikature i stripove, kolumne, eseje i podsetnike o raznim temama i događajima koji se dešavaju širom sveta (logično je da najveći deo tog prostora zauzima Amerika, ali ne samo ona). Jedan od članova uredništva je i poznati njujorški crtač stripova i karikatura Met Lubčanski. Ekipa "Kljuna" smatra da je strip najbolji način da na satiričan način prikažu ono što se dešava u stvarnom svetu politike i žurnalizma; u nameri da objavljuju najbolje satirične stripove i karikature, posebno naglašavaju da su otvoreni za saradnju sa svakim autorom koji je zainteresovan da mu objave rad koji ispunjava njihove standarde.

The Nib web
The Nib on Twitter
The Nib on Facebook

"autoportret" redakcije

- Momče, koliko samo materijala ima za tebe ovih dana!

- Previše. Kako da se baviš satirom kad ti je predsednik živa karikatura? Taj ritam iscrpljuje. Za kompjuterom sam od jutra do večeri, samo da bih bio u toku. Moram stalno da korigujem ono što radim, i to sve zbog neke udarne vesti koja je objavljena u sitne sate ili zbog nečijeg sumanutog tvita. Tome nikad kraja. To ti je kao da si od nekog zatražio čašu vode a on te ošine posred lica mlazom iz vatrogasnog creva.

- Dakle, hoćeš da kažeš kako ove satirične karikature same sebe crtaju?

- Da. Upravo to hoću da kažem.

Tom Tomorrow: Satire, it's easier than ever! (The Nib, 03.10.2017)

***

"Predsednik je karikatura koja crta samu sebe."

Nigde ne piše da se ovo odnosi na Donalda Trampa, ali piše da se bave "raznim temama i događajima koji se dešavaju širom sveta". U drugom kvadratu ima sasvim dovoljno mesta, pa svako može sam da dopiše ime predsednika svoje zemlje.

I Srbija i svet?

Naravno.

Zlatna bmućka Beograda

U petak, dana 13. oktobra 5. godine napredne, na akumulacionom jezeru Slavija je po prvi put u istoriji održana tradicionalna kulturno-umetničko-sportsko-komunalna manifestacija "Zlatna bmućka Beograda".

Tip izlova i vrsta ulova - standardni.

Jedini takmičar i apsolutni pobednik u svim kategorijama - još standardniji.

Pored somova, i glasovi se takođe hvataju na bmućku, i to na istu foru - praviš bmuku da privučeš gladne i halapljive somiće, kad priđu - tras, čaklja ili veslo po glavi pa u čamac. Tj. u lonac, ili glasačku kutiju (isto je to).

Ko ne veruje neka skokne do Tekije, čuvene po somolovu; tamošnji procenat glasova za SNS Zmihajlovićka, Mali, Vesić i njihov Poglavnik samo mogu da sanjaju u Beogradu. Tekijanci vele, "On je nama pomogao da ponovo sredimo Tekiju posle poplave", ali na pitanje kako i čime, tj. da li je izvadio sopstvene pare iz džepa ili se kao i obično razbacuje parama svih građana Srbije, sledi odgovor "Nemoj bre to glasno ovde da pričaš, će te gađaju paradajzom iz komšijskog dvorišta". Čak i neko iz Medveđe, Čajetine ili Lovćenca je učestvovao u toj pomoći isto koliko i građanin Vučić, ali samo je on pobrao marketinški kajmak. Btw. Vulin je, zanimljivo, tada iz Kladova pre pošao nego što je došao, srpski rečeno - pobegao glavom bez obzira kada su krenula neka nezgodna pitanja meštana, i to povišenim tonom i (naročito) sistolnim pritiskom. Svakako da nije sporna pomoć, već čije su zaista pare koje su tamo žestoko pumpane zarad marketinga - tad i nikad više, jer Tekija i dalje predstavlja uspavanu i zaboravljenu "dolinu" čak i od same opštine Kladovo (koja zdušno radi na tome da Zlatna bućka Đerdapa ne bude više u Tekiji), a kamo li nekog dalekog Beograda ili još dalje Republike.

Silno preoravanje Beograda ima samo jednu, ali dvostruku ulogu: da jedne zastraši i natera da glasaju za pravu stranu, jer "niko osim njih" neće moći da završi započeto, a druge da kazni - akontativno - što za kradikalsku bandu neće glasati. Kako stoje stvari, sve je izgledniji njihov strah da će ovih drugih biti više na predstojećim (beo)gradskim izborima.

I zato, u pamet se beograđani. Bmućkanje je čudo, a ovo na Slaviji bi moglo da im se po prvi put poput bumeranga obije o glavu.

Baš zato što su halapljivi, alaviji i od samih somova.