Bolest bez šifre

ZDRAVA BOLEST

- Odakle si došao? 

- Niodkud. Ja sam ovde. 

- Kako to da te nikad nisam sreo? 

- Nisam izlazio. 

- Bio si bolestan? 

- Ne, bio sam zdrav. 

- Pa zašto nisi izlazio? 

- Pa zato. Zato što sam bio zdrav. 

- A sada, zašto si sada izašao? 

- Razboleo sam se. Sad sam kao i svi drugi, niko me neće primetiti. 

- Šta bi se desilo da te primete? 

- Proglasili bi me za zdravog. 

- Je li to rdjavo? 

- Kako gde. U bolesnom svetu, svakako. 

- I šta bi sa tobom radili? 

- Lečili bi me dok se ne bih i ja razboleo. 

- Ali, ti si već bolestan, zar nisi? 

- Od svoje bolesti, da, samo oni hoće da bolujem od njihove … 

Borislav Pekić

(Klinički razgovori, DNEVNIK, 1955)

 9. mart 1991.

To reče, pa potom izgubi od Šešelja na Rakovici. Posred slobodarskog Beograda, koji se tada već bio pretvorio u slobodaNsku palanku. U moralnu kasabu iz koje je naizgled nemoguće iskoračiti. Da, iskoračiti a ne izaći, jer je izlaz tu, odmah pokraj nas - na korak unapred, a ne koračnicu unazad u lepšu i svetliju prošlost. Samo nedostaje želja, do volje se nije ni stiglo.

Strašna je bolest od koje boluje naše društvo. Kolektivna. Pa opet, nije nova niti nezabeležena u istoriji. Virus koji se kroz istoriju periodično javlja širom kugle zemaljske. Problem je što je kod nas endemska, nikako se ne da iskoreniti. Nijedna medicinska enciklopedija niti šifarnik bolesti ne mogu definisati i klasifikovati tu bolest onako kako je to Pekić uradio. Prvo u svom Dnevniku, pa potom u jednom od najboljih dela savremene evropske i svetske književnosti. 

Da, Besnilo.  

O tome se radi.

Horor svakodnevice u kojoj se virus prenosi brže od misli, bolest zbog koje zaraženi imaju neutaživu želju proždiranja svega zdravog, neopoganjenog i slobodnog. Ludilo zbog koga se u tuđem prestanku bezumno traži produžetak sopstvenih patnji, sumanuto nazvanih "životom". Bezumlje društvenog besmisla i sveopšteg slepila prema neophodnosti normalnog života pukog opstanka radi. Malignitet koji je kroz istoriju bio lečen samo vatrom i čelikom, ali ne i izlečen zato što stoka dvonoga odbija da uči na tuđim a zapravo svojim greškama - jer smo svi jedan, ljudski rod.
Jedan od simptoma besnila je hidrofobija, strah od vode. Voda je život u svim civilizacijama od pamtiveka. Zato su naše kabadahije pijane od vlasti, a narod od pivske utehe - da ne bi posegnuo za vodom, životom.

Zar stvarno treba da dođe do vatre i čelika kako bi smo izlečili naše društvo, ili ćemo konačno željno posegnuti za voljom da se izlečimo? Sami, jer je jedino tako moguće i nikako drugačije.

***

Za početak, prekinite da gledate prenos iz štale u koju se pretvorila Skupština Republike Srbije. Ne udostojite ih više ni sekunde sopstvenog života, jedinog koji imate a kojeg ti uvošteni zombiji toliko žudno žele da uzmu.

Neka konačno prožderu jedni druge i sami sebe. I tu je kraj.