Zemljotres

Nema za vlast nikakvoga stresa,

dok je nama našeg Zemljotresa!

To je nama naša borba dala,
Zemljotresa, vođu Kradikala!

Spreman sam da uđem u ring sa svakim od njih, sa svima njima, sa petoricom odjednom ako treba. Sve ću da ih bijem levom rukom! Ništa me ne može oboriti s nogu, Ništa!

Poskupljenje struje? Komunalije, grejanje? Hrana? Lopovluk, korupcija, laganje, propaganda? Prenemaganje? Besomučna igračka-pljačka zapadnih donacija? Maltretiranje pučanstva kao kazna za čupanje Vođinih ušiju iz inostranstva? Kretenizacija društva do najsitnijih pora?

More, sikterbre vi-sa-dna-kace-nijedni, sram vas bilo dok se zemlja trese! Da, zemlja Srbija se trese, ma šta je mene i Šešelja briga za ove okolne NATO podguzne muve i komšijske haške kurve, mi se nikada saginjati i čučati nećemo... dokle god je svih vas koji ste oduševljeno na kolenima dok vas blagosiljam svetom naprednom bevandom iz mog urinarnog trakta. A vi, što vam se ovde kao nešto ne sviđa iako baš kao i mi žderete za džabe u skupštinskom restoranu, da vas bre više nisam ništa čuo, jel jasno, dok se ne smire tektonske ploče u temeljima moje vlasti - za jedno par milijardi godina.

Samo vi što više pričajte o zemljodrmima.
Ima ovde i nekih koji, dok vi pričate - zemljodrpamo.

I tačka.

Stene su sve popucale.

Dubovi odavno polomljeni i posečeni.

Nek' zemlja pod naprednim stresom nezadrživo srlja u propast.

Dan Slepog Kučeta

Srbija nikako da izađe iz tog ukletog Dana mrmota, započetog na još ukletijoj Osmoj sednici, kada je zakucala sopstvenu budućnost (ili sudbinu, za one koji u to veruju) na sada već tri i po decenije beskonačnog ponavljanja istih grešaka, budalaština i nelečenog ludila. Radikalno započet, taj dan i dalje radikalno traje li traje. Povremena iskakakanja (ne vozova, to se podrazumeva) iz kolotečine ponavljanja samo su posledično dokazivala pravilo da tu izlaza nema - ako ga ne želiš. Pa tako i danas, na tzv. sednici tzv. Narodne skupštine Srbije, pade tzv. koškanje između dve patridiotske nijanske istog zla. Koškanje, planski za ovaj trenutak neminovnosti dogovoreno onoga dana kada je skupštinski cenzus smanjen kako bi današnji gušohvatači i nedavači mogli da odglume dogovoreni performans samo da neko od neplaniranih ne bi ustao i rekao da se Srbija svom snagom zakucala u sopstveni zid plača - ali ne danas, već 1999. godine u 12:44 po kumanovskom merenju vremena - te da je ovo današnje glumatanje suočenja sa istinom sve samo ne prihvatanje iste. Istine. Pre početka današnjeg seljobriti deathmatcha jedni su izvukli kraće a drugi duže slamke, pa se shodno tome pohvatali za guše ili kreštali, samo da se neko ne bi dosetio i glasno i sve ih javno zapitao dokle će svoje besomučno višedecenijsko pljačkanje ove zemlje kriti iza teritorijalne kardiologije srBstva koje samo ovakvim budalaštinama i laganjem i dalje održavaju na aparatu - poput nekih naših gastosa koji strancima godinama šalju doznake za preminule ukućane samo da bi i dalje uzimali penzije iz inostranstva. A ova vlast upravo to radi, i uopšte ne pokazuje trunku namere da sa time prestane.

Zato ovo danas nije bila sednica Parlamenta već samo uživo prenos foliranja porodičnog nasilja u isturenom odeljenju Zadruge. Rijaliti za zaglušene, zaslepljene i zanemele štićenike ustanove koju kriminalna uprava i dalje zove "Država Srbija".

Eto, danas niko Vučića ili Orlića nije polio vodom. Nemoj da bi slučajno. A nije da nije bilo prisutnih veterana u toj disciplini. Samo je Palma funjarski u prolazu sapleo mikrokoštunjavu francusku sobaricu Jovanovića, baš onako kako to SPS radi svojim koalicionim partnerima u svakoj vlasti nakon 2000. u kojoj učestvuje kao manji (ali deblji) čimbenik. A nije da nije bilo prilika i nepropuštenih šansi za to.
Osnovna odlika Dana mrmota je da u njemu nikada - ali ama baš nikada - ne možete otpevati Đuzinu špicu Pozorišta u kući "Još jedan prođe dan". Jer, kada bi prošao, onda ne bi bio Dan mrmota. A ne bi više bilo ni tih mrmota, rovaca, krtica, pacova i ostalih rupara koji mogu da opstanu samo u ovom beskrajnom danu dugom 35 i više godina. I nigde drugde.

U stvari, mi nemamo taj fašistički američki Dan mrmota. Jokmore! Zato što kod nas nema mrmota, a i šta će nam ta inostranska živina. Kod nas je, zato, umesto mrmota glavni jedan sasvim drugi i ovdašnjim prilikama daleko primereniji lik.

Slepo kuče.

I tačka.

Na potpis.

Desnom, a ne levom rukom kao u Davosu.

Nemoj slučajno...

Plan za K

EKSKLUZIVNO: Saznali smo kako izgleda nemačko-francuski plan za Kosovo, koji je Vučić četvoreručke & obenoške prihvatio i odmah prosledio Brnabićki na potpisivanje! Zapanjićete se do konsternacije kada budete videli šta taj plan sadrži - a evo i zašto:

- Bićeš sabijen u kontejner, i to ne u kazneni prostor već u peterac.
- Moraćeš da pucaš penale sam sebi, svih 1244 komada.
- Moraćeš i da braniš, iako ne smeš; plus, nemaš pravo na golmana.
- Ne smeš da primiš nijedan autogol ako ga zabiješ u sopstvenu mrežu.

- Ne smeš da promašiš nijedan penal; u suprotnom, gubiš automatski sa 5:0.

- Ne smeš da driblaš.
- Glavom smeš da igraš samo ako hodaš na rukama.

- Utakmica traje a ti ostaješ na terenu sve dok iz VAR sobe ne potvrde da nisi bio u ofsajdu ispred svog gola.
- Sudijska petorka može da produži trajanje utakmice do deset godina.
- Nemaš pravo na kišobran, stalak za kameru, konopče, luster, vetrogenerator, kvaku, karmin i korner zastavicu.
- Tokom utakmice vodu smeš da piješ samo ako ne umeš da otvoriš zavarenu flašicu.
- Nakon utakmice ne smeš ni prvi ni poslednji da napustiš teren.
- Ovu igru igraš sam, bez navijača i pred probranom publikom.
- Nemaš pravo na zamenu.
- Ne smeš da pitaš ko ide dalje.
- Pre početka, tokom i po završetku meča zabranjena je zamena dresova.

- Ne smeš da plačeš.

- Posle utakmice nema kajanja.

Eto, i to smo sredili.

Pravila su više nego jasna.
Pristupi napuštanju svlačionice.

Trst je naš!

Kako Tanjug ne javlja...

U navedenom tekstu piše, da bi po povlašćenoj ceni (za prvu kupovinu kuće u Italiji) pazario vilu od cca 400m2, garažu od skoro 130m2, prilazni put i deo okolne šume, dottore Alessandro Vuccicsiapici je bio u obavezi da prijavi adresu stanovanja u Italiji. Dakle, Beograd je za kradonačelnika imao stranca tj. strani državljanin se kandidovao na lokalnim izborima u Srbiji?! Naravno da nije, ali po aktuelnim domaćim pravilima poreske igre koja važe u Beogradu i drugim opštinama širom naše zemlje ponosne, ne možeš imati više prijavljenih mesta boravišta već samo jedno, i na osnovu toga se određuju tzv. poreske olakšice: za imovinu u kojoj živiš (adresa stanovanja u MUP) plaćaš pola obračunate osnovice za poresku godinu, za svu ostalu imovinu - ceo iznos.
Ako je Gangula Nambijski bio prijavljen (a možda je i dalje) da stanuje u Italiji, da bi u okolini Trsta mogao jeftinije da kupi "vikendicu", kako je uopšte mogao da se kandiduje i glasa na lokalnim izborima bilo gde u Srbiji?
Koliko je platio porez na sve ono što je kao imovinu prijavio Republici Srbiji - pola ili ceo?
Koliko je tom eventualnom utajom poreza oštetio budžet države i njegove korisnike, naročito one "socijalne" kategorije?
Zbog čega ama baš svaki od funkcionera Vučića Uveoka ulaže maksimalni napor da u svakoj prilici pokaže i dokaže zašto u potpunosti zaslužuju naziv "kradikali"?

Život je lep u Zlatno doba Šizoja Zlatoustog & Co. a Srbija je zemlja neslućenih mogućnosti.

Trst je naš!

Opičina istotakođe!
Baš kao i bugarsko primorje.

Stoličnaja

 
Kako Tanjug javlja:

- SPC smatra jogu đavolskom rabotom i zato NJET MOŽE!
- OK, ali šta imate da kažete na ovo glupiranje sa stolicama koje se ponAVlja širom sveta?
- E, to MOŽE!

- Pa kako sad to?

- To je FENG ŠUI! I tačka.

Mene ovo neodoljivo podseća na situacije kada u nekadašnjem negotinskom bioskopu "Krajina" tokom sedamdesetih godina na repertoaru imaju neki od nastavaka "Emanuele" ili "Istinitih priča" (za neupućene, radi se o nadasve edukativnim filmovima francusko-švedske produkcije, kojima su po poseti mogli da pariraju samo Brus Li i Godzila), pa onda Rođa i Duško Majmun moraju da postave silna pomoćna sedišta sa strane uza zid (koja konstantno bivajući nepodmazana škripe, tako odajući one koji ne paze dovoljno na času) da ne bi usijani narod sedeo jedan drugom na glavi dok u mraku hvata... beleške. Preventivno. Mislim, stolice a ne beleške. Mislim, postavljaju a ne hvataju, to.

Original. Tako mi prvog reda, u koji neki nisu smeli da sednu zbog straha da im "onaj sa ekrana ne istera oko". Mislim, onaj iz "edukativne" ekipe.

***

Nego, da se manemo njegovih gluposti i našeg glupiranja - on je ovo namerno uradio samo da bi se pričalo o tome a ne o činjenici da je Srbija odavno ugazila u bankrot upravo zahvaljujući njemu i njegovoj bandi, kao i da bez para ovih iz prvog reda nema više ni srbovanja ni rusovanja, a najverovatnije ni kinezovanja.

Njet može bre više.
I tačka.

Šta je sledeće - klečanje u ćošku na orasima?

In the year 50:50

Za tačno 3027 godina od danas, živećemo ili stvarno dobro ili stvarno loše!

Biće to 5050...

- Dumfries and Galloway! What's going on?

***

Što bi se po naški reklo - fifti-fifti.
K'o da ga je prorok Šredinger-Vučić najavio.

Odvalio.

Dijagnoza

Danas je petak 13. januar, doćek još jedne (nove) godine srBovanja.
Danas je i prvi "crni petak" manijakalnog kupovanja ali i baksuzluka ("Friday the 13th", skraćeno F13) u godini koja je mnogima na Kugli Zemaljskoj počela još pre 13 dana.
Međunarodna klasifikacija bolesti (MKB-10) pod šifrom F13 definiše "duševne poremećaje i poremećaje ponašanja uzrokovane upotrebom hipnotika ili sedativa", sa brojnim podvarijantama i simptomima. Za srBovanje ovdašnje apsolutno su neophodni orvelijanski Veliki Brat (kao psihoaktivna supstanca - PAS) i hakslijevska soma svih pinkformer nijansi (kao partijski diler/transmiter), jer jedno bez drugog ne ulaze u sluđene glave srećnih oviSNSnika.

Već trinaestog dana - pa baksuz. 

Vaistinu, bolju dijagnozu godine od F13 ovo društvo nije moglo da dobije.

Niti da očekuje.

p.s.

Radi lakšeg snalaženja neupućenih u stanje stvari ovdašnje, u Srbistanu se PAS izgovara AV.

4891

egroeG llewrO "4891"

Po ko zna koji put: Orvelova "1984" je napisana kao upozorenje, a ne kao priručnik za vladanje.

Ali... ne vredi. Džabe pričaš budalama koje ništa ne čitaju.
Istorija je majka ludosti.

Ovde.

Serbian Gothic

Američki umetnik Grant Wood je autor čuvene slike "American Gothic" (1930), gde vidimo jednog farmera iz Ajove i njegovu kći kako stoje ispred svoje u belo obojene drvene kuće, na kojoj se vidi prozor u stilu tzv. stolarske gotike - po čemu je slika i dobila naziv. Smatra se da ova slika predstavlja satiričan prikaz "običnih" ljudi sa Srednjeg Zapada SAD u vreme ekonomske krize tokom dvadesetih i tridesetih godina XX veka. Neki kritičari ovo delo ne smatraju umetničkom slikom već karikaturom običnih Amerikanaca. Drugi, pak, smatraju da vile koje farmer drži u ruci njega predstavljaju kao "čuvara koji strepi od stranaca i bori se da odbrani ono što je njegovo", aludirajući na palanačku zatucanost stanovnika tog dela SAD.

Šta li je umetnik hteo da kaže fotografijom Tome i Dragice Nikolić - teško da će bilo ko stručan ili normalan uspeti da odgonetne. Jasno je da je kuća iza njih dvoje sva u stilu "srBske gotike" (sa sve pripadajućim duševnim depandansom desno od nje), baš kao i da ovom farmeru od vila daleko više pristaju grabulje. Mada, s obzirom na osnovnu prijavljenu delatnost istog, pre bi se reklo da on u ruci drži grobulje (kako bi to Brnabićka izgovorila). Kako god, ova slika podjednako prikazuje Srbiju danas baš kao što je Grantova oslikavala Ameriku pre sto godina.

Jedina razlika je u tome da su Grantovi likovi izmišljeni (dok kuća iza njih zaista postoji, i to još uvek), a ovi Srbistanski iako su stvarni izgledaju kao da su ispali iz najgorih košmara.

Jedno je slika koju su prozvali karikaturom, drugo je fotografija života koji su pretvorili u karikaturu - i to lošu.

Što je negativac uspešniji, to je uspešniji i film u kome se on pojavljuje.

- Alfred Hičkok

Vidimo se u nekom drugom filmu... reče jedan drugi ovdašnji, prethodnik grobuljara sa donje slike, i sam debelo zaslužan što i dalje živimo u hororu kradikalske gotike srBske.

Spektaklizam

Kako fašizam koristi masmedije da politiku pretvori u spektakl?

U svom eseju "Umetnička dela u eri mehaničke reproduktivnosti" (1935), Valter Benjamin, čuveni nemački kritičar jevrejskog porekla, uvodi termin "aura" kojim opisuje autentično iskustvo umetnosti. Aura se odnosi na fizičku blizinu između nekog objekta (umetničkog dela) i posmatrača. Gubitak aure predstavlja izraziti fenomen XX veka, uzrokovan nametanjem distance između objekta i posmatrača od strane masmedija, iako je izgledalo kao da mediji približavaju umetnost publici kroz simulaciju intimnosti. Ovaj esej danas posebno dobija na značaju. Masmediji - u Benjaminovo vreme su to bili radio, fotografija i film - sve nas pretvaraju u potencijalne glumce, kritičare, stručnjake a umetnost izvlače iz carstva svetog u carstvo spektakla - pritom i dalje zadržavajući privid rituala. Prinosimo žrtve kultovima ličnosti, koji su danas prošireni pa obuhvataju i influensere, cenjene ili nagrđene milijardere i političare koji se po medijskim naslovima nadmeću poput kečera, pod dirigentskom palicom nekog Vrhovnog Podlaca.

Benjamin kaže:

• Film reaguje na oseku aure veštačkom konstrukcijom "ličnosti" van studija. Kult neke filmske zvezde, održavan parama filmske industrije, ne odražava jedinstvenu auru te ličnosti već njenu lažnu "čaroliju" najobičnije robe. 

Benjamin se fokusirao na medije ne samo kao ekspresivne već i kao konstitutivne, što njegov esej svrstava u osnovno gradivo izučavanja komunikacija i teorije medija, odmah uz Maršala Mekluhana. Brojni radovi imaju tendenciju da politiku ostave po strani, naročito otkad su "svi osim najmilitantnijih marksističkih tumača zaboravili na politizaciju umetnosti od strane komunizma, kao lek" - što je retko kome izgledalo kao lek u eri Hladnog rata, kada su prevodi  Benjaminovih radova postali dostupni širom sveta.

Na stranu Benjaminov osoben pogled na politiku, njegov esej predviđa krizu autorstva i autoriteta koja je isplivala na površinu tokom istrage povodom neuspelog puča u Beloj kući (u januaru 2021. godine), koja obuhvata objave na tviteru kao ključne dokaze tj. korišćenje društvenih mreža uopšte, kao dominantan vid političkog spektakla.

• Sa sve većim širenjem uticaja štampe - koja, umesto čitaocima, primat daje novim političkim, verskim, naučnim, profesionalnim i lokalnim organima - sve je veći broj čitalaca koji postaju autori tekstova, isprva povremeni. Sve je počelo tako što je dnevna štampa svojim čitaocima otvorila prostor za "pisma uredniku". Tako je danas teško moguće da neki zaposleni Evropljanin ne pronađe priliku i mesto da negde nešto objavi ili da drugi napišu komentar na njegov rad, pohvale ili pritužbe, dokumentarne izveštaje ili nešto u tom stilu. Tako će razlika između autora i javnosti uskoro izgubiti svoj osnovni karakter.

Benjaminova analiza konvencionalnog filma, naročito, navodi na zaključak da je za prihvatanje nekog filma dovoljan tako mali broj gledalaca, da je postalo lako odvratiti im pažnju na neku drugu stranu. Svi postaju kritičari, ali "kod filmova to uopšte ne zahteva pažnju gledalaca; publika nešto propituje, ali na jedan potpuno dekoncentrisan način". Pasivna potrošnja i svakodnevno odvlačenje pažnje ne pomažu kreiranju promišljenog, informisanog stava o nečemu ili zdravom osećaju proporcije.

Ono što je Benjamin smatrao za mehaničku reproduktivnost, mi danas zovemo Internet (kao i nizove drugih "stvarčica" koje nas poput poltergejsta proganjaju). Potonji teoretičari na koje je Benjamin uticao, predviđaju da će naše doba digitalne repoduktivnosti ukinuti potrebu za autentičnim objektima, kao i za stvarnim ljudima. Sam Benjamin bi mogao da okarakteriše jedan takav medij, u potpunosti odvojen od fizičkog sveta i materijalnih uslova svojih korisnika - medij u kome svako ima svoju kolumnu, javnu foto galeriju i studio za video produkciju - kao idealno odgovarajući ciljevima fašizma:

• Fašizam se trudi da organizuje novonastale proleterske mase bez uticaja na vlasničku strukturu koju te mase teže da eliminišu. Fašizam ne vidi svoj spas u davanju prava tim masama, već u pružanju prilike da se one izraze. Te mase zaista imaju pravo da menjaju imovinske odnose; fašizam im pruža priliku da o tome pričaju, ali da do stvarne promene ne dođe. Logičan rezultat fašizma predstavlja uvođenje estetike u politički život.

Želja ugnjetavanih da se oslobode represije, tako biva uhvaćena u klopku službe ritualizovanoj političkoj estetici:

• Zloupotreba masa, koje fašizam sa svojim kultom Firera baca na kolena, ima svoj pandan u zloupotrebi jednog aparata koji je primoran da proizvodi ritualne vrednosti.  

Krajnji rezultat ritualizovane plemenske politike fašizma je rat:

• Svi napori da se politika učini estetskom kulminiraju u jednoj stvari, a to je rat. Rat i samo rat može postaviti ciljeve masovnih pokreta najvišeg nivoa uz poštovanje tradicionalnog sistema vlasništva.

Logičan rezultat pretvaranja politike u spektakl zarad očuvanja nejednakosti jeste romantizacija rata i ubistva, koje su neskriveno u svojim delima veličali italijanski futurista Filipo Marineti i nacistički intelektualci poput Ernsta Jungera. Benjamin završava svoj esej raspravom o tome kako fašizam estetizuje politiku sa jednim ciljem: uništenje aure trajnijim sredstvima. U vreme uspona fašizma u Evropi, Benjamin je uvideo da je "ljudsko samootuđenje dostiglo nivo na kome sopstveno uništenje može doživeti kao prvoklasno estetsko zadovoljstvo. To je stanje politike koju fašizam čini estetskom." Učesnici u tom spektaklu žude za masovnim nasiljem "kako bi obezbedili umetničko zadovoljstvo čulnog opažanja koje je tehnologija promenila". Kao takvi, odvraćene pažnje i bezosećajni, oni traže nadoknadu za sopstveno suštinski bestelesno bivstvovanje i gubitak smislenog, autentičnog iskustva.

- Josh Jones: Walter Benjamin Explains How Fascism Uses Mass Media to Turn Politics Into Spectacle (Open Culture, 15.07.2022)

- Walter Benjamin: The Work of Art in the Age of Mechanical Reproduction (1935) (ed. Hannah Arendt, 1969) pdf

Fašizam je politička doktrina u kojoj je Partija spremna da se cenka sa srednjom klasom:

1. Vas su lagali, vi ste bili pod represijom, vas kontrolišu, vas eksploatišu. Vi tumarate bez cilja, bez napretka, bez smisla, bez budućnosti. Vas su prevarili da podržite jedan sistem koji vas mrzi i koji teži da vas ponizi.
2. Mi ćemo vam dati mesto za stolom zajedno sa bankarima i biznismenima. Mi ćemo vaše živote učiniti boljim i sadržajnijim. Mi ćemo više klase zauzdati zarad nacionalnog interesa - vašeg interesa. Mi ćemo rasturiti trulež koja je dovela do korupcije i najgoreg hedonizma, vratićemo nacionalni ponos. Mi ćemo naciju ponovo učiniti ujedinjenom, kompletnom, ispunjenom i snažnom.
3. Mi ćemo sve to uraditi, samo vi nama prepustite apsolutnu moć i štitite našu revoluciju od podmuklih međunarodnih sila koje nam prete.

Svim sredstvima.
Istinska opasnost od fašizma leži u tome da: prva tačka i nije u potpunosti netačna, druga tačka je mnogima privlačna, dok se treća tačka naizgled čini dobrom pogodbom ukoliko izborna politika nije uspela da identifikuje te probleme niti je bilo šta učinila da ih reši. Kada masa ljudi stane iza tog (i takvog) pokreta, onda postaje veoma teško kasnije izaći iz njega, bez obzira na zločine koje takva vlada počini u ime te mase.

Spektaklizam je jedna od društvenih pojava, ako ne čak i vid društvenog uređenja i sistema, koji predstavlja direktnu posledicu primene fašističke doktrine u praksi.

***

Bez obzira što su spektakli danas postali digitalni, izgradnja fizičkog okruženja u gradovima, infrastrukture i životnog prostora barem za sada opstaje. Vredi napomenuti da je Trampova kompanija do savršenstva dovela sopstvene kapacitete u vremenu "post-istine" upravo kroz izgradnju takvih prostora, uključujući hotele, odmarališta, kazina, tržne centre i druge prostore za užitak. Iznova, to otelotvorenje spektakla nas uvlači u niz aktivnosti koje nas dovode u neprijatnu blizinu potrošačkog sveta koji promoviše porodični biznis Trampovih.

Trampizam kao podvrsta spektaklizma, predstavlja deo tog ideološkog biznis sistema.

***

SPEKTAKL KAO ZAMENA ZA STVARNU DEMOKRATIJU

Savremene političke kampanje imaju dobro uspostavljen repertoar reklamnih tehnika koje obuhvataju ulične plakate, društvene mreže, radio i televiziju. Mnoge od tih taktika dolaze iz sfere marketinga i odnosa sa javnošću, koja je podjednako fokusirana na komunikaciju i na ubeđivanje kapitalizacijom ljudskih strahova i težnji. Iako reklame poput političkih plakata postoje još od XIX veka, današnji politički marketing je proizvod komunikacione revolucije XX veka. Brzi razvoj radija, nedugo potom televizije, praćen nešto kasnije i društvenim mrežama, označava stapanje politike sa marketingom i industrijom zabave dok je imidž zauzeo centralno mesto u društvenom životu današnjice. Ali imidž i estetika sami po sebi ne predstavljaju problem. Na kraju krajeva, umetnost i zabava mogu biti iskorišćeni kao podrška emancipatorskoj i humanističkoj politici. Međutim, značaj imidža može imati zlonamerne političke implikacije ukoliko se koristi za manipulaciju biračkim telom u reakcionarne i destruktivne svrhe.

Benjamin je tokom dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka imao priliku da to proučava iz prve ruke, primetivši da su režimi Musolinija i Hitlera svojim sledbenicima pružali osećaj (sa)učestvovanja u velikim istorijskim događanjima. međutim, to je samo služilo kao zamena za stvarne promene u sistemu društvene moći - masa koja je podržavala fašizam suštinski je predstavljala samo publiku koja je sopstveno demokratsko učešće menjala za vladavinu autoritarnih i militarističkih siledžija.

Iako su fašistički režimi vojno poraženi sredinom četrdesetih godina prošlog veka, brojni elementi njihove "estetizacije politike" su opstali u svakodnevnom marketingu i političkom govoru liberalnih građanskih država. Francuski filozof Gi Debor tvrdi da je spektakl konzumerizma i politike preuzeo ulogu religije i mita u sprovođenju društvene dominacije. Grejl Markus je 1982. rekao da "spektakl" potrošnje predstavlja antitezu stvarnom javnom životu, građanskom angažmanu i demokratskom učešću:

• U društvenom životu učestvujemo kao potrošači; spektakl proizvodi gledaoce štiteći se tako od propitivanja. On indukuje pasivnost umesto akcije, kontemplaciju umesto razmišljanja, kao i degradaciju života u čist materijalizam.

Primer političkog spektakla su političari poput Ronalda Regana, bivšeg glumca koji je naročito uzgajao imidž nasmejanog patrona Ujka Sema kako bi svoju tvrdolinijašku konzervativnu politiku učinio što prijatnijom masama u publici. Donald Tramp samo sledi tu liniju i prilagođava je trendovima koji su popularni danas.

Jasan primer političkog spektaklizma u svetu predstavljala je kampanja za prošlogodišnje lokalne izbore u Južnoafričkoj republici. Politički cirkus u toj zemlji vrtio se oko "velikih" centralističkih partija koje se obilato koriste spomenutim metodama političkog spektaklizma, sa jedne, i "malih" lokalnih pokreta koji su fokusirani na rešavanje konkretnih problema lokalnih zajednica, sa druge strane. Ponašanje "velikih" je u potpunosti odražavalo aktuelni uznemirujući globalni trend u vođenju političkih kampanja. Britanski Bregzit i političari poput Trampa, Bolsonara i Modija podstiču ultradesničarski sentiment zarad očuvanja moći i tako ih u sve većoj meri normalizuju upotrebom sirovog širenja mržnje (koju često raspiruju onlajn ekstremisti) kroz politički marketing. Igranje na kartu rasizma i fantazija o granicama preplavljenim migrantima privlačni su najgorim instinktima onih koji podržavaju takve politike. Takvi reakcionarni stavovi nisu samo politički opasni, već podjednako služe i za skretanje pažnje sa svakodnevnih problema lokalnih zajednica. Brendiranje i kampanje brojnih političkih partija koje su na ovim izborima učestvovale, pokazali su njihov ciničan i oportunistički stav prema biračima. Nasuprot dreke "velikih" stajali su "mali", lokalne organizacije i pokreti koji su na izbore izašli fokusirani na stvarno rešenje malih sredina koje su pred kolapsom (što je, takođe, svetski trend). Umesto hvalisanja "uspesima" ili traženja žrtvenog jarca za svetske probleme, oni su bili usmereni na direktnu komunikaciju sa glasačima kako bi se pozabavili rešavanjem njihovih problema. Sve je to u potpunoj suprotnosti sa politikom izbornog spektakla, koju podjednako definišu reakcionarna politika i suštinski nedostatak ideja za rešavanje problema lokalnih zajednica.

- Cristopher McMichael: The spectacle as substitute for real democracy (New Frame, 28.10.2021)

Pitate se gde je tu Srbija, njen spektakularni politički cirkus bez dna?

Hvala na pitanju, ne zaostaje ni milisekunde za svetskim trendovima.

Makaršta.