Kostur pacova otvori mu oči.
On, razume se, ništa ne bi značio da je u ledenoj špilji naselja Novi Jerusalim, u kojoj se smrzlo podzemno sklonište Protoljudi, nađen sam ili s ostacima drugih pacova. Ali, iskopan je sa kosturima čoveka i krtice, i to je arheološkom pronalasku davalo vrednost u povesti Prvog čovečanstva ravnu otkriću Troje. Skeleti su bili čvrsto pripijeni jedan uz drugi - kao u koštanoj kolevci, životinje duboko u karličnom pojasu čoveka - a sve troje u hibernizirajućem zagrljaju kristala severnog leda već milionima godina, jamačno još od 1999. godine i propasti sveta kome su pripadali. Tačno koliko nije se moglo znati, jer se sa računanjem vremena odavno prestalo.
I upravo položaj bezgraničnog poverenja i međusobne upućenosti tih fosila izumrlih vrsta čije bi se smrtno neprijateljstvo i sada pamtilo da je sećanje i dopušteno i željeno, da se pamti može i ume, da se o predistoriji Drugog čovečanstva išta pouzdano zna, a ne samo sa gnušanjem naslućuje, davao je dirljivom prizoru smisao koji je ohrabrio Arnove nade da je u predvorju veličanstvenog i za njegov umirući svet spasonosnog otkrića. Jer kad su uživaoci ledene civilizacije umirali sa zverima, što su ih sve ostale, i prethodeće i sledeće prezirale, progonile, u najmanju ruku zloupotrebljavale, kad su sa najgadnijim primercima faune spavali, jeli, bratimili se, kakvi su tek morali biti jedni prema drugima?
Svakako neuporedivo bolji nego li danas kada se ljudi ni jedni za druge ne interesuju.
On, razume se, ništa ne bi značio da je u ledenoj špilji naselja Novi Jerusalim, u kojoj se smrzlo podzemno sklonište Protoljudi, nađen sam ili s ostacima drugih pacova. Ali, iskopan je sa kosturima čoveka i krtice, i to je arheološkom pronalasku davalo vrednost u povesti Prvog čovečanstva ravnu otkriću Troje. Skeleti su bili čvrsto pripijeni jedan uz drugi - kao u koštanoj kolevci, životinje duboko u karličnom pojasu čoveka - a sve troje u hibernizirajućem zagrljaju kristala severnog leda već milionima godina, jamačno još od 1999. godine i propasti sveta kome su pripadali. Tačno koliko nije se moglo znati, jer se sa računanjem vremena odavno prestalo.
I upravo položaj bezgraničnog poverenja i međusobne upućenosti tih fosila izumrlih vrsta čije bi se smrtno neprijateljstvo i sada pamtilo da je sećanje i dopušteno i željeno, da se pamti može i ume, da se o predistoriji Drugog čovečanstva išta pouzdano zna, a ne samo sa gnušanjem naslućuje, davao je dirljivom prizoru smisao koji je ohrabrio Arnove nade da je u predvorju veličanstvenog i za njegov umirući svet spasonosnog otkrića. Jer kad su uživaoci ledene civilizacije umirali sa zverima, što su ih sve ostale, i prethodeće i sledeće prezirale, progonile, u najmanju ruku zloupotrebljavale, kad su sa najgadnijim primercima faune spavali, jeli, bratimili se, kakvi su tek morali biti jedni prema drugima?
Svakako neuporedivo bolji nego li danas kada se ljudi ni jedni za druge ne interesuju.
Srećom, dokumenat, neka vrsta proglasa ili uredbe, nije sasvim upropašćen. Roboti su težili savršenstvu, nisu još bili savršeni. Inače, dokumenta uopšte ne bi bilo. Ovako je ostao završni deo jedne faze, značajan, možda i sudbonosan za ispravno tumačenje ’ledenog’ načina mišljenja. Iz njega je koncept života u Novom Jerusalimu proizilazio hologramski živo i jasno. Nekoliko godina utrošio je na prevod sačuvane rečenice, suočen sa brojnim semantičkim teškoćama, neizbežnim kada pojmovima jednog jezika valja objasniti pojmove sasvim oprečnog, koji se povrh svega još i ne shvataju, jer im u sadašnjem svetu ništa ne odgovara ni u stvarnosti ni u sećanju. Ali se isplatilo. Transkribovani ostatak fraze je glasio: POSLAĆE SE U PODRUM NA ČETRNAEST DANA.
Da nije čudesne kosture već iskopao, da nije znao šta je u tom podrumu, iako uspešno prevedena, rečenica bi ostala nejasna. ’Slanje u podrum’ bez pacova ne bi imalo nikakvog smisla. U podrumu su, srećom bili pacovi.
(Krtice takođe, a nađena su i sleđena legla vašaka i buva, dražesnih životinjica; prvih spokojne, lenje, gospodske, drugih živahne, vragolaste, plebejske naravi što su ih, izgleda pripadnici vrste ’Zek’ - kako su Novojerusalimljani sebe nazivali - uzgajali kao domaće prijatelje i družbenike, čuvali ih na svom telu i bez njih se nikuda nisu micali.)
Ujedinjeni kosturi čoveka, pacova i krtice, uz legla plemenitih subkultura vašaka i buva, opisali su mu nedvomisleno, kao da im lično prisustvuje, sistem međusobnih odnosa koji je u Novom Jerusalimu bio poželjan, a možda i vrhunac idealnog stanja. Bio je međutim svestan da kao naučnik mora biti oprezan i ne hitati sa preuranjenim zaključcima.
Da nije čudesne kosture već iskopao, da nije znao šta je u tom podrumu, iako uspešno prevedena, rečenica bi ostala nejasna. ’Slanje u podrum’ bez pacova ne bi imalo nikakvog smisla. U podrumu su, srećom bili pacovi.
(Krtice takođe, a nađena su i sleđena legla vašaka i buva, dražesnih životinjica; prvih spokojne, lenje, gospodske, drugih živahne, vragolaste, plebejske naravi što su ih, izgleda pripadnici vrste ’Zek’ - kako su Novojerusalimljani sebe nazivali - uzgajali kao domaće prijatelje i družbenike, čuvali ih na svom telu i bez njih se nikuda nisu micali.)
Ujedinjeni kosturi čoveka, pacova i krtice, uz legla plemenitih subkultura vašaka i buva, opisali su mu nedvomisleno, kao da im lično prisustvuje, sistem međusobnih odnosa koji je u Novom Jerusalimu bio poželjan, a možda i vrhunac idealnog stanja. Bio je međutim svestan da kao naučnik mora biti oprezan i ne hitati sa preuranjenim zaključcima.
A komuna Novog Jerusalima, svet Gulaga uopšte, kako su njegovi žitelji svoj Arhipelag zvali - ukazujući najverovatnije na ono značenje pojma što su ga u ljudskim protojezicima imale reči ’raj’ i ’Eden’ - bila je idealna. Svi su drugi primarni i sekundarni arheološki izvori to dokazivali. U njoj je dobro (život sa pacovima) moglo biti samo opšte i svima podjednako već građanskom naturalizacijom dato, kao što se u primitivnim zajednicama tog perioda time sticalo pravo na učešće u biranju rđave vlasti.
Ako se neko opšte priznato pravo, mislio je, na sreću ili pravdu, recimo, ne ostvaruje, ne mora odmah značiti da se ono hotimično uskraćuje. Tako nešto prirodno bi bilo u nesavršenoj zajednici. U idealnoj to bi protivrečilo njenoj idealnosti. Kako je Novi Jerusalim bio model savršenog društva, kruna najboljih tendencija materijalističke Protocivilizacije, do neostvarljivosti nekog opšteg prava moglo je doći samo tako što za njegovu opštost nisu postojali objektivni uslovi.
(Prema njegovoj parentetičkoj ekspertizi, u rđavoj arhidržavi gladovalo se jer je hrana nepravedno distribuirana; u dobroj, jer je nije bilo. Za građane ovakvih država to možda i nije činilo značajnu razliku, pošto su na isti način umirali i usled odsustva hrane i usled nepravde u njenoj deobi, ali je za istorijsku nauku ona presudna.)
Jednostavno rečeno: pravu koje se inače priznavalo nije se moglo udovoljiti, jer za to nije bilo uslova. U ovom slučaju, gde su pacovi očigledan uslov sreće, zato što tih životinja nema dovoljno. Od te tačke zaključivanje je teklo rutinski glatko.
Logički je sledilo da se pri oskudici u pacovima druženje s njima moglo ostvarivati samo na smenu. Sreća se morala deliti, iako je po prirodi i shvatanju ljudi Zek-civilizacije ona bila nedeljiva. Mogla se uživati samo od vremena do vremena, i samo u ograničenom vremenu. Ova, naravno, vrsta sreće, jer je imao dokaza da su Zek-ljudi, trenutno lišeni podrumskih uživanja sa pacovima, u međuvremenu dok su na svoje pacove čekali, usrećivani bili na druge načine. Neposrednim dodirom sa Majkom Prirodom, bez ičega na sebi što bi taj blagosloveni dodir ometao i na 40 stupnjeva ispod i na 40 stupnjeva iznad spoljne temperature vazduha, da se pomene samo jedan primer.
Visok osećaj za pravdu, po kome ništa što živi sreće ne sme biti lišeno, pridodat beše opštim načelima ove mudre civilizacije. Iz onoga što je o prošlosti saznao izvesno beše da je krucijalni problem Prvog čovečanstva - koji ga je po svoj prilici i uništio - bio u usklađivanju opšteg prava na sreću s opštim pravom na pravdu.
U večnom ledu Severa ova su se prava najzad pod ruku uzela, protivrečje ljudske istorije razrešeno, vekovni ideal postignut, krug se konačno zatvorio bodljikavom žicom, simbolom završenosti: u Novom Jerusalimu svako je imao svoj trenutak sa pacovima.
Logički je sledilo da se pri oskudici u pacovima druženje s njima moglo ostvarivati samo na smenu. Sreća se morala deliti, iako je po prirodi i shvatanju ljudi Zek-civilizacije ona bila nedeljiva. Mogla se uživati samo od vremena do vremena, i samo u ograničenom vremenu. Ova, naravno, vrsta sreće, jer je imao dokaza da su Zek-ljudi, trenutno lišeni podrumskih uživanja sa pacovima, u međuvremenu dok su na svoje pacove čekali, usrećivani bili na druge načine. Neposrednim dodirom sa Majkom Prirodom, bez ičega na sebi što bi taj blagosloveni dodir ometao i na 40 stupnjeva ispod i na 40 stupnjeva iznad spoljne temperature vazduha, da se pomene samo jedan primer.
Visok osećaj za pravdu, po kome ništa što živi sreće ne sme biti lišeno, pridodat beše opštim načelima ove mudre civilizacije. Iz onoga što je o prošlosti saznao izvesno beše da je krucijalni problem Prvog čovečanstva - koji ga je po svoj prilici i uništio - bio u usklađivanju opšteg prava na sreću s opštim pravom na pravdu.
U večnom ledu Severa ova su se prava najzad pod ruku uzela, protivrečje ljudske istorije razrešeno, vekovni ideal postignut, krug se konačno zatvorio bodljikavom žicom, simbolom završenosti: u Novom Jerusalimu svako je imao svoj trenutak sa pacovima.
...
Materijalna kultura: Jedva postoji. Očigledni recidiv varvarstva. Rudimentarni oblici (trošne drvene barake, neudobni daščani ležaji, stolice koje bi danas služile jedino za mučenje, itd.) zadržani, izgleda, samo da Novojerusalimljane podsećaju na teret koga su se oslobodili kada su svoje težnje uputili čistoj i čednoj Duhovnosti. Ponegde i kao simbol. (Bodljikava žica simbol neraskidivog zajedništva.)
Vlast i poredak: Vlasti nema. Svaki drugi zaključak bio bi nenaučan. Sve je rezultat visoke svesti i dobrovoljnosti. Ali najčešće spontanosti. Izvesna organizacija više u formi distributivne službe, postoji verovatno u određivanju reda sa kojim će se živeti u društvu pacova, a možda i koliko će za krivce trajati kazna teškog života u materijalnoj udobnosti. Sam poredak nema imena. Ostatak jedne izgubljene reči ukazuje na to da bi on mogao biti komunalizam ili nešto slično.
Borislav Pekić
04.02.1930. - 02.07.1992.
Pekić u svojim knjigama Novi Jerusalim i 1999 (koje uz Atlantidu čine trilogiju) kroz istraživanja mutanta Arna, poslednjeg čoveka na Svetu, opisuje društveni sistem (pre sloma čovečanstva u ratu ljudi i robota) u kome je vladala harmonična simbioza ljudi i pacova. Prvih je u tom društvu, izgleda, bilo više, pa se čekalo na red za trenutak sreće koji se obično dešavao u podrumima objekata u kojima su obitavali. Pretpostavlja se da se kakva-takva ravnoteža održavala primenom principa da se druženje uglavnom praktikovalo u poslednjim trenucima života jedinki brojnije rase. Ljudi. Pacov je potom bio prosleđivan dalje, sledećem primerku. Pojedinačna naselja u tom društvu nazivana su gulazi. Gulag, kao sinonim za Raj.
Inače, sam pojam komunalizam nije, naravno, originalno Pekićev. Potiče iz vremena francuske buržoaske revolucije i Pariske komune. Bez obzira na poreklo forme, danas i ovde još uvek živimo suštinu - tu bolest bez šifre.
Naravno.
Naravno.
"Plemenski komunalizam se poima kao nezapadni oblik anarhizma, jedinstven i specifičan za afrički kontekst. U ovoj upotrebi, pojam komunalizam se na neki način koristi u istom smislu kao i Marksov koncept primitivnog komunizma - bezdržavnog društva koje je post-lovačko-sakupljačko i prefeudalno."
Jason Adams
Non-Western Anarchisms: Rethinking the Global Context, p.15 (2003)
Non-Western Anarchisms: Rethinking the Global Context, p.15 (2003)
No comments:
Post a Comment