A šta ako je ljubav jaka?

Islam Karimov: Tiranin kome se svi udvaraju

U Uzbekistanu je 2012. godine nezvanično zabranjen Deda Mraz. Međutim, tamo kao da je Božić svaki dan - barem je tako u predsedničkoj palati lokalnog diktatora Islama Karimova. Pokloni pljušte sa svih strana sveta - na primer, Putin mu je oprostio skoro milijardu dolara državnog duga prema Ruskoj Federaciji; ili Barak Obama, koji je kao iz rukava pred Karimova tresnuo 300 oklopnih vozila - gratis. Pa šta to 77-godišnji vladar jedne malo poznate države ima, što mu garantuje naklonost najmoćnijih ljudi na svetu?

Islam Karimov je bio na pravom mestu u pravo vreme.

Pravo mesto - bivša sovjetska republika, koja pride ima granicu sa Avganistanom dugu 85 milja. Pravo vreme - očigledna repriza hladnoratovskog doba, gde se Amerika i Rusija koškaju oko svega, od Sirije do Ukrajine. Karimovljeva sposobnost da igra na kartu sukobljavanja dve najjače svetske sile, ostavlja mu dovoljno komotnog prostora za preživljavanje na vlasti. Niko od njih ne vrši pritisak na njega da menja despotski stil svoje vladavine.

Radi se o dvadeset i četiri godine (koje i dalje teku nesmetano) praktikovanja raznih varijanti surovosti nad građanima Uzbekistana. Karimov neskriveno podstiče prisilni dečiji rad; njegove snage bezbednosti su prilikom intervencije pobile stotine nenaoružanih građana koji su demonstrirali protiv režima; taj režim je takođe poznat i po tome što povremeno ume da zatvorenike žive skuva, tek tako.

On je nizak i zdepast, a lice mu prekrivaju staračke pege, ali ništa od toga ne predstavlja znak slabosti. Njegovo ponašanje predstavlja ono što uteruje strah u kosti. Svoju najstariju kćeku je 2014. godine stavio u kućni pritvor zato što je javno kritikovala očevo ponašanje. Organizacija Fridom Haus svrstava uzbekistanski režim kao "najgore među najgorima", zajedno sa onima u Centralnoafričkoj republici, Somaliji i Severnoj Koreji.

Za razliku od drugih zemalja sa šit-liste Fridom Hausa, Uzbekistan ekonomski stoji dobro. Zemlja se oslanja na sopstvene izvore nafte, a njen bruto nacionalni dohodak je 8% veći u odnosu na prethodnu godinu zahvaljujući izvozu gasa, zlata i pamuka. "Njihova ekonomija ima dobru poziciju usled Karimovljeve politike samodovoljnosti i ekonomske diversifikacije", smatra Ketlin Bejli, vanredni profesor koledža u Bostonu; uz to, ona navodi i činjenicu da je nivo siromaštva za 10 godina opao sa 21% (2001) na 16% (2011). Jake veze sa Majčicom Rusijom pomažu: Moskva je prošle godine donela odluku da otpiše većinu od 890 miliona dolara uzbekistanskog duga; iako je Karimov kritikovao rusku akciju na istoku Ukrajine, on i dalje ne prestaje da prodaje velike količine prirodnog gasa toj istoj Rusiji.

Prethodni život Islama Abduganijeviča Karimova slabo je poznat javnosti: odrastao je u jednom sovjetskom sirotištu, ali niko tačno ne zna ko su mu bili roditelji niti kako su umrli. Pre učlanjenja u Komunističku partiju, studirao je tehniku i ekonomiju, a po raspadu Sovjetskog Saveza uspeva da pobedi na predsedničkim izborima u svojoj zemlji. On je od tada još uvek na čelu države, iako mu Ustav to pravo ograničava na samo dva mandata. Pored toga što krši osnovne demokratske norme, zadržao je i staru sovjetsku praksu prisilnog angažovanja stanovništva na javnim radovima. Uzbekistanci od 15. do 17. godine, ponekad čak i deca sa 9 godina, školske raspuste provode sa svojim nastavnicima, berući pamuk na državnim plantažama bez ikakve novčane ili materijalne naknade.

Protestvovati protiv Karimova je u toj zemlji teško i veoma opasno. Disidentima je poslao jasnu poruku 2005. godine, kada je naredio policiji da puca na nenaoružane demonstrante; radi se o poznatom Andižanskom masakru, kada je stradalo više od 1500 ljudi. Doduše, oko brojki se ne slažu ni opozicionari među sobom (islamističke partije tvrde da je stradalo 745 ljudi, žena i dece u majskom masakru, ali i da nemaju podatke o sukobima koji su se desili u martu te iste godine), a kamo li sa vlastima, po kojima je "ubijeno 169 terorista koji su koristili žene i decu kao živi štit". "Kako očekivati da će bilo ko smeti da se pobuni, kada vidimo da je on naredio da pobiju toliko civila" kaže Sanjar Umarov, predsednik opozicione partije Sunce Uzbekistana, koga je Karimova policija uhapsila 2007. i mučila u zatvoru. Desetine novinara i aktivista za ljudska prava trunu po zatvorima, gde su odvedeni po politički motivisanim optužnicama.

Čak ni Karimovljeva deca nisu zaštićena: Gulnara Karimova, nekadašnja pop-starleta, modni dizajner, vlasnica više radio i TV stanica, oligarh, ambasadorka u UN i (naravno) kćerka ponosnog oca, odvedena je u kućni pritvor pod optužbom za korupciju. U stvari, njen greh se ogleda u javnoj kritici načelnika državne bezbednosti koji je nju optužio za "predsedničke ambicije". Tatina "Guguša" je poznata i po koncertu u Taškentu, za koji je Stingu pljunula 2 miliona evra; evropska javnost je posle toga toliko pritisnula Stinga da je on potom morao da plasira niz izjava u kojima optužuje Karimova da je diktator. Za "nagradu", Karimova naslednica je zabranila emitovanje Stingovih pesama u Uzbekistanu.

Verski progoni su takođe jedan od specijaliteta u toj zemlji. Uzbekistan je većinski muslimanska zemlja, ali klasičnim manipulisanjem javnosti, plašeći je džihadom, Karimov je rasturio političku opoziciju. Neprofitna organizacija Uzbekistanski branioci ljudskih prava, čiji su aktivisti više puta bili javno prebijani od strane agenata tajnih službi u civilu, procenjuje da se oko deset hiljada ljudi trenutno nalazi po zatvorima pod optužbom za verski ekstremizam. Mnogi su bili pogubljeni bez ikakvog suđenja, dvojica su bili živi skuvani do smrti. Od njih ne možete pobeći: jedan opozicioni muslimanski sveštenik bio je ubijen na pragu svog doma u Švedskoj, zato što se javno usprotivio Karimovoljevom režimu.

Ništa od toga se, na kratke staze, ne može na bolje promeniti. Geopolitički posmatrano, Pakistan je veoma nepouzdan saveznik u ratu protiv talibana, i planirano povlačenje Zapadnih trupa može ugroziti krhku stabilnost koje je u tom regionu postignuta. Analitičari smatraju da je Karimov previše potreban Amerikancima, da bi ga obarali s vlasti; naročito im je potrebna glavna uzbekistanska vojna baza, koja je pogodna za brzo slanje trupa i opreme u Avganistan i nazad. Međutim, zaglavljena u klinču sa Karimovim, Amerika radi i gore stvari od žmurenja nad njegovim nedelima; u opoziciji tvrde da oni otvoreno podržavaju režim Karimova. Barak Obama je 2012. Uzbekistanu donirao vojnu pomoć i skinuo embargo na ulaganja u biznis u Taškentu, glavnom gradu Uzbekistana. Kada su novinari zvaničnike Stejt Dipartmenta upitali da li su svesni da ta podrška može da produbi kršenje ljudskih prava u Uzbekistanu, bili su upućeni na jednu prethodnu izjavu zamenika Državnog sekretara, koja sa pitanjem nema blage veze.

Karimov je nedavno opet pobedio na netransparentnim izborima, osvojivši predvidljivih 91% glasova - to nije mogla da izmeni čak ni koalicija Narodne demokratske stranke i Socijaldemokratske partije. Profesorka Bejli zbog toga smatra da će se "vladavina Islama Karimova okončati tek po njegovom upokojenju". Može biti da to i neće još dugo trajati - Karimov je pre nekoliko meseci kolabirao, i šire se glasine kako je taj 77-godišnjak jako bolestan. Njegova smrt bi mogla da donese velike probleme Uzbekistanu, naročito oko bitke za tron između "naslednika" i "službi". Pa ipak, posle četvrt veka Karimove vladavine i 70 godina sovjetske vlasti pre toga, to može biti i neki novi i bolji početak za tu zemlju?

Međutim, kada bacimo pogled na primere zemalja sa sličnom "pretežnom strukturom", deja vu haosa nezaustavljivo iskače poput Pajaca iz kutije. Jednostavno, nekim udvaračima uvek je preči miraz od mlade, šta god obećavali.

***

Prebijanje oponenata je u nas nezaobilazni deo folklora, tako da se ne računa - da to odmah razjasnimo. Hvala Vučiću što ipak ne naređuje otvaranje vatre na nenaoružane demonstrante, za sad su reforme, Informer i Pink dovoljno ubitačni. U zemlji u kojoj je sve manje zaposlenih samo još deca u radnom odnosu nedostaju, mada dinastije poput Krkobabića kvare dobar imidž ove vlasti po tom pitanju. Sreća naša da pamuk ovde ne uspeva, iako se zastava Južnjačke Konfederacije prečesto vije širom Bivše zemlje ponosne. Bostana nam je preko glave, tako da se ni to ne računa. Hvala na pitanju, po ormarima imamo dovoljne zalihe kostiju za višedecenijsku proizvodnju tutkala i lepka za plakate. Gde su Putin i Obama tu je i šala, a svi smo ovde poznati kao vickasti narodi.
Što se tiče ljubavi - jaka je k'o zemlja.

Sad, što se kuvanja naživo tiče... pa, jeste aktuelno omekšavanje u tvrdoj BGH2O vodi, ali povazdan ključali Balkanski lonac ipak je ovdašnji specijalitet, ne uzbečki.

Balkanski pajaci su nabijeni u kutije, sa sve pripadajućim im narodima. Pajace povremeno naviju, da iskoče i iscere se onima napolju na veselje; zato odmah po vraćanju u kutiju, obavezno pogano prdnu. Nama ovdašnjima na radost.

A za bolest se ne pita.