Ogledi o liberalizmu - 7. deo

Glava 7: Liberalizam posle Francuske revolucije

Revolucija je bila politički prevrat koji nije bilo moguće fiksirati - nije mu se mogao sagledati kraj niti se mogao predvideti dalji tok.
Naglo se počelo u XIX veku sa tumačenjem politike u "religioznim terminima" (METAPOLITIKA). Hrišćanstvo je počelo da se "ostvaruje". U ovakvom obraćanju se religiji ne postavlja pitanje spasa duše već se radi o razumevanju društva - religija se prilagođava savremenom trenutku, od hrišćanstva se pravi "svetovna religija".


Glava 8: Benžamen Konstan i liberalizam opozicije

Konstanov postrevolucionarni "istoricizam" služi da jasno ograniči legitimno polje političkog delovanja. Autoritet istorijskog delovanja u građanskom društvu stavlja politiku u podređen položaj. Postavlja se pitanje da li ona može da posluži kao opravdanje despotizma (pa makar i revolucionarnog)?
Konstan traži prirodno merilo, tj. ono što vlast ni u kom slučaju nema pravo da radi. Liberalizam postrevolucionarnog perioda ulazi između dva nejednaka autoriteta: autoriteta prirode i autoriteta istorije, i poziva se na jedan ili drugi zavisno od situacija u kojima želi da ograniči ovlašćenja političke vlasti.
Francuska revolucije je pokrenula ideju suvereniteta naroda, u smislu prevlasti opšte volje nad svim oblicima pojedinačne volje. Ovaj princip ne može da se ospori iako su pokušaji očigledni i evidentni, tj. postoje opasnosti njegovog sprovođenja u delo.
Postoje granice koje se ne smeju preći primenom principa suvereniteta naroda, jer se može izgubiti sloboda pojedinca.
Nijedan pojedinac, ili grupa pojedinaca, nema pravo da svojoj pojedinačnoj volji podredi sve građane - svaka legitimna vlast uvek zastupa većinu građana. Pritom, ta vlast ne može da radi šta hoće. Nadležnost vlasti prestaje tamo gde počinje nezavisnost i pojedinačna egzistencija. Društvo ne sme da pređe tu granicu svoje nadležnosti, inače postaje uzurpatorsko.
Društvo može da predstavlja čitavu naciju, ali je dovoljno da ugnjetava samo jednog građanina pa da izgubi legitimitet; zato je ideja o neograničenoj nadležnosti suvereniteta naroda opasna i pogrešna.

Konstan razlikuje slobodu starih (u antičkoj Grčkoj) i slobodu modernih (u savremeno doba).

1. U antičkim gradovima-republikama njihova mala teritorija čini značaj svakog pojedinca većim. Svi učestvuju neposredno u odlučivanju o sudbini zajednice - lična volja je imala realan uticaj. Da bi sačuvali svoj politički značaj i ulogu u upravljanju državom, moralo se odustati od lične nezavisnosti u korist institucija; to ograničava slobodu i dovodi u pitanje sigurnost pojedinca. Ovde je u pitanju zadovoljstvo delovanja. Daju manje (ličnog) a dobijaju više (opšteg).
2. Sloboda modernih se ogleda u predstavništvu u upravljanju, a da je volja, sloboda izbora dopuštena. Ovde je u pitanju zadovoljstvo mišljenja, a ne delovanja. Razvoj umnogostručuje načine da pojedinac bude srećan - dovoljno je da bude nezavisan u ličnoj oblasti delovanja. Veći je naglasak na ličnom zadovoljstvu. Žrtvuje se više (opšte) da bi se dobilo manje (lično).
   

Moderan čovek je suštinski podeljen između sopstvene zavisnosti i nezavisnosti, između SEBE (kako ga drugi vide) i SEBE SAMOG (kako sam sebe posmatra). Moguće je da je glavni izvor te podeljenosti, zapravo podeljenost između društva i političke instance koja ga predstavlja. Predstavljanje je izraz skepticizma pojedinaca, koji je pretvoren u instituciju kroz "predstavničku vladu". Pitanje je da li institucionalizovan skepticizam sadrži u sebi i dogmatizam ogromnih razmera - ovim pitanjem se bavi Tokvil, a ne Konstan.

Konstan tvrdi:

• OPOZICIJA - osnovna politička pozicija
• KRITIKA - intelektualni stav
• IRONIJA - oružje
  

Konstan liberalizmu namenjuje ulogu govornika koji u parlamentu sedi u opoziciji.

***

Slažem se da je opozicioni stav kvaitetniji, i upražnjavam ga.
Sa našom, savremenom srbijanskom opozicijom stvari stoje daleko drugačije - danas je skoro nemoguće razlikovati poziciju od opozicije, vinere od luzera, kritiku od kritiz(v)erstva, ironiju od gvožđa.
Današnji moderni su kudikamo gori od onih antičkih. Tor je sve tešnji a broj zastupnika, predstavnika sve je veći. Srbija nam se polako pretvara u posredničko, predstavničko društvo. Gde predstavnici zaista predstavljaju narod - pojedinačno, tj. sami sebe.
Da podsetim, baš zbog "suvereniteta naroda" vođen je Treći Balkanski Rat krajem XX veka.

Preporučeni tekstovi:

Francuska revolucija - glavna dokumenta i arhive pisaca tog vremena, html, engleski
Vremenski niz i glavni datumi Francuske revolucije - html, engleski
Benjamin Constant - Wiki

* posebno zahvaljujem Spider Jerusalemu za dodatni link u komentaru ka tekstu iz Republike, a koji ovde ponavljam:
O slobodi starih u poređenju sa slobodom modernih naroda - Republika br.262 2001.

... individualna nezavisnost je prva medju savremenim potrebama; kao posledica toga, ne treba nikada zahtevati njeno žrtvovanje u cilju uspostavljanja političke slobode ...