ArtTerorizam#30

piše
SSSkala

Nepristojnost je isto kao i uglađenost - samo romantična fikcija.

Hojzing

... ona, tanana, oštra, tvrdoglavo gipka kao bič, I-330 (sada vidiš njen broj) ...

Jevgenij Zamjatin
("Mi")

Stado, iliti ljudska masa, oduvek veruje pojedincu. Njima treba pojedinac, bio on Mesija, prorok, vođ(a), onaj koji će obaviti prljave poslove za njih, žrtveno jagnje ili Pesnik. Narodna luda, showman, zabavljač, šarlatan. Ono uživa u njegovom ekspozeu, ciljevima koji su zadati a možda se nikad neće ispuniti (kao, na primer, trenutno trabunjanje naše Vlade o ekonomiji, prosperitetu i čuvenoj Slobinoj kovanici SUVERENITETU, koja, vidimo, nije mrska današnjim demokratskim naraštajima, odnosno kokošarima) o teorijama zavere izmišljene i smišljene protivu "naroda najstarijeg", "izabranog (pre Jevreja)", i samo tuđom greškom (ili namerom - što je za neke isto) satanizovanog. Deo tog stada, obično bedno, nedovoljno obrazovano (što nije bitna stvar) ali nedovoljno informisano (ili poluinformisano), nepoznato, plašljivo za sopstvenu egzistenciju, nemušto za moderne tekovine civilizacije, sklono tračevima, rekla-kazala, prepušteno malograđanskoj sredini i njenim običajima, sklono je osudi i odbacivanju činjenica koje ne razume.

Da vam objasnim na primeru, plastično, što bi rekao pokojni Zoki Đinđić, neka mu je laka zemlja i slava večna, znajući ko sedi sa druge strane ekrana. Kao kada Naš Čovek ode na neku predstavu koja se daje u okviru BITEFa i sedne pored Jovana Ćirilova koji se sve vreme smeje, jer je dotična predstava komedija, je li, a on sam ćuti, snebiva se, ništa ne razume. Kada dođe kući i supruga ga pita šta je gledao, on odgovara u stilu "neko sranje, neću više nikad da idem u teatar, taj hram, sveto mesto umetnosti". E, to je odlika Stada. On ne pokušava da razume, već odmah osuđuje ono što mu je nepoznato. A, zapamtite, umetnost je teška, to nije zabava.
Američki ratni i drugi profiteri su od filma, preko Holivuda, napravili lakrdiju - on je bio, a u Evropi je i danas Sedma Umetnost. Vidite samo filmove nezavisne produkcije, bilo nemačke, španske, izraelske ili francuske. Vidite dela autora koji su stekli kultni status, još uvek živi ili mrtvi: Linč, Haneke, Kronenberg, Fon Trir, Pazolini, Felini, Antonjoni, Almodavar, Tarkovski, Žodorovski, Hercog, Solondz, Radivojević i drugi.
Osude i komentari tipa bolesno, umobolno, provokativno, užas, propast u umetnosti nemaju nikakvu težinu, prosto ne piju vodu. Još kada se pojavi pravi autoritet, pojedinac od reči i dela iza koga stoje mnogobrojna priznanja, što domaća, što svetska, svaki i ovako jalovi pokušaj nemuštog prebacivanja, komentarisanja, postaje uzaludan. Možda su za nekog slike Jeronimusa Van Akena, poznatijeg kao Boš, užasne ali on je jedan od najvećih slikara ikada. Kao i mnogi stari majstori flamanske škole. Kada se, ponavljam, takav istaknuti pojedinac pojavi i predstavi nam neko umetničko delo, onda to nije samo puko nabijanje prsta u oko ili pesnice u dupe (FISTFUCK), nego prava vrednost.
ART.

To je uradio i veliki pripovedač, pesnik i prevodilac Danilo Kiš o kome je ovde već bilo reči. Osim što je dosta prevodio sa mađarskog i francuskog, i pisao na istim, sastavio je i nemali broj antologija. I danas se priča, da nije umro 1989. sledeće godine bi dobio Nobelovu Nagradu za književnost, time bi jugoslovenska a i srpska javnost, nacija, pored Andrića dobila još jednog nobelovca; ali, baksuzi kakvi jesmo, ni to nam se nije dalo. Kao i druge stvari, uostalom.
Antologija koju je Kiš priredio i objavio, a koju vam ja predstavljam je

ANTOLOGIJA FRANCUSKE EROTSKE POEZIJE
pod nazivom
BORDEL MUZA

odabrao i prepevao Danilo Kiš

izdala: Prosveta u tiražu od 20.000 primeraka (ehej!)
godine: 1985
uživao: S.S.Skala i mnogobrojni čitaoci, ljubitelji ovakve i slične literature, pravi erotomani, sladokusci Poezije, za one sa slabim srcem i mrenom preko mozga - ne preporučujem!


OBJASNI?!
Erotska literatura, Poezija u današnjem značenju te reči, proizvod je kasnog srednjeg veka ili rane renesanse. Njena naučna veza sa grčko-rimskom tradicijom je spona sa svedbenim i raskalašno-karnevalskim obredima i običajima. To je i most između nove erotičnosti renesansnog tipa i starih a tako obožavanih paganskih mitova, oblika kulture i ponašanja. Slavljenje razdevičenja, defloracije, hvalospevi falusu, tom najjačem živom simbolu, bludnim božanstvima kao što su Prijap (Bog Plodnosti), Dionis, Bakh, Bahus (od koga i potiču reči "bahanalije", "bahanatkinje"), Pan (kod slovena identično božanstvo je Jarilo), Set, Eros, Afrodita, negde krajem XII i početkom XIII veka, preraslo je svoj prvobitni karakter i razvilo se kao samostalna pesnička tema koju su opevali pesnici nadahnuti novim duhom, duhom reforme. A kako se on izdvojio u Francuskoj, na to je najviše uticala jeretička sekta katara (bogumili); pokret koji se bežeći sa Istoka i Balkana, gde ih je naš Car Dušan Silni proganjao i uništavao kao jeretike, nastanio i našao utočište u Francuskoj. Njihovo učenje predstavljalo je reviziju crkvenog i klasičnog hrišćanskog učenja. Propovedali su čistunstvo i odricanje od čulnosti (nešto slično kao franjevci, samo ranije), uškopljenički moral koji se opirao svakoj vrsti telesnosti čak i u braku(!). Osuda te telesnosti, putenog uživanja u hrišćanskoj crkvi i Zapada i Istoka ostala je do dana današnjeg iako je to u početku bilo samo učenje jednog jeretičkog učenja ili sekte, kako se to danas naziva.
Eh, sad, ko može zadržati mačora u pantalonama kada pored vas pravog, zdravog, mlađanog (ili ne), u punoj snazi, prođe jedra, zgodna i jebozovna cura, gospođica ili gospođa, dama. Tako i francuski pesnici, počev od XV veka do dana današnjeg nisu se dali sputavati. Uistinu, zar to nije natprirodno i ogavno, gotovo bolesno, kada vi svoje želje tela morate obuzdavati, sebe proklinjati. zar je greh uživati u lepoti žene, u njoj i ona u vama. Zar je to nenormalno. Zbog toga, prezirem hrišćanstvo, jer je neprirodno. A svima koji propovedaju isto učenje, poručujem da odseku sebi prvo kitu pa onda neka mi se jave. Moj falus za mene je BOG! A svaka žena svetica koja bez ikakvih kočnica, lažnog morala, uživa u bludu, razvratu, podavanju i primanju - Amin. Tako se i pravi duh renesanse, posebno u Francuskoj, pojavio u onoj Poeziji koja je potekla iz bogatih vrela pravog paganstva, pravog dionizijskog zanosa.
Naravno, pored takvih bezmudaša kao što je ta ogavna hrišćanska struja, ceo proces paganizacije je išao sporo, a crkva je po običaju delovala žestoko. Ali džaba, dok su oni provalili šta ljudi pišu, hoće i u čemu uživaju, bilo je kasno. Vijon, Rable, de Sad stajaće na početku tog velikog paganskog preobražaja u literaturi, i ostaće do dana današnjeg kao neprevaziđeni Pesnici paganskih zanosa modernog čoveka.

Crkva će pojam greha i grešnosti proširiti do preziranja putenog, tabua reči i pojmova, za šta se kako vidimo zalažu i danas. Nesrećni Klod le Peti, kome će zbog zbirke "Bordel Muza" (naziv koji je preuzet i za antologiju) najpre odseći šake, iščupati jezik a zatim ga javno spaliti na trgu Greve, zbog bogohulnosti i pogrdnosti protivu Boga, Device i Države. Njegovo delo je uništeno, a jedini primerak sačuvani ukraden je iz Nacionalne biblioteke 1850. godine, gde je čuvan u odeljku pod nazivom "Pakao".
To vam je ta ista hrišćanska crkva koja propoveda ljubav i mir među ljudima. Setimo se samo krstaša; inkviziciju, taj stožer kočenja svakog progresa, tehnološkog napretka, neću ni da spominjem ovog puta. Koliko je čulnost normalna, putenost, uživanje, seks zdrav, govori nam da se i sam Volter bunio u svoje vreme protivu ovakvih gluposti, pišući erotske rime. Hipokrizija će zavladati tek sa romantičarima, dosadnim Viktorom Igoom u Francuskoj, jer se tu opet vraćamo uškopljeničkoj tradiciji, iako naprotiv stvarnost je bila itekako drugačija, jer je to vreme najvećih seksualnih zastranjivanja, društvenih skandala, razvrata, preljuba, prostitucije, krvavih ljubavnih afera, što je OK ali su im pesme njesra. Mislim na romantičare Francuske.
Svi pesnici koji su zastupljeni u ovoj antologiji, prikazani su sa dve, tri ili četiri pesme (sve u zavisnosti od dužine) a period koji obuhvata ide od kasnog XV veka do ranog XX, završava se Apolinerom, što je svakako blago, ono najbolje što je u erotskoj poeziji Francuske do tada dato. kasnije će se javiti pomalo dadaisti i nadrealisti koji će imati to erotsko lepljivo seme u sebi, ali zaposednuti politikom, levičarskim ideologijama nikada dovoljno snažno kao Pesnici pre njih. U prozi je stvar nešto drugačija, tu su pravi erotomani francuskog jezika, kao što su Žorž Bataj, Alfred Žari, Fužre de Monbron, Mišel Fuko, Andre Pjer de Mandijarg, ali o njima neki drugi put.


MOŠA/ZAMISLI?!
Svi autori su predstavljeni i biografijom i bibliografijom. A imena njihova su:

Žan Moline (Jean Molinet, 1435-1507)
Kleman Maro (Clement Marot, 1496-1544)
Pjer de Ronsar (Pierre de Ronsard, 1524-1585)
Remi Belo (Remy Belleau, 1528-1577)
Etjen Žodel (Etienne Jodelle, 1532-1573)
Fransoa de Malerb (Francois de Malherbe, 1555-1628)
Fransoa de Menar (Francois de Maynard, 1582-1646)
Matiren Rejnije (Mathurin Regnier, 1573-1613)
Pjer Moten (Pierre Mottin, oko 1566-1610)
gospar Bertelo (le seigneur Berthelot, ? - 1623)
Teofil de Vio (Theophile de Viau, 1590-1626)
Žan de Lafonten (Jean de la Fontaine, 1621-1695)
Klod le Peti (Claude le Petit, oko 1638-1662)
Kanonik Makroa (le Chanoine Maucroix, 1619-1708)
Volter (Voltaire, 1694-1778)
Šarl Kole (Charles Colle, 1709-1783)
Senak de Melan (Senac de Meilhan, 1736-1803)
Teofil Gotje (Theophile Gautier, 1811-1872)
Alfred Delvo (Alfred Delvau, 1825-1867)
Šarl Bodler (Charles Baudelaire, 1821-1867)
Alber Glatinji (Albert Glatigny, 1839-1873)
Pol Verlen (Paul Verlaine, 1844-1896)
Stefan Molarme (Stephane Mallarme, 1842-1898)
Pjer Luis (Pierre Louys, 1870-1925)
Gijom Apoliner (Guillaume Apollinaire de Kostrowicki, 1880-1918)

Ova antologija ima još jedan sedefski sjaj, a to su ilustracije Obri Vinsenta Berdslija, ekscentričnoga talentovanog engleskog crtača i ilustratora, koji je i sam oduševljavao i šokirao umetničke krugove u svoje vreme, na pragu XX veka. Bio je prijatelj Oskara Vajlda i zbog toga otpušten iz redakcije časopisa "The Yellow Book". Ilustrovao je za života (naime, umro je u svojoj 25. godini) "Salomu" O.Vajlda, "The Rape Of The Lock" A.Popa, "Volpone" B.Džonsona i Aristofanovu "Lysistrata". Uticao je na Kandinskog i Klea.

Treba li reći da je ova antologija jedna od najobuhvatnijih, vrlo visoko vrednovanih prepeva.
Pravo blago.

NASTAVIĆE SE ...