Vesna, posred zime

Citiram, ne izvlačim iz konteksta. A kako bi iko mogao da bilo koju rečenicu Vesne Pešić "izvuče iz konteksta", kada je Vesna sama po sebi kontekst?

DANAS

subota 15.12.2012.

Intervju sa Vesnom Pešić

D - Šta u tom slučaju preostaje onima koji čine tu građansku Srbiju: da podrže aktuelnu vladu ili da čekaju da se konsoliduju postojeće i nastanu neke nove stranke?

VP - Iako sam tokom devedestih godina bila na čelu građanske Srbije, nikada je nisam glorifikovala, jer znam koliko je ona tanka, slabašna, češće pasivna nego borbena, ponekad i sama spremna da se proda, ili da se stalno deli iznutra zbog vlastitih ostrašćenosti koje nemaju nikakav širi značaj. Ne znam šta ostaci negdašnje građanske Srbije, ona koja je bila antiratna, koja se borila protiv nacionalizma i Miloševića, za razvoj demokratije, privrede, modernu Srbiju i ulazak u EU, sada treba da čine. Dobro je što je jedan deo tih krugova shvatio kako je vladao DS i našao način da digne glas na poslednjim izborima. To su bili beli listići. Ne znam zašto su ti ljudi nečija posebna briga. Ko hoće, može da se organizuje i politički deluje. A ko neće, nikome ne treba da se pravda. Izgleda da će se neki ljudi pokrenuti, prave se nove stranke, ali sada više nije dovoljno biti samo građanski orijentisan. Mnogo je važnije da nova okupljanja budu inventivna, u skladu sa vremenom u kome živimo, da komuniciraju sa novim kretanjima. Nije dovoljna reciklaža starih ideja.

D - Ali možda baš ti za koje kažete da treba da se sami organizuju očekuju da to učine oni kojima veruju a koji su, prema njihovom osećaju, umesto političkog delovanja, izabrali lagodnu poziciju salonskih intelektualaca koji šetaju po tribinama?

VP - Pretpostavljam da sada gađate mene lično i još nekoliko ljudi okupljenih oko „Peščanika“ koji se stalno maliciozno napadaju u pojedinim krugovima. Ti ljudi kritikuju se zato što nisu angažovani i ne daju rešenja, zato što su glasali belim listićima i što neće da budu političari, nego su profesori, advokati, pisci, izdavači. Kakva je to uopšte zamerka što se neko ne angažuje politički i ne daje rešenja? Šta, ako nemam rešenja, onda treba da ćutim? Ispada kao da samo političari smeju nešto da kažu. Svaki građanin ima pravo da analizira situaciju i iznosi svoje mišljenje. „Peščanik“ deluje u medijskoj sferi, pa ne vidim zašto bi baš on bio dužan da daje rešenja, jer koji to drugi mediji rade? Kritika slobodnih ljudi je veoma važna za one koji umeju da čuju. Što se mene lično tiče, ništa nisam ostala dužna na planu aktivizma i nuđenja rešenja, jer sam dugo bila u politici. Drago mi je da neke ideje koje je zastupao Građanski savez dobijaju danas svoju potvrdu čak i u taborima negdašnjih sledbenika Miloševića i Šešelja. Ako danas više ne predvodim one kolone iz devedesetih, to ne znači da treba zapušiti usta, ni meni, ni ostalim saradnicima „Peščanika“ koji, eto, samo pričaju. A što da ne pričaju, molim vas lepo?

Ceo intervju pročitajte ovde.

Interesantna stvar, čini se da Murte Napredne koje naslediše Kurte Tadićeve, stvari posmatraju malo drugačije - u odnosu na one pre njih, a možda drugačije i od samih sebe? Da li je od taktike zastrašivanja birača "drugim zlom", za njih razumnija opcija "hleb jeste bajat i sve tanji, namaz još i više, ali makar igara možemo da vam priuštimo, barem dok ne smislimo kako da pobedimo i na sledećim izborima"? U arenu umesto hrišćana (ehm...), robova i gladijatora ubacuju samo krupno zverinje koje odmah uvaljaju u basnu o mitu&korupciji, prekriju mrežom spletki, pretnji i pseudoatentata, pa potom sa bezbedne daljine, iz Vrhovne VIP lože, udri medijskim drvljem i kamenjem. Povremeno i pendrekom, kad niko ne gleda.

Sa plašenja prešlo se na dodvoravanje. Tadić se prvo dodvoravao pa tek onda poplašio sebe i druge.
Jbg, stvarno im je gusto, i to baš svima. Gospodaru Vučiću (kako ga naziva Mirko Đorđević) istovremeno i najmanje i najviše. Najmanje - jer ima lagodnu poziciju ciganskog trkača na Đurđevdan, gde "nije prvi koj je prvi, već je prvi koj je drugi". Najviše - jer zna koliko mnogo može da izgubi, sada kada se nečega konačno dočepao. Poštuje staru jevrejsku kletvu 'dabogda imao pa nemao', i boji je se.

U srbijanskoj politici današnjice, niko ne ume da peva poput cigana dok pada kiša, raduje se Suncu koje posle neumitno dolazi. Politička kvazilelita je toliko namrgođena i natmurena, a živi u oblacima, da nije ni čudo što oko njih stalno izbijaju varnice i sevaju munje, udaraju gromovi dok se vascela zemlja trese.

No, da se manemo vojvode Toma i gospodara Džerija, nisu oni tema ovog citata intervjua. Hipertendenciozan naslov intervjua, uvaljen čitaocu koji ionako slabo razume principe funkcionisanja savremenog društva i politike, tako zgodno dođe kao podloga za dalju diskreditaciju, kako same Vesne Pešić tako i svih onih "koji se s njom druže". Stvarno, idealan mamac da čitaoca odvrati od onoga o čemu Vesna zaista govori. A ona govori o građanskoj Srbiji, podeljenoj i iscepkanoj (kao i sve u ovom društvu) na sitne feude i monopole na "građansko", na samoj ivici ponora malograđanštine. Razotkriva one koji godinama vuku za nos domaće i strane konzumente srbijanske politike, a građane pita, ne zašto ona da ne priča, već zbog čega oni - ćute.

Elem, u vremenu koje će se u srbijanskoj političkoj istoriji deliti na ono pre i posle Nevažećih listića - slobodno navalite sa ritanjem kako nije tako, što se više opirete samo ćete pokazati koliko ste njima bili pogođeni (iz ovog ili onog razloga) - šta građanskoj Srbiji valja činiti? Dva su puta preostala:

a) Da i dalje ćera kontru (nevažećima ili bojkotom) postojećoj političkoj žabokrečini i glibu, iščekujući da se konačno pojavi novi građanski Mesija i povede nas sve u Normalno?

b) Da se priključi, pokuša da pomogne (svako u okviru sopstvenih mogućnosti - ni manje ni više) u stvaranju sasvim nove političke elite, avangarde, svesna stanja u kome se svi nalazimo i sa jasnim ciljevima kako iz toga izići, gde stati na čvrsto tlo i šta to zaista novo početi graditi.

Dakle, kako ćemo - pasiva ili aktiva?

Pristalica sam (trenutno) prve varijante, sve dok ne procenim da se pojavio neko zaista drugačiji od svih ovih današnjih sa političke estrade. I eto, odmah sam upao u sopstvenu zamku, naleteo na drugu varijantu: nema potrebe da procenjujem bilo šta i bilo koga. Vesna Pešić jeste neko kod koga nemam šta da procenjujem. Poznajem je.

Da dodam i ovo:
Mišljenja sam da obe opcije građanske Srbije, pasivna i aktivna, imaju isti cilj, i da ne mogu jedna bez druge. Pitanje je samo koja je od njih u određenom trenutku efikasnija, kako bi se taj cilj ostvario - aktivna kao avangarda, pasivna kao njen korektiv. Građanska Srbija jednostavno mora da kombinuje i primenjuje obe, kako bi ostvarila ono čemu stremi.

Po izjavi Zorana Živkovića, Vesna je (zajedno za Dušanom Pavlovićem) učestvovala u pisanju Političkog manifesta njegove (buduće) stranke. Zoran je (iako ne bez repova) ipak pozitivan lik. Ne morate se sa tim složiti, na vama je da sami procenite zašto ste tog stava. Živković, takođe, tvrdi da su u Inicijativnom odboru, pored ostalih, i Vladimir Pavićević, Marko Vujačić, Vesna Rakić-Vodinelić.

A to već jeste nešto.

Objavljeni Manifest neodoljivo podseća na nekadašnji dokument GSS istog naziva, kao i na onaj koji je u Krivaji početkom 2011. godine ponuđen tadašnjem Građanskom Bloku (u osnivanju). Autori - skoro pa (svi) isti. Pavićević, Pavlović i Vujačić jesu bili akteri tzv. Krivajske inicijative, Vesna je tada spomenuta kao konsultant prilikom pisanja političkog programa. Kada dodamo i Vesnu Rakić-Vodinelić, eto nemalog broja javnih ličnosti koje su u prvom izbornom krugu podržale Nevažeće listiće, Beli glas.

I, šta dalje? Idemo kod Zokita u stranku, sada kada znamo neke od onih koji treba da povedu, povuku?

Što se mene tiče - ne bezuslovno. To što poznajem aktere, neke od njih i lično, predstavlja neophodan preduslov da bi ih uzeo za ozbiljne i iskusne početnike. To su ljudi kojima bih (pretpostavljam) mogao da poverim svoj glas na republičkom nivou. Ali, to nije dovoljno.
Srpsko društvo na početku XXI veka mora sebi da stvori sasvim novu politiku, iz sopstvenih redova u prvi plan izbaci sasvim novo političko ponašanje ljudi - makar oni bili već poznati, pa čak i priznati. Srpsko društvo treba da shvati da, ovakvo kakvo je, dalje neće moći da opstane. Politika je društvena, socijalna aktivnost i svako soliranje (a toga smo se nagledali do besvesti, repriza u svim mogućim i nemogućim terminima) neizostavno vodi u korupciju čak i najboljih sa početka.

Ako bih se i sam odlučio za status člana nove stranke, koju u februaru osnivaju ovi ljudi, trebalo bi da budu ispunjeni neki politički stavovi koje smatram izuzetno važnim za opstanak našeg društva.
- Otvaranje svih dosijea građana po službama mora da bude bezuslovno i javno.

- Lustracija je preduslov preduslova, zakon nad zakonima, za postavljanje uslova pod kojima srpsko društvo mora početi da se nabolje menja u najkraćem roku.

- Stranka ne treba da ima krsnu slavu, to je (jedino i lično) pravo i sloboda svakoga od njenih članova ponaosob.

- Vjeronauk (tj. "spoznati veru" a ne "vero-nauka") mora biti bezuslovno ukinut u svim školama, zato što prosveta treba da bude sekularna, naučna. Neka se sve religije podjednako izučavaju kroz predmet Sociologija religije, dovoljno je. Nema kompromisa sa, ionako dobrim delom, izmišljenom prokrstaškom prošlošću. Da se razumemo, ovime se ne zadire u privatnost i slobodu veroispovesti potencijalnih članova buduće stranke, oni sami moraju da shvate da religiji nije mesto u školama već u crkvama i manastirima (i srodnim, konkurentskim objektima). Takođe, u obrazovni sistem treba uvesti obavezan predmet "Ekologija", od prvog razreda osnovne škole.

- Ukidanje povlašćenog položaja "tradicionalnih" verskih zajednica; sve obaveze prema državi i društvu važe i za njih kao i za svakog građanina, preduzeće, udruženje ili političku partiju.
- Strankama je dozvoljeno slobodno finansiranje, u okvirima zakona u oblasti ekonomije i finansija; tretman i obaveze su im isti kao da su preduzeća. Ukida se finansiranje iz budžeta republike, pokrajine, opština. Stranke nisu nacionalno blago ili resurs, da bi ih svi građani finansirali preko budžeta. Daje im se sloboda osnivanja stranačkih preduzeća, neka legalno zarađuju sopstveni novac i sa njim rade šta im je volja.

- Izborni sistem za lokalne izbore mora da bude jednokružni većinski, nikako drugačiji; predsednici opština (kao i gradonačelnici) biraju se direktno glasovima građana na izborima. Republički izbori su po mešovitom sistemu (kako je i predloženo u Manifestu); direktno se bira po poslanik iz svake opštine u Srbiji (sve administrativne jedinice iznad opštine - grad, region, okrug, pokrajina - nemaju pravo na republičke poslanike), preostali broj se popunjava proporcionalno, stranački. Oni direktno birani su vlasnici mandata, dok proporcionalno stečeni mandati pripadaju strankama. U lokalu, odbornik je vezan direktno za izbornu jedinicu u kojoj se kandiduje. Može vratiti mandat ili biti opozvan procedurom koju reguliše Zakon (potpisima građana, u Izbornoj jedinici u kojoj je izabran). U oba slučaja, raspisuje se novi izbor za odbornika u toj izbornoj jedinici, čime se izbegava raspuštanje skupština usled manjka odborničkog kvoruma, a time i omiljena palanačka igrarija zvana "privremene mere". Na ovaj način, građani će znati ko ih direktno i gde predstavlja, i kako. I šta dalje s njim.

- U izborni sistem se uvodi opcija "Beli glas", redni broj 0 na glasačkom listiću. Beli glas nema svoje predstavnike u skupštini, "predstavlja" ga sam broj osvojenih glasova birača. Ukoliko broj tih glasova, u proporcionalnom sistemu, pređe cenzus predviđen za listu jedne stranke (ne koalicije), za toliko se umanjuje broj popunjenih stolica u Skupštini. Ukoliko opcija '0', kod većinskog izbora, osvoji najveći broj glasova - izborni postupak se ponavlja. Važi za sve izborne nivoe.
- Stalni (petočlani) sastav biračkih odbora plaća državni organ koji ih imenuje; prošireni sastav, tj. "kontrolore" plaćaju podnosioci izbornih listi koji ih prijavljuju izbornoj komisiji, i to iz sopstvenih sredstava a ne budžeta. Podsećam, devedesetih godina "dežuranje" za opozicione stranke bez naknade bilo je pitanje časti, a ne para.

- Vampirski Ustav u najkraćem roku mora biti promenjen, bez ikakvih izgovora. Ja nisam 2006. godine bio aktivan učesnik bojkota te nameštaljke, da bi mi sada neko rekao kako to nije prioritet.

- Nema više dodvoravanja biračkom telu, nikada više plašenja i biranja između zala.

- Stranka nikada neće zaposliti ili postaviti na funkciju nekoga samo zato što je njen član, jer je takvo ponašanje svih ostalih partija jedan od glavnih razloga za njeno osnivanje. To mora da kaže Zoran Živković lično, sada, kada postavlja zdrave temelje buduće Stranke.

Verujem da postoji još sijaset stvari koje bi svako mogao da doda ili prigovori gorenapisanom, kao sopstveni predlog za pokretanje života u Srbiji sa mrtve tačke. Pa, uradite to, ionako je sve manje onoga što možete da izgubite.

Plus:

Ukoliko u buduću stranku ulete poznati lokalni dežurni čuvari pečata, "stare demokrate" ostarele u kurvanju sa socijalistima, pijanice i pijavice, preuspešni vinari i podrumari, pekari poznati po krštenju brašna, nokauteri, nuditelji odborničkih i poslaničkih mandata, odmetnuti dvoprsti agroliberalni dizajneri skupštinskih većina i poslaničkih klubova po čaršijskim birtijama, namiguše, golubovi-preokretači i ptice-serice, verni čitaoci "Sabora", odani gledaoci "Folk-Diska", sledbenici "Kursadžija" in vivo, šuplji ljudi, lovci na radna mesta i fotelje, doživotne političke i ljudske supozitorije - ukratko, svi oni koji garantuju da ni po koju cenu neće biti diskontinuiteta sa dosadašnjim bulšitingom i palanačkim politikantstvom svih nivoa - stvar će biti prosta, da prostija ne može biti.
Neće dobiti glas.
Vrh buduće stranke, koji će je artikulisati politički i medijski, samo je jedan deo cele priče. Drugi deo predstavljaju terenski izvođači radova, oni koji stranku i njenu politiku praktikuju u stvarnom, svakodnevnom životu. U svim Negotinima širom Srbije, odlučujući će biti način postavljenja onog "nultog" posedovaoca pečata, osobe od poverenja koja će organizovati novu stranku. Neko ko će biti sposoban da, po postavljenim kriterijumima, sakupi sve potpisnike "akontativne pristupnice" u svom mestu, sa njima (uz obavezno prisustvo nekoga iz vrha, zaduženog za taj kraj, region, okrug, pokrajinu) otvoreno porazgovara i predoči šta se od njih očekuje a šta ne. Neko ko će imati dovoljno ličnog autoriteta, podržan od Osnivača, i znanja kada, gde i kome treba da kaže "NE". 
Ako sve ovo što kažem, Osnivači vide i uvaže kao stav nemalog broja građana Srbije, što bi trebalo najbolje da među njima znaju baš oni koji su bili aktivni zagovarači Nevažećeg glasanja, shvatiće i koliko je velika odgovornost pred svakim ko iskreno želi da menja Srbiju u pravcu u kome leži stvarni napredak a ne naprednjaštvo, građansko i demokratično a ne "demokratsko" društvo, u kome je pojedinac-građanin svetinja i kamen temeljac, a ne nekakva nedodirljiva partobirokratija koju još nazivaju i "država".
Zoran Živković uskoro osniva stranku, u kojoj će od novih imena mnogo važnije morati da bude novo ponašanje. Teško da će više iko u ovoj zemlji uspeti tako lako i jeftino da obmane i prevari građane, kao što je to svima uspevalo u prethodnih dvadeset i više godina višestranačja. U zemlji koja očajnički vapi za kompletnom reformom svega postojećeg, možda je najbolje bukvalno početi od nule.
I bez repova, molićufino.

Da ne bude posle kako nisam na vreme rekao.

***

Zaista, kako to Vesna Pešić kaže, zašto bi danas bilo ko ćutao, posle svega što se dešavalo (i dešava) u ovom društvu? Zbog čega bi bilo ko želeo da bude anoniman u svom stavu da ovako više ne valja i ne ide dalje? Zbog straha? Straha, od čega? Za svoju sitnu guzicu, možda?

Ko skrbi striktno samo sopstvenu zadnjicu, niti ima prava niti se ume brinuti i pobrinuti za bilo šta uzvišenije od sebe niščega. Ni za prvog komšiju, niti za celu Srbiju.

Nego, zaista, ko su bre ti što sebe zovu "građanskom Srbijom"; gde su, koliko ih ima?

To su svi građani Srbije koji žele da žive makar približno dobro (ako već ne mogu isto) poput normalnih građana normalnih zemalja, a ne poput stanovnika ZOO vrta ili geta. Oni, kojima ne nedostaju ni samopoštovanje niti uvažavanje drugih i drugačijih.

Zaista: Ima li danas takvih u Srbiji, i ako ima - zašto ćute?

Građanski Savez Srbije je bio osnovan u jesen 1992. godine, pre tačno dve decenije. Nije imao krsnu partijsku slavu, a 10. decembar je obeležavao i kao svoj, stranački Dan. Zvono Građanske Srbije zvoni punih dvadeset godina, poziva na buđenje. Ne na ustanak, već na ustajanje iz katranske jame u kojoj se naše društvo predugo valja. Da li će to zvono u 2013. godini konačno probuditi Srbiju i istovremeno poručiti bitangama da im je odzvonilo? Videćemo, i to vrlo brzo. 

Godina 2013. je blizu - tu, odmah posle smaka sveta.