Horovi & Čopori

Nije me bilo neko vreme u blogosferi. Razmišljao sam nekoliko dana o horskom pevanju i sviranju. Na to me nagnao uvodni tekst Nebojše Popova u avgustovskoj Republici.

Da citiram:

"Izlaz za zemlju i narod koji su se našli pod bremenom zlodela počinjenih u njihovo ime je jasan. Reč je o primeni civilizacijske norme da su zločini kažnjivi i da ratni zločini ne zastarevaju. Tu ne pomaže skrivanje iza lažnog identiteta, pojedinačnog ili kolektivnog."

Kolektivni lažni identitet!

Ovo može da smisli samo Nebojša Popov i pogodi u srce problema. Jadovan/Radovan se zapravo i nije krio iza sopstvenog lažnog identiteta; prava maska jeste to kolektivno licemerje, folirantsko prenemaganje pred stranim donatorima i Silom svetskom. Po potrebi, malo demokrate, malo patriote (zaboravlja se da ove stvari idu zajedno), malo nacionalisti, malo evropejci, malo rusofili ... malo morgen. Može to i kraće: nadridemokrate i nadridomoljupci, baš kao i nadrilekar im.

Umem da često koristim frazu "skupile se ovce da laju na vuka, mada se najčešće radi o crnoj ovci a ne vuku". Užasavajući kult samoporicanja ličnog identiteta kod našeg naroda, oličen u tzv. sabornosti i to u baš svakoj oblasti života, doveo nas je dotle da već godinama na izborima imamo situaciju daj šta daš, bolje ovi nego oni (iako su podjednako loši) i slično. Ko se usudi da javno kritikuje ekspresno je etiketiran kao "nepoštena inteligencija". Nepoštena? Ne, taj pojam je u nas zastareo - ispravan izraz bio bi "neželjena inteligencija". Kao, sedi miran, ne talasaj vidiš da smo svi u "aromatičnom mulju" (mislim na nešto teže, ali ne ide da budem toliko eksplicitan), najbolje je da budemo mirni, pa se neće niko da osvrne na nas (smrdljive).
Nikako da shvatim mehanizam po kome funkcioniše naš mentalitet: potiremo svaki pokušaj individualiteta, pozivamo se na sabornost, a svi znaju da čim nas je više od jedan odmah pravimo 3 partije i svađamo se. Sabornost? Ma nikako da se saberemo i suočimo sa istinom o sebi.
Pa, kakve sad to ima veze sa horskim pevanjem (i sviranjem)? Prosto: tu i ne moraš da znaš da pevaš/sviraš, samo otvaraj usta, maši rukama, nadimaj obraze ili gledaj odsutno ka galeriji (na kojoj sede gospoda drugovi iz komiteta, koji povremeno izvlače slamku ko će ove nedelje da se bavi kulturom).
Tu nema solo partitura.
Hor predstavlja i održava sistem. Solisti ga razvijaju i unapređuju. Srbija još uvek luta na prvom koraku. Uhorena i utorena. Tvrdi da joj je lepo i da to mora tako. Gde god se okrenuli, ide ta rečenica. Langzam. Polako bre! I još se neko pita zašto nemamo uspešne atletičare sprintere. Pa ti naši bi počeli da ubeđuju ostale da se ne zaliću, da ne srljaju, kud si navro, stani i porazmisli malo, a šta ako onda? Onda prečesto dobijemo batine od ostalih. Mrze nas. Mrzimo mi sebe, mizantropiju smo doveli do savršenstva, do konačnog stadijuma.
Pragmatični kolektivizam i potiranje individualiteta ima dva razvojna puta: 1) disonantna kakofonija (naš slučaj) ili 2) potpuni unisoni bruj, sveopšti OM na frekvenci elektromagnetnih talasa u mozgu. Činjenično je da su "u teška vremena" bili korisni za očuvanje država i naroda (nacija), ali je takođe činjenica i to da su i sami sistemi (horovi) proizvodili i održavali teška vremena zarad sopstvenog što dužeg očuvanja.
I Orwell u "1984", i Burgess u "1985", i Konstantinović u "Filosofiji palanke", svako na sebi svojstven način, pokušavaju da daju odgovor na večito pitanje: Da li logika čopora koja je održala ljudski soj kroz evoluciju, i dalje ima smisla u savremenom društvu u kome je (figurativno) poželjnija uloga predatora-pojedinca neophodno inteligentnijeg od čoporlija koji "igraju na masu".
Čopori/horovi mogu biti različiti - najčešće po veličini, jer je to ono što ih primarno identifikuje umesto strukture (koja, za baksuza, podrazumeva i pojedinačne uloge i instrumente). Zato ih imamo Negotinske, Krajinske, Vojvođanske, Srbijanske i panSrbske. Što su veći to su gori. Zato oni manji umeju da budu ogavniji, jer se brane i od pojedinačnih predatora ali i od većih čopora. Pa zašto bi se čopor branio od sebi sličnog, ali većeg? Proglasiti ga za velikog (kolektivnog) predatora, čin je samoodbrane u cilju (gle čudesne kontradiktornosti!) očuvanja sopstvenog identiteta. Identiteta manjeg čopora, koji se brani od sopstvenih pojedinaca podjednako kao i od kolektiviteta većeg od sebe.
Danas, u Srbiji, ti čopori se zovu partije, pokreti, lige, savezi, udruženja - ukratko, izborne liste. Zapravo, čopori su evoluirali u horove. Ovde svi sviraju, ali nikome nije ni na kraj pameti da propeva. Nije patriotski. A nije ni lokalpatriotski ako ne pljuješ po Beogradu, pa još i nešto gunđaš i potpaljuješ ostale protiv lokalnog dirigenta. Na engleskom se dirigent kaže conductor. Kod nas bi hteli da budu kondukteri, jer im nije dosta da mašu rukama i daju ritam, već bi i da naplate ponešto.
I pored svega, najbolji solisti su uvek bili i najbolji kompozitori, ređe dirigenti (to je ionako više fizički posao). U svoje vreme slabo shvaćeni, a kada prođu godine hvaljeni i poštovani kao pokretači razvoja. Naprednjaci.
Ovih dana sam imao komentar kako je blog u redu, ali baš ništa ne pišem o lokalnoj političkoj sceni u Negotinu. O čemu? Pa to ne postoji. Bolje bi im bilo da se zapitaju koliko je lokalna politička scena u Zaječaru obogaćena dolaskom Laibacha na Gitarijadu, a koliko lokalna politička scena u Negotinu sve više tone usled činjenice da Mokranjčevi dani polako ali neminovno klize u propast. Kakve to veze ima? E, to je domaći zadatak za razmišljanje.
Uskoro postavljam linkove ka svih 10 brojeva "Negotinskog Fokusa", nekadašnjeg biltena negotinskog odbora Građanskog Saveza Srbije. Pa da vidimo da li se nešto promenilo.
Kolektivni lažni identitet dušebrižnika negotinskih suština je onoga čime se bavi Građanski krug. Ogoliti ga, precizno hirurški secirati i pružiti javnosti na uvid i slobodan izbor. I koliko god bude malo onih koji neće okrenuti zgađeni glavu kada po prvi put pogledaju u suštinu problema, samo suočavanjem sa istinom se može postići da taj broj neumitno i nezaustavljivo poraste.
Ljudski rod ne bi danas bio to što jeste da je zadržao samo osobine čopora ili samo predatora. Bili bi i dalje ili ovce ili vukovi. Zato je važno spojiti i izbalansirati obe osobine. I tada, ljudi zaista umeju da budu vukovi u jagnjećoj koži. Ali, ono što je najvažnije, ljudi najčešće umeju da budu - ljudi. Mi smo to pomalo zaboravili, ali znamo. I setićemo se, kad-tad.

Ovaj post posvećujem uspomeni na A.Solženjicina.