Shah Shah A Go Go

Na dvoru Ministra spoljnjeg delovanja održana je, pod pokroviteljstvom Ministarstva estrade i drugih vidova distrakcije, partija šaha između Visoke predstavnice Džiberalnodemokratske partije i Širokog predstavnika Nacionalsocijalističke partije Srbije. Potezi, komunikacija i šahovska notacija vođeni su, shodno prostoru u kome se partija odigravala, striktno na engleskom jeziku i to preko Instagrama.

Rezultat: nepoznat

Povod: još nepoznatiji

A game of chess with Mr. Dačić
(Serbian First Deputy Prime Minister and Minister of Foreign Affairs)
foto: karleusastar Instagram

Da se podsetimo:

Šah je moderna misaona igra za dva igrača i neograničen broj kibicera, koja potiče od drevne indijske vojno-strategijske igre Čaturanga. Igra se na kvadratnoj podlozi dimenzija 8x8 polja. Svaki igrač ima po 16 figura, crne tj. bele boje (kao i naizmenična polja na podlozi). Crne figure ponekad mogu biti crvene. Beli ima prednost povlačenja prvog poteza. Cilj igre je protivnika dovesti u tzv. šah-mat poziciju; "šah-mat" znači "mrtav kralj" (na persijskom). Osim tog stanja umrtvljivanja kralja, partija se može završiti i remijem (kada niko ne može ništa nikome, pa se dogovore da dignu ruke od svega) ili patom - situacija kada je jedan od igrača na potezu ali ne može da se pomeri ni makac.

Iako mediji nisu objavili konačni rezultat ove partije, po slici se da zaključiti da se ona najverovatnije završila pat-pozicijom, i to tako što crveno-crni igrač nije mogao da se pomeri već kod drugog poteza nakon otvaranja. Znajući o kakvom se Liku&Delu radi, novinari najverovatnije znaju istinu o tome da li je bela igračica imala gaće & ostalo belo (zlatno) tj. donje rublje na koje je protivnik dokazano slab i u čijem odsustvu trenutno zapada u katatonično stanje, u kome čak ne može ni da peva već samo mljacka. Znaju, ali ćute, jer su i sami u pat-poziciji sa vlastima, u strahu da one ispod stola mimo svih pravila igre ne izvuku sedamnaestu figuru.

Pogađate, ta figura je NJKVAV. Naravno.

Taj preskače uzduž i popreko, ima pravo na beskrajne rokade i jede sve sa i ispod stola, bez obzira na boju.

Gold rush (zlatna groznica)
foto: karleusastar Instagram

"Šah je moderna misaona igra"...

Ne bi me čudilo, kada znamo o kakvim se kapacitetima radi, da su bukvalno jeli figure jedno drugom. Za predjelo, uz šampanjac i pesmicu za laku noć. Drvo ne goji, slonovača još manje.

The Stranglers "Shah Shah A Go Go"

(The Raven, 1979)

Talični i Falični

Talični Tom je brži od svoje senke.

Falični Alek je... nije.

E pa jbg, život nije strip - ne možeš pobeći od svoje senke, niti kostura u ormaru.

Neće moći, ne ide to tako.

O LOGICI I SOKRATOVIM METODAMA... I JOŠ PONEČEMU

Hajde da malo popričamo o sledećim tvrdnjama:

1. Talični Tom je veoma brz revolveraš, on ume da upuca svoju senku pre nego što ona potegne.
2. Gari Kasparov je veliki šahista, on ima naročitu sposobnost da u samo jednom potezu pomeri piona za čak tri polja.

Rekli bi smo da su obe tvrdnje nemoguće. Međutim, veoma je bitno uočiti suštinsku razliku između ove dve rečenice. U prvoj postoji empirijski problem, u drugoj je problem logičke prirode. Možemo to reći i ovako:

1. Prva rečenica je logički/gramatički moguća, ali empirijski je vrlo neverovatna (stvar nauke).
2. Druga rečenica je logički/gramatički nemoguća zbog postojećih pravila šahovske igre (pion može da se u jednom potezu pomeri najviše za dva polja, i to samo pri otvaranju), tako da tu uopšte nema mesta empirijskom/naučnom istraživanju (ne)mogućeg.

Prva rečenica zavisi od tačke posmatranja, druga od unapred dogovorenih pravila.

Neki ljudi smatraju da je fensi preskakati logiku. Čisto sumnjam da je tako. I da li je uopšte moguće kršiti zakone logike? Možemo reći da je kršenje zakona logike doslovce analogno kršenju pravila u šahu (doduše, nije baš lako govoriti o logici u pravom smislu, iz razloga koje je teško objasniti). Ako nekada budete igrali šah, da li ćete se zapanjiti ukoliko vaš protivnik pomeri piona za tri polja? Teško da ćete takvim potezom biti impresionirani, ali on će vas svakako iznervirati. Ali, šta ako igrate šah protiv Boga i on pomeri piona za tri polja, kako ćete onda reagovati? Da li je to, u stvari, način da vam on pokaže koliko je moćan?
Filozofi, naročito oni koji se drže analitičke tradicije, izgleda da često smatraju kako je njihov zadatak odbrana logike ili ispravne upotrebe jezika. Reklo bi se da je to pomalo problematično gledište. Odbrana logike uvek podrazumeva određena pravila, ali koja su to pravila koja filozof treba da brani? Možda zvanična pravila šaha, ili pravila koja su naučnici uspostavili o tome kako treba koristiti jezik u naučnim istraživanjima? Odgovor bi bio - ne. Pre bi se reklo da filozof mora prihvatiti pravila sa kojima se slaže onaj kome se obraća.
Podsetimo se sada Sokratove metode: on je ljudima postavljao pitanja, a njihove odgovore koristio da postavlja sledeća (bez ikakvih potpitanja sa svoje strane). U tome leži suština čiste filozofije - poput "neiznuđene sile", što bi Habermas rekao. Ovo je još jedan dokaz zašto se filozofija smatra "dijaloškom".
Da vidimo šta Vitgenštajn ima da kaže na ovu temu:

• Stvari će biti onakve kako izaberete. Samo treba reći kakve želite da budu - sačinite verbalnu sliku, ilustrujte je po svom izboru, i tako ćete napraviti skicu. Ostaje samo pitanje "Šta i kako dalje s tim?"

Ovde je Vitgenštajn dobrano u skladu sa Sokratovom metodom. On pita svog sagovornika da odluči o pravilima, tako da ih slušalac sam postavlja. Na primer, ako želite da igrate šah tako da je dopušteno pomeranje piona za tri polja, neka tako i bude - pa vi onda nastavite da vodite debatu o šahu po tim pravilima.

Henri Džonstoun takođe pokušava da objasni zašto filozof treba da igra po pravilima slušaoca:

• Pošto ne možemo prosuditi valjanost nekog filozfskog argumenta bilo pozivanjem na dokaze ili na unutrašnju konzistenciju, ostaje nam jedino da se pozovemo na konzistentnost sa namerom originalnog podnosioca tog argumenta. Opšta šema "ad hominem" argumentacije je da ona predstavlja odgovor na prethodni argument što pokazuje da taj prvi argument "poništava sopstvenu svrhu".

Ako se podrazumeva da šah igramo po važećim pravilima, u čemu je onda smisao podsećati nekoga da piona sme da pomeri samo jedno ili dva polja, ako on to ionako već zna? Uglavnom, nije neophodno da u tome postoji određena poenta. Međutim, ona postaje neophodna ukoliko dospete u ozbiljan problem - npr. da li će vaš protivnik pomeriti piona za tri polja, sa F5 na F8, i tako ga zameniti za kraljicu. Tada ćemo ga svakako podsetiti na to da piona sme pomeriti samo za jedno polje unapred, i da će mu za taj njegov "naum" trebati najmanje tri poteza i da ćete za to vreme vi imati dovoljno vremena da to sprečite.
Pomalo je čudno uobičajene šahovske probleme nazivati filozofskim, ali ti problemi su zapravo veoma slični. Vitgenštajn je rekao da se "posao filozofa sastoji od sklapanja podsetnika za određenu svrhu". Metode koje koriste šahisti su dobrano iste. Razlog zašto šahovske probleme ne treba smatrati filozofskim je u tome što šahovske možemo svrstati u "normalni diskurs" dok filozofski spadaju u "abnormalni diskurs" (po Kunu i Rortiju).
U strogom smislu, termini "izvesno", "moguće" i "nemoguće" su bez ikakvog sadržaja za empirijske naučnike. Zašto? Zato što ništa nije izvesno, ništa nije nemoguće, i sve jeste moguće. Odgovor na svako pitanje može biti dat pre nego što ono bude postavljeno, tako da sam odgovor nema nikakvu funkciju. Međutim, nauka ipak upotrebljava ove izraze, i to zato što se oni koriste u drugačijem smislu (možda i ne sa namerom). Reči "izvesno", "moguće" i "nemoguće" dobijaju drugačije značenje u jezičkoj igri empirijske nauke, u odnosu na značenje koje imaju u jezičkoj igri logike. Evo primera:
- jezička igra logike (npr. u matematici)

izvesno = izvesno

moguće = moguće

nemoguće = nemoguće

logički zakon = neophodnost

- zajednička jezička igra empirijskih nauka (ili običnog jezika)

izvesno = vrlo verovatno, bez sumnje verovatno

moguće = niti je nesumnjivo verovatno niti nesumnjivo neverovatno, već je u određenoj meri verovatno
nemoguće = veoma neverovatno (nesumnjivo neverovatno)
zakon prirode / naučni dokaz = veoma jaka hipoteza
To vam je kao kada se neko zapita da li je moguće da Talični Tom zapuca pre nego što njegova senka potegne svoj pištolj, gde bi implicitno pitanje zapravo glasilo: "Da li je u određenoj meri verovatno da on to može učiniti, ili je nesumnjivo neverovatno?"
Problem mnogih filozofa je u tome da insistiraju na (jezičkim) pravilima po kojima niko i ni na koji način ne želi da igra. Za njih je to "igra poznavanja pravila i davanja instrukcija o njima", iako bi u stvari to više trebalo da bude "igra igranja po zadatim pravilima".
Razlika je suštinska, a ne semantička.

***

Falični Alek obožava da citira razne filozofe, zato što je pametan. Međutim, on nije filozof jer ne igra po pravilima slušalaca iako zahteva da svi osim njega budu slušaoci i ne pitaju ništa.

Falični Alek obožava da često koristi "ad hominem argumentaciju" kao odgovor na svako neugodno pitanje, napadajući onoga ko pita ili nekog njegovog imaginarnog nalogodavca koji ga na to tera, tako "dokazujući" da je pitanje besmisleno i bez ikakve svrhe, tj. da na njega nema svrhe odgovarati.
Falični Alek, takođe, obožava da igra šah sa decom, penzionerkama i prolaznicima, pravi "šahovske" aluzije na račun političkih protivnika, ali i na račun sopstvene dvorske svite satelita i supozitorija koji ga okružuju i ispunjuju. Tako želi da svima jasno stavi do znanja da na šahovskoj tabli postoji samo jedan kralj (koji po potrebi menja boju kada igra međunarodne mečeve), a da su svi ostali samo pioni (to važi čak i za konja koji se odaziva na "Krle22"). Sa druge strane, on ne podnosi da igra crnim figurama na domaćoj sceni, zato što ga one podsećaju na senku. Zbog toga, kao beli, briše sve sa table ne štedeći ni svoje.
Falični Alek naročito obožava da "u trku" donosi zakone i pravila igre kako bi on i njegovi mogli da ih ne poštuju, jer se tako više ne zna po kojim se pravilima igraju sve igre i igrice koje oni igraju. Igrajući igru donošenja i poznavanja pravila, oni izbegavaju igru po pravilima, pritom glumeći filozofe.

U životu, baš kao i u šahu, moguće je na neigranje po dogovorenim pravilima odgovoriti istom merom, ali onda to više nije ta igra niti se igrači razlikuju; zapravo, uopšte više nije igra, već nešto sasvim drugo. Problem sa takvim "igrama" i igračima, koji se empirijski uvek javljao kroz istoriju, jeste taj da zaista ne možeš biti brži od svoje senke niti je se možeš rešiti.
I da senka (baš kao i kosturi iz ormara) uvek - pre ili kasnije, ali obavezno - uzvrati.

p.s.
Šta mislite, zašto je veća verovatnoća da Falični Alek slučajnu partiju šaha izgubi od nekog deteta, pre nego od nekog penzionera ili (nedajbože) aktivnog šahiste?
Ili izbore.

Pčelice, cvećke, šah, izbori... i tako to

Negde početkom zime, po okončanju predsedničkih izbora u SAD i povratka klana Klinton na tron, možda će Deda Mraz konačno ispuniti dve želje našem Moameru Al' Vučiću da konačno poseduje:

1. crnu kraljicu, predsednicu kvaziparlamenta

2. belu kraljicu, predsednicu kvazidržave

pčelice, cvetni dezeni, projektne teze...

Trutove (eng. dron) već ima, konje, lovce i topove takođe. On sam je oba kralja - crni i beli - barem je tako umislio, što se sve više vidi na svakoj narednoj Konferenciji Za Neurotičare. Pravila igre će biti uneta u preambulu Ustava pre Kosovskog ciklusa. Umesto šahovskog sata biće korišćeni naizmenično po jedan vodomer i jedan strujomer. Peščanik ne dolazi u obzir.

Elemdaklem, simultanka bi tada mogla i zvanično da počne. Ovo, do sada, sve je bilo samo zagrevanje za tu istorijsku partiju. I Partiju, takođe.

... matica, lekovito smilje & bosilje

Posle predstojeće pobede Klintonke, jasno je da vrata kandidature neće biti zatvorena ni za Dragicu od Livadskog Cveća, koja takođe poseduje sve prerogative za tu trku. Neće moći igranka baš tako lako da prođe - jer i mi, Toma Prvi, maticu za trku imamo.

Matica je pčelinja kraljica, da se zna, i to svih boja.

Also sprach Zarathustra

Stvari u životu su danas postavljene otprilike ovako:

Po legendi, šah je izmislio niko drugi do Zaratustra za kralja Persije; manje kao igru, a više kao simbolični prikaz Univerzuma i života, te njihovih regula iskazanih u pravilima ove igre.

Razlog postojanja ovakvih boja suparničkih figura (bele/crne) isti je kao onaj glede boje šešira u vesternima.

Crni pion nikada ne povlači prvi potez, to je zakon.

Prvi potez povlači beli pion (čak i kada je svestan da može biti žrtvovan).

Ako, kojim čudom, pion bilo koje boje ipak uspe da stigne do poslednjeg reda na suprotnoj strani table, biva zamenjen za eventualno palu kraljicu svoje boje. Takođe, u ovoj igri je moguće da pioni uvale protivničkom kralju šah-mat. Retko ali moguće, ukoliko se pametno igra.

Jedina figura koja osim belog piona može da otvori partiju jeste beli skakač (konj). Po definiciji, to je i jedina figura kojoj za poteze nisu neophodna slobodna polja oko nje (osim početnog poteza, pravila igre su ista za skakače obe boje).
Pomeranjem piona i skakača, otvara se prostor za potez lovca (biskupa) što može rezultirati i rokadom (zamenom položaja) između kralja i topa (kule). Kralj koji ne želi rokadu uvek drži popove&konjove između sebe i topova. Sve se ovo dešava u okviru iste boje, jer protivničke figure druge boje služe samo da budu pojedene. Takvi su šahovski zakoni i uredbe, nema vrdanja.

U stvari, 3200 godina kasnije, sve je isto osim što su bogataši i vladari odradili rokadu u ulozi kralja. Pravila igre nigde ne spominju da je to dozvoljeno, ali šta ćeš - život, Univerzum i sve ostalo...

"Also sprach Zarathustra", reče Niče, sklopi šahovsku tablu i zagleda u ambis koji mu uzvrati pogled, pa doda: "Pazi se da u borbi protiv Zveri i sam ne postaneš zver". 

p.s.
Izeš takvu partiju života gde prvi potez povuče policija preskakanjem piona. Prečesto ne izađe na dobro, na kraju.