ArtTerorizam#26

Problem XIX veka - umro je Bog.
Problem XX veka - umro je čovek.

Ingmar Bergman

Devojačka istinska vrlina jeste u ovome: što se više daje to je dražesnija; što se više jebe to više srećnika stvara i više koristi sreći sugrađana.

Donatjen Alfons Fransoa
Markiz De Sad
(1740-1814)

Mnogi, razumni, nisu verovali da su se po gradu Negotinu, na izuzetno vidljivim mestima, pojavili oglasi u vidu poziva, veoma zanimljivog predloga. Naime, autor oglasa (jasno bez uvijanja) poziva sve devojčice, devojke, žene (babe - ne, one su prirodno pošteđene) da mu se jave i prodaju svoje iskorišćene uloške, tampone. Tu je naravno i broj telefona zainteresovanog kupca. Oglas se pojavio početkom leta, i još uvek je na pojedinim mestima vidljiv (čini mi se da su čitatelji bloga Građanski Krug imali već priliku da ga vide). Sve sladokusce, hedoniste, ljubitelje crnog humora finih manira, ovo je veoma nasmejalo. Kakva hrabrost, kakva strast, kakvo opredeljenje! Kakav ukus! Mi, sa ove strane pomenutog oglasa, možemo samo naslućivati, zaludno nagađati šta sve dotični čini sa svim tim "potrošnim materijalom, za jednokratnu upotrebu" i kakav mu užitak donosi ("O, jebem ti - reče mi razvratnik, ne mogavši od toga predloga zadržati spermu" Markiz De Sad).
Ali, nesporno je da mu treba. Možda pravi kolačiće u doba uštapa, kao većina kroulijevaca, a smor mu je da pretura po smeću kao neki ... Možda ima i druge, jače razloge, jer Blud je strastima ono što je i nervna tečnost životu, a poodavno je jasno da svi ne uživamo u istim stvarima.
U ovo doba hipokrizije, duhovne bede, morala, na koncu, destrukcije identiteta, svetskog finansijskog kolapsa, silikonske lepote, kupljene ljubavi, životinjskih gripova - čovek kao da je zaboravio da uživa. Da se opusti. Kao da mu namerno vlastodršci svetske stvarnosti iz senke to zabranjuju. Znaju da ga to čini slobodnim. Čovek koji zna da uživa, zna da odlučuje, da bira. Zna šta je za njega dobro. A velike korporacije, džinovski robovlasnički fondovi i fondacije upravo to ne žele. Što kaže V.Gibson "Materijalni svet su preuzele gramzive korporacije koje siromašne smatraju monstrumima. Siromašni nisu ljudi, oni su hodajuće banke organa." A poznato je šta se radi sa bankama.
O nakaznosti materijalnog sveta možete čitati kod Noama Čomskog, Hauarda Zina i drugih branitelja ANTIGLOBALIZMA.
Sva sreća da postoje punktovi gde smo bezbedni. Izbor je vaš, ako naravno još uvek mislite. Imate o čemu i sa čim. Spas možete naći u ljubavi, ženi, muškarcu, umetnosti, hobiju, zanatu ... čitanju.

Sa ciljem da pojedinac, čovek, nije samo društveno-korisno-radno biće, Branko Kukić (urednik časopisa Gradac i nekoliko edicija u Službenom Glasniku), sredinom dvehiljaditih u okviru Umetničkog društva Gradac iz Čačka pokrenuo je Biblioteku "Cveće Zla", da podseti da čovek može i sme da uživa.
Do sada je izašlo tuce knjiga, pomenuću neke čisto da "osetite" o kakvim se naslovima i autorima radi, i zbog lakšeg razumevanja mog "strastvenog" rečnika koji sledi.

Danijel Penak - Kao u romanu
Ričard Klajn - Cigarete su uzvišene
Jozef Rot - Legenda o svetom pijancu
Stanislav Ignaci Vitkjevič - Narkotici
Maks Žakob i Klod Valans - Ogledalo astrologije
Mišel Onofre - Gurmanski um
Antonijus Munen - Mali brevijar snobizma
Antelm Brija-Savaren - Fiziologija ukusa
Valeri Solanas - Manifest za uništavanja muškaraca
Tomas de Kvinsi - Dnevnik uživaoca opijuma
Ernst Jinger - Droge i opijenost
Antologija tekstova - Piće, pijenje i oni koji piju

i naravno

Huan Manuel de Prada
PIČKE (COÑOS)
prevod sa španskog Aleksandra Mančić Milić
(jedan od najboljih, najpreciznijih prevodilaca u nas)

izdavač:
Branko Kukić i Umetničko društvo Gradac
Čačak - Beograd
Biblioteka "Cveće Zla"

Pa, uživajte!

KO JE TO?
Huan Manuel de Prada rodio se u Baskiji (Barakaldo) 1970. godine.

Detinjstvo i mladost proveo je u Zamori. Mada je završio studije prava, jedina profesija kojom se bavi je književnost. Redovno sarađuje u dnevnim listovima, što je za svaku pohvalu španskoj štampi i novinarstvu. Piše priče, kritike i prevodi. Dobitnik je mnogih književnih nagrada. Nakon prve knjige "Pičke", objavio je zbirku pripovedaka "Tišina na rolerima" (El silencio del patinador) i roman "Junakova maska" (Las máscaras del héroe), kao i druge. Ova tri dela učinila su ga najboljim piscem svoje generacije. Njegov roman "Oluja" (La tempestad) dobio je uglednu špansku nagradu Planeta za 1997. godinu. Jedan je (pored još nekolicine, što balkanskih, što šire evropskih i svetskih) od retkih pripovedača sa mudima i svakako da je za svaku pohvalu da je na srpski relativno brzo prevođen.
Knjige "Pičke", "Oluja" i "Tišina na rolerima" predstavio je lično na susretima književnika u Sarajevu. Tada je de Prada, govoreći o svojoj prvoj knjizi upozorio prisutne da nije reč o pornografskom štivu, te da će razočarati one koji su pomislili da je o tome reč. "Ovu knjigu napisao sam inspirisan delom jednog španskog pisca koje nosi naslov 'Grudi'. Moja knjiga nastala je za pet dana i napisana je u humorističkom tonu", rekao je tada.
Poslednja knjiga mu je "Nova tiranija" (La nueva tiranía), izdata 2009. godine.


MOŠA/ZANIMLJIVOST
Zbirka novela/priča "Pičke" (Coños) sadrži ukupno pedeset i četiri naslova o Pičkama. Kada se pojavila, potajno, božanstveno provokativno, vrlo lucidnim štamparskim slogom u Ediciones Virtualis (EEVV, Salamanca 1994), kako nas obaveštava pisac predgovora Luis Garsija Hambrina, izazvala je pravi tektonski poremećaj u španskoj literaturi. To izdanje, danas potpuno iscrpeno, gotovo nepostojeće, još iste godine je preštampavano još tri puta, svaki put u po pedeset primeraka, a poslednji put u 69 numerisanih primeraka sa autorovim potpisom.
U tu verziju bile su uključene tek: Nagoveštaj pičke, Pička neznanke, Pička devica, Susetka od preko puta, Teniserkina pička, Pobijanje Henrija Milera, Pička u devojčica, Opasanje pičke, Udovičina pička, Kurvina pička, Pička u mrtvačnici, sa sve crtežima golih žena u nasmejanim, naivnim i sportskim položajima (turajvadi) i sa upadljivim koricama sa slikom Melusine.
Da se razumemo: "Pičke" nisu obična, pornografska knjižica. Nije pisana samo za muškarce (sećam se kada sam je kupio i pobednički doneo u svoj dom, moja je devojka nije ispuštala iz ruku, zahtevajući da joj dam da je ponese na put). To nije knjiga, priručnik iz ginekologije ili uputstvo za seksualno obrazovanje. Jedina etiketa koja joj pristaje je etiketa neobične knjige, ne toliko zbog teme koliko zbog načina na koji se ona tretira, na pola puta. Između proznog i lirskog, između priče i pesme, sažeto i iznijansirano, raznoliko i vrsno, kako uvek zahteva jedna tako sveta materija.

Bilo je zaista potrebno jedno izdanje - napokon potpuno i svima dostupno, u kojem će čitalac bilo kojeg pola pronaći onu knjigu koju je toliko želeo a nikad se nije usudio da zamisli.
Od samog početka o njoj se govorilo i komentarisalo. O njoj su raspravljali anonimni čitaoci, kritičari i pesnici, pisci, stručnjaci za erotsku književnost: Rafael Alberti, Luis Garsija-Berlanga, Luis Alberto de Kuenka, Abelardo Linares, Gonsalo Santo Nha, Viktor Infantes. "Pičke" su se pretvorile u predmet poštovanja i divljenja među malobrojnim posvećenicima u SLADOSTRASNE TAJNE PIČKE.
"Pičke" je autor u početku zamislio kao omaž Ramosu Gomesu de la Serni, autoru čuvenih "Dojki", i zaista obe spadaju u isto semantičko polje, imaju isti ludički duh i monografski karakter. A opet, one su više od tog omaža, to je omaž književnosti i ženama, dvema stvarima koje zadatak življenja čine zaista privlačnim.

Ono što možemo "na prvu loptu" uvideti, a što se tiče samog dela, jeste da je autor u sve ove prič(k)ice uneo celog sebe. Tu je njegovo detinjstvo (Pička od svilene hartije, Pička Mesečarke, Pička privatne profesorke, Komšinica od preko puta, Tetka Loretina pička itd.) i njegova mladost. Kao pravi sladostrasnik kulta "Pičke", poročan i boem, što i sam de Prada kaže za sebe (a kažu i drugi) da jeste, tu su i njegove fantazije, prave imaginarne igrarije o Pičkama (... kakvo mi samo uživanje predstavlja da u svakoj rečenici barem jednom napišem pička, a tek da dok pišem, poput starih majstora, slikara, gledam pri koncu svake rečenice pravo u nju, Pičku - neopisivo je ...) kao u pričama: Salonske alegorije, Tutsi pička, Kubankina pička (gde mu lično Fidel Kastro, dok divane havanu i zafrkavaju, podvodi tuce kubančica, nasmejanih pristalica kastrističkog režima; tuca jednu od njih dok ih Fidel dvogledom posmatra kao i davljenike koji okončavaju u želji da se dokopaju Floride). Tu su i: Melusinina pička, Pička ekvilibristkinje, Mumijina pička, Kataleptična pička, Pička budističke monahinje, Pička Komanč indijanke, Poslanica za Žorž Bataja (pisca, erotomana francuskog), Pobijanje Henrija Milera (takođe pisca, jednog od legendarnih, zabranjivanih zbog previše slobodoumnih, tzv. skarednih romana).

Naravno da tu ima (za prost um) i vrlo gadnih, uzvišenih momenata; ali, de Prada, istinski nastavljač tradicije evropskih erotomana i razvratnika, u njima ne vidi ništa skaredno, ništa ogavno (zapamtite da i u samom snošaju, kad je pravi, nema stanke, nema odbijanja) on u pojedinim pričama, naravno na svoj duhovit način, pije iz pičke, tu su i: Tuberkulozna pička, Pička anđela, Pička u mrtvačnici - koje uzgred opaljuje njegov rođak Sebastijan jer ga, tobož, vraćaju u detinjstvo. "Trbuhozborka" je priča o pički koja priča (vrlo duhovito), dok je "Fakirka" priča o pički koja ne osmuđuje stidne dlake, ne zavlači handžar u pičku, ne sakati se, ali ima usled urođene mane ili hirurške intervencije zubatu vaginu, pičku sa vrlo oštrim očnjacima, koja guta ud njegovog prijatelja, koji se opet sa prepucijumom u fronclama vraća svojoj ženi koja traži razvod jer joj je dozlogrdilo da popravlja poderotine koje ostavlja fakirkina pička.

U priči "Teniserkina pička" saznaćete zašto najbolja teniserka gubi neke mečeve; pod plisiranom suknjicom, znojavim gaćicama useklim u guzu (a teniserke razvratnike pale, kao i sve uniformisane dame), naša teniserka ima herpes na pičci, najnezgodniji od svih herpesa na svetu, koji izaziva neverovatan svrab. I normalno je da, kad previše češe svoju pičku, izgubi meč. Ova priča me podseti na naše, srpske vodeće teniserke, i da one u poslednje vreme, zajedno sa popularnošću, promiskuitetom koji ide uz to, češće no ranije gube mečeve.
De Prada zaključuje: i književnost i "Pičke" treba da svrbe muda i privlače.

Mogu još da dodam iz svog ličnog iskustva o Pičkama, ali reći ću ovo: Ma koliko ih poznavao, upoznavao, svaka je bila drugačija Pička. A bilo je tu svakakvih - uskih, gutajućih, mesnatih usmina, ćosavih, sa brazilkom, visokih, niskih, roze, crvenih, crnih kao mat, vrlo jelly, mirišljavih na med, cveće i more ... Pičaka i Pičke. Pičke, pičke, PIČke, čkapi, Pički, Pička ...
Da ne postoji knjiga kakva je ova Huana Manuela de Prade, trebalo bi je izmisliti i napisati. O Pičkama.
Zauvek zahvalan Pički.

S.S.Skala
05. studenog
proste 2009.

p.s.
Ovo sam ja na slici u otkrivanju jednog novog (a od najdrevnijih) Hramova.